Zanzibar (Tanzanija) 2022, 11. deo (Nungvi, Dunga, NP Džozani-zaliv Čvaka)
Posetom poluostrvu Mičamvi koje se nalazi na istočnoj strani Ungudže, najvećeg ostrva u okviru arhipelaga Zanzibar, praktično su se završili izleti koji su nuđeni grupi u okviru koje sam ovom prilikom putovala. Ali, to nije bio i kraj obilazaka za mene. Pre nego što se pozabavim izletom koji sam smislila sama za sebe, da još pomenem da bez obzira u kom delu Ungudže posetilac boravi, svuda se nude brojni izleti koji su manje-više slični, barem po svom osnovnom konceptu. Meni se jako dopalo da smo prvih par dana bili smešteni u Stoun Taunu na zapadu ostrva, a ostatak u selu Nungvi na krajnjem severu, ali što se tiče samih izleta, gotovo da je svejedno gde je posetilac stacioniran.
Ja sam skoro svako jutro tokom boravka u Nungviju dan započinjala doručkom u restoranu hotela odakle sam imala spektakularan pogled. Izgled predela ispred mene je zavisio samo od trenutne situacije sa oblacima na nebu i eventualno od plime i oseke, ali je u svakoj verziji bio izuzetan!
A kada bih završila sa doručkom, uzela bih kafu i samo prešla za sto u drugom delu restorana da bih nastavila da uživam.
U vreme mog boravka na Zanzibaru, oseka je kretala baš nekako u vreme kada sam doručkovala. Dok bih pila kafu, voda bi se već dosta povukla, a lokalni stanovnici su sada po plićacima tražili nešto. Već sam ranije pominjala da pretpostavljam da su tražili zarobljene hobotnice ili neke školjke. Istovremeno, oni koji nisu imali obaveze jednostavno su samo šetali po plitkoj vodi.
Posle ovako mirnog i opuštenog jutra, našla sam se sa vozačem koji me je ovog dana vozio na izlet. Naime, želela sam da odem do Nacionalnog parka Džozani-zaliv Čvaka. Za početak sam išla istim putem kao i prethodnog dana kada sam sa grupom bila na izletu, a to je ponovo vodilo pored polja šećerne trske i mladog pirinča.
Predložila sam vozaču da svratimo u neko „lokalno mesto“ na kafu, a on je izabrao da to bude u selu Dunga gde se nalazi raskrsnica par važnijih puteva.
Pored raskrsnice se nalazilo nekoliko štandova sa povrćem, ali je tu i jedan čovek prodavao kafu koju je doneo u termosu.
Sela sam tu, u blizini tezge, na neku ozidanu klupu pored mesta koje je ličilo na polu-otvorenu čekaonicu za autobuse i popila kafu. Bila je sasvim fina, pa sam uzela još jednu. Doduše, onaj moj vozač je vrlo slabo govorio engleski, pa bez obzira što sam htela da platim i njegovu kafu, mislim da sam na kraju platila samo svoje dve. Ipak, bilo mi je zanimljivo da posmatram ljude oko sebe, a u stvari osim u slučaju čoveka koji je prodavao kafu uopšte mi nije bilo jasno šta su drugi tu radili.
Na drugoj strani ulice sam mogla da vidim jedan kamionet koji zovu „dala-dala“ i koji služi za javni prevoz na Ungudži kako čeka da se pojavi još koji putnik pre nego što krene.
Kad sam završila sa kafom, napravila sam još par snimaka u selu, a onda smo nastavili dalje, jer je trebalo da prođemo još nepunih 30 km da bismo stigli do konačnog odredišta za ovaj dan.
Kao što sam već pomenula, ja sam se ovog dana uputila u Nacionalni park Džozani-zaliv Čvaka. To je jedini nacionalni park na Zanzibaru i on se nalazi na UNESKO-ovoj Potencijalnoj listi. Razlog za to je da je ovo područje koje obuhvata veliku šumu Džozani i priobalne delove koji pripadaju zalivu Čvaka stanište brojnih divljih vrsta životinja od kojih neke imaju i međunarodni, a ne samo lokalni značaj.
Neke od tih vrsta su endemske, a neke su blizu izumiranja, tako da je očuvanje šume Džozani od izuzetnog značaja. Jednu ovakvu životinjsku vrstu sam već videla ranije, a njena slika može da se vidi u 3. delu priča sa putovanja na Zanzibaru. U pitanju je Adejsov dujker (Cephalophus adersi) koji je na ivici istrebljenja i mislim da je primerak koji sam videla na ostrvu Čanguu tamo radi pokušaja oporavka ove vrste.
Takođe se priča da u šumi postoji i nedavno istrebljeni zanzibarski leopard (Panthera pardus adersii). U stvari, čak ni stručnjaci nisu sigurni da postoji ijedan preživeli primerak ove vrste, mada se neki među njima nadaju da ljudi nisu baš sve potamanili.
