Vijetnam 2018, 16. deo (Hue, Fu Kok)
Narednog dana smo imale let za Ho Ši Min tek oko 2 sata popodne, tako da smo se dogovorile da iskombinujemo odlazak na aerodrom taksijem i obilazak još dve grobnice koje su nam „ostale“. Naime, ona kombinovana karta koju smo kupile prethodnog dana važila je dva dana, tako da je to bilo sasvim izvodljivo. Taksi je po dogovoru došao po nas oko 8 ujutru, a mi smo odmah spakovale u njega naše velike rančeve, a zatim se uputili ka grobnici cara Tu Duka.
I ona je bila smeštena na fantastičnom lokalitetu, ali je problem nastao u tome da je počela da nam pada kiša i to poprilično. Jakna mi je pomagala da mi ne pokisne telo, ali mi nije pomagala oko fotografisanja, tako da sam kupila kišobran na licu mesta u jednom restorančiću koji radi na lokalitetu. Bila je šteta što nismo mogle bolje da uživamo, ali šta je tu je.
Grobnica cara Tu Duka je najpopularnija među posetiocima. Sagrađena je od 1864. do 1867. po projektu samog cara. Njemu je bilo bitno da sve ovo bude grandiozno (hm! zar ovo nije divan primer natkompenzacije? – bio je visok samo 153 cm!!!) tako da nije žalio para i prinudnog rada drugih kako bi napravio sebi mesto za uživanje i tokom života, a i kasnije. Naime, na lokalitetu se nalazi jedno jezero, a na njemu ostrvce, gde je car mogao da lovi sitnu divljač. Tu je i paviljon gde je on mogao da sedi sa svojim konkubinama, piše i recituje poeziju. Naravno, tu su i hramovi za obožavanje, tj, klanjanje caru, njegovim ženama i majci (kad smo već kod popularne psihologije, ne bi baš trebalo da je u pitanju Edipov kompleks, već tradicija, jer ovaj car nije bio jedini koji posebno ističe položaj i važnost svoje majke).
Ipak, ne može čoveku da ne bude makar malo i žao ovog cara (ne baš previše), jer bez obzira na brojne žene i još brojnije konkubine, on nije imao potomke, a bio je car sa najdužom vladavinom u okviru dinastije Njujen.
Na Hram Hoa Kiem se naslanja i pozorište, ali i prostor u kojem se nalazi scenografija za fotografisanje turista. Naime, moguće je na licu mesta iznajmiti kostime iz carskog perioda i slikati se na nekom tronu. Iza ovog hrama se takođe nalazi i Hram Luong Kiem koji je posvećen carevoj majci, ali je ovom prilikom bio zatvoren zbog nekakvih radova.
Kad smo završile obilazak ovog dela gde je car živeo, otišle smo do dela koji je bio sagrađen da bi služio kao njegov mauzolej. Zanimljivo je ipak da car na kraju uopšte tu nije ni bio sahranjen. Ne zna se u stvari gde je tačno sahranjen, sa svim blagom koje je išlo uz njega, a svim slugama koje su bile zadužene za njegovu sahranu, njih oko 200, posle završenog posla je odsečena glava da bi tajna ostala. Rekla sam već da ne treba biti baš previše sentimentalan u vezi sa ovim carem.
Ipak, građevina je ostala. Prođe se prvo dvorište sa kamenom gardom slonova, konja i mandarina, zatim pored Paviljona sa stelom, koja je bila potpuno pokrivena radi rekonstrukcije, a zatim se prođe kroz jednu kapiju i dođe do dela gde se nalazi navodna grobnica koja je okružena zidom. Tu je kiša zaista lila, tako da se gotovo nismo ni zadržavale.
Praktično je isti arhitektonski pristup primenjen i u slučaju grobnice glavne careve žene, carice Le Tjen An.
Na kraju smo sele u jedan paviljon na jezercetu u okviru lokaliteta gde smo mogle malo da poslušamo grupu muzičarki koje su tu svirale. Muzika je bila fina i uglavnom mirna, a muzičarke su delovale potpuno nezainteresovano i smoreno. Jedna je povremeno jedva uspevala da prikrije svoje zevanje. Verovatno im je bilo jako dosadno, a možda im je i samo pao pritisak i prispavalo im se od sivog neba i te kišice koja je padala. Meni je ipak bio jako simpatičan muzički instrument koji se sastojao od fildžana. Pogledajte do kraja...
Dok smo stigle do sledeće grobnice, kiša je skroz prestala. Ta grobnica pripada caru Kai Dinu i pravljena je početkom 20-ih godina 20. veka, kada su Francuzi uveliko vodili glavnu reč. Pod uticajima novog doba, grobnica je napravljena od betona i savremenih materijala, ali sa puno ukrasa. Danas, kada je sve to dosta pocrnelo, nije delovalo posebno privlačno.
Ipak, kada se uđe u grobnicu, nailazi se na potpuni kontrast – koliko je napolju sve sivo i crno, toliko je unutra sve šareno da šarenije ne može da bude. Posmrtni ostaci cara Kai Dina nalaze se zakopani 15 metara ispod centralnog dela.
