Mada je internetska prognoza najavljivala mestimično oblačno vreme (što sugeriše i mestimično sunčano) sa porastom temperature, dan je počeo sivo, sivo i još malo sivo. Dakle, meteorološki ne baš simpatično. Ali, da ne budem sitničava, makar je bilo suvo.
Za ovaj dan sam isplanirala izlet do Kompleksa prirodne lepote i istorijskih spomenika Huong Son koji se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine. Međutim, kada sam se originalno raspitivala za izlet do ovog kompleksa, redovno se pojavljivala Mirisna pagoda. Vremenom sam ipak shvatila da kompleks u stvari obuhvata brojne pagode i hramove, podeljene u tri grupe, a među njima je naistaknutija upravo ova Mirisna pagoda. Ove pagode i hramovi, kao i pećine, povezani su jedni sa drugima putem vodotokova.
Kao što sam već pominjala, dobar deo severnog dela Vijetnama se u geološkom smislu sastoji od krečnjačkih stena i zbog toga postoji ogroman broj pećina, ali i impresivnih brdsko-planinskih formacija. Vremenom su stari Vijetnamci u ovom delu zemlje izgradili sistem stotina budističkih pagoda i hramova u pećinama, na planinskim padinama ili na obalama reka, a jedna od najspektakularnijih je i pećina Huong Tič za koju se kaže da je jedna od najlepših u zemlji. Upravo to je deo Mirisne pagode, koja u stvari kao pojam ne predstavlja jedan lokalitet već kao grupa obuhvata čitav kompleks hramova i oltara koji se nalaze na padinama planina Huong Tič.
Glavna sezona za posetu kompleksu Huong Son traje od februara do aprila i tada dolazi veliki broj i Vijetnamaca, ali i stranaca. Takođe, kada vernici hoće da temeljno obiđu sve, onda dođu ovde na par dana, tu i spavaju, i tada obiđu sva ova mesta koja su za njih sveta. Mi smo posetili samo par mesta, ali su bila prelepa.
Mini-busom smo se dovezli do nekakve nazovi luke. U stvari, u pitanju je mesto na ozidanoj obali rečice Jen. Tu smo se ukrcali u metalne čamce koje veslaju žene. U svaki čamac je ulazilo po četvoro posetilaca i Sneža i ja smo sticajem okolnosti bile u istom čamcu sa jednim bračnim parom iz Indije. Kako nas dve obožavamo Indiju i često kažemo da nam je to omiljena destinacija, istinski smo se obradovale da se susretnemo sa nekim iz te čudesne zemlje. Vremenom se ispostavilo da je ovo bilo dodatno divno druženje, jer su i Radživ i Alka izuzetno prijatni, kulturni i obrazovani ljudi, pa nam je bilo veliko zadovoljstvo, ali i čast da se sa njima družimo i pričamo.
Kao što sam pomenula, ovaj dan je bio potpuno siv, tako da smo prirodu pored koje smo prolazile gledale u tim tonovima.
Plovidba rekom Jen
Plovidba rekom Jen
Povremeno smo prolazile i pored grobnica koje su se nalazile tik pored vode ili u samoj vodi. Generalno gledano, često smo po Vijetnamu uočavale pojedinačne ili grupne ozidane grobove koji su se povremeno viđali, na primer, u sred pirinčanog polja ili u dnu brda, a ovde paralelno sa rekom.
Grobnica pored reke Jen
Posle nekih sat vremena laganog plovljenja po mirnoj reci došli smo do mesta gde smo se iskrcali. Na obali smo prvo naišli na velike plastične vangle u kojima su bili ili puževi ili neka stvorenja nalik na vodene zmije. Rekli su nam da su u pitanju jegulje. One se tu prodaju da bi ih vernici pustili u vodu, valjda kao darove bogovima ili Budi ili budama i na taj način dobili malo više sreće. Za sličnu stvar služe i ptičice koje smo videli u kavezima, a ja sam pomislila da bi bilo sasvim dosta sreće i da te jadne životinje niko nije ni lovio. S druge strane, ovi što ih love, pa prodaju, šta je sa njihovom srećom?
Jednostavan način da se stekne sreća
Bilo kako bilo, mi smo se prvo popeli do pagode Tjen Tru, što znači, Nebeska kuhinja. Čitav kompleks oko ove pagode je bio predivan i neverovatno lep. Ja sam imala problema da razumem vodičkinju, pa sam se unervozila, a onda sam jednostavno odustala od toga da je slušam i otišla sam da sama šetam po delovima kompleksa.
Pagoda Tjen Tru
Ako putujete u vreme vijetnamske zime, koja obuhvata i januar, onda je hladno i velika je verovatnoća da će biti oblačno kao što je i nama bilo. S druge strane, prednost ove sezone je u tome da je mnogo manje posetilaca – i lokalnih i stranih, tako da se mnogo mirnije može uživati na nekim mestima. Tako je i meni bilo ovde.
