Naredno jutro smo već krenule na sledeći izlet, ovaj put do Nacionalnog parka Ba Be i vodopada Ban Đok. Kada sam planirala ovaj izlet shvatila sam da većina agencija nudi dvodnevnu varijantu i dosta avanture i to samo u nacionalnom parku oko jezera Ba Be, ali sam ja zaista htela da odemo do najvećih vodopada u Vijetnamu koji ne pripadaju nacionalnom parku i koji se nalaze poprilično dalje, na samoj granici sa Kinom, ali su u istom opštem pravcu – severoistočno od Hanoja. Uspela sam da sa jednom agencijom dogovorim izlet od tri dana i kada je to kišno jutro veliki kombi sa vozačem i vodičem došao po nas, ispostavilo se da smo mi bile jedine putnice. Izgleda da drugi baš i nisu bili zainteresovani za te „moje“ vodopade.
Kako smo izašli iz Hanoja, kiša je lagano prestala da pada i to je bilo ohrabrujuće, ali nam je Luan, naš vodič, rekao da je potpuno neizvesno kakvo će vreme da bude tokom preostala tri dana. Mi tu ništa nismo mogle da uradimo, tako da se time više nismo ni bavile.
Prvo odredište nam je bio grad Tai Njujen. Tu smo išli da bismo posetili lep i prostran etnološki muzej koji se zvanično zove Muzej kulture etničkih manjina Vijetnama. Stekla sam utisak da su Vijetnamci jako ponosni na svoje etničke manjine. I u Sapi, ali i ovde, stalno se kroz jedan ili drugi aspekat naglašava brojnost različitih etničkih grupa i plemena, a u ovom muzeju osim etnografskih eksponata koji su bili izloženi unutar zgrade, iza muzeja, a u okviru muzejskog kompleksa mogu da se vide smanjene replike građevina iz različitih delova zemlje koje predstavljaju tradicionalno graditeljstvo i tako da se lepo vidi arhitektonsku raznolikost i zemlje i njenih različitih etničkih grupa.
Kada smo završile sa obilaženjem, sele smo na kafu sa vodičem i vozačem. Kafa je veoma zastupljena u Vijetnamu i može da se pije u različitim verzijama. Tipična vijetnamska verzija se filtrira kroz specijalnu limenu „napravu“ koja se stavi direktno na šolju. Ako neko želi da pije kafu sa mlekom, mora baš da naglasi da hoće sveže mleko, jer se tipično stavlja zaslađeno kondenzovano mleko koje daje specifičnu notu kafi. Tokom boravka u Vijetnamu povremeno sam eksperimentisala sa varijacijama na temu kafe i mogu da kažem da mi se u stvari na kraju najviše dopala baš verzija sa kondenzovanim mlekom, ali kao „ajs kafa“ – u većoj čaši, sa kockicama leda. Međutim, ovo je bio sam početak boravka u Vijetnamu, tako da sam pila najtipičniju lokalnu verziju.
Čekam da mi se procedi kafa
Kad smo već kod napitaka, u kafeu smo kao osveženje dobile i po čašu zelenog čaja. Ja čajeve inače jako volim u raznim verzijama i redovno ih pijem, ali sam vremenom shvatila da mi zeleni čaj iz ko zna kog razloga uopšte ne prija. Zato sam bila malo skeptična kako ću da reagujem, ali nisam želela da uvredim Luana i Lauma s kojima smo sedele, pa sam ga popila. Pošto nisam navikla na ukus, nisam bila baš oduševljena, ali mi na kraju ništa nije bilo, tako da je sve prošlo kako treba.
Ujedno sam ovu pauzu iskoristila da bih od vodiča naučila par reči vijetnamskog. Možda je ovde i pravi trenutak da kažem nešto na ovu temu. Koliko je meni poznato, vijetnamski je, kao i kineski, tonski jezik. Tu nisu u pitanju naglasci, niti dužina izgovaranja samoglasnika, već različiti tonovi „istog“ glasa, koji su ljudima kojima su ovo maternji jezici ili koji ih dobro govore sasvim jasno čujni. Mi ostali smo potpuno pogubljeni. Praktično, kao da su u pitanju glasovi za sebe i onda dve reči koje ljudima koji ne znaju jezik zvuče potpuno isto, zapravo imaju sasvim drugačije značenje. Ja sam ovom prilikom kao naučila kako da kažem „hvala“ i „zdravo“ na vijetnamskom i onda sam do kraja svog boravka (još više od tri sedmice) stalno to ponavljala, ali su me ljudi najčešće gledali veoma bledo. Ili sam koristila ovo u pogrešnim prilikama ili sam izgovarala potpune bezvezarije ili sam nekome ozbiljno pozdravljala majku.
