Vijetnam 2018, 11. deo (Tam Kok, NP Fong Nja-Ke Bang)
Posle veoma lepog izleta Trang An, vratile smo se u Tam Kok, ručale, a onda otišle i do našeg privatnog pansiona gde smo ponovo uzele bicikle i krenule prema Dolini ptica. Ovaj put nismo baš bile pune entuzijazma, jer smo bile po malo umorne od bicikala koji nisu bili loši, ali daleko od optimalnih. Ipak, lepo smo izvezle tih 7-8 km i tako smo došle do Prirodnog parka ptica Tung Nam. Na ulazu u park smo platile ulaznicu, a onda je krenula uzbrdica, pa smo morale da guramo bicikle pošto nisu imali brzine. Ali, je zato bilo veselo kada smo se spuštale sa druge strane uzvišenja.
Tako smo se dovezle do mesta na kojem se nalazi veoma elegantno odmaralište koje se još uvek završava, ali deluje veoma privlačno za jedan miran lenji odmor. Tu smo napustile asfaltirani deo i jednom širom stazom posutom šljunkom uputile se u pravcu te Doline ptica, vozeći pored neke reke, a možda je u pitanju bio i uzani pojas nekog jezerceta ili bare. Onda je staza došla do svog kraja, tu smo parkirale i zaključale bicikle, a onda preko nekog kamenja, stazom za pešačenje krenule dalje niz vodu, a zatim i malo uzbrdo do vidikovca. Zaista je vredelo.
Gazdarica pansiona u kojem smo odsedale nam je rekla da tu treba da dođemo tek u pola 5 popodne, jer se tada tu ptice okupljaju da bi prenoćile, pa se tako i desilo. Pošto je taj deo ušuškan između uzvišenja, sa dovoljno vode i drveća, ptice očigledno tu vole da se povuku za svoj počinak. Uživale smo! Koliko sam uspela da vidim, tu su se skupljale rode, sive čaplje i čaplje govedarice.
Povratak je bio naporan, jer osim žurbe da nas ne uhvati mrak nismo imale nikakav drugi motiv. Ipak, ja nisam mogla da odolim, pa sam se povremeno zaustavljala da bih nešto fotografisala, a s druge strane mi je i prijala pauza.
Osim lepih predela, uz put smo videle i veliki broj praznih pirinčanih polja koja su bila prekrivena vodom i čekala povoljnu sezonu da bi se pirinač posadio u njima. S druge strane, mlade sadnice pirinča su se već uveliko zelenile u plastenicima.
Naredno jutro smo ranije krenule iz Tam Koka, jer smo u Nin Binu hvatale voz koji je išao na jug. Pošto je put dugo trajao, nisam imala mnogo toga pametno da radim, pa sam posmatrala ljude oko sebe.
Viđali smo puno osoba, uglavnom žena, koje nose maske. Ne hiruške, već specijalno pravljene maske od platna koje imaju proširenje ispred usta. Još sam i shvatala zašto ih nose dok voze motore – eventualna zagađenost, prašina i slično – ali apsolutno nisam shvatala zašto ih nose po nekoliko sati, na primer, u vozu u kojem radi klima, zatvoreni su prozori i nema nikakvog čudnog mirisa. Niko od onih koje sam pitala nije znao baš da mi da smislen odgovor. S druge strane, deluje kao da ovo rade da bi sačuvale zdravlje, ali se ja pitam koliko je zdravo smanjivati priliv kiseonika i udisati vazduh kroz tkaninu koju prethodno obogaćujemo mikrobima iznutra.
Posmatrajući svoje saputnike, stekla sam utisak da su Vijetnamci posebno osetljivi na razne mirise koji im se čine neprijatnim i da koriste zanimljiva sredstva da bi ublažili njihov negativni uticaj. Na primer, u vozu sam videla jednu ženu koja je skoro dva sata preko nosa rukom držala koru od mandarine. Valjda voli citruse. S druge strane, kada se u vozu od Nin Bina do Dong Hoija u jednom trenutku nekome prosula nekakva rakija od pirinča (pretpostavljam, pošto se osim osnovnog mirisa po malo osećalo i alkohol), devojka koja je sedela pored nas, jednostavno je otkinula parče kifle i prilepila ga sebi na nos, prethodno se mršteći na miris koji joj se očigledno nije dopadao.
Takođe mi je bilo zanimljivo da su u vozu, na monitoru na kojem su prikazivali filmove, zabavne programe i muzičke spotove, u jednom trenutku prikazali i kratki spot koji je ličio na reklamu i čija je poruka na kraju bila „nikoga ne možete impresionirati rogom od nosoroga“ (original naravno na vijetnamskom, sa titlovim na engleskom) nakon čega su usledile poruke kojima se obaveštavalo da je trgovina rogovima nosoroga zabranjena, ali i koji je broj telefona na koji se mogu prijaviti ljudi koji koriste ili trguju rogovima nosoroga. Znači, nisu samo Kinezi ti zbog kojih se masakriraju ove jadne životinje. Očigledno i u Vijetnamu ima dovoljno impotentnih i očajnih muškaraca.
Kako smo vozom prošli pored nekih planina putujući na jug, tako su počeli da se menjaju predeli, u smislu da sam prvo viđala žene koje su sadile pirinač, a uskoro su se videla i polja prekrivena svetlo-zelenim svežim stabljikama mladih biljaka. Zajedno sa mestimično plavim nebom i suncem koje je povremeno provirivalo, to je bilo dovoljno da se osećam osveženo i spremna za nova obilaženja. Sa stanice u Dong Hoiu prebacile smo se do sela Son Trač i tu otišle na večeru, jer smo stigle kasno (voz je putovao 8,5 sati), a uskoro i na spavanje. Naravno, već narednog jutra je ponovo bilo oblačno, ali to svakako uopšte nije pokvarilo doživljaje i uživanje u predelima kojima smo bili izloženi tog dana.
