Vijetnam 2018, 12. deo (NP Fong Nja-Ke Bang, Hoi An)
Da bi došle do Rajske pećine, prvo smo se odvezle do jednog prostranog parkinga okruženog restoranima za turiste i radnjama sa suvenirima, a odatle smo se malim električnim vozilima prebacile do mesta odakle mora da se penje i to dosta. Ipak, postoji izbor, stepenice (kraći i naporniji put) ili betonirana staza (duži i manje naporan put). Sneža i ja nismo osobe koje uzmiču pred izazovima, pa smo oblivene znojem i bez daha posle nekog vremena stigle do vrha stepenica. Posle kraćeg teorijskog upoznavanja sa podacima, dobili smo sat vremena da istražimo deo pećine predviđen za turiste. Naime, Rajska pećina je dugačka 34,1 km. Za turiste je pripremljen 1 km. Samo za retke grupe u određenim periodima godine dozvoljavaju da se prođe parče od 7 km i izađe na jedan bočni ulaz/izlaz. Razlog za ovo je da osvetljenje u pećini, temperatura koja se diže zbog osvetljenja, ali i zbog posetilaca, zajedno sa ugljen-dioksidom koji posetioci izdišu utiču na to da se pećina oštećuje i da prestaje da „raste“.
Slike koje slede su sjajne, ali su one ipak samo bleda senka onoga što čovek doživi kada sve to vidi uživo. Nacionalni Park Fong Nja je mesto u koje najviše dolaze mladi strani turisti, pošto su tu organizovane brojne ture koje uključuju avanturizam, od vožnje zip-lajnovima, kupanja u rekama, vožnja kajaka po pećinama i sl, ali je ovo svakako mesto za koje bi bila šteta propustiti i za ljude srednjih godina, makar i ne radili ništa od ovih avantura. Dovoljne su stepenice. Tako se u Rajsku pećinu spušta stepenicama (uz koje se treba popeti na kraju), ali je sve ovo apsolutno vredno. Bez daha ćete ostati i tako i tako kada vidite spektakularnu lepotu ove prikladno nazvane Rajske pećine.
Boje su zaista čudesne i ovde sam shvatila da se ona plava za koju sam mislila da je onaj seljak iz Tam Koka prefarbao prirodno pojavljuje. Izvinjavam se.
Kad smo već kod boja, u nekom trenutku je Sneža rekla: „Zamisli da je Mikelanđelo ovo mogao da vidi.“ Imala sam istu asocijaciju kao i ona – potpuno doživljaj kao da sam u „apstraktnoj“ Sikstinskoj kapeli. Pogledajte samo te boje...
Sat vremena koje smo dobile za obilazak ove pećine činio mi se kao previše kratak period i mislim da bih tu mogla da provodim dane i dane, a da mi ne bude dosadno.
Zatim je usledio ručak, a onda smo se dosta vozali da bismo stigli na početak samog mesta Son Trać u kojem smo spavali, jer odatle kreću metalni čamci koji turiste voze do još jedne pećine, a to je pećina Fong Nja po kojoj je i nazvan čitav nacionalni park. Vožnja ide rekom Son koja mirno protiče pored naselja.
Kako smo se približavali ulazu u pećinu Fong Nja, pomislila sam u jednom trenutku da će to biti kao ono što smo videle u Trang Anu, ali nije.
Činjenica je da se čamcima rekom ulazi u pećinu, ali je ovde u pitanju jedna pećina, značajno veća od bilo čega što smo videle u Trang Anu i ovde se ulazi unutra oko 1 km, da bi se zatim čamac okrenuo i vratio do pred sam izlaz iz pećine, a tu se izlazi na „obalu“ i obilazak završava peške. Ponovo je doživljaj bio fantastičan i sve u pećini je bilo divno i neverovatno.
Da bi se iole dočarao utisak koji smo imale kada smo plovile kroz pećinu Fong Nja, evo kratkog video snimka.
Inače, ranije su na ulazu u pećinu stajali stalaktiti koji su ličili na zube, pa otud i sam naziv pećine koji znači „Vetar i zubi“. Mi smo dakle na ovom izletu posetile dve pećine, postoji još nekolicina koje mogu da se posete, a ostale koje su za sada poznate nisu pogodne za turiste pošto su se ove pećine intenzivno koristile tokom Američkog rata (tj., Vijetnamskog rata). S jedne strane su ih vijetnamske snage koristile za sakrivanje i skladištenje municije, a sa druge strane su ih Amerikanci intenzivno bombardovali, tako da u znatnom broju pećina i dalje postoje neeksplodirane bombe i samim tim je izuzetno opasno da se u njih ide.
