Jutro je u Hanoju krenulo sa sitnom kišom, ali to već više nama nije bilo bitno. Posle doručka smo uzele taksi do železničke stanice, fino se smestile, a voz je krenuo na vreme prolazeći u početku povremeno kroz uske prolaze između stambenih kuća, na manje od jednog metra udaljenosti od nečijih prozora, zidova i terasa. To smo već videle par dana ranije sa ulice, ali smo sada to videle i iz samog voza.
Sledeće odredište je bio grad Nin Bin, tj., manje mesto u njegovoj blizini – Tam Kok. Od železničke stanice smo se prebacile do Tam Koka u čijem centru se nalazi prostrani plato koji izbija na vodu u kojoj se video veliki broj čamaca. Moguće je i odavde otići na jedan od brojnih izleta koji se organizuju, a vidi se da se turizam ovde i značajno dalje razvija, jer smo mi krenule ka privatnom smeštaju u kojem smo odsedale prateći jednu stazu koja ide pored nekog odmarališta u izgradnji, a bilo je i dosta drugih gradilišta koja su se u mestu i njegovoj okolini videla.
Odmaralište u izgradnji na obali jezera u Tam Koku
Prvo smo se smestile i ručale u tom simpatičnom privatnom smeštaju koji se sastoji od nekoliko soba izgrađenih u vidu zasebnih kućica koje okružuju lepu baštu. Tu je i trpezarija na otvorenom. Ljubazna domaćica nam je prvo na mapi pokazala šta sve može da se vidi u samom Tam Koku i njegovoj okolini, tako da smo za početak iznajmile bicikle.
Odmah posle ručka smo sele na bicikle i par kilometara dalje smo došle do mesta gde se nalaze pagode Bič Dong. Tu smo ostavile bicikle na nekom nazovi parkingu. Jedna starija žena koja je tu radila nas je, govoreći vijetnamski, gestikulacijom uputila na jednu stranu, ali je zatim pokazivala i na drugu stranu sve vreme nešto žužoreći. Hm?
Pirinčano polje zimi i kapija kroz koju se ide ka pagodama Bič Dong
Krenule smo na prvu stranu i tu nas je staza prevela preko jednog uzvišenja između dve krečnjačke formacije i uvela u neku dolinu. Ne znajući tačno šta smo tu uopšte i tražile, pratile smo stazu dalje, a onda nam je prišao jedan lokalni seljak i gestikulacijom pokazao da ga pratimo, držeći baterijsku lampu u ruci. I tako smo za njim ušle u jednu pećinu na čijem se ulazu nalazila nekakva kapija koju je on prvo otključao, a zatim i zaključao kada smo svi troje bili unutra. Hm? Situacija nalik na onu „Uđe Fata u magazu sama...“, ali je ovaj „Mujo“ imao sasvim drugačije namere. Proveo nas je kroz malu pećinu, sve vreme histerično bljeskajući onom svojom lampom i sve vreme pričajući na vijetnamskom, dok smo nas dve uglavnom zbunjene išle za njim. U jednom delu nam je pokazivao i neke zidove pećine koji su imali na sebi plavičastu boju. Pomislila sam kako sigurno nije u pitanju umetnost neke praistorijske civilizacije, već pre da im je od prošlog krečenja kuće ostala boja, pa su je ovde iskoristili, čime su svoju lokalnu malu pećinu učinili „zanimljivom“. (Par dana kasnije ću shvatiti da sam totalno pogrešila u vezi sa ovim.) Na svu sreću, naš obilazak nije trajao dugo, pa smo nakon izlaska i čašćavanja našeg vodiča bile slobodne. Još malo smo se uvukle u dolinu, a onda se istim putem vratile nazad.
Onaj drugi put koji je ona baka pokazivala bio je pravi put koji je vodio do pagoda Bič Dong. Da uz put ponovim koja je razlika između hramova i pagoda (u vijetnamskom smislu). Spolja gledano, to su praktično iste vrste objekata građenih u tradicionalnom stilu i oba služe u religiozne svrhe, tj., za prinošenje darova. Meni se čini i da su unutra veoma slični. Razlika je jedino u tome čije se statue nalaze unutra. Ako su u pitanju istorijske ličnosti, carevi, kraljevi, mandarini i heroji, onda je u pitanju hram. Ali, ako se unutra nalazi statua Bude (uključujući i ženskog Budu), onda je u pitanju pagoda i to je onda budistički hram.
Prva pagoda u okviru kompleksa Bič Dong
Kompleks Bič Dong se sastoji od 3 pagode koje su raspoređene vertikalno. Sagrađene su u 15. veku, uz skorije rekonstrukcije. Kada se obiđe prva pagoda, „u prizemlju“, stepenice vode uzbrdo i tada se dolazi do jedne druge pagode koja je svojim zadnjim delom prosto uvučena pod veliku strehu na vertikalnom zidu kraške formacije.
