Vijetnam 2018, 1. deo (Hong Kong, KINA!!!)
Nemam uopšte pojma kako mi je Vijetnam pao na pamet, ali mi je pao na pamet u toku leta 2017. godine. Pitam ja Snežu da li bi htela da idemo tamo u januaru i ona odmah kaže da hoće. I eto, dogovorile smo se. Onda u obližnjem kafeu naletim na Marinu, drugaricu sa vežbica na koje smo obe prestale da idemo pre par godina, obradujemo se što smo se videle posle dugo vremena, razmenimo brojeve telefona, pa se uskoro i nas dve vidimo na kafi. Onda se ispostavi da je upravo Marina nekoliko meseci ranije bila u Vijetnamu (i posle se kao stvari dešavaju slučajno, ha?), pa smo mi tako počele da pričamo i ona mi je zapravo dala ideju da pre Vijetnama „svratimo“ u Hong Kong. Pitam ja posle Snežu šta misli o tome, obrazložim joj predlog, a ona se složi. I tako je bila uspostavljena osnovna trasa putovanja. Iz Beograda letimo za Hong Kong, posle par dana idemo u Hanoj, putujemo po zemlji par sedmica, a onda se vraćamo iz Ho Ši Mina koji se nekada zvao Sajgon. I sve to za praktično mesec dana.
Približna trasa putovanja po Vijetnamu (uključujući Hong Kong i Makao)
Što se Hong Konga tiče, mnogo davno, kada sam bila mala, nekako je do mene došao nekakav familijarni album sa novčanicama. Nemam pojma ko je to sakupljao, a možda je to bio i početak interesovanja za amatersku numizmatiku kojom se moj tata kasnije bavio. Bilo kako bilo, u toj zbirci je već postojala neka novčanica iz Hong Konga. Bila je to za mene najlepša novčanica koju sam ikada videla. Kao dete, silno sam uživala gledajući je. I tako je prolazilo vreme, pa sam u toku leta 2017. godine smislila da odem u Hong Kong i tako sam se setila te novčanice. U vreme kada je ta novčanica bila izdata, Hong Kong je bila britanska kolonija, tj., teritorija koju su Britanci rentirali od Kineza, s tim da im je vrate posle 99 godina. Kako se približavao kraj tog perioda rentiranja, nastala je opšta histerija šta sad da se radi, ali je 1997. godine Hong Kong ipak uspešno vraćen Kini, mada uz određene specifičnosti. To je Specijalni upravni region Narodne republike Kine i autonomna teritorija.
Na put smo krenule na samom početku 2018. godine i mada smo jako malo spavale u toku letova (imale smo presedanje), ipak je pao dogovor da uopšte ne idemo na spavanje u toku dana, već da vidimo kako znamo i umemo da šetamo u toku dana, a da uveče legnemo veoma rano i na taj način se ubacimo u vremensku zonu Hong Konga (7 sati razlike u odnosu na Beograd). Ovo je moj stari „oprobani“ recept u slučajevima kada letim na istok i moram da prijavim da je odlično funkcionisao i ovaj put. Ali za početak, vukući se ne baš čiste glave, prvo smo se uputile u pravcu luke. Htele smo da vidimo gde nam pristaju brodovi koje smo planirale da narednih par dana koristimo za određene prevoze. Dan je bio idealan – ne previše vruće, ali ni hladno, po malo oblaka, ali ni njih previše. Nama je hotel bio na sjajnom mestu, tako da smo veoma brzo stigle do obale i tu smo išle prostranim šetalištem.
Već na putu od aerodroma ka centru, bilo je jasno da je Hong Kong jedna savremena, urbana košnica. Ali i veoma dobro stojeća košnica i to se jasno vidi po velikom broju modernih zgrada koje su se nalazile pored šetališta kojim smo išle u pravcu luke.
Šetalište se prostire pored moreuza i da sada malo pojasnim geografiju. Autonomna teritorija Hong Kong sastoji se od većeg broja ostrva i kontinentalnog dela. Glavno, centralno ostrvo takođe se naziva Hong Kong i mi smo bile smeštene tu. Na obali, nasuprot centru, nalazi se poluostrvo Kaulun. Ono pripada Hong Kongu – regionu. Uz njega su tu i Nove Teritorije, koje osim kontinentalnog dela obuhvataju i brojna ostrva.
