Zanzibar (Tanzanija) 2022, 1. deo (Stoun Taun)
Ma koliko čudno zvučalo, na ovo putovanje sam krenula sasvim slučajno. Za kraj godine sam prvobitno imala sasvim drugačije planove i jedno mnogo bliže odredište, ali desilo se da sam tražila nešto po internetu, a onda mora da je to bio prst sudbine koji me je doveo do sajta jedne agencije koja nudi vrstu letovanja na Zanzibaru, pa mi se tako upalila lampica.
Ja generalno ne volim da putujem preko agencija i ako se uopšte i bavim takvom idejom to je kada idem na letovanje ili nekakvu vrstu letovanja kao što je ovom prilikom bio slučaj sa Zanzibarom.
Bilo kako bilo, putovanje je započelo rano jednog jutra i tu sam već na aerodromu upoznala jednu divnu ženu, Lelu, s kojom ću, kako će se ispostaviti, deliti sobu do kraja putovanja.
Od Beograda ne postoji direktan let do Zanzibara, tako da je bilo i presedanja, ali to je tako. Uglavnom vrlo dosadno. Na Zanzibar smo sleteli u gluvo doba noći, oko 2. Aranžman je podrazumevao čekiranje tek rano popodne, ali je na svu sreću bilo moguće da se povoljno uzme soba, tako da sam uz nekakvo prethodno dremanje u avionu uspela sasvim lepo da se odmorim. Zato nisam dugo spavala narednog jutra, već sam čak rešila i da prošetam pre nego što se grupa kasnije okupi.
Prvo sam sa prozora na kraju hodnika u hotelu snimila šta sam mogla da vidim. I bila sam vrlo zadovoljna – za početak je tu bila palma i banana. Idealno za jedno letovanje skoro u sred zime! Ostalo je samo predstavljalo zanimljivu scenografiju tropskog odredišta na istoku Afrike.
Tokom prvog dela boravka na Zanzibaru bili smo smešteni u Stoun Taunu. Stoun Taun je istorijski deo Zanzibar sitija. Nalazi se na UNESKO-ovoj Listi svetske baštine i njegovim istorijskim aspektima sam se bavila nešto kasnije. Za sada sam malo prošetala da bih stekla osnovnu predstavu o veličini i rasporedu glavnih pravaca.
A onda sam došla i do plaže i mora na severnoj strani grada.
Mada svakako na prvi pogled ova plaža deluje dovoljno lepo, stekla sam utisak da ovo nije mesto gde se baš kupa. Na Zanzibaru postoji mnoštvo izuzetno lepih plaža, tako da ne treba čovek da se zaleti u vodu na prvom mestu gde je to fizički moguće.
I ja sam se tako samo okrenula i nastavila svoju šetnju u pravcu južne strane Stoun tauna.
Već sam pre dolaska na Zanzibar čitala da je Stoun taun, između ostalog, poznat i po masivnim drvenim vratima koja krase ulaze u kuće. Neka od njih sam videla već tokom ove prve šetnje.
Usput sam prolazila i pored nekih zanimljivih kuća, a onda sam došla do još jedne plaže, ovaj put na južnoj strani grada. U pitanju je, zapravo, ista plaža kao i ona koju sam prethodno videla i snimila, međutim radi se o tome da plaža poput bumeranga oivičuje Stoun taun od severozapada, preko zapada do jugozapada grada.
Veći deo arhitekture koja može da se vidi u Stoun Taunu je iz XIX veka, a s obzirom na jake istorijske uticaje arapskih, persijskih, indijskih i evropskih doseljenika, ovde postoji jedna veoma specifična mešavina i ona čini grad zanimljivim za obilazak.
Posle ove moje kraće šetnje, otišla sam do glavne pošte gde se grupa okupila, a zatim smo svi zajedno otišli na doručak i informativni sastanak sa obaveštenjima o odredištu i izletima. Bio je to jedan veoma kasni doručak, ali mi to ni najmanje nije smetalo. Bila je to pre svega prilika da se prijavim za izlete na koje ću ići narednih dana.
S druge strane, sedeli smo na terasi jednog restorana gde je bila debela hladovina, a pogled na more izuzetno prijatan za oči.
Kada kažem „pogled na more“, to je u stvari greška. U pitanju je pogled na okean i to konkretno – Indijski okean. Ostrvo Zanzibar se nalazi u žarkom pojasu, oko 6 stepeni južno od linije ekvatora, i u blizini istočne obale Afrike.