Druga pagoda u okviru kompleksa Bič Dong
Druga pagoda u okviru kompleksa Bič Dong, detalj
Ali kada se krene jednom stazom sa leve strane te pagode, staza vodi u pećinu iza građevine i dalje do prostranog stepeništa kojim se penje kroz pećinu, a onda se iz te pećine ponovo izlazi napolje i kod tog izlaza se nalazi par oltara.
Levo je prolaz pored druge pagode koji vodi kroz pećinu na gore do treće
Izlaz iz pećine između druge i treće pagode – unutra se vide delovi oltara
Oltar u pećini
Onda se ponovo prate stepenice i tako se dođe i do treće pagode. Sve je to bilo jako lepo i slikovito.
Ispred trećeg budističkog hrama, kompleks Bič Dong
Sa platoa ispred treće pagode pruža se divan pogled. Barem se tako priča. Ovom prilikom, mi smo mogle samo da gledamo u „mističnu“ izmaglicu koja je ispunjavala sve oko nas.
Pogled sa nivoa trećeg budističkog hrama, kompleks Bič Dong
Posle nekog vremena smo se lagano spustile, otišle po bicikle i vratila se do Tam Koka, ali onda se odvezle i na drugu stranu grada, jer smo htele da obiđemo jedan hram koji se nalazi blizu centra. Vozeći glavim putem koji vodi ka Nin Binu, na jednoj raskrsnici gde smo konačno naišle na putokaz shvatile smo da smo debelo omašile, pa smo se jednostavno okrenule i vratile u mesto, a tu su nas dobro uputili.
Vreme je, naravno, i dalje bilo oblačno, ali sam se ja tešila da to stvara osećaj mističnosti. Tako sam na par mesta pravila pauze da bih fotografisala okolinu, pa sam se tako slučajno našla na jednom mostu ispod koga je prolazio čamac kojim je upravljao jedan muškarac upravljajući veslima na lokalno tradicionalni način – nogama.
Tradicionalni način veslanja čamcem – nogama
Uskoro smo se dovezle do hrama Tai Vi. Mada hram originalno potiče iz 13. veka, najnovija rekonstrukcija je obavljena 2006. godine, a u dvorištu su se još izvodili neki građevinski radovi. Osim obilaska hrama, ovde smo bile i privilegovane i prisustvovale smo jednom sjajnom koncertu – jedan instrument i jedan glas. Evo, poslušajte...
To je ujedno bilo sve što smo uradile tog dana. Za naredni smo praktično iznajmile privatna kola sa vozačem kako bi nas odvezao do par mesta koja su nam bila zanimljiva, a bila su dovoljno daleko da nismo želele da vozimo bicikle do onde. Nisam sigurna da bi uspele da se i vratimo na isti način.
Prvo smo otišle do lokaliteta Hoa Lu. U pitanju su ostaci prve prestonice Vijentama iz 10. i početka 11. veka. Malo toga je ostalo i u skromnom muzeju se vide samo neke kamene ploče okružene zemljom uključujući i vodu koja topi tu zemlju. Postoje, međutim, i dva hrama, jedan posvećen dinastiji Din koja je ovde vladala od 968. do 980. godine, dok je drugi posvećen monarhu iz dinastije Le (980-1009.).
Hoa Lu, prva prestonica Vijetnama, ulaz u prostor hrama Din Tien Hoang
Hoa Lu, hram Din Tien Hoang
Hoa Lu, hram Din Tien Hoang, kameno postolje za kraljevski presto
Ova dva hrama su udaljena jedan od drugog oko 200-ak metara i malo je falilo pa da promašimo ovaj drugi, pošto je mapa lokaliteta bila poprilično nejasna. Bilo bi šteta. Mada deluju veoma slično, oba hrama imaju neku specifičnu atmosferu i vredi da se posete. S druge strane, oba mesta su i danas aktivna svetilišta gde se ostavljaju ponude najrazličitijih vrsta. U jednom smo naišle na veliku odsečenu svinjsku glavu umotanu u svinjsku maramicu, ali nije bilo dozvoljeno da se fotografiše, tako da se sada samo o tome ispredaju priče.
Hoa Lu, hram Le Dai Han
Hoa Lu, hram Le Dai Han
Na mapi koja je postavljena na tabli pored biletarnice vidi se da u blizini postoji i još par pagoda, a takođe smo videle i putokaz. Odlučile smo da se uputimo na tu stranu i put nas je vodio kroz jedno selo, ali i pored polja i lokalnog groblja.