Posle kratke posete luci, uputile smo se prema glavnim ulicama na ostrvu Hong Kong. Hong Kong kao region je jedan od ekonomski najrazvijenijih na svetu i on je veoma važan finansijski centar. Drugim rečima, ovde ima jako puno para. I sve se to veoma lako vidi kada se šeta po centru.
Tu su naravno visoke zgrade, ali i ulice koje su pune saobraćaja, dok za pešake postoje brojne pasarele koje ih vode preko tih ulica, da ne bi usporavali saobraćaj i pravili dodatnu gužvu.
Mi smo se lagano prebacile do specijalnih pokretnih stepenica koje predstavljaju pravu turističku atrakciju. Možda ovo čudno zvuči, ali ne i u Hong Kongu. Pokrene stepenice su ovde jedinstvena vrsta javnog prevoza. Naime, u zaleđu centralnog dela Hong Konga uzdiže se veoma strmo uzvišenje i do izvesne visine po njemu su poređane zgrade. Pošto je veoma naporno da se ljudi redovno penju tako strmim terenom (što su ranije sigurno i radili), postavljena je čitava serija pokretnih stepenica koje ljudima olakšavaju da idu na posao i da se vraćaju kući. To je Sistem pokretnih stepenica i pešačkih staza u centralnom i srednjem nivou i to je najduži sistem natkrivenih pokretnih stepenica na otvorenom na svetu. Dugačak je 800 m i pokriva visinsku razliku od 135 metara. Rano ujutru, od 6 do 10, stepenice se kreću na dole, a od 10 pre podne do ponoći idu na gore. Paralelno sa njima postoje stepenice koje koriste svi oni koji idu u suprotnom pravcu od pokretnih stepenica. Sistem se sastoji od 18 pokretnih stepeništa i 3 kose pokretne pešačke staze.
Naravno da ovaj sistem nije napravljen za par kućica na brdu u kojima živi nekolicina ljudi. Hong Kong ima jednu od najvećih gustina naseljenosti na svetu, tako da je sistem predviđen da olakša kretanje velikom broju ljudi koji žive u ovom delu grada. Uz put smo prošli pored jedne visoke stambene zgrade. Ja sam bila fascinirana uredno poređanim spoljnim jedinicama klima uređaja, ali fotografija ujedno i nagoveštava koliko tu stanovnika stane na malu površinu zemlje.
Našu vožnju pokretnim stepenicama smo prekinule u jednom trenutku, jer smo osetile da moramo da svratimo na kafu, da se malo odmorimo, pošto nas je povremeno hvatao veliki umor. Ipak, posle te kraće pauze, nastavile smo pokretnim stepenicama na gore. Za naše stanje u tom trenutku, bio je to pravi izbor.
Kada smo došle do kraja čitavog sistema pokretnih stepenica, videle smo znak koji nas je vodio do narednog odredišta, a to je bila uspinjača koja vodi do Vrha Viktorija ili jednostavno Tramvaj do vrha kako se uspinjača zove. Kada smo došle do mesta odakle uspinjača kreće bile smo zaprepašćene gužvom. Ipak, rešile smo da čekamo i čekale smo skoro sat i po. Nije nam bilo lako, ali smo uspele da se ukrcamo u tramvaj dok je još bilo dnevnog svetla.
Vožnja velikim vagonima (dva spojena) trajala je tek nekih 5 minuta. Kada se izađe ih uspinjače, ulazi se direktno u carstvo komercijale – suveniri, džidžu-bidže, još suvenira, šarenilo, neon, ali i pokretne stepenice (ovde se pravi dobar posao ako ste proizvođač pokretnih stepenica), pošto se 5-6 nivoa iznad dolazne stanice uspinjače nalazi velika panoramska terasa i odatle se pruža zaista divan pogled na Hong Kong. Jedna od ideja kada smo planirale kada da dođemo ovde bila je da to bude kasnije popodne zbog položaja sunca. Pošto smo dosta vremena provele čekajući da se uopšte popnemo na vrh, tačno smo tako nekako i došle.
Šta više, imale smo i bonus, jer je noć bila veoma blizu i znale smo da će se lagano popaliti svetla na honkoškim soliterima. Tako je i bilo.
