Vijetnam 2018, 15. deo (Hue)
Kada se uđe u Carski grad u okviru citadele u Hueu, prvo se naiđe na Palatu Tai Hoa u kojoj su bile organizovane zvanične audijencije za cara. Kao što sam već pomenula u prethodnom tekstu, odavde je dinastija Njujen vladala Vijetnamom, što realno, što formalno, od 1802. do 1945. godine.
U okviru ove palate, koja je u stvari jednostavna prizemna građevina sa jednom velikom prostorijom u kojoj se nalazi tron (ali je zabranjeno da se fotografiše), takođe može i da se pogleda video snimak sa digitalizovanim prikazom kako je to nekada sve izgledalo. Mada danas postoji više građevina koje su već rekonstruisane ili su u fazi rekonstrukcije, dosta toga je uništeno, prvo tokom rata sa Francuzima, a onda su Amerikanci dokosurili Carski grad, bacajući ovde povremeno i napalm bombe. Na više mesta u okviru lokaliteta mogu da se vide ruševine u dosta lošem stanju i to zapravo daje jasnu predstavu kako to sve mora da je izgledalo kada se rat konačno završio. Na nekim delovima lokaliteta postoje čistine koje su sada prekrivene travom, ali zato na više mesta može da se vidi da Vijetnamci rade na daljoj obnovi Carskog grada i verujem da je samo pitanje vremena kada će sve biti rekonstruisano.
Posetile smo i Kraljevsko pozorište, ali smo i napravile pauzu za kafu u Baštama Ko Ha.
Posle fine pauze, koja je dosta prijala jer je bilo toplo sa visokim procentom vlažnosti, prošetale smo između bonsai drveća i popele se na jedno malo uzvišenje odakle se pružao lep pogled ka bašti i dalje ka ostatku lokaliteta.
Zatim smo otišle do Careve sobe za čitanje, ali došle i do mesta gde se nalazio Ljubičasti zabranjeni grad. Taj prostor je nekada služio za isključivu upotrebu cara i njegove porodice i osim njih pristup su imali samo evnusi. Danas je ovde uglavnom samo čistina prekrivena travom, sa ponekim malim paviljonom i ukrasnim detaljem.
Šetajući po Carskom gradu, nisam mogla da se otmem utisku da ako neko hoće da vidi „samo“ ovo što smo mi videle, lokalitet zaista zavređuje skoro čitav jedan dan da bi se lagano, uz fotografisanje i po neku kraću pauzu, sve obišlo. Mi nismo želele da žurimo, jer nam se više dopalo da što je moguće temeljnije obiđemo sve što na lokalitetu postoji. Tako je i bilo.
Obišle smo i Rezidenciju Truong San i Residenciju Dien To, ali smo i šetale po raznim poluotvorenim hodnicima i prolazima, ulazile u ograđene prostore prolazeći kroz fantastično ukrašene kapije, a takođe smo posetile i Hram Hung To Mjeu. Ipak, cilj nam je bio da dođemo do kompleksa Hrama Te To Mjeu.
Oko prostranog centralnog dvorišta nalazi se sam hram Te To Mjeu podignut 1821-22. godine u svrhu obožavanja predaka, nasuprot koga je Paviljon Hien Lam ispred kojeg je poređano devet dinastičkih urni izlivenih 1822. godine koje su bile posvećene devetorici prvih careva iz dinastije Njujen.
Na kraju smo izašle kroz fantastično dekorisanu kapiju Mjeu Mon na kojoj su prikazane četiri svete životinje (zmaj, jednorog, kornjača i feniks), četiri sveta simbola (kajsija, orhideja, hrizantema i bambus), kao i mnoštvo drugih dekorativnih elemenata od kojih svi nose neko značenje vezano za Istočnjačku filosofiju sadržanu u konfucijanizmu, budizmu i taoizmu.
Ipak, zbog ovog našeg laganog obilaska, našle smo se u delimičnom problemu kada smo polovinom popodneva shvatile da imamo još samo malo vremena, a još lokaliteta za obilaženje. Kome je uopšte palo na pamet da kaže da Hue nije zanimljiv!??? Sele smo u taksi i odvezle se prvo do budističke pagode Tien Mu koja je uz Citadelu jedan od zaštitnih znakova Huea. Mada je pagoda mala i 3-4 km zapadno od grada, smatrale smo da ne treba da propustimo da je posetimo.
