Vijetnam 2018, 6. deo (vodopadi Ban Žok, NP Ba Be)
Ubrzo po napuštanju sela Fia Tap, napravili smo kratku pauzu da bismo posetili neke kovače. Tu, pored puta, par ljudi ima svoje kovačke radionice i prave alatke po kojima su nadaleko poznati. Ja sam pomislila da kupim neki dobar kuhinjski nož, ali prvo nisam htela da nosim komad gvožđa u rancu još 3 sedmice, a drugo, bez obzira što bi išao u veliki prtljag, brinula sam se zbog aerodromskih provera. Posle mi je ipak bilo krivo da nisam kupila neku sataricu, jer su stvarno delovale sjajno, ali šta da se radi. Drugi put...
Ono što je bilo posebno zanimljivo bila je jedna radionica u kojoj su zajedno kovali muž i žena koja je još imala i malo dete privezano za njena leđa i kako je ona udarajući čekićem išla napred-nazad, tako se i njeno dete klatilo bez jedne jedine reči. Ta žena je bilo dodatno simpatična jer se šalila na svoj račun i pričala kako puno jede – „po pet činija pirinča“ – jer joj treba snaga da pomaže mužu.
Ne kupivši ništa, otišli smo prvo do pećine Nuom Nao, što znači Tigrova pećina. To je pećina dugačka oko 2 km koja je otkrivena početkom 20. veka, ali je otvorena za posetioce 1996. godine. Mi smo tu fino prošetali svi zajedno, a posebno mi je bilo zanimljivo što na par mesta rastu neke biljke zahvaljujući reflektorima koji osvetljavaju pećinu.
Posle šetnje po pećini prebacili smo se i do glavnog odredišta, a to su bili vodopadi Ban Žok koji se nalaze na samoj granici Vijetnama i Kine. To su najveći vodopadi u Vijetnamu, ne po visini (visoki su tek oko 30 m), već po opsegu koji pokrivaju, a koji je dug oko 300 m. Čak po nekim kriterijumima ispada da su to peti vodopadi na svetu po svojoj veličini. Ne deluju baš tako, ali su svakako spektakularni!
Prvo smo prošetale po obali reke gledajući i vodopade, ali i Kinu baš preko puta, jer i reka i vodopadi dele ove dve zemlje i obe zemlje imaju splavove za posetioce kojima se može prići vodopadima.
Zatim smo se ukrcali na splav koji nas je provezao vrlo blizu i samih vodopada, ali i Kine. Svaki detalj i ugao gledanja bili su sjajni i tu smo se zadržali izvesno vreme.
Inače, lokalni stanovnici koriste svoje splavove od bambusa da bi prelazili sa jedne obale na drugu, tj, iz jedne zemlje u drugu.
Posle kruga koji smo splavom napravile po glavnom toku reke, još malo smo prošetale do sporednih rukavaca, ali su slike svuda bile impresivne. Inače, u pitanju je reka Kvaj Son.
Onda smo se odvezli i do jednog restorana u mestu Kuang Jen i tu sam dobila za mene sjajan kompliment tako što je jedna od kelnerica glasno komentarisala da ličim na Vijetnamku i čak je jednom gostu ukazivala na to. (Ovo sam ja u stvari zamolila Luana da proveri, pošto ja nisam ništa razumela, osim reči „vijet“ i pokazivanja na mene, ali sam pretpostavljala o čemu se radi i samo sam htela da proverim.) Tu nam je hrana bila blistava i stvarno sam se dobrano najela. Ako idete u Vijetnam i u ove krajeve (ne znam da li se ovo pravi i po drugim mestima), obavezno naručite La mac mat cuon thit, drugim rečima, komadiće svinjetine u koje su umotani neki listovi i to se sve prži u dubokom ulju. Izuzetno je ukusno, uključujući i lišće.
Negde uz put sam shvatila da mi se u stvari jako dopala ona kapica koju sam videla da nosi unuk naših domaćina u selu Fia Tap (Phia Thap) (videti: https://www.svudapodji.com/vijetnam-5/) i poželela sam da kupim jednu takvu kao suvenir iz ovih krajeva. Stali smo na par mesta da vidimo da li mogu da kupim tako nešto, ali se na kraju ispostavilo da se takve kapice ne prodaju, već da ih pripadnici naroda Nung ručno prave za svoje potrebe. Bilo mi je žao što ne mogu da ih nađem, ali je onda Luanu palo na pamet da pitamo one kovače, pošto smo u povratku opet prolazili pored njih. Svratili smo kod onog koji je ranije tog dana radio sa svojom ženom i on je rekao da možda ima neki komad kod kuće, a kuća mu je jedan kilometar odatle. Sede čovek na motorče, ostavi nam radnju i sve u njoj i ode po kapu za mene. Vratio se na kraju sa dve, jedna za dečake, druga za devojčice, i ja sam ih kupila obe. Na prvi pogled mi se učinilo da su šare na kapi naštampane, ali je „kovač“ pričao Luanu da se svaka kapa pravi po nekoliko dana. Tada sam zagledala kapu malo bolje, videla da je to veoma lep i pedantan rad, a za ono što sam mislila da je naštampana šara ispostavilo se da je najdelikatniji vez koji sam ja ikada u životu videla. Bila sam jako srećna!