S druge strane, problem je bio i kada Vijetnamci govore engleski. Kao što smo mi „gluvi“ za njihove zvuke, stekla sam utisak i da su oni „gluvi“ za indo-evropske zvuke, ili barem za engleske. Mada smo na sve izlete išle sa vodičima za koje se kaže da govore engleski, ovo je u stvari veoma variralo. Luana smo dosta dobro razumele, ali su povremeno vodiči bar meni bili potpuno nerazumljivi. Prepoznam svaku 15 reč, što je nedovoljno da bih sklopila smisao, tako da sam najčešće odustajala od toga i da ih slušam. Takođe mislim da oni u stvari sasvim dobro „znaju“ jezik i da mogu da ga pišu sasvim korektno, ali je veliki problem izgovor. Osim tih tonova koji prave zabunu, mislim da je veliki problem i u samom načinu korišćenja artikulacionog sistema. Svaki jezik ima svoj specifičan način na koji se koristi glasovni aparat – otud česti, jaki, veoma tipični akcenti kada se govore strani jezici.
Osim ovoga, vijetnamski je jedini jezik u ovom delu sveta koji se piše latiničnim pismom, naravno uz određene dodatke. Naime, vijetnamski se tradicionalno pisao varijantom kineskih karaktera, ali ga je još u 17. veku na osnovu prethodnih radova portugalskih misionara, neki francuski jezuitski misionar transkribovao u latinicu. To se uglavnom koristilo u hrišćanske svrhe, ali su u 19. veku, da bi lakše vladali, francuski kolonizatori želeli da prekinu što je moguće više veza sa tradicijom i duhovnošću, pa su onda do 1910. godine uspeli da uvedu da sva javna dokumenta budu na latinici. Pošto je početkom 20. veka krenulo i masovnije obrazovanje, korišćenje jednostavnijeg pisma se ispostavilo kao dobra stvar, tako da je do polovine 20. veka posao je bio završen.
Kada smo završili sa kafom i mojim mučenjem vijetnamskog jezika, krenuli smo dalje, jer je tog dana trebalo da prođemo najduži deo puta. Uskoro smo ušli u predele gde su počela da se pojavljuju uzvišenja, ali i manji zasadi čaja, jer je ovaj kraj poznat po svom zelenom čaju.
Terasastih polja ima i u drugim delovima Vijetnama, a ne samo u Sapi
Put nas je uveo u planinski deo i stalno je vodio gore-dole, a naravno i krivudao je. Mada ovde postoje planine koje bi i kod nas mogle da se vide, često smo nailazili na izolovana brda ili planine, ne znam ni kako bih ih zvala, koja su naglo „izrastala“ iz ravničarskog dela ispunjenog poljima koja su sada uglavnom bila smeđa, pošto na severu Vijetnama pirinač ima samo jednu sezonu, a sada je bila zima, pa ga nije bilo po poljima.
Svratile smo u jedan usputni restoran gde smo ručali. Luan, vodič, nas je pitao šta bismo htele i mi smo predložile piletinu i svinjetinu, a onda smo svi zajedno ušli u otvorenu kuhinju, gledali kako kuvarice spremaju jela i uz put naravno fotografisale. Posle smo sve to lepo pojeli.
I tako smo nastavili dalje, prošli gradić Kao Bang i išli prema delu gde se Vijetnam graniči sa Kinom. Po planu nam je bilo da spavamo u jednom selu gde žive pripadnici naroda Nung. Kada smo krenuli da skrećemo sa glavnog puta, nisam mogla da verujem. Ulaz u selo je izgledao potpuno rastureno, ja sam videla par objekata koji su bili prostrani, ali su im zidovi bili od blata i to sa rupama, pa sam se samo pitala gde ćemo mi u stvari da spavamo.
Prvi prizori iz sela Fia Tap
Moram da priznam da je moj prvi utisak bio značajno pojačan zbog iskustva od par dana ranije. Ipak, nije se imalo kud i rekli su nam da izađemo iz kombija, jer ćemo peške da odemo do kuće u kojoj ćemo biti smeštene. Mada je već bilo dosta hladno, utehu sam nalazila u činjenici da makar nije padala kiša i da mi je odeća bila suva.
Kako je mrak padao, a mi išle po uskom putu koji je vijugavo vodio preko niskog nasipa uzdignutog iznad suvih pirinčanih polja, nešto dalje smo uočile jednu kuću koja je osim što je bila dosta osvetljena, odskakala i po svojoj boji (tamno crvena), a onda nam je Luan rekao da mi idemo upravo tu.