Kada se stepenicama popne sa ulice, osim osmougaonog tornja, tu se nalaze i dva manja šestougaona paviljona. U jednom se nalazi stela iz 1715. godine koja je postavljena na leđa ogromne mermerne kornjače koja je simbol dugovečnosti. U drugom paviljonu je zvono koje je teško preko 2 tone i kažu da se, kada se udari, njegov zvuk prostire 10 kilometara. Nismo probale. Ušle smo u unutrašnje dvorište i dok smo došle do centralnog hrama, jedan monah je taman udarao u metalnu posudu i to je davalo stvaralo divan zvuk koji se čuo tu ispred hrama. Poslušajte...
Posle ove kratke posete, prebacile smo se na južnu stranu Mirisne reke, jer su tu razbacane grobnice vladara iz dinastije Njujen. Kao što sam već rekla, mi smo uz ulaznicu za obilazak Citadele kupile i karte za obilazak tri najznačajnije grobnice, ali one se ne nalaze na istom mestu. Sve su u istom području, jugozapadno od grada, ali po par kilometara udaljene jedna od druge. U dogovoru sa taksistom otišle smo do one koja je bila najudaljenija, a to je Grobnica cara Min Manga. Tu se ispostavilo da smo stigle samo pola sata pre zatvaranja. Ipak, i tih pola sata bilo je dovoljno da obiđemo lokalitet i on je zaista bio impresivan.
Mesto gde je podignuta grobnica je potpuno odisalo skladom. Često su te grobnice podizane još za života vladara i oni su ponekad živeli na ovim mestima ili ih makar koristili kao „letnjikovce“. Ipak, to nije bio slučaj kod ove i nju je podigao naslednik, car Tjeu Tri.
Ovaj kompleks podrazumeva niz građevina, terasa, bašti, bazena i stepeništa koji su poređani u pravoj liniji i na kraju vode do samog carevog groba. Ipak, grob je dostupan javnosti samo jednom godišnje i mi smo sada mogle da dođemo samo do zida koji ga okružuje.
Ono što je bilo lepo u tome da smo tako kasno stigle na ovaj lokalitet, koji je inače jedan od popularnijih, jeste to da je zapravo bilo jako malo posetilaca, pa je onda bilo lakše zamisliti kako je to mesto sa toliko mira i harmonije izabrano za „večno počivalište“ zemnih ostataka vladara.
Taman smo mi završavale posetu, kada se i sam lokalitet zatvarao, tako da nam je bilo jasno da se i ostale grobnice zatvaraju u isto vreme, pa smo se samo jednostavno vratile u Hue.
Uz put smo postale svesne da se dešavalo nešto veoma važno, nešto što je gotovo čitava vijetnamska nacija pratila prilepljena uz ekrane po brojnim kafićima pored kojih smo prolazili na putu ka centru grada. Dobra strana je bila da je bila manja gužva po ulicama. Ali kada smo ušli u grad i približili se hotelu, naišli smo na neverovatnu situaciju. Naš taksi gotovo da nije mogao da prođe jednom ulicom od brojnih motora koji su jednostavno stajali na sred te ulice dok su ljudi koji su bili za njihovim volanima gledali u posebno veliki ekran u jednom kafeu koji se video odatle.
Dok smo stigle do hotela, već je postalo jasno da je u pitanju bilo nešto što je JAKO obradovalo čitavu naciju – malu decu, stare ljude, a mladima da i ne govorimo. Saznale smo da je u pitanju bila pobeda u fudbalu vijetnamske reprezentacije i plasiranje u finale Azijskog kupa za igrače do 23. godine.
Posle ostavljanja viška stvari u hotelu, odšetale smo do jednog obližnjeg restorana gde smo večerale, a terasa na spratu na kojoj smo sedele pružala nam je idealan vidikovac za posmatranje kako ova nacija slavi svoj fudbalski uspeh. Osim što je bilo beskrajno zabavno, bilo je i isto toliko bučno.
Sa našeg mesta na terasi smo u stvari zaista uživale u veselju koje nas je okruživalo. Posebno mi je bilo simpatično kako su se ulice kojima inače idu vozila koristile kao da je u pitanju izletište ili park. Pogledajte sledeću sliku. Dok motori i kola prolaze, jedna grupa mladih ljudi se nekoliko minuta nameštala da bi dobili baš idealnu sliku.
A bio je tu i jedan prizor koji mi je baš zapao za oko i pomno sam pratila kako su se stvari u vezi sa njim razvijale. U pitanju je bilo pečenje praseta na ražnju. Na vijetnamski način. Pogledajte sledeći video snimak koji prikazuje nekoliko faza u termalnoj obradi raščerečenog praseta. Od prvog do poslednjeg snimka, prošlo je tačno 45 minuta, što sam ja, naravno, skratila u jedan minut.