Vijetnam 2018, 2. deo (Hong Kong i Makao, KINA!!!)
Posle izvanrednog obroka u Čajdžinici Lin Heung u Hong Kongu, spustile smo se do jedne od glavnih ulica i uhvatile autobus koji je bio na sprat i tu smo takođe uspele da sednemo u prvi red na gornjem spratu, ali smo se sada već vozile više od pola sata, jer smo krenule u severoistočni deo gradske oblasti Kaulun.
Tamo se naime nalazi bašta Nan Lian, kao i manastir Ći Lin. Ipak, kada smo sišle iz autobusa bile smo skroz zbunjene, jer uopšte nismo znale na koju stranu da krenemo. Na svu sreću, naišla je jedna mlada žena koja je gurala kolica sa bebom, mi smo je pitale za baštu, a ona je samo rekla da će nas ona odvesti do onde, okrenula je kolica na drugu stranu i krenula brzim korakom da nas vodi. Posle skoro 10 minuta smo stigle do bašte, gde smo se zahvalile ovoj ženi, a ona se uz osmeh okrenula na drugu stranu i otišla u pravcu iz kojeg smo došle.
Bašta Nan Lian je napravljena u stilu dinastije Tang i otvorena je za posetioce 2006. godine. Kako se približite njenim kapijama već se oseća sklad, vidi se lepota drveća koje u njoj raste, harmoničan raspored kamenja koje je tu poređano, a i sve vreme vas prati diskretna nežna muzika koja bi bila idealna za meditaciju i opuštanje.
I ovo jeste prelepa bašta ispunjena harmonijom, ali se ipak ne može zaboraviti da se nalazi u velikom i užurbanom gradu koji hteo-ne hteo mora da ima visoke zgrade da bi se smestili svi koji u njemu žive. Kuda god da idete po bašti koja nije mala, skoro 4 hektara, svuda se vide visoke zgrade koje okružuju ovo skladno jezgro.
Mi smo tu zaista silno uživale, a posetu je upotpunila i šetnja kroz jedan paviljon u kojem je mogla da se vidi izložba sa radovima nekih vrsnih keramičara. Ja se amaterski bavim keramikom i mada su moji lični dometi ograničeni, dovoljno znam da mogu da prepoznam sjajna umetnička i zanatska ostvarenja.
U bašti postoji više paviljona. U jednom od njih je čajdžinica u kojoj možete da birate potpuno ekskluzivne vrste čajeva, ali prvo morate da se izujete i obuću ostavite ispred, a osim toga i ne dozvoljavaju da se unutra fotografiše. I gde je tu sad zadovoljstvo???!!!
Osim drveća koje raste po samoj bašti, takođe u jednom delu mogu da se vide i brojni bonsai primerci. Moram da priznam da imam vrlo pomešana osećanja u vezi sa bonsai drvećem. S jedne strane, potpuno mi je grozno da se drveće od najmanjih nogu, dakle na nivou beba drveća, vezuje žicama, seče, sprečava da raste na sve načine i sve u svemu za moje pojmove užasavajuće muči. To je po meni apsolutni pandan onom nesrećnom vezivanju stopala sirotih Kineskinja samo da bi imale malene nožice (namerno sam stavila pleonazam da bih naglasila malenost istih), jer je tamo neko smislio da mu je to privlačno. Uostalom, ova varvarska praksa je sada već odavno napuštena i Kineskinje imaju slobodu da im stopala budu onoliko velika koliko im je Bog dao. A ipak, kada vidim neke primerke bonsai drveća, ne mogu a da ne osetim određenu vrstu divljenja, kao pred nekim sjajnim umetničkim delom. I uvek u sebi osećam ovu kontradiktornost. (Uzgred, ovo je tek bio početak. Ne samo Hong Kong, već i čitav Vijetnam je bio prepun bonsai drveća.)
Bašta je naravno i puna drveća koje raste u prirodnoj veličini, ali se i ono veoma pažljivo oblikuje.
Posle Bašte Nan Lian prešle smo u ženski manastir Ći Lin koji se nadovezuje na Baštu i tu nas je zadivila lepota prvog unutrašnjeg dvorišta u koje smo ušle. Na žalost, centralni deo manastira je već bio zatvoren za posete, ali je i ovo što smo videle bilo divno. Tu je jezerce sa lokvanjima, bonsai drveće, ali i ptičice, bez obzira što je i manastir u sred velikog užurbanog grada punog buke i saobraćaja.
Posle posete manastiru, metroom smo se odvezle ka centralnom delu Kauluna gde smo prošetale do ulice Templ u kojoj se nalazi poznata noćna pijaca. Mi smo tu prvo večerale, što je bilo dobro, a što se tiče same pijace, ona i nije bila ništa naročito. Možda zato što je bilo veče, a ne noć.