Inače, ovo je jedan od najpoznatijih prizora u Hong Kongu – upravo ovaj pogled sa vrha Viktorija na solitere koji krase centar ovog grada. A zanimljivo je i to da je Hong Kong grad sa najviše solitera na svetu. Ima ih više čak i od Njujorka!
U povratku smo fino prošetale do hotela, sa namerom da rano odemo na spavanje, ali smo ipak pre toga i jele. Mada smo bile jako umorne, uživale smo u supi sa kineskim knedlama koje se zovu vonton.
Tokom noći, valjda zbog velikog umora (malo spavanja i dosta obilaženja prvog dana) i zbog naglog i velikog pada moje telesne temperature izazvanog jakim hladnim vetrom koji je duvao na Viktorija Piku, tek loše sam spavala i stalno sam se budila jer mi je bilo hladno. Čak mi ni topla pidžama, ni 10 sati spavanja nisu mnogo pomogli i probudila sam se sa osećajem kao da će da me uhvati prehlada. E, to mi stvarno nije bilo potrebno.
U ne baš blistavom raspoloženju krenula sam, naravno zajedno sa Snežom, do ulice Henesi jer smo tu uhvatile tramvaj da bismo išle na istočnu stranu. Ono što je bitno vezano za tramvaje u ulici Henesi jeste da oni voze samo ka istoku ili ka zapadu. Ali ono što je posebno zanimljivo, a vezano je za njih, jeste da su to jedini tramvaji na svetu koji su na sprat. Nas dve smo propustile jedan tramvaj, jer je tu bila veća gužva, ušle u sledeći, popele se na sprat, sele i uživale u pogledu!
Odvezle smo se do dela grada gde se nalazi onaj sistem pokretnih stepenica koje smo prethodnog dana obišle i tu smo potražile jednu čajdžinicu po preporuci. Uz put smo naravno posmatrale grad i njegove detalje. Kao što sam već rekla, Hong Kong je veoma bogat grad, pun modernih solitera i blještavih izloga skupih radnji, ali nije baš sve tako. U velikom broju bočnih ulica nalaze se naizgled improvizovane pijace. Na nekima se prodaju voće i povrće, na nekima pečati i figurice od poludragog kamenja, a negde prodaju i igračke, suvenire, plastične satove i šta već.
Uskoro smo i našle to mesto koje smo tražile i mada se nama činilo da je pre u pitanju restoran, to zaista i jeste čajdžinica u kojoj se služi hrana i to ne bilo koja već dim sum, što je naziv jednog od tradicionalnih stilova pripremanja i služenja hrane u kineskoj kuhinji. U pitanju je bila Čajdžinica Lin Heung.
Unutra je bila velika gužva, jedva smo našle slobodna mesta i u stvari smo sedele za istim stolom sa jednom porodicom i još par posetilaca. Klijenti su uglavnom bili lokalni ljudi. Sve je bilo na kineskom, ali se ispostavilo da to uopšte nije bio problem. Čim smo sele, jedan kelner nas je pitao koji bismo čaj htele. Pošto se nismo mnogo razumeli, odlučile smo se za jednostavnu stvar, a to je bio čaj od jasmina. Onda nam je on doneo pribor za jelo, ali i bokal sa čajem, šolje za čaj, kao i parče papira sa već odštampanim poljima. Onda gledate šta drugi rade, pa to isto radite i vi.
Što se hrane tiče, tu uopšte nije bilo nikakvih problema. Da bi se hrana uzela, uzme se to parče papira i ode do jedne od žena koje na kolicima dovoze različita jela. Posude od bambusa sa istim jelom naređane su jedna na drugu i na svakim kolicima ima po nekoliko različitih jela. Pogledate šta se nudi, pokažete toj ženi koje jelo hoćete, ona vam posudu stavi na tanjir i lupi pečat u odgovarajuće polje na onom papiru, a vi se lepo vratite za sto i pojedete to što ste uzeli.
Kome nisu dovoljne fotografije, evo i video snimka:
Ipak nije dovoljno da se ode samo jednom do kolica, malo je to hrane, a i drugo, grehota je ne probati različita jela, tako da sam ja u više navrata ustajala, zavirivala u posude sa jelom i birala ono što mi je hvatalo oko. I bila sam uspešna. Osim jednog jela koje je bilo „samo“ dobro, sva ostala su bila izvanredna. A šta smo jele – nemam pojma!