U Vijetnam smo stigle sve fino po redu i na aerodromu nas je po dogovoru sačekao vozač koji nas je odvezao u hotel. Već na samom startu, ljudi u hotelu su bili izuzetno ljubazni. Ajde što su nam dali kafu i kolačiće dok smo sačekale da se obave formalnosti vezane za prijavljivanje u hotel, dobile smo i mapu i sve su nam lepo prikazali na mapi, gde se nalazimo, gde ima šta da se vidi, gde su dobra mesta za klopu, ali i za šoping, a takođe su pozvali i agenciju u koju smo morale ubrzo da odemo da bi nas najavili. Naravno, pokazali nam i na mapi gde se agencija nalazi. Hoću da kažem – bili su fantastično fini i predusretljivi!
Prilikom rezervisanja hotela, ja sam izabrala mesto u Staroj četvrti Hanoja gde je koncentracija turista najveća, ali je to i centar grada, pa se odatle lako može obići ono što je u Hanoju zanimljivo. Ja sam u svom planu putovanja pravo obilaženje Hanoja ostavila za kasnije, a to prvo popodne smo morale da odemo u agenciju da platimo za turu na koju smo kretale već sledeće jutro. Tako smo i uradile, ali smo uz put prolazile pored neizbežnih radnji sa lažnom firmiranom robom (najviše sportska odeća i obuća, pre svega za planinarenje zbog blizine planina i popularnosti treking tura). Ipak, ta roba je toliko jeftina, da uopšte nije ni bitno ako nije istog kvaliteta kao i original.
Ali, da ujedno iskoristim i ovo mesto da kažem šta imam na temu brendova. Ja se slažem da često roba poznatih firmi nudi bolji kvalitet od one koja nije žigosana (pravo značenje reči „brend“ – kao kada su se goveda žigosala da bi se znalo koje je čije). Ali, da pretpostavimo, zarad „diskusije“, da imamo dva proizvoda potpuno ista po kvalitetu – jedan sa etiketom neke poznate firme i drugi bez takve etikete. Apsolutno sam sigurna da bi ovaj prvi, sa tom etiketom, bio skuplji. Drugim rečima, kupci plaćaju više za privilegiju da mogu da hodaju okolo naokolo i reklamiraju firme koje istovremeno plaćaju ogromne cifre nekim već imućnim ljudima da ih reklamiraju. Da li sam ja jedina kojoj ovo nije logično?
S druge strane, puno ljudi voli brendirane stvari ne nužno zbog samog kvaliteta, već upravo zbog te etikete koja im stvara osećaj da su uspeli u životu. Ja taj osećaj stičem kada se družim sa dragim ljudima – ne košta me ništa, a svi smo srećni i uživamo, potpuno nevezano za to da li uopšte iko ima bilo kakve etikete na sebi.
Ali, da se vratim u Hanoj. Ispalo je zanimljivo da smo stigle u subotu, tj., tokom vikenda, tako da je u centru grada, na trgu kod jezera Hoan Kiem već bila postavljena bina, a čitav centralni deo se vikendom uveče zatvara za saobraćaj i pešaci preuzimaju ulice. Bitno je reći da je glavno prevozno sredstvo ne samo u Hanoju, već po čitavom Vijetnamu – motocikl. To su uglavnom dvotočkaši manje snage, ali očigledno voze bez problema. Saobraćaj za sve Zapadnjake deluje kao potpuni haos, ali lokalni ljudi očigledno znaju i pisana, a pogotovo nepisana pravila, i vidno se odlično snalaze u svoj toj gužvi. Potrebno je malo vremena da se čovek privikne na sve to, ali nije nemoguće.
Prave gazde na ulicama Vijetnama su – motocikli
Mi smo ipak prvo otišle do te agencije koju sam ja već kontaktirala iz Beograda, dogovorile smo detalje, platile, a oni su prosto insistirali da nas nečim posluže, pa smo tako pojele malo lubenice. Divno je mirisala. To je jednostavno onaj poznati miris lubenica koji kod nas više ne postoji. Mlađe generacije nemaju pojma o čemu pričam, a starije bi se prisetile kada bi namirisale ove lubenice iz Vijetnama. One su sve fizički manje od ovih naših, ali čudesno mirisne.
Posle toga smo otišle u jedan od obližnjih restorana gde smo lepo jele, a onda se vratile do trga gde je bila bina i gde je koncert bio uveliko u toku. Pevao je jedan mladić koji je očigledno jako popularan i osim njega čula se vriska i cika njegovih obožavateljki čak i bez razglasa. A i muzika mu nije bila loša.
Sa tog trga u pravcu severa vodi ulica koja je sada bila skroz pešačka, kao uostalom i čitav taj centralni deo, a duž ulice su bile postavljene tezge sa raznovrsnom robom. Mi smo krenule tom ulicom i tako naišle na koncert, ja bih rekla, tradicionalne muzike, pošto nemam pojma o čemu se pevalo. A onda smo skrenule u neke bočne ulice, pa malo levo, malo desno, opet nailazile na muziku na ulici, kao i na mlade igrače, sve je bilo puno ljudi, radnji sa raznovrsnom robom, restorana, i sve je to bilo veoma lepo. Moram da kažem da su te ulice u centru Hanoja odlično obeležene i koristeći mapu koju smo dobile u hotelu sa lakoćom smo se snalazile. Na kraju smo otišle i do jezera Hoan Kiem koje je u samom centru grada i tu se malo prošetale, ali smo se ubrzo i vratile u hotel jer smo narednog jutra morale da ustanemo u 6, što smo i učinile.
Ipak, evo malo različitih muzičkih pravaca i predstava koje smo to veče slušale šetajući po Hanoju.
Pošto je autobus dolazio po nas već u 7, čim smo se razbudile i spakovale, sišle smo na doručak koji je bio sjajan, a ja sam se odmah bacila na voće. Moram da priznam da ne razumem ljude kada mi kažu da ne mogu da doručkuju rano jer nisu gladni. Pod normalnim okolnostima, ja nikada nisam gladna tako rano ujutru, ali sam zbog svog posla sebe navikla da ako treba mogu da doručkujem i u 5 ujutru. Jednostavno žvaćem hranu i gutam. To mi kasnije, kada mi je potrebna energija, dobro dođe. Tako je bilo i ovde u Hanoju tog prvog jutra.
Pokupio nas je relativno mali autobus, ali nas je on odvezao samo veoma kratko do jednog većeg autobusa, pošto u Hanoju nije dozvoljeno da se ti veliki turistički autobusi zavlače u stari deo grada. Stavila sam veliki ranac u prtljažnik i na ulazu u autobus me je dočekalo iznenađenje. Svi smo morali da se izujemo pre ulaska, a svoju obuću smo stavili u kese koje su nam dali. Naime, u pitanju je bio autobus sa polu-ležaljkama na sprat i tu sme da se hoda samo bos ili u čarapama. U početku sam bila zbunjena, ali sam se ubrzo i navikla. Pošto sam ja visoka, bilo mi je malo tesno na mom sedištu, ali sam se i tome prilagodila. Sedišta-ležaljke su postavljeni u tri kolone i na dva sprata, a dobije se i ćebe da čovek može da se dodatno ugreje.
Unutrašnjost autobusa za Sapu
Trasa obilaska severnog dela Vijetnama
Put je sa par pauza trajao oko 6 sati i vodio nas je na sever u mesto koje se zove Sapa. Sapa je popularno turističko odredište najviše za treking, tj, šetnju po prirodi, pošto se nalazi visoko u planinama i blizu još viših planina. Sapa je na oko 1500 m nadmorske visine, a ima vrhova i preko 3000 metara iznad nivoa mora. Tu temperatura zna da bude i u minusu, tj., zna da bude veoma hladno. Šta više, kada smo mi bile tamo bilo je hladnije nego u Beogradu u januaru, ali to je zato što je u Beogradu bilo neuobičajeno toplo za ovaj zimski mesec. Mene je ipak pre svega privukla činjenica da se u Sapi nalazi izrezbareno kamenje koje je na Uneskovoj Preliminarnoj Listi svetske baštine. Ipak, stekla sam utisak da je ovo potpuno zanemarena činjenica, jer je Sapa pre svega poznata po svojim terasastim pirinčanim poljima pored kojih se planinari.
Tokom puta je stalno bilo oblačno, ali suvo. Prognoza je pokazivala da je verovatnoća da tog dana u Sapi pada kiša 20%. I ovde moram da kažem da znam šta je verovatnoća u statistici, ali... Kada je kiša u pitanju uvek je verovatnoća 50-50 – ili će da pada ili neće da pada.
Dok smo ulazile u Sapu, videle smo neke lepe zgrade i nekakvo jezerce u centru, ali kako se autobus parkirao na centralnom trgu kod crkve, tako su se oblaci spustili, počela je da pada kiša i više u stvari nije ni prestajala, ali mi u tom trenutku još uvek nismo znale šta nas sve čeka.
Za početak nas je kod autobusa sačekala Čai, vodič, koja je pripadnik plemena H'Mong. Prvo smo uzele rančeve i smestile se ispod nadstrešnice kod ulaza u crkvu u Sapi. Tu smo se dogovarale da li želimo taksijem da idemo do njene kuće, pošto je aranžman podrazumevao spavanje u lokalnom smeštaju (ekvivalent seoskog turizma – homestay) ili da idemo u šetnju. Nama je nekako najvažnije bilo da vidimo to izrezbareno kamenje i kada smo joj to pomenule prvo nije imala pojma o čemu pričamo, ali kada smo počele da joj objašnjavamo, shvatila je i rekla da to postoji upravo u njenom selu, tj., tamo gde ćemo mi da odsednemo. Onda smo rekle da bismo ipak šetale. Ispostavilo se da je ona bila vodič samo za nas dve. U Sapu na treking najčešće dolaze mladi, tako da je bilo dobro da nas dve „u najboljim godinama“ idemo same i u svom ritmu. Za početak smo velike rančeve poslale do njene kuće motorčićem koji je vozio njen sin.
I tako smo krenule sa sitnom Čai koja nas je prvo dovela do jednog lokalnog restorana gde smo jele. Odlučile smo se za verzije prženih rezanaca sa mesom i povrćem. To je nekako najjednostavniji izbor, ali osim što je ukusno, istovremeno uključuje i sve što je potrebno.
Restoran u Sapi u kojem smo ručale
Prženi rezanci sa piletinom i povrćem
Onda smo krenule u tu našu šetnju. Dok smo još bile u Sapi, put, a možda i čista sreća naveli su nas pored jedne radnje sa jaknama i tu je Sneža videla nešto što joj se dopalo, pa smo svratile na kratko. Uzgred, ja sam se dobro već setila u Hanoju da kupimo najlonske kišne kabanice sa kapuljačom, koje su dovoljno široke da pokriju i osobu koja ih nosi, ali i ranac, odnosno, u našem slučaju rančić. Jer džaba bila jakna protiv kiše, ako rančić i sve u njemu bude mokro. Osim toga ove kabanice sežu do polovine butina.
Dok je Sneža gledala jakne, slučajno primetim da se u korpi sa najlonskim kišnim kabanicama, koje dakle mogu da se kupe i u Sapi, nalaze i nekakve najlonsko-plastične čizme. Ja sam već pitala Čai da li je naša obuća (patike) pogodna za to gde idemo i ona je nonšalantno rekla da jeste (ona sama je imala gumene čizme do kolena), ali imajući u vidu da nam je kiša sve vreme već padala, ja sam ipak počela da pažljivije zagledam te nazovi čizme. Onda nam je Čaj predložila da ipak kupimo „čizme“ ali model koji je samo od najlona, one su kao bolje, pa smo Sneža i ja kupile dva para. Ja sam bila veoma sumnjičava, razmišljajući o tome da ćemo se sigurno klizati. Bilo kako bilo, uskoro smo napustile asfaltiranu ulicu i krenule nekom zemljanom stazom.
Tu nam je Čai rekla da obujemo svoje „čizme“. U pitanju su dakle najlonske navlake u obliku čizama koje idu do kolena gde postoji lastiš koji ih drži da ne skliznu niz nogu. Navlače se preko cipela i u pitanju je malo deblji najlon. To nam je bilo neophodno jer smo već na toj stazi počele da gacamo kroz ozbiljno blato. Tu sam videla da se taj najlon ipak nije klizao kao što sam ja zamišljala. A kako bi izgledalo da nismo imale te najlonske kese na nogama hodajući u našim plitkim patikama kroz to žuto, gusto blato, e to nisam htela ni da zamišljam.
Opremljene za šetnju po kiši u Sapi
Staza je prvo vodila po sred groblja, ali smo mi bile suviše zauzete gledanjem ispred sebe i gde stajemo, jer su se povremeno pravile barice u blatu, da bismo se bavile okolinom. Ubrzo smo počele da se spuštamo niz jednu nizbrdicu i tu smo morale da milimo da se ne bismo okliznule i sele u blato. Ipak smo se nekako uspešno spustile do puta, dočepale se asfalta i dalje se nismo vraćale na zemljane staze. Valjda je i Čai postalo jasno s kim ima posla i da nikada nećemo stići do njene kuće, ako se budemo vukle po bočnim stazama.
Čai i Sneža
Dakle, mi smo se hrabro spuštale lokalnim putem u pravcu Čainog sela, a sve vreme je padala kiša i sve oko nas je bilo u izmaglici. U stvari smo mi hodale kroz kišne oblake i osim puta ispred nas, sa strane se osim oblaka apsolutno ništa nije videlo. A trebalo je videti terasasta polja pirinča.
Sapa je dakle poznata po svojim terasastim baštama na kojima se gaji pirinač. Kada se na internetu ukuca Sapa, iskoče slike prelepih zelenih ili žućkastih osunčanih predela. Da. Negde u maju i junu je pirinač sav svež, mlad i zelen, pa su takva i polja. Tamo negde u avgustu, septembru i oktobru, pirinač sazreva i bere se. Ali... Mi smo ovde došle tokom njihove zime, kada vreme takođe zna da bude sunčano, ali to nije bilo tako tokom dva dana koliko smo mi ovde boravile. Osim toga, pirinčana polja su sva u blatu iz kojeg samo viri strnjika.