I onda, da ne bismo zakasnile, ušle smo u autobus koji je vozio do juga Kauluna gde smo izašle blizu promenade sa koje se svako veče u 20h gleda predstava svetla i zvuka. Naime, od 2004. godine, u Hong Kongu su počeli da organizuju „predstave“ sa svetlom i zvukom koje se zovu Simfonija svetala. Vremenom su se brojne zgrade na ostrvu Hong Kong uključile u ovo, tako što su ili samo osvetljene ili se sa njih puštaju i svetlosni snopovi. Sve ovo se najbolje gleda sa strane Kauluna gde paralelno sa svetlima sa suprotne strane moreuza ide muzika. I to sve traje 14 minuta. Ja sam namontirala znatno kraći video, ali moj video deluje gotovo kao nemi film, pošto je muzika jako slabo došla do moje kamere. Verovatno je u pitanju bio pravac prostiranja zvuka.
Mada se ova predstava reklamira kao spektakularna, ona nama nije bila ništa posebno zanimljiva. Već i sam pogled na zgrade koje se oslikavaju u vodi koja se mreška i od kojih je većina i tako i tako osvetljena na neki način dovoljno su impresivni. Ipak, bilo nam je drago da smo videle i ovo.
Još malo smo prošetale po južnom delu Kauluna, a onda se vratile u hotel.
Narednog dana smo smislile da idemo u Makao. To smo i uradile, ali nam se izlet malo iskomplikovao jer smo mislile da je dovoljno da se samo pojavimo na terminalu za polazak brodova i da ćemo tako proći. Ispostavilo se da je trebalo da čekamo više od sat vremena, štaviše, oko sat i po. To je značilo da smo kasnije stigle u Makao, pa je čitavo obilaženje bilo nekako u blagoj jurnjavi, ali smo ipak videle sve što smo htele. Meni je nekoliko ljudi s kojima sam pričala pre puta reklo da Makao nije ništa posebno i da gotovo i da nije vredan truda. Ne bih se uopšte složila sa tim. Uostalom, stari deo Makaa je na Uneskovoj listi svetske baštine. Zanimljivo je i to da Makao ima najveću gustinu naseljenosti na svetu. Ko bi rekao?
Mi smo prvo brodom došle do luke koja se nalazi u kontinentalnom delu Makaoa, tu smo obišle šta smo stigle, a onda smo se spustile gradskim autobusom na jug, tj., na ostrvo. Iz druge luke koja se nalazi na ostrvu, uveče smo se vratile u Hong Kong.
Kao i Hong Kong, i Makao je danas deo Narodne republike Kine, ali sa velikim stepenom autonomije. Ipak, za razliku od Hong Konga koji je ranije bio u rukama Britanaca, Makao je bio pod upravom Portugalaca koji su ovu svoju koloniju 1999. godine vratili Kini uz uzajamni dogovor oko svega toga. Portugalski uticaj je i dalje veoma uočljiv, što je normalno posle 400 godina koliko su Portugalci ovde bili, ali je danas Makao možda najpoznatiji kao meka za kockare, imajući u vidu veliki broj kasina koji postoje i koji se i dalje velikom brzinom grade.
Makao se sastoji od severnog dela koji se nalazi na poluostrvu prilepljenom za kontinentalnu Kinu i jednog većeg ostrva na jugu. Zanimljivo je da su tu u stvari bila dva ostrva – Taipa i Koloane. 2005. godine završeni su radovi na popunjavanju mora između ova dva ostrva, taj pojas se zove Kotai, i dobijeno je novo ostrvo – Taipa, Koloane i Kotai. Nije baš mnogo maštovit naziv.
Dakle, nama je plan bio da obiđemo oba dela Makaoa. Tako smo prvo iz luke uzele gradski autobus i došle do istorijskog centra gde nam je cilj bio da odemo do Ruševina crkve Sv. Pavla. Krenule smo prvo od Trga Senata (Largo do Senado), odakle se pešačkim ulicama može sve fino obići.
Dok smo šetale ulicama u centru, uživale smo u mešavini portugalskih i kineskih elemenata koje smo viđale kako na arhitekturi, tako i u hrani koja se uz put prodavala. Ono što je bilo zanimljivo jeste da daju da se proba. Ne da daju, nego nude. Probale smo presovano meso koje se prodaje u tablama i koje naravno ima u sebi šećera. A probale smo i neke slatkiše, poput različitih vrsta kekseva i grickalica. Neki su bili sjajni, sa puno orašastih plodova, a meni se posebno dopao kandirani đumbir u kokosovom brašnu. Ipak, morala sam da probam i keks sa ukusom svinjetine. Bolje je kad su odvojeni.
Ubrzo smo stigle i do Ruševina crkve Sv. Pavla, koje su jedan od zaštitnih znakova Makaa. U pitanju su ostaci crkve koja je podignuta u 17. veku, ali je 1835. godine tokom naleta nekog tajfuna stradala u požaru i danas je ostala samo njena južna fasada. Doduše, tu su i kripte koje su napravili Jezuiti još dok su gradili crkvu, ali one deluju manje impresivno.