Zanimljiva endemska vrsta majmuna ipak može da se vidi bez većih problema mada se smatra ugroženom. To je zanzibarski crveni kolobus (Procolubus badius Kirkii).
Moja želja dolaskom ovde je bila da vidim malo šumu, a malo i tog majmuna.
Za početak me je vodič kojeg sam „dobila“ uz ulaznicu proveo kroz šumu. Naravno, ja sam prošetala samo kroz veoma mali deo šume, ali je to ipak bilo zanimljivo.
Šuma je vrlo lepa, mada je iz stanja staze kojom sam išla bilo jasno da sam videla samo „turistički“ deo šume. Ipak, bez obzira što nisam naletela na leoparda, tokom šetnje sam imala susret sa par bezopasnih, ali zanimljivih životinja. Jedna je bila dobra i mirno je pozirala dok sam je fotografisala, dok je druga bila nestašna i relativno brzo se kretala po granama drveća, tako da sam je slikala samo delimično.
Prva je žutoglavi patuljasti gekon (Lygodactylus luteopicturatus) koji u proseku bude dugačak samo oko 8 cm, a druga je podvrsta plavog majmuna (Cercopithecus albogularis) koji takođe nije veliki. Obično naraste do dužine od malo više od pola metra.
Mada je bilo dosta vruće, pošto sam znala da ću da šetam kroz šumu, ja sam bila sasvim dobro obučena sa dugim pantalonama i dugim rukavima.
Posle šetnje po ovom prilično pitomom delu šume, prešli smo glavni put koji vodi kroz južne delove šume i krenuli da tražimo specijalne majmunčiće. U početku je delovalo da će potraga biti jalova, ali smo onda na par mesta naišli na zanzibarske crvene kolobuse (Procolubus kirkii) koji su endemski na Ungudži i koji su klasifikovani kao ugrožena vrsta. Utisak mi je bio da vodiči tačno znaju gde se ovim majmuni okupljaju, a pretpostavljam i da se majmunima ostavlja barem malo hrane na takvim mestima, baš da bi se osiguralo da posetioci mogu da „naiđu“ na njih.
Ipak, da bi situacija bila malo dramatičnija, prvo smo uzalud šetali neko vreme, a tek onda smo ih ugledali.
Za početak je tu bila jedna mama koja je vodila računa o higijeni svog čeda.
U blizini je bio i jedan primerak koji je delovao kao da ga je smorila vrućina ovog dana, pa se odmarao.
Međutim, onda je nešto čuo, pa se na tren trgnuo.
Zatim smo došli i do jednog drveta na kojem je bila gomila zanzibarskih crvenih kolobusa.
Ja sam zanzibarske crvene kolobuse snimala i video-kamerom i mobilnim, ali sam ovog dana imala izvesnih problema da se odlučim da li hoću da snimam horizontalno ili vertikalno. Otud dva video snimka:
Još bih da dodam da se u Centru za posetioce izričito naglašava da ovi majmuni ne treba da se hrane, niti da im se previše približava, imajući u vidu njihov status ugrožene vrste, pa je važno da oni što manje imaju kontakata sa ljudima. Ipak, imala sam utisak da to nije tako u praksi. Verovatno zbog očekivanja napojnice, meni je vodič ponudio (a sigurna sam da to rade i drugi vodiči) da mi neki majmunčić stane na rame, pa bi me on verovatno slikao. Ja sam to odbila, jer mi stvarno to nije bilo ni najmanje zanimljivo, a svakako ne bih želela ni da pomislim da bi naš bliski susret mogao na bilo koji način da ugrozi ovog kolobusa.
Posle ovoga smo izašli na jedan bočni put za vozila da bismo odatle otišli da prošetamo kroz šumu mangrova, ali mi je za početak bilo zanimljivo da vidim vitke i visoke palme koje rastu pored tog puta.
Formalno gledano, šuma mangrova kroz koju je predviđena šetnja nije deo šume Džozani, ali jeste deo nacionalnog parka. Šuma se hrani vodom koja tu dotiče iz jednog uskog zaliva na jugu ostrva Ungudža, a na dovoljnoj visini su postavljene drvene pešačke staze koje omogućavaju da se mangrovi lepo posmatraju sa visine, tj., staze su napravljene iznad maksimalnog nivoa vode tokom plime.
Pošto je bila oseka, mogla sam da uočim i jednu krabu.
Mangrovi su biljke, nešto između grmova i drveća, koje u tropskim i suptropskim područjima rastu na muljevitom tlu u neposrednoj blizini mora, tako da su prilagođeni životu u slanoj ili poluslanoj vodi. Sa svojim korenjem mangrovi stvaraju idealno stanište za razmnožavanje morskih organizama, uključujući i ribe koje inače žive na otvorenom moru, koji tu lako mogu da se kriju od grabljivica. Takođe su mangrovi pogodni i za život i razmnožavanje ptica.