Pagoda Tjen Tru
Detalj Pagoda Tjen Tru
Prošavši građevinu koja se nalazila na sred jednog od dvorišta, približila sam se centralnom objektu u kojem se nalaze sveta mesta i to je sve izgledalo predivno i u skladu sa prirodom koja postoji oko pagode. Baš sam uživala u lepoti detalja koji su me okruživali.
Centralno svetilište Pagode Tjen Tru u kojem su oltari
Da bi se ušlo u svetilište sa oltarima, mora da se izuje, tako da sam svoje patike ostavila ispred, a ja sam ušla unutra. Ispred statue Bude okruženog mandarinima i drugim bitnim ljudima bile su postavljene posude sa ponudama.
Glavni oltar u centralnom svetilištu Pagode Tjen Tru
Tokom putovanja po Vijetnamu često smo obilazile pagode i hramove. Pošto smo vremenom shvatile da nama to deluje potpuno isto, zanimalo nas je u čemu je razlika. Zašto se jedna zgrada sa jednim ili više oltara gde su poređane ponude zove pagoda, a druga, nama se činilo identična, zove hram? Ispostavilo se da nisu baš iste. Razlika je u tome ko se nalazi na oltaru. Pošto Vijetnamci izuzetno poštuju pretke, careve, kraljeve, heroje i istaknute pojedince, oni i za njih postavljaju oltare i prinose im ponude i tada se takvo mesto naziva hram. Kada se na oltaru nalazi Buda (u bilo kojoj verziji), onda je u pitanju pagoda. Sve ostalo je praktično isto.
Posle posete centralnom svetilištu, otišla sam i do manje građevine koja se nalazi bočno i koja mi je bila posebno zanimljiva zbog dva plava lava koja su bila postavljena ispred nje da bi je čuvala. U toj građevini, u svetilištu, nalaze se statue ženske Bude ili, tačnije, ženske bodisatve milosrđa. Uzgred, bodisatve su vezane za Budizam i to su sva bića koja svoj život posvete tome da olakšavaju patnju drugih.
Pagoda Tjen Tru , svetilište sa bodisatvom milosrđa
Pagoda Tjen Tru , svetilište sa bodisatvom milosrđa
Zatim sam se spojila sa ostatkom grupe i svi zajedno smo se vratili do velikog platoa blizu reke gde se nalazi restoran u kojem smo ručali, a posle smo se Sneža i ja, zajedno sa Alkom i Radživom, stepenicama uputili do žičare, dok je ostatak male grupe rešio da skroz ide peške. Naime, da bi se stiglo do Mirisne pagode, koja je predstavljala sledeće odredište našeg izleta, potrebno je da se popne na jedno od okolnih uzvišenja i to nije mala stvar. Ipak, ko želi, može da ide peške i uzbrdo i nizbrdo, prateći veoma široku stazu i brojne stepenice koje su napravljene od velikih komada kamena. Dakle, mi smo se odlučile da idemo žičarom i to je bilo sasvim fino iskustvo, s tim da sam ja rešila da se vratim peške.
Žičara koja vodi ka pećini Huong Tič
Na vrhu opet mora da se ide malo uzbrdo, ali samo do jednog širokog stepeništa koje vodi na dole u jednu prostranu pećinu. U stvari, sama pećina i nije mnogo duga, ali je taj prilaz izgledao veličanstveno.
Pećina Huong Tič i Čua Trong, tj., Unutrašnji hram
Spustili smo se unutra i tu nam je vodičkinja pokazivala pećinske ukrase koji ljude podsećaju na neke elemente, tako da postoji nešto nalik stazi sa slonovima koji idu na gore, tj., u nebesa, dok nasuprot njima postoji jedna poprilično duboka rupa i to je simbolični pakao. Na sred pećine se nalazi veliki stalagmit koji liči na pirinač, što mu daje određenu simboliku – plodnost i prosperitet, pa otud i oltari ispred stalagmita.
Pećina Huong Tič, centralni stalagmit
Pećina Huong Tič, oltari ispred centralnog stalagmita
Pogled sa ovog platoa na stepenište i okolinu je bio spektakularan.
Pećina Huong Tič, pogled na prilazno stepenište
Zatim smo se stazom koja vodi pored stalagmita-pirinčanog zrna spustili do unutrašnjeg svetilišta, ali smo u međuvremenu prošli pored dva stalagmita gde se vernici mole da dobiju muško, odnosno, žensko dete. Muška deca su više na ceni, jer sin i snaja treba da dočuvaju stare roditelje, dok se ćerka udaje i ide u drugu porodicu. Vijetnamci često ističu činjenicu da često u istom domaćinstvu živi po tri generacije, valjda zbog toga što većina turista dolazi iz „zapadnih“ zemalja, gde je ovo relativna retkost. Iskreno, u domaćinstvu moje sestre od tetke živi četiri generacija i niko ne diže toliku prašinu oko toga.
Pećina Huong Tič, jedan od oltara
Pećina Huong Tič, oltar sa ponudama
Pećina Huong Tič, centralno svetilište sa oltarima
Posle kratke posete oltarima koji se nalaze na dnu pećine, krenuli smo da se vraćamo drugom stazom i tu smo prošle pored stalagmita čiji su izloženi delovi bili potpuno usijani zato što ih vernici redovno trljaju rukama. Naime, veruje se da se na taj način praktično moli Budi za pare. Jedan drugi stalagmit koji je specifičan po tome da je mokar, tj., da voda kaplje po njemu čak i kada je sušna sezona „zadužen“ je za oblast sreće i zdravlja. Ništa od ovoga ne može da se pojavi kao višak, tako da smo se svi pipnuli po glavi, prethodno pogladivši vlažni kamen.
Kako smo iz pećine izlazili na plato kod stepeništa, tako se pružao neverovatan pogled. Bez obzira na ljude oko mene, činilo mi se kao da sam u nekom izgubljenom svetu.
Pećina Huong Tič, lagano izlazim na svetlost dana
Pećina Huong Tič, prilaz pećini
Zatim smo krenuli da se vraćamo i tu sam se odvojila od moje male grupe i krenula peške niz brdo. Zamišljala sam da ću uz put videti neke lepe prizore i uživati u prirodi. Ništa od toga. Sa obe strane staze, nalaze se velike sklepane, tj., improvizovane radnje-tezge. Šta više, pošto sada nije visoka sezona, većina njih nije radila, tako da su se videle samo ogromne najlon tende i nikakvi lepi prizori.
Pešačka staza na koja vodi od pećine Huong Tič, a vidi se i žičara
Ipak, sa par mesta sam videla žičaru čije su gondole stajale u mestu i shvatila sam da moji saputnici još nisu krenuli sa vrha, tako da kada sam naišla na tablu koja je usmeravala ka pagodi Giai Oan, koja je samo 35 m udaljena od staze, nisam odolela već sam svratila. Nije bilo nigde nikoga. Tu pagodu sam videla još iz gondole i delovala je kao da je zalepljena za stenu. U realnosti, građevina u kojoj su bili oltari je zaista i podignuta tik uz stenu, a video se i ulaz u pećinu. Ušla sam samo u pećinu koja je dosta mala, uska i plitka, i u njoj je takođe bilo postavljeno par manjih oltara.
Pagoda Giai Oan
Kada sam završila obilazak i vratila se na stazu, videla sam da je žičara proradila. Uskoro sam se našla sa Snežom, čitava naša grupa se nedugo zatim okupila, pa smo se istim putem, ploveći lagano rekom Jen, vratili do mesta gde smo se nekoliko sati ranije ukrcali. Prešli smo u mini-bus i vratili se u Hanoj.
Već je uveliko bilo veče, a to nam je bio i poslednji dan u Hanoju, tako da samo se dogovorile da samo odemo na neku klopu. Blizu hotela smo našle jedno sjajno mesto, na uglu dve prometne ulice. Postoji otvoreni frižider u kojem su izložene razne verzije mesa, morskih plodova i povrća, najčešće u vidu ražnjića. Izaberete šta želite da jedete, to se ispeče na žaru odmah pored ovog frižidera, i onda vam donesu na sto gde to stave preko metalne posude koja se stalno greje na vatri (ispod je mala plinska boca) i koja je prekrivena aluminijumskom folijom kako bi sve bilo vruće. Najvažniji je bio doživljaj, a on je bio sjajan.
Frižider sa svežom hranom
Narezani crni luk i mi čekamo da stigne mesina
Ovo je tek početak; posle nisam ni snimala jer sam bila zauzeta jedenjem
A uz sve ovo sam naručila pivo i to potpuno specijalno pivo – bia hoi. Naime, pre 40-ak godina su češki proizvođači piva naučili svoje vijetnamske kolege kako da svakodnevno prave pivo, bez aditiva i konzervansa, tako da mora da se pije istog dana. Tipično se služi u metalnim kontejnerima, a na ovom koje sam ja ispijala je čak i pisalo da je u pitanju češko pivo. Bilo je odlično!
Bia hoi – „češko“ pivo u sred Vijetnama
Restoran gde smo divno jele
Posle ovog divnog obroka, otišle smo u hotel da bi se spakovale jer smo za naredno jutro već imale kupljene karte za voz za Nin Bin. Došlo vreme da krenemo na jug.