I tako smo nastavili da se vozimo ka Nacionalnom parku Ba Be. Vožnja je malo trajala, ali nije bilo dosadno jer smo prolazili kroz lepe planinske predele. U Nacionalni park Ba Be stigli smo kada je već pao mrak. Te noći je bilo predviđeno da ponovo spavamo u privatnom smeštaju u okviru samog parka i na obali jezera. Ali, da bismo došle dotle, mini-bus nas je dovezao do obale gde smo se uz pomoć baterijskih lampi prebacile na čamac i onda po mrklom mraku uputile preko jezera. Tu i tamo smo videle svetla kuća koje se nalaze oko jezera, ali je sve ostalo bilo crno. Onda je momak koji je stajao na pramcu upalio baterijsku lampu da bi praktično osvetlio put čamcu i mogla sam da vidim da ulazimo u jedan uski kanal. Slike i svedene boje osvetljenih delova bile su zaista čudesne. Ipak i levo i desno je bilo samo mračno. A onda smo ugledale svetla pred nama i shvatile da je kanal vodio ka kući u kojoj ćemo spavati.
Mada i ovo važi za domaći smeštaj, ovo mesto pripada agenciji koja je specijalizovana za Nacionalni park Ba Be, tako da se sve nekako činilo bolje, doteranije u odnosu na prethodna iskustva. Svi su bili apsolutno ljubazni, ali mi je nedostajao osmeh i srdačnost naših domaćina iz naroda Nung, a da ne pominjem njihovu rakiju od pirinča.
Naredno jutro, bez žurbe, posle doručka smo se sa svim stvarima ukrcale u čamac i prvo smo obrnule krug po jednom delu jezera, a onda odvezle stvari i prebacile ih u mini-bus, posle čega smo čamcem nastavile da plovimo. Inače, Ba Be znači tri jezera i to su u stvari tri spojena jezera. Ona nisu velika, drugo je čak u stvari jedan relativno uzan kanal koji spaja prvo i treće jezero, ali je priroda oko nas zaista bila lepa.
Mi smo se provozale preko sva tri jezera, a onda došle do mesta gde voda ističe iz jezera i spaja se sa rekom Song Nang. Tu se čamac parkirao, a mi smo izašle da bismo šetale paralelno uz reku, a pored nekih seoskih imanja i kuća, dok je dogovor bio da će čamac da nas čeka nešto dalje uzvodno.
Tokom te šetnje često smo nailazile na krmače sa malim prasićima i to je bila neka pasmina manja od naših, a prasići su bili još maleni i sisali su, tako da je njihova jurnjava za majkom koja je tražila hranu bila veoma slatka. Polja pored kojih smo šetali bila su sada uglavnom sasušena zemlja, ali su neka seljaci obrađivali, negde su već počinjali da sade seme pirinča da bi pripremili sadnice za kasnije mesece, dok su negde raslo zeleno povrće. Takođe smo naišle i na neku gustu mrežu na kojoj su se sušile ribe.
Ubrzo smo se ponovo ukrcale u čamac i krenule dalje. Inače, Nacionalni park Ba Be se nalazi na Uneskovoj Preliminarnoj listi prirodne baštine zbog prirode, planina, brojnih pećina i vodopada, a pre svega zbog velikog broja šuma, uključujući i primarne (koje rastu bez ikakvog ljudskog uticaja), kao i zbog raznovrsne flore i faune sa velikim brojem retkih vrsta. A sve to preko krševite, krečnjačke podloge koja je sveprisutna u većem delu Vijetnama.
Nastavljajući sa mirnom vožnjom po reci, okružene zelenilom i krečnjačkim formacijama koje su izrastale iz okolnog terena, odjednom je pred nama počela da se pojavljuje pećina, tj., ogroman tunel kroz jednu od tih krečnjačkih formacija kroz koju protiče reka Song Nang. Prizor je bio spektakularan.
Čamac nas je dovezao do jednog stepeništa koje je vodilo u pećinu. Ta pećina (Đong Puong) poznata je po tome da se u njoj skuplja veliki broj slepih miševa i kako smo u tom trenutku bile jedini posetioci i pošto smo ćutale, sve vreme su se jasno čuli zvuci brojnih slepih miševa, mada se oni nisu videli pošto se zavlače u tamne i uzane delove na pećinskom svodu.
Prošetali smo do kraja ne suviše dugačke staze diveći se fantastičkim pećinskim ukrasima, a onda smo se istim putem vratili do čamca. U međuvremenu su stigli još neki turisti.
Još malo smo se vozile čamcem, a zatim smo se prebacile u mini-bus, uskoro imale pauzu za ručak i već je bilo vreme da krenemo put Hanoja. Ipak, izlet još nije bio gotov i uz put smo svratile na jednu manju plantažu čaja pošto smo prolazile kroz predele gde su se videli brojni zasadi.
Već sam rekla da se u Vijetnamu po pravilu konzumira zeleni čaj. Ipak, ovde je vlasnik plantaže sve svoje zalihe već prodao, tako da smo stale na jednom drugom mestu gde je Sneža kupila malo zelenog čaja da ponese kao poklon. Na tom usputnom stajalištu pored puta, međutim, naišle smo i na neku mini-pekaru i sve je divno mirisalo na sveže ispečeno testo, tako da nismo odolele već smo kupile neku veknicu. To je ubedljivo najukusnije pecivo tipa „brioš“ koje sam u životu probala. Ta mekoća, prozračnost i divan ukus peciva su nas naveli da kupimo još jedan komad, a baš dok smo se spremale da uđemo u mini-bus, došla je i nova tura, pa smo se vratile da uzmemo još jednu veknicu. Sve su bile savršene.
Vrativši se u Hanoj, prošetale smo malo po centru, ali i otišle da probamo jednu od verzija kafe koja se često može naći po vijetnamskim kafeterijama. Naime, umesto šlaga od pavlake, preko kafe se stavi gusto umućeno žumance sa kondenzovanim mlekom (i šećerom). Bilo nam je zanimljivo da to probamo, ali ništa više od toga.