Tokom šetnje se prolazi i preko par kanala, a vizuelni efekat je bio veoma lep.
Ovom šetnjom kroz šumu mangrova sam završila svoju posetu Nacionalnom parku Džozani-zaliv Čvaka, pa sam se vratila do parkinga kod Centra za posetioce gde me je čekao vozač sa kolima. Sada sam se ponovo usredsredila na predele pored puta kojim smo se vraćali ka severu i selu Nungvi.
Ali, sada mi je bilo zanimljivo i da se bavim voćem. S jedne strane sam slikala veliko drvo manga na kojem su se videli plodovi koji su još uvek bili nedovoljno zreli, mada je očigledno bilo ptica koje su uživale u mangu i pre nego što ovaj postigne punu zrelost.
Ja nisam imala nameru da se pentram po drveću da bih došla do voća, već sam iskoristila prisustvo tezgi pored puta da bih kupila jedno od mog omiljenog voća, marakuju, a tu su naravno bile i divne banane koje ovde imaju ogromnu prednost u odnosu na one koje su kupuju po supermarketima. Ove ovde postaju zrele prirodno.
Dok sam kupovala banane, a mladić koji ih je prodavao je sekao onu količinu koju sam mu rekla, njegov drug koji je bio negde gore na skeli na kući koja se tu gradi je stalno nešto veselo dobacivao. Bilo je zabavno, ali su i obojica pristala da ih fotografišem. Evo i video snimka koji pokazuje kako se seku banane sa velike grane, ali i fotografija ovih zabavnih i svakako veoma lepih mladića. Generalno mi je bio utisak da su stanovnici Zanzibara veoma lepi – i muškarci, i žene.
Ostatak dana sam provela opušteno, na plaži i u krugu hotela u kojem sam odsedala. U nekom trenutku sam i jela, ali i popila osvežavajuće piće na terasi hotela. Izgled pića ne treba da zavarava. Bilo je soka, ali je bilo i malo alkohola. I sve to prija kada je čovek na odmoru.
Kasnije popodne je već uveliko nadošla plima, pa je bilo lepše za kupanje, a ja sam sve do uveče vreme provodila između plaže, kupajući se, i terase hotela, uživajući u pogledu na tu istu plažu.
Narednih par dana sam provela veoma mirno. To je bilo sve vreme koje mi je preostalo pre povratka kući, pa mi je prijalo da svoje aktivnosti svedem na minimum.
Odmah posle doručka sam se prvo zaletela u vodu. Malo da se kupam pre nego što nastupi oseka, a malo da slikam. Obe ove stvari su bile divne.
Zatim sam se vratila na terasu gde sam nastavila da pijem kafu, ali i da posmatram dešavanja oko sebe, uključujući i ponovnu pojavu lokalnih žena koje su nešto skupljale u sada plitkoj vodi. Ovo ne treba da se tumači kao iskorišćavanje žena, pošto se upravo na sledećoj slici u pozadini vidi ribarski brod na kojem su muškarci. Jasno je da se oni vraćaju iz ribolova jer se vidi veliko jato galebova oko brodića.
Ipak, mada sam vremenom naučila da se opustim i da dugo ništa ne radim, ja takođe i istinski volim da se pokrećem. Zato sam u nekom trenutku otišla da malo prošetam po okolini hotela koja je izrazito turistička.
Uz put sam na više mesta mogla da se divim primercima plamenog drveta (Delonix regia) sa divnim i bujnim jarko crvenim cvetovima.
Zatim sam se ponovo vratila u hotel gde sam se (ponovo) divila plaži. Plaža je rano popodne izgledala apsolutno fantastično, jer su boje posebno dolazile do izražaja. Slike to u izvesnoj meri dočaravaju, ali je video-snimak još bolji.
Nešto kasnije sam shvatila da bi trebalo i da ručam, ali sam sada odlučila da prošetam do krajnjeg severnog dela ostrva, što je i dalje deo sela Nungvi, a gde takođe postoji plaža. S jedne strane sam želela da vidim i taj deo sela, a htela sam malo i da promenim mesto gde ručam.
Nungvi izlazi i na zapadnu stranu (gde je bio hotel u kojem sam bila smeštena), ali i na severnu i istočnu stranu ostrva. Sigurno bi bilo dobro i zanimljivo da sam prošetala i do istočne obale, ali moram da priznam da mi je sa jedne strane bilo veoma vruće, a s druge strane sam bila i delimično lenja, tako da je i ovo što sam uradila bilo sjajno.
Malo sam hodala širim ulicama koