Ponovna poseta beloglavim supovima, Uvac 2017.
Prva subota u septembru je Međunarodni dan lešinara. Tim povodom je Fond za zaštitu ptica grabljivica 2. i 3. septembra 2017. godine organizovao vikend posetu kanjonu reke Uvac (Fond može da se pod ovim nazivom nađe na Fejsbuku ili preko sajta http://www.vulture.org.rs/).
Uvac je rečica na jugozapadu Srbije koja je posebno poznata po brojnim meandrima kojima preseca svoj put stvarajući povremeno kanjon visokih litica. Pre više decenija reka je pregrađena sa tri brane i tako su nastala tri akumulaciona jezera. Vremenom je ovaj deo proglašen za Specijalni rezervat prirode. Danas je glavna atrakcija u okviru specijalnog rezervata beloglavi sup koji je, zahvaljujući entuzijazmu, vrednom radu i istrajnosti stručnjaka, sa ivice istrebljenja u ovom delu Evrope doveden do svoje najveće brojnosti na Balkanskom poluostrvu.
Mada sam već bila ovde, nisam odolela a da ponovo ne odem na vikend izlet, pogotovo pošto mi je ovaj vikend bio potpuno slobodan. I nisam se prevarila. Bilo je divno - izvanredni ljudi i sjajno druženje, vožnje čamcima, šetnje livadama i šumama, odlasci do vidikovca i hranilišta, sve u pratnji vrhunskih stručnjaka, kao i poseban doživljaj i privilegija - prisustvovanje puštanju supova na slobodu posle uspešnog oporavka!
Izlet je krenuo veoma rano u subotu – u pet sati! Ipak, pošto mini-bus nije bio pun, svi smo mogli da se malo raširimo i da još malo spavamo ili samo dremamo. Posle par sati, kada se već dobro razdanilo, napravili smo prvu pauzu za kafu na usputnom akumulacionom jezeru na Zapadnoj Moravi u okviru Ovčarsko-kablarske klisure. Ova klisura, jedna od najlepših u Srbiji, poznata je i pod nazivom Mala Sveta gora, pošto se u njoj nalazi desetak manastira. Pretpostavlja se da je monaški život u njoj započeo već u 13. veku, ali se prva pominjanja ovdašnjih manastira vezuju za 15. vek.
Posle još par sati smo stigli i do planine Zlatibor i kada smo već krenuli da se spuštamo, bilo je vreme za pauzu u jednoj kafani gde mogu da se kupe lepinje sa kajmakom, po kojem je ovaj kraj poznat.
Sledeće stajalište je bilo u samoj okolini doline Uvca i tu smo posle jedne kraće šetnje preko livada i kroz šumu došli do vidikovca sa kojeg mogu da se posmatraju meandri Uvca koji danas pripadaju Radoinjskom jezeru, koje je najniže od tri. Već tu smo mogli da vidimo nekoliko supova koji su kružili koristeći termale.
Nakon kraćeg zadržavanja, vratili smo se do mini-busa, a onda spustili do samog Radoinjskog jezera. Tu smo malo morali da sačekamo da se čamcima vrati drugi deo čitave grupe koji je u ovaj kraj stigao dan ranije. Taj deo su sačinjavali stručnjaci iz Bugarske, Hrvatske i Grčke, kao i domaćini iz Srbije. Naime, ornitolozi iz ove četiri zemlje sve više unapređuju svoju saradnju, razmenjuju iskustva i osmišljavaju načine kako da jedni drugima pomognu da bi se supovi u što većem broju vratili na što više lokacija po Balkanu.
Kada su se oni vratili iz svog obilaska i kada smo se srdačno svi pozdravili, došao je red i na nas da se malo provozamo po jezeru. Podelili smo se u dva čamca i krenuli. Ali, da ne bude zabune, mi nismo bili prepušteni slučaju i neobaveštenom gledanju okoline, sa nama je sve vreme bila Irena, direktor Fondacije.
Naravno, kada se vozite u čamcima vidite da korito vijuga, ali nemate istu onu predstavu o meandrima kao kada ih gledate sa nekog vidikovca. Ovde nije dozvoljeno da se ulazi u sam kanjon sve do 1. avgusta da se ptice ne bi uznemiravale, a i da bi ribe imale svoj mir. Posle toga, moguće je da se ide ili kanuima koji mogu da se iznajme ili organizovanim čamcima sa motorima. Uvek je najbolje ići sa ljudima iz Rezervata, jer em oni najbolje znaju da objasne i pokažu, em ste onda sigurni da svojim prisustvom i posetom ne ugrožavate delikatnu prirodnu ravnotežu.
A onda smo počeli da uočavamo supove po okolnim stenama.
Čamcem smo došli tačno do onih meandara koje smo nešto ranije gledali sa vidikovca (prva slika u ovom putopisu), a tu smo ugledali i nekoliko supova koji su kružili iznad naših glava.
U povratku smo se i dalje divili kanjonu kroz koji smo se vozili, kao i supovima koje smo viđali na njegovim stenama.
Posle ove divne vožnje po jezeru, odvezli smo se do Zlatarskog jezera koje zovu i Kokin brod, a koje je drugo i najveće jezero na Uvcu. Preko njegove brane prolazi i glavni put koji povezuje Srbiju i Crnu Goru. U jednoj kafani na obali ovog akumulacionog jezera našli smo se sa “stručnim” delom grupe i tu proveli prijatno vreme uz osveženje. Bilo je ipak zanimljivo da se odatle videlo prvo jedno veliko jato kormorana, a zatim i grupa od preko 50 supova koji su kružili u daljini, iznad suprotne obale jezera.
Dan je već odmicao i mi smo se svi prebacili do jednog sjajnog mesta za etno turizam gde ima nekoliko drvenih kućica za spavanje, ali i centralna kuća sa trpezarijom/restoranom i ogromnom terasom sa divnim pogledom. Svi smo bili zadivljeni, ali je već došlo vreme za večeru, tako da smo samo kratko uživali u zalasku sunca.
Za naredni dan su najavili kišu i to bez prestanka. Ipak, kada sam se probudila i izašla napolje, dočekalo me je sveže, ali divno jutro. Spustila sam se do trpezarije još pre doručka i uz kafu koju mi je domaćica skuvala dok je pripremala doručak za sve nas uživala sam u pogledu koji je pucao preda mnom.
Kada smo svi završili sa doručkom, otišli smo prvo do hranilišta. Ja sam u svom prethodnom tekstu o poseti Uvcu već opisala ovo mesto (videti: https://www.svudapodji.com/ptice-2/), pa se sada ne bih ponavljala. Jedino bih dodala da je bilo manje muva, ali je smrad bio istrajan. S druge strane, ovo hranilište je zaista sjajno mesto za jelo, doduše samo za lešinare, imajući u vidu lep pogled na takozvano Gornje jezero.
Dok smo završili sa ovim obilaskom i spustili se do jezera, nastala je delimična dilema šta da se radi, pošto su počeli da se navlače oblaci, a i našim domaćinima su javili da kiša stvarno lije u obližnjem gradu, pa ne bi bilo baš pametno da nas uhvati na sred jezera. Zato je odluka pala da se prvo ode do kaveza gde se supovi koji su nađeni sa nekom povredom smeštaju i leče dok se ne oporave. Sada su tamo boravila dva supa koji su u stvari već bili sasvim dobro, pa se na kraju ispostavilo da smo imali tu privilegiju da prisustvujemo puštanju supova u prirodu.
To su velike ptice i nije bilo jednostavno niti bezopasno da se uhvate. I Saša i Neša su stavili debele rukavice na ruke, pa su opet obojica bila ogrebana dok su hvatali supove. Takođe kada se ptice iznesu iz kaveza, one se puste, pa onda kako god koja reši da ide dalje. Jedan sup je odmah uzleteo, a drugi kao da nije znao šta da radi, pa se tu popeo na neki kamen, da bi zatim peške, poskakujući, otišao iza kaveza, popeo se uz brdo i tu čučao jedno vreme skoro skriven u žbunju. Taman su se svi pitali šta da se radi i da li je zaista oporavljen i da li mu je desno krilo kako valja, kad je on odjednom odskočio i snažnim zamahom krila se uputio u visine. Posebno je impresivno kada sup sa svojim rasponom krila koji u proseku ide do 2,80 metara tako nisko preleti iznad vas.
I onda smo se konačno vratili na Uvačko jezero a oblaci su se razišli, ali je počeo da duva jako snažan vetar.
Posle malo premišljanja, donesena je odluka da će se ići samo u kraću vožnju gliserom. Pošto je ovo veće jezero i pošto su vremenski uslovi bili lošiji, svi smo morali da stavimo pojaseve za spasavanje, a onda smo krenuli. Ja jednostavno obožavam ovakve vožnje i tu sam srećna kao kuče koje gleda kroz prozor iz kola u pokretu. Zbog vetra su kapljice vode nastale tokom brze vožnje prskale po meni, ali mi to apsolutno nije smetalo.
Prošli smo oba ostrva koja se vide sa hranilišta, a onda prišli i jednom rukavcu i ušli u njega između dve visoke stene. Tu smo obrnuli krug i vratili se. Vožnja jeste bila kratka, ali i divna.
Sačekali smo da i druga grupa obrne krug po jezeru, pa smo onda svi zajedno otišli do neke žene čije imanje se nalazi na vrhu jednog uzvišenja i to sam takođe pominjala u svom prethodnom tekstu o poseti Uvcu. I sada smo peške od tog imanja otišli do sjajnog vidikovca i tu uživali u divnom pogledu na kanjon Uvca i okolne predele. Ispostavilo se da smo imali puno sreće i kiša tog dana ipak uopšte nije padala tamo gde smo mi bili, ali su oblaci stalno bili tu i dopunjavali lepotu oko nas.
Posle smo se vratili do ljubazne domaćice koja nas je počastila domaćom rakijom od jabuke i kafom, dok smo se mi svi veselo i opušteno raspričali. Ali, čekao nas je ručak, uključujući i sjajnu pitu od heljde, lokalni specijalitet, pa smo morali da krenemo. Pošto smo se dobro najeli, a naše obilaženje došlo do kraja, bili smo spremni, pa smo uskoro i krenuli da se vraćamo za Beograd.