Uz put smo obišle još par zanimljivih mesta, ali kao što sam rekla, nismo imale previše vremena, tako da smo ubrzo iz istorijskog centra odšetale do jednog većeg terminala gradskih autobusa i tu uhvatile br. 25 kojim smo sa poluostrva na kojem se nalazi istorijski centar Makaoa mostom prešle na prvi deo „novog“ ostrva koje se zove Tapai (bivše samostalno ostrvo), a onda smo se provozale i preko Kotaija (novi, nasuti deo) i otišle do Koloanea (takođe bivše samostalno ostrvo). Tu smo došle jer smo htele da idemo u paviljon sa velikim pandama.
Prvo smo malo šetale po samom lokalitetu koji se u nekim delovima prerađivao, ali smo otišle i u zgradu u kojoj kao da je bilo smešteno obdanište na temu „velike pande“. Nije bilo dece, ali je bilo poučno jer su na zidovima imali panoe sa osnovnim informacijama o velikim pandama. Nisu radili ni svi delovi mini zoološkog vrta koji su najavljeni na tabli koja stoji na ulazu, ali smo mogle da vidimo crvene pande koji se nazivaju i male pande. Oni deluju kao specifična kombinacija mačaka i medveda, i u prirodi žive na istoku Himalaja i jugozapadu Kine. Tu su bili i zlatni tuponosi majmuni, endemska vrsta majmuna vezana za centralnu i jugozapadnu Kinu. Oni izgledaju potpuno divno.
Što se panda tiče, one su divne – okruglaste, crno-bele, simpatične i samo sede i žvaću taj svoj bambus. U ovom paviljonu smo videli četiri pande podeljene u dva prostrana ograđena dela. S druge strane, mada mi je bilo drago da uživo vidim primerke ovih retkih vrsta, bilo mi je žao da ih vidim zatvorene. Bez obzira što su njima ovde prostori urađeni sa puno detalja, ipak me njihov život u zoološkom vrtu rastuži.
A onda smo se vratile u novi deo ostrva, Kotai, jer je tu epicentar kasina. Mi smo po preporuci otišle u kasino na temu Venecije, koji je uzgred i najveći kasino na svetu. Plan nam je bio da tu jedemo, pre nego što se vratimo u Hong Kong. Na taj način smo u Makaou imale veoma raznovrstan program za malo više od pola dan – istorija, mešavina kultura, priroda, ali i komercijala i razbacivanje bogatstva.
Kao i u slučaju zooloških vrtova, i kod kasina Venecija (a verujem da bi isto bilo i u drugim kasinima) imam mešavinu osećanja. Sa jedne strane je to sve zaista impozantno napravljeno, probrani su najlepši delovi Venecije i ovde stavljeni na jedno mesto, a istovremeno, obzirom da sam imala priliku da to vidim uživo i uostalom znam da original postoji, svesna sam da je ovo samo kopija kojoj je cilj da svojom veličinom, uloženim parama i predstavom bogatstva, kao i blještavilom zaslepi posetioce (bukvalno i prenosno), da bi oni lakše ovde ostavili svoje pare. I Sneža i ja smo imune na kockanje, ali nismo na hranu, pa smo otišle u jedan od kineskih restorana koji pripadaju kasinu i tu smo zaista veoma lepo jele.
Ipak, ono što nam je u tom trenutku možda bilo i najvažnije bilo je to da smo odmah nakon ulaska u kasino, na recepciji, kupile karte za povratak u Hong Kong, da nam se ne bi desilo da kao u dolasku čekamo sat i po, a ujedno smo saznale da od kasina do luke Taipa imamo besplatan prevoz autobusima, pa smo i to iskoristile i relativno uskoro se ponovo našle u Hong Kongu.
Tu smo prošetale do gradske luke i uhvatile brod koji pripada kompaniji Star Ferry i njime se prebacile u Kaulun. Zaista je bilo divno gledati svetlom obasjane zgrade Hong Konga, a to nam je ujedno služilo i umesto noćnog obilaska honkoške luke (koji treba da se rezerviše nekoliko dana unapred). U Kaulunu smo malo prošetale ulicom Kanton koja je prepuna ekskluzivnih radnji najskupljih brendova na svetu (koji proizvode garderobu, obuću i slične stvari) i mislim da takvu koncentraciju nisam videla ni u Parizu, ni u Londonu, ni u Njujorku. Ima naravno tu radnji (po šoping molovima) i za nešto pliće džepove, ali im je svima zajedničko da se sve sija i blješti. Mi se ipak nismo previše dugo zadržavale tu i vratile smo se do luke gde smo se ukrcale na brod koji je vozio do gradske luke Van Ćai, pa smo tu dodatno uživale u lepim prizorima Hong Konga. Ujedno, ta luka se nalazi i znatno bliže našem hotelu i ubrzo smo bile u sobi gde smo mogle da se spakujemo i spremamo za nastavak putovanja narednog dana.
A narednog dana smo se prebacile za Hanoj, jer je glavno odredište našeg putovanja bio Vijetnam.