Razlog zašto smo došle u Son Trač bio je da bismo posetile Nacionalni park Fong Nja-Ke Bang. U njemu se nalazi veoma visok nivo biodiverziteta i tu žive mnoge endemske vrste. Osim toga, on sadrži i veliku geološku raznovrsnost, uključujući i brojne pećine i podzemne reke. Šta više, u njemu se nalazi i najveća poznata pećina na svetu, ali mi nismo ni planirale da je posetimo. Razlog je vrlo jednostavan. Da bi se pećina Son Đong posetila, potrebno je da se ide na turu koja traje 7 dana i koja košta oko 3000 dolara. Ipak, bez obzira na ovo, postoji i čak lista čekanja i prvi slobodni termini su tek za više od godinu dana, pre svega zato što je broj posetilaca veoma ograničen, na oko 800 godišnje. Dakle, mi nismo ni planirale da idemo na ovu turu, a s druge strane, nema ni preke potrebe, zato što u ovom nacionalnom parku postoji, kao što sam rekla, veliki broj drugih, takođe velikih pećina, mada nisu sve predviđene za posete turista, niti turisti mogu da ih obilaze u čitavoj njihovoj dužini.
Izlet za koji smo se odlučile, krenuo je tako što je mini-bus došao po nas i zajedno sa drugim turistima koji su bili unutra prebacio nas do Botaničke bašte. Vodičkinja nam je odmah rekla da je loše doba godine da bi se tu nešto mnogo videlo, već je stvar u tome da se ide do jednog vodopada. Takođe je rekla i da ćemo videti neke životinje. Naime, zbog nadaleko poznatog izuzetnog biodiverziteta u ovom nacionalnom parku, pretpostavljam da se upravnici parka i turistička organizacija osećaju obaveznim da turistima obezbede pogled na makar neku egzotičnu životinju, pa se odmah kod ulaza u Botaničku baštu nalazi veliki ograđeni prostor u kojem se nalaze majmuni.
Vodičkinja je onda počela da nam priča da tu drže bebe majmune koji kada malo porastu sami odu dalje u prašumu. Šio mi ga Đura! Kakva bezvezarija za turiste. Prvo i osnovno, ovi majmunčići nisu bili posebno mali da bi bili bebe, već su mi više delovali kao da su odrasle jedinke neke manje vrste. Uostalom, ovde ne žive ni orangutani, a još manje gorile ili šimpanze. S druge strane, ograda ovog dela je bila žičana, ali je bilo i bodljikave žice sa strujom na vrhu, koje su bile nagnute ka unutra! Treće, kada se majmunčići naviknu da ih redovno hrane (vodičkinja je odmah po dolasku pitala i da li neko od turista ima banane), teško da će majmuni samoinicijativno da reše da odu u prašumu punu neizvesnosti. I četvrto, nisam imala utisak da im iko igra ulogu surogat majke, a ako je nemaju, kako će sami naučiti da se hrane u šumi.
Mislim da je čitava ova postavka tu stavljena kako bi turisti slikali i onda pričali da su sreli šumske zveri. Recimo, u jednom kavezu pored prostora sa majmunima, u prostoru otprilike 2 puta 5 metara, leži veliki i debeo piton, a unutra je i jedna nevina bela patka. Priča vodičkinja kako su oni pravi prijatelji, jedino što svaka dva meseca moraju da ubace novu patku. Još je i dodala da ne ubacuju kokoške, jer su kokoške brze, pa bi (siroti) piton morao da se baš potrudi. Ovako se izležava i goji jedući spore patke koje ne pružaju otpor misleći da će prijateljstvo ipak prevagnuti.
Vodičkinja je još pomenula i kako ima tigrova u prašumi i da su nekom prilikom i naleteli na jednog koji je bio na 10 metara od njih, ali su oni čučnuli i ćutali. Moj zaključak: osim pataka, u ovom nacionalnom parku su i turisti ekstremno naivni. Hoću da kažem da mi je ova priča sa „zverima“ u sred botaničke bašte baš bila višak.
Bez obzira na to što smo bile u Botaničkoj bašti, mi smo pored obeleženih biljaka samo projurile i što reče Sneža, oni su izgleda samo tu postavili tablu da je bašta u pitanju, a u stvari su druge stvari zanimljive. Slažem se. Ti obeleženi floralni primerci su sve bili tek mlade biljke koje su bile zasađene između većeg drveća koje i inače tu raste. Ali da više ne gnjavim sa onim što mi se nije dopalo, jer je tog dana u stvari bilo dosta toga što mi se svidelo i čak oduševilo i ostavilo bez daha.
U Botaničkoj bašti smo otišle do jednog divnog vodopada i tu se veoma pažljivo spustile niz bočne stene, često se pridržavajući za već postavljeni konopac ili stene, a najčešće za oba. Vodopad, kao i njegova okolina bili su divni i kada se gledaju odozgo, i sa strane i odozdo. Spustile smo se sa jedne strane, prešle preko nekih većih stena na drugu, a onda se još malo spustile, pa popele do osnovnog nivoa. Penjanje sa druge strane vodopada se činilo manje opasnim, ali je zato bilo naporno zbog strmog uspona. To je sve ipak bilo lepo iskustvo, a meni je postalo toliko toplo da sam se prvi put za dve sedmice u Vijetnamu skinula u majicu bez rukava.
A onda smo otišle u raj – tačnije u Rajsku pećinu. O tome, sledeći put, a za sada samo jedan pogled...