Tu su nas domaćini, a u kući živi tri generacije iste porodice, plus devojka koja je lokalna nastavnica engleskog, dečekali veoma ljubazno. Ipak, za razliku od prijema koji je bio topao, temperatura u kući je bila veoma niska, da ne kažem ledena i ja sam sedela obučena u dve jakne i umotana u ćebe. Stvar je u tome da su ljudi u ovim krajevima očigledno navikli na ovakvu klimu, a s druge strane i zima jako kratko traje, posle je velika vrućina, dok je visoka vlažnost konstantna u svim godišnjim dobima, tako da su očigledno bili manje osetljivi na ono što je nama bilo veoma hladno (oko 7 stepeni Celzijusa). Kuća je veoma lepa i građena od kvalitetnog materijala, ali mi se čini da nema nikakve izolacije, plus su i vrata i prozori bili krajnje propusni, tako da je gotovo ista temperatura bila i napolju i unutra. Ali je onda naš divni domaćin video da se nas dve smrzavamo i bez reči je doneo jednu šerpu punu žara i stavio je kod naših nogu tako da smo počele da se grejemo.
Prenosna „grejalica“
Ujedno smo počele i da se polako navikavamo na našu avanturu, pa smo shvatile da i nije bilo baš loše. Imale smo čak i odličnu internetsku vezu tako da smo mogle da pošaljemo par slika svojim prijateljima i da se slatko zabavimo. Onda je na red došla i večera koja je bila sjajna, ali je bilo dodatno divno da smo svi zajedno sedeli za stolom i bili veseli. Uz odličnu, ali i jaku pirinčanu rakiju uvežbavale smo svoj skromni vijetnamski govoreći: „Hvala“ i „Živeli!“
Večera je na stolu
I ovo veče smo rano otišle na spavanje. Bilo je jako hladno, ali je svaka dobila po dva debela jorgana tako da je taj deo bio dobar, bez obzira što je veoma lepa soba od nekog drveta obojenog u tamno crvenu boju bila samo natkrivena krovom, dok je između vrhova zidova i krovne konstrukcije bilo skroz otvoreno. Drugim rečima, bilo je kao da smo spavale napolju, minus vetar. Ali, kao što sam rekla, jorgani su bili debeli i topli, tako da sam se ubrzo i zagrejala. Delimičan problem mi je bila prostirka na kojoj sam spavala, koja je bila postavljena na pod, pa mi je bilo tvrdo i često sam se budila sa osećajem da me sopstvene kosti žuljaju iznutra.
Naša soba u selu Fia Tap
I tako, kada sam ujutru ustala u 6.30, bila sam malo ukočena, ali ipak zadovoljna. Obukla sam se i izašla napolje (domaćini su već ustali), pa sam krenula u šetnju, a Sneža mi se pridružila.
Rana jutarnja šetnja u selu Fia Tap na severoistoku Vijetnama
Uskoro smo se vratile u kuću, pa smo zatim i doručkovale. Ujedno sam se divila i preslatkom unučetu naših domaćina koji je u vreme našeg boravka imao oko 20 meseci. Sa svojim okruglim licem, bucmastim obraščićima i kosim okicama, bio je prava mala lutka. Pošto se spremao da izađe napolje i da vozi neki dečji bicikl fino su ga obukli i stavili mu kapu na glavu. Ispostavilo se kasnije da je to tradicionalna kapica koju nose deca u ovim krajevima. Šare na njoj deluju kao da su iscrtane, a u stvari je sve veoma fin i delikatan vez.
Pa zar nisam presladak?
Onda je došlo i vreme da lagano krenemo, ali ... Pre toga smo kupile mirišljave štapiće po čijoj je proizvodnji selo Fia Tap poznato. Koristi se lišće neke biljke koje se suši i fino melje, a onda se štapići koji su skoro duplo veći od onih standardnih posebnim postupkom oblažu tim prahom. Dok smo išle prema izlazu iz sela, u više navrata smo se zaustavljale da bi gledale i fotografisale ljude koji su to radili (uglavnom, ali ne i isključivo žene) i bilo je zanimljivo da su se one sve izvinjavale jer su „prljave“. Meni je bilo neprijatno da se one izvinjavaju, jer one uopšte nisu bile prljave, one su samo radile, ali su zato sve bile nasmejane.
Pripremanje lišća koje će se koristiti za mirisne štapiće
Jedna od žena koje ručno prave mirisne štapiće
Još jedna od žena koje prave mirisne štapiće
U toku proizvodnje mirisni štapići treba u par navrata da se suše, tako da su po čitavom selu mogli da se vide strukovi štapića stavljeni u neka valjkasta kamena postolja.
Suše se i mirisni štapići i veš
Mirisni štapići u selu Fia Tap
Stavljanje mirisnih štapića da se suše
A takođe smo na jednom mestu videle kako su iskoristili zimsku sezonu i slobodna pirinčana polja, pa su štapiće zaboli u zemlju i tu ih ostavili da se suše.
Sušenje mirisnih štapića u selu Fia Tap
Posle razgledanja načina proizvodnje mirisnih štapića, smestile smo se u naš mini-bus i uputile u pravcu granice sa Kinom.