Groblje u okolini Hoa Lu
Onda smo došle i do neke pagode, ali sam kasnije ustanovila da to nije bila nijedna od „one dve istorijske“. Problem je bio u mapama, nejasnim razmerama i odsustvu smislenih putokaza. Bilo kako bilo, mi smo ovde svratile, ali nismo uopšte zažalile, mada uopšte nismo ušle u svetilište. Razlog, upravo u vreme kada smo mi tamo došle u toku je bila molitva. Koliko smo videle, veliki broj žena koje su sedele na podu čitale su na glas molitve u ritmu koji je udaranjem tučka u drveni instrument davao jedan monah. Nismo htele da ih uznemiravamo niti ulaženjem, niti fotografisanjem, pa smo samo na kratko snimile zvuk. Trenutak je zaista bio sjajan i mada ništa nismo razumele, bilo je dovoljno prijatno i privlačno da smo bez reči ostale izvesno vreme sedeći pored centralne zgrade.
Pagoda u kojoj je molitva bila u toku
Ovde smo takođe videle i veliku statuu ženskog Bude, tačnije, Kvan Am Bodisatve milosrđa.
Kvan Am, Bodisatva milosrđa
Posle nas je vozač odvezao do mesta odakle se kreće u obilazak lokaliteta Trang An. U pitanju je spektakultarni pejzaž i doživljaj. Sve je dovoljno lepo i jedinstveno da je ovo mesto uvršteno na Uneskovu Listu svetske kulturne i prirodne baštine. U stvari, na listi se nalazi kulturno-prirodno dobro koje obuhvata i Hoa Lu, staru prestonicu, ali i čitav ovaj deo kojim smo mi prolazile u ova dva dana – i Trang An, ali i Tam Kok i Bič Dong.
Došavši do ulaza u Trang An, ili bolje rečeno do mesta odakle kreću obilsci ovog kompleksa, prvo je potrebno da se odlučite za jednu od dve varijante izleta. Po prvoj, obilaze se četiri pećine i neki lokalitet gde je sniman film o King Kongu, a po drugoj se obilazi devet pećina. Mi smo se odlučile za ovu sa devet pećina.
Trang An, krećemo na izlet
Suština ovog mesta jeste da imate reku i veliki broj krečnjačkih gromada, teško mi je da kažem brda ili planina, a onda se ispostavi da je reka probila svoj put ne samo okolo ili između njih, već i kroz (!!!) njih. U čamcu nas je bilo tri kršne Evropljanke i jedna sitna Vijetnamka koja je bila zadužena za veslanje. Doduše, vrlo brzo nam je uvalila neka sklepana vesla računajući na blesavost zapadnih turista kojima deo avanture predstavlja i da za džabe pomažu ljudima koji su za to plaćeni. Naravno, nismo je razočarali i gotovo uz pesmu smo zdušno veslale, a ipak smo se pokretali brzinom kao da vesla samo jedna osoba. Bojim se da je naša kapetanica lađe bila jedna mudra žena sa iskustvom koja se lepo odmarala dok smo mi zalegale.
Trang An, čamcem se zavlačimo u onu rupu na dnu brda
Ipak, gledajući u vodu u koju sam ubacivala veslo, shvatila sam da je to bila najbistrija voda po kojoj smo plovili tih dana. Bilo kako bilo, prva od pećina u koju smo ušle bila je najduža, ali i najniža. Sve tri putnice su gotovo legle po čamcu da ne bi glavom udarile u neku od stena ispod kojih smo prolazili, ali je osećaj prvo zavlačenja ispod ogromne stenske gromade, a onda i provlačenja ispod stalaktita bio fantastičan.
Trang An, detalj
A onda smo lagano isplovile u deo koji je bio skroz okružen tim visokim formacijama prekrivenim gustim zelenilom, bez ikakvog traga civilizacije, osim našeg čamca. Doživljaj je bio izvanredan. I tako smo nastavili više puta. Ostale pećine kroz koje smo plovili nisu bile baš toliko niske, neke su čak veštački i malo proširivane, ali je utisak i dalje bio sjajan. U par navrata smo izlazile i na obalu da bismo posetile neki hram ili „uživale“ u uživo nastupu jedne žene koja je preko razglasa pevala neke pesme neverovatno monotonim glasom. Postojala je mogućnost i da se stepenicama penje do nekih hramova u šumi, ali mi nismo bile zainteresovane za to.
Trang An, detalj
Ipak, zanimljivo je bilo da se u jednom hramu koji se nalazi nekoliko stepenika iznad nivoa vode uveliko pripremala neka svečanost. Vraćajući se u bazu iz koje smo krenuli čamcem, mimoilazili smo se sa velikim brojem čamaca sa lokalnim stanovništvom koje je išlo na suprotnu stranu od nas, očigledno u pravcu tog hrama. Posebno su mimoilaženja u tesnim pećinskim hodnicima bila ispunjena izazovima, što bi se danas reklo.
Mada je i dalje vreme bilo isto kao i tog jutra, tešile smo se da bi nam prolazeći kroz pećine bilo svejedno kakvo je vreme napolju.