Veče u Son Traču smo provele pijući kafu i jedući, a to i nije bio loš način za se završi dan ispunjen tolikom lepotom.
Narednog dana smo se autobusom prebacile do Hoi Ana. Vožnja autobusom u toku dana, pogotovo ako je duga 8 sati, može da predstavlja i gubitak vremena i puno turista bira da putuje noću. Autobusi koje smo mi koristile i kada smo išle za Sapu, a i ovog dana bili su oni modeli sa sedištima-krevetima. To je zanimljiva postavka polu-spuštenih sedišta postavljenih u tri kolone i na sprat, pa koliko stane u autobus. I to je sasvim dobra ideja, osim ako niste visoki kao ja, pa vam je prostor predviđen za jedno sedište kratak. U tom slučaju bi eventualna noćna vožnja bila na ivici mučenja. Ali, ako ste prosečne visine ili ako ste Vijetnamac, onda je ovo gotovo savršeno rešenje. Bilo kako bilo, meni je dnevna vožnja bila sasvim u redu, jer volim da gledam kroz prozor i retko kada mi je to dosadno. Tako smo ovde često prolazile pored polja na kojima se pirinač već uveliko zazeleneo, pa smo retko viđale žene po poljima. Nešto severnije, na prelazu lokalnih „klima“, viđala sam grupe žena kako u vodi do listova vredno i vešto rukama sade mlade stabljike proklijalog pirinča, gotovo redovno na glavi noseći one simpatične konusne šešire.
Poznati šeširići u obliku širokog konusa su i dalje veoma prisutni po Vijetnamu. Zanimljivo je da nam je jedan lokalni vodič rekao da ih nose samo žene. Čak sam samo jednom u skoro mesec dana videla muškarca sa tim šeširom koji se u Vijetnamu zove „non la“, dok ga žene gotovo masovno nose. Muškarci su po pravilu ili gologlavi ili nose kačkete, ili neke zelene kape skoro nalik na šlemove.
Dakle, išle smo dalje na jug, do grada Hoi An. Svi koje smo uz put upoznali, a koji su već bili u ovom gradu, pričali su o njemu sa oduševljenjem. Ipak, do njega je prvo trebalo doći. Mi smo u Son Traču kupile autobusku kartu do Hoi Ana, a kada smo stigli u Hue, autobus je stao ispred jedne da kažem kafane u sred grada, počeli su da vade sve rančeve iz gepeka, a jedna žena je ušla i počela veoma glasno da daje nekakva uputstva. Ona je koristila engleski, ali ja nisam baš sve razumela, a nisam ni slušala uvaljena u svoje sedište. A onda se ispostavilo da svi treba da izađemo iz autobusa i to na brzinu. Sneža i ja smo krenule da skupljamo svoje stvari kako smo znale i umele i potpuno zbunjene smo izašle napolje. Onda nam je ona žena rekla da će nam autobus za Hoi An stići za pola sata. I to je sve u redu, nego da nam je makar neko nešto nagovestio. Posle nekog vremena, u jednom trenutku je nekoliko mlađih putnika krenulo sa stvarima ka izlazu, pa sam ih pitala kuda će, a oni počnu da mi se žale da idu za Hoi An, ali da nemaju nikakvu kartu, jer im je kartu uzeo vozač još u Son Traču. Ja izvučem našu kartu iz torbice oko pasa, a onda jedan od lokalnih organizatora pogleda moju kartu, uzme je i kaže nam da i mi treba da pođemo. U međuvremenu su ove mlade potrpali u jedna kola kao da hoće da postave novi Ginisov rekord koliko ljudi i rančeva može da stane u kola, a pošto nas dve nismo nikako mogle da uđemo unutra, a na krovu nije bilo predviđeno prevoženje, onda su za nas pozvali neka druga kola. Mi u njima, bez karata, ali sa svim stvarima uopšte nismo imale pojma o čemu se tu sve radi. A onda su nas ta kola dovezla do nečega što je ličilo na autobusku stanicu, pa smo tu izašli, videli one mlade ljude, onda su nas sve strpali u jedan autobus i uskoro smo krenuli za Hoi An.
Između Huea i Hoi Ana nalaze se Anamske planine i za njih se kaže da zemlju dele na dve klimatske zone, a naš vodič (knjiga) je čak i napisao da je južno od planine suvlje i sunčano. Nas je dočekalo tmurno, sivo nebo, a povremeno i kišica. Ali šta da se radi...