Zanzibar je zapravo arhipelag, a ne jedno ostrvo, koji je 25 do 50 km udaljen od obale. Arhipelag se sastoji od dva veća ostrva i brojnih manjih ostrva. Najveće ostrvo se zove Ungudža, ali se najčešće pominje kao Zanzibar, a to drugo veliko ostrvo je Pemba i nalazi se oko 50 km severno od Ungudže.
Istorija Zanzibara pre svega odražava brojne inostrane vladare koji su ovde zauzimali teritoriju, a pre sticanja nezavisnosti, 1963. godine, arhipelagom su praktično vladali Britanci. Zapravo je Zanzibar od polovine XIX do polovine XX veka zvanično bio sultanat, ali je imao svoj suverenitet samo od 1856. do 1890. godine. Tada su došli Britanci i mada Zanzibar zvanično nije bio kolonija (i dalje je formalno vladao sultan), on je bio britanski protektorat sve do 1963. godine. S pravne tačke gledišta, Zanzibar uopšte nije ni stekao nezavisnost, jer je navodno nije ni izgubio time što je bio protektorat, ali to sada više potpada pod sferu „striženo-košeno.“ Ono što je bitno je da se već sledeće godine, 1964., Zanzibar ujedinio sa svojim značajno većim kopnenim susedom, Tanganjikom koja je svoju nezavisnost od Velike Britanije stekla 1961. godine. Tanganjika i Zanzibar su po ujedinjenju spojili svoja imena u – Tanzanija.
Stanovništvo Zanzibara je mešovito, odražavajući burnu istoriju, ali većina stanovnika pripada narodu Svahili. Moj utisak i na samom početku boravka, a i do kraja, bio je da su stanovnici Zanzibara izuzetno lepi. Mnoge sam videla samo u prolazu, ali nekolicina je bila dovoljno ljubazna i da mi pozira.
Što se tiče religije, 99% stanovnika su Muslimani. Kada sam nešto kasnije sa krova hotela posmatrala više delove Stoun tauna, videla sam tornjeve katoličke Katedrale Sv. Josifa, ali i minaret jedne džamije.
Posle kraćeg odmora u hotelu, sa Lelom sam otišla u jedan omanji, ali veoma specifičan muzej koji se nalazi u jednoj od glavnih ulica, Kenijata roudu.
U vreme trajanja Zanzibarskog sultanata, već pri kraju XIX veka, a pre pojave Britanaca kao zaštitnika, da ne kažem „protektora“, tadašnji sultan je organizovao dolazak i naseljavanje izvesnog malog broja Parsija iz Indije koji su imali različite specijalnosti koje su nedostajale na ostrvu (lekari, advokati, viši policijski službenici, kao i državni službenici). Ovaj trend je nastavljen u nešto većoj meri i nakon što je Zanzibar postao britanski protektorat.
Parsi su etnička zajednica poreklom iz Persije i oni su u periodu od VIII do X veka migrirali u Indiju. Njihova religija je zoroastrizam i zasnovana je na učenjima persijskog filosofa i proroka iz XII veka pre nove ere koji se zvao Zaratustra (ili Zaratuštra ili Zoroaster). Tadašnji vladari Indije su ih primili, ali pod određenim uslovima, uključujući i zabranu širenja njihovih verovanja, tj., nemogućnost prelaska u njihovu religiju. Dakle, nisu dozvoljeni brakovi van ove etničko-religiozne grupe, a i u njihove hramove mogu da ulaze samo članovi. S druge strane, bez obzira na nemešanje kroz brakove, Parsi su se sasvim fino družili sa ostalim zajednicama poreklom iz Indije. Parsa nema puno ni u Indiji ni u svetu, a najveća koncentracija im je u Mumbaiju. Ipak, oni su u proseku jedna dosta dobrostojeća i obrazovana etnička grupa. Jedan od svetski poznatih Parsa je dirigent Zubin Mehta, a ovde u Stoun Taunu postoji muzej posvećen drugom svetski poznatom Parsu, a to je nenadmašni Fredi Merkjuri iz grupe Kvin.
