Vijetnam 2018, 13. deo (Hoi An, Mi Son)
Neću reći ništa novo ako kažem da je hrana u Vijetnamu izvanredna. Osim one koja se može jesti po restoranima i na ulici, hoteli se takođe trude i da doručak koji ulazi u cenu sobe bude što bogatiji. Tako sam često imala priliku da i za doručak jedem nešto što je tipična lokalna hrana. U Hoi Anu sam jela čudesno mekane vijetnamske knedle punjene svinjetinom i kuvane na pari. Ova lila knedla je bila bez punjena, ali stvarno neverovatno mekana.
Dok sam doručkovala na terasi malog hotela u kojem smo odsele, uživala sam u zelenilu i vodi koji su se prostirali odmah iza hotela. Osim same prirode, radovalo me je i to da je izgledalo kao da će se vreme konačno malo promeniti na bolje.
Originalno sam planirala da nam taj dan bude slobodan, ali smo se u međuvremenu dogovorile da promenimo taj plan i zato smo organizovale da odemo na izlet do lokaliteta Mi Son (neki ga izgovaraju Maj Son, neki kažu Mi San, a meni je u stvari najviše zvučalo kao Mi Sn). Na putu ka lokalitetu prolazile smo pored brojnih pirinčanih polja na kojima su zelene biljke lagano već rasle.
Lokalitet Mi Son je veoma bitan jer je tu nekada bilo središte moćne Kraljevine Čampa koja je svoje poreklo imala u Indiji, pa su hramovi čiji se ostaci ovde nalaze podizani u slavu hinduističkih božanstava i u skladu sa hinduističkim verovanjima. U periodu od 4. do 13. veka ovde je razvijena ova jedinstvena kultura i nalazio se duhovni i politički centar Kraljevine Čampa. Spomenici koji su ovde otkriveni početkom 20. veka jedinstveni su i bez premca u jugoistočnoj Aziji.
Lokalitet je na izvestan način dosta zavučen između brda, što ga je u prošlosti činilo strateški dobro pozicioniranim. U današnje vreme, kada se kod biletarnice uđe u prostor lokaliteta, prvo mora malo da se prošeta, a onda se električnim vozilima još vozi, a tek onda kreće šetnja po centralnom delu lokaliteta gde su raštrkani različiti objekti.
Dobar deo objekata koji su u okviru lokaliteta označeni po grupama i dalje su u veoma ruševnom stanju, ali su neki rekonstruisani ili samo restaurirani, tako da ipak može da se stekne lep uvid u to kako je nekada to moglo da izgleda.
Osim vremena, vlažne, a vrele klime, bujne vegetacije koja raste na čemu god može, uništavanju hramova znatno su doprineli i Amerikanci koji su tokom Vijetnamskog rata bombardovali čitavo ovo područje tepih-bombama, pa se na nekoliko mesta još mogu videti duboki krateri, mada se vidi i da Vijetnamci kao i na drugim mestima vredno rade da bi svoju kulturnu baštinu ne samo sačuvali od daljeg propadanja, već i da bi je unapredili.
Kada smo završile sa obilaskom lokaliteta Mi Son, nekoliko nas su mini-busem dovezli do jednog sela i tu smo izašli. Sačekali smo još jednu veću grupu turista, a onda smo se svi zajedno ukrcali na jedan brod i njime se uputili ka Hoi Anu. To je bio naš izbor da se čamcem niz reku Tu Bon vratimo u Hoi An, ali ruku na srce ništa posebno nismo dobile time.
U svakom slučaju, čim smo se iskrcale u centru Hoi Ana odmah smo krenule u šetnju. U međuvremenu nam se i vreme malo prolepšalo, pa su onda prizori iz Hoi Ana delovali još lepše.
Pošto nam se sladoled koji smo jele prethodne večere jako dopao, prvo smo u stvari ponovo otišle na ostrvce An Hoi i u istu poslastičarnicu, ali ovaj put probale i sladoled od limunove trave. Sa te strane grada smo imali lep pogled ka centralnom delu Hoi Ana.
Ipak, želele smo i da nešto posetimo dok smo u Hoi Anu. Mi smo prethodno veče kupile ulaznicu za šetnju po starom gradu i uz nju se u stvari dobija 5 kupona za posetu različitim objektima – kućama, hramovima ili sabornim holovima. Ulaznica važi par dana, tako da smo mi odlučile da to popodne posetimo tri mesta, a narednog dana još dva.