Uzgred ovo more koje se vidi na slici zvanično se zove Južno kinesko more, ali ga Vijetnamci zovu Istočno more.
Ova dva grada su povezana sa dva drumska pravca. Jedan je skoriji i vodi kroz tunel koji je probijen kroz planinu, a predviđen je samo za automobile, autobuse i kamione. Oni koji voze motore i koji žele slikovitiji put idu preko planine. Mi smo čak pomislile i da bismo možda mogle da poslušamo predlog jednog Italijana kojeg smo upoznale u Ha Long Beju i da dogovorimo sa agencijom da nas, kada se budemo vraćale za Hue, motorima prevezu preko planine (česta praksa među turistima), ali smo odustale zbog najavljivane kiše. Takođe, ako je oblačno, onda se gubi mogućnost uživanja u, kako se priča, divnom pogledu sa Prevoja Hai Van, a čitavu stvar bismo uradile upravo da bismo videle taj čuveni pogled.
Došavši u Hoi An, prebacile smo se do hotela koji je zaista bio izuzetno lep i udoban, mada nekih 15-ak minuta peške od starog grada, ali to ne samo da nam nije smetalo, već smo obe smatrale da nam je ta šetnja sasvim fina. Ostavile smo stvari u sobi i odmah se uputile u centar, tj, u stari grad Hoi Ana.
Taj stari grad u Hoi Anu se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine, a razlog za to je da je praktično nepromenjen poslednjih nekoliko vekova. Zašto je ovo bitno? Pa zato što je Hoi An u prošlosti (od 15. do 19. veka) bio veoma važna luka u kojoj su se sakupljali, pa tu i živeli i podizali svoje kuće ili holove za okupljanje ne samo Vijetnamci, već i Kinezi i Japanci, a vremenom i razni Evropljani. Svako od njih je doneo nešto svoje. Vremenom je reka Tu Bon na kojoj se Hoi An nalazi (grad je malo udaljen od mora i do luke se dolazilo upravo rekom) postajala sve plića zbog peska koji se tu taložio, tako da je od kraja 19. veka Hoi An prestao da služi kao važna luka i tu je onda vreme praktično stalo, pre svega za arhitekturu. Zbog slikovitosti starog dela grada, Hoi An je u 21. veku postao turistička meka. Mada i dan danas ljudi žive u tim kućama u starom gradu, ipak gotovo sve u svom delu okrenutom prema ulici imaju butike, restorane, kafiće, prodavnice suvenira, galerije i sl.
Kada smo došle do starog grada, prešavši most i prošavši kroz centralnu pijacu, prvo me je gotovo iznenada preplavila gužva, buka, puno ljudi i slika koje su se preda mnom smenjivale. Prvi utisak mi nije bio brilijantan. Ubrzo smo sele u jedan restoran čija je terasa gledala ka reci i tu smo jele, ali ta hrana i nije bila nešto naročito, a svakako nije bila ni posebno obilna. Ipak, više nismo bile gladne kao što smo bile kada smo stigle u centar.
Sa druge strane reke, na manjem ostrvu, videla su se brojna svetla i tu takođe postoji i veliki broj kafea, restorana i radnji. Tamo smo otišle na kafu, a uskoro i na sladoled. Jele smo sladoled od cimeta, manga i pasionke, i bili su zaista izvanredni. Ja sam u međuvremenu počela da se navikavam na gužvu, opustila sam se i počela da uživam u prizorima, ali se već uveliko smrkavalo, sve vreme je bilo oblačno i čak je u nekom trenutku krenula da pada i kiša, koja je ipak uskoro prestala.
Posle šetnje po turističkim ulicama ostrva, vratile smo se u stari grad i tu otišle do predivnog Japanskog pokrivenog mosta.
Most se nastavlja na ulicu Tran Fu i njom smo došle do Centralne pijace. Tu u sredini postoji paviljon i provirivši unutra, videle smo brojne „kuhinje“ otvorenog tipa, sa vitrinama u kojima su bile poređane činije sa sastojcima za pripremu hrane, oko čega su bile poređane metalne klupe.
Ušle smo i odlučile se za jedno od mesta, mada verujem da bi stvar bila ista da smo sele bilo gde. Tu smo naručile hranu koju su nam na licu mesta pripremili i bila je – brilijantna!
Odlučile smo se za supu od škampa sa rezancima, pržene vontone i kao lau, poznati lokalni specijalitet.
Inače, kad smo kod hrane, tokom prvog obroka u Hoi Anu probale smo još jedan lokalni specijalitet – Bele ruže.