Fredi Merkjuri je rođen kao Faruk Bulsara ovde u Stoun Taunu 1946. godine. Njegovi roditelji su, dakle, bili Parsi koji su se naselili na Zanzibaru i živeli upravo u kući u kojoj je danas muzej. Faruk je živeo na Zanzibaru do svoje 8. godine, a onda je poslat na školovanje u internat u Indiju. Vratio se na Zanzibar kada je imao 16 godina, ali samo godinu dana kasnije je Zanzibar stekao nezavisnost od Britanaca, a porodica Bulsara se preselila u Englesku. Uzgred, ovo ne insistiram ja na pogrešnom pravnom tumačenju „nezavisnosti“ i „protektorata“, već se svuda po internetu i vodičima upravo ovako govori, jer je većini sveta jasno da Zanzibar možda de jure nije bio kolonija, ali de facto nisu bili nezavisni dokle god su tu bili Britanci.
A što se tiče Fredija Merkjurija, već samim preseljenjem u Englesku postavljen je temelj budućoj grupi Kvin čiju muziku ja jako volim. Ovde u muzeju, mogu da se vide brojne fotografije koje prikazuju malenog Faruka u kolicima, na primer, ili ilustruju njegovo odrastanje i školovanje, ali i fotografije iz kasnijih, mnogo poznatijih, javnih faza njegovog života. Bilo je to sve zanimljivo, ali mi je možda najviše prijalo to da se sve vreme u pozadini čula sjajna muzika Kvina i divni glas Fredija Merkjurija. Muzej se čak potrudio i da nabavi neke od prepoznatljivih komada garderobe u kojima se Fredi pojavljivao na nekim koncertima.
Posle ove posete nevelikom muzeju, Lela i ja smo se uputile ka kafiću koji sam primetila tokom svoje prepodnevne kafe. Ispostavilo se, međutim, da je bila oseka i tada u najmanju ruku nije lepo mirisalo kod tog kafića.
Zato smo prošetale do jednog drugog mesta, gde smo se lepo opustile i uživale u divnom pogledu na Indijski okean i zalazeće sunce, a tu smo krenule i sa našim druženjem sa koktelima.
Uveče je bio dogovor da ponovo kao grupa idemo svi zajedno na večeru. Mada ja ne volim da večeravam kasno, a i dosta sam samostalna, pa mi onda nije nužno da budem deo grupe, takođe nisam htela ni baš da budem preveliki „osobenjak“, tako da sam se rado pridružila.
Pre nego što smo seli u restoran u blizini parka Forodani, malo smo prošetali po ovom parku u kojem se uveče postavljaju štandovi sa hranom koja se često priprema na licu mesta. Park je inače čitav dan popularno mesto okupljanja, ne samo posetilaca, već i lokalnog stanovništva. Tu su i klupe u finoj senci drveća, a takođe i dečje igralište.
Lela i ja smo se dogovorile da naredno veče ovde dođemo da jedemo, a za sada smo sa grupom otišle u taj riblji restoran koji nam je preporučen. Hrana je bila sasvim fina, a pivo – lokalno i hladno! Baš kako treba.
Bez obzira na lagani ritam ovog dana, prijalo mi je kada sam se vratila u hotelsku sobu i kada sam otišla u krevet. Između Srbije i Zanzibara razlika u vremenu je samo dva sata, tako da nisam imala nikakav poremećaj spavanja izazvan džet-legom i odmah sam se uspavala.
Posle lepo prospavane noći, otišla sam na doručak koji se u hotelu služio na terasi odmah pored plaže.
Kada sam htela da snimim tanjir sa voćem koristeći foto-aparat, dobila sam potpuno mutnu sliku. Razlog je bio da se sočivo aparata u potpunosti zamaglilo. To je zato što je aparat čitavu noć proveo u klimatizovanoj sobi, a sada je dobro ohlađen trebalo da radi pri veoma visokoj vlažnosti vazduha. Sva ta vlaga iz vazduha se u dodiru sa hladnim sočivom pretvorila u „maglu“, pa sam tanjir slikala mobilnim telefonom koje se pre zagrejao i prilagodio spoljašnjim okolnostima.
Klima na Zanzibaru je tropska, što znači da je vruće tokom čitave godine (prosečna godišnja maksimalna temperatura je 31 stepen C), a meteorološke oscilacije su vezane za kišu. Prosečna godišnja vlažnost vazduha je čak 78%. Na arhipelagu postoje dva kišna perioda, jedan se naziva sezona „dugih kiša“ i traje od marta do maja. Druga je sezona „kratkih kiša“ i ona traje od polovine oktobra do polovine decembra. Ja sam ovde bila početkom decembra i praktično je kiša padala samo u toku jednog dana i to u vidu kratkih pljuskova. A taj dan je bio upravo ovaj koji je započeo lepim doručkom pored Indijskog okeana.