Bez obzira na delove od kojih se sastoji ovaj kompleks grobnice (ulaz, stepeništa, kapije, zgrade za mandarine – vojne i civilne, još ukrasa i paviljona, a zatim i palata sa grobom), ovo mesto je bilo značajno manje impresivno od prethodnog, tako da se tu nismo dugo zadržale, već nas je vozač odvezao na aerodrom.
Pošto smo ranije završile sa obilascima, na aerodromu smo čekale malo duže, ali smo se sasvim fino prebacile do Ho Ši Mina, gde smo imale par sati na aerodromu da se prebacimo na let do ostrva Fu Kok. Naime, došlo je vreme i da se malo odmorimo par dana i to na plaži.
Obilazak južnih delova Vijetnama
Kada sam pravila rezervacije izabrala sam neko odmaralište koje nije bilo posebno veliko, što i jeste prednost, a uz put je bilo na samoj obali i imalo svoju plažu. Dakle, naše pokretanje je bilo svedeno na minimum. Doduše, već prvog dana smo na kratko uzele bicikle koje je odmaralište nudilo za džabe, pa smo se odvezle do najbliže prodavnice da bismo kupile kremu za sunčanje. Ne računajući večernje „izlaske“, to je bilo to što se tiče pokretanja. Imale smo sobu sa divnom terasom i odatle smo čak mogle i da gledamo more, ali smo dobar deo vremena ipak provodile izležavajući se na plaži u senci suncobrana, a probale smo i masažu na plaži. Nije bila baš spektakularna, ali je prijala da bi se naglasilo koliko smo bile pasivne.
Uveče smo rešile da odemo na Noćnu pijacu Fu Kok, ali osim raznih sitnica koje su tu eventualno mogle da se kupe, glavna stvar je bila hrana. Divna, fantastična, egzotična, ukusna i idealno sveža hrana!
Brojni restorani su imali izloženu, sveže ulovljenu ribu i druge morske plodove, ali i akvarijume za žive rakove i razne druge životinje, uključujući i nekakve morske zmije. Onda vi dođete i izaberete šta želite da vam se spremi, pa sednete u restoran i sačekate svoje jelo koje se pripremalo ili na roštiljima ispred restorana ili u kuhinju u zavisnosti od toga šta ste izabrali.
Mi smo već prvo veče napravile divan izbor i kombinaciju – glavna je bila ribu na žaru, ali smo želele i da probamo nešto novo pa smo se odlučile za nekakve velike morske puževe (valjda se na vijetnamskom zovu: oc toi). Nema veze kako se zovu, bili su sjajni!
Posle dobre večere, došao je red i na desert, a šta je na moru bolje od sladoleda? Ovde prave sladoled na licu mesta i to veoma vešto. Pogledajte...
Narednog dana je bilo dosta oblačno, ali ne previše i ne čitav dan, tako da smo i dalje bile na plaži. Naše odmaralište se nalazilo veoma blizu aerodroma, ali uopšte nije bilo buke. Međutim, bilo je zanimljivo gledati avione koji su se pripremali za sletanje.
Naravno, kada se izležavate po čitav dan, posle nekog vremena može i da postane dosadno, pa sam se ja tako igrala sa fotoaparatom i istraživala njegove specijalne efekte.
Međutim, i sam položaj plaže omogućavao je vizuelno igranje, a da uopšte i ne koristim nikakve specijalne efekte. Naime, mi smo se nalazile na zapadnoj strani ostrva, tako da je sunce lagano zalazilo gotovo tačno ispred nas, a oblaci su uglavnom u međuvremenu nestali. Prvo se u plićaku sticao utisak prosutog tečnog zlata što je bio efekat reflektovanja zraka zalazećeg sunca.
A onda sam ugledala avion koji se polako približavao ostrvu. U jednom trenutku se našao tačno između mene i sunca. Zagledajte malo i videćete sitnu konturu aviona okruženu suncem.
Već na sledećoj slici, vidi se da avion nastavlja dalje prema aerodromskoj pisti.
I onda je konačno došao naredni dan koji je bio gotovo bez ijednog oblaka.
Na plaži sam zatekla neke lokalne ribare koji su tu prvo izneli ulov da bi ga predali, pretpostavljam, kuvaru iz nekog lokalnog restorana, a onda su oni u plićaku počeli da skupljaju mrežu i da je vraćaju u čamac. Žene koje su išle sa ribarima i sada radile na skupljanju mreže su čak i na ovom mestu nosile svoje maske za lice. Zaista mi nikako nije jasno čemu im one služe.
To je bio naš poslednji ceo dan na plaži i on je bio savršen.
Sledećeg dana smo imale čitavo slobodno pre podne, ali tu nam već više vreme nije bilo naklonjeno. Valjda da bi nam bilo lakše da se oprostimo od odmaranja i lepog ambijenta.
Vraćajući se u Ho Ši Min avionom, iz vazduha smo lepo mogle da vidimo brojne rukavce delte Mekonga. Taman dobra priprema za dodatne obilaske koje smo planirale.