Za početak smo se sa ostrva na kojem smo jele sladoled vratile na kopno i tu se prvo naiđe na Japanski natkriveni most koji je tu krajem 16. veka originalno sagradila japanska zajednica. Kao što sam pomenula u prethodnom tekstu, u prošlosti je Hoi An bio važna međunarodna luka i trgovački centar. Pošto su se ovde održavali komercijalni sajmovi koji su trajali po nekoliko meseci, trgovci iz Japana i Kine, ali i Indije i Holandije, uspostavljali su ovde svoje centre. Srećnim sticajem okolnosti je stari grad u Hoi Anu do danas preživeo praktično netaknut i osim obavljanja kupovine suvenira i raznih proizvoda u velikom broju radnji, moguće je i posetiti neke od ovih starih kuća i sabornih holova.
Stari grad u Hoi Anu obuhvata par dužih ulica paralelnih sa rekom i veći broj manjih ulica koje ih presecaju. Drugim rečima, prostor nije veliki i može veoma brzo i lako da se obiđe, ali s druge strane nema potrebe ni da se puno žuri, jer i same ulice su veoma lepe i slikovite, a postoji i veliki broj mesta u kojima mogu da se prave pauze zbog pića ili jela, tako da potpuno vredi odvojiti makar par dana samo za uživanje u ovom mestu.
Prvo smo otišle u staru kuću porodice Tan Ki. Te kuće koje mogu da se posete nisu formalni muzejski prostori, već u njima ljudi žive, najčešće potomci originalnih vlasnika. Da bi se posetile potrebno je da im se da jedan od onih kupona koji se dobiju uz ulaznicu za stari grad. Pretpostavljam da za njih stanari dobijaju određenu naknadu od nekakve vrste turističke organizacije Hoi Ana, a osim toga imaju mogućnost i da prodaju suvenire, pa da i tu nešto zarade. U vreme kada su ove kuće otvorene za posetu, ljudi koji u njima žive gube deo privatnosti, zato što često u njima borave horde turista, ali od nečega mora i da se živi. U ovoj kući Tan Ki pored stepenica koje su vodile na sprat stajala je tabla koja je jasno navodila da gornji sprat nije za turiste. Eto, makar da porodica može da ima malo mira.
Ipak, bez obzira na gužvu, bilo je lepo i zanimljivo videti kako su te kuće bile koncipirane. One izlaze na dve ulice, gotovo da nemaju prozore, ali imaju unutrašnje dvorište i tako veći deo kuća dobija prirodno osvetljenje.
Inače, zbog tajfuna i obilnih kiša, svako malo čitav ovaj stari grad bude poplavljen i ovde smo na jednom zidu videle tablice koje su obeležavale nivoe vode. Najveća poplava je bila negde u oktobru 1964. godine, ali ni neke kasnije nisu bile za zanemarivanje.
Zatim smo otišle da posetimo još jednu privatnu kuću, staru kuću porodice Kvan Tang iz 17. veka. Ona ima nešto manje centralno unutrašnje dvorište, ali zato sa strane ima jedan veliko izbetonirano dvorište koje se nastavlja u prostranu otvorenu kuhinju.
Tu smo takođe zatekle i ženske članove porodice koje su pravile Bele ruže, specijalitet Hoi Ana.
Zatim smo izašle na ulicu i ponovo naišle na niz divnih prizora.
Posle smo otišle do Sabornog hola Fuk Kien koji je osnovan 1773. godine i gde su se okupljali Kinezi iz različitih delova zemlje.
Kada smo ušle unutra bilo mi je zanimljivo da vidim tablu koja je stajala kod džakova (pretpostavljam sa pirinčem) i koja je navodila da pošto se približava Nova godina (kineska, ovom prilikom oko polovine februara), zajednica želi da se svi raduju i da svi mogu da se raduju, pa ako neko nema dovoljno sredstava, treba da se javi, a onda će dobiti pomoć kako bi svi imali, ako ne baš osećaj blagostanja, ono makar osećaj odsustva siromaštva.
Zatim, tu sam videla i najveće insense, tj., mirisne štapiće koji su bili u vidu velikih spirala koje su se širile konusno, a u sredini je visilo parče papira koje je navodilo ime osobe (ili možda porodice) za koju je zapaljen taj insens.
Međutim, ono što je ostavilo najjači utisak na mene, bilo je mnoštvo veoma lepih arhitektonskih detalja koji se vide pogotovo na krovovima objekata koji pripadaju ovom kompleksu.
Dok smo sve to obišle, uključujući i šetnju ulicama i zagledanje brojnih radnji sa različitom robom, već je došlo vreme za večeru i ovaj put nismo imale nikakve dileme, već smo se uputile pravo ka Centralnoj pijaci gde smo opet divno jele. Ujedno smo se i slatko ismejale jer smo se ponovo na istom mestu srele sa nekim Engleskinjama s kojima smo razmenjivale utiske o hrani prvi put kada smo tu jele. Očigledno se i njima to mesto dopalo podjednako kao i nama i hrana je bila odlična i po „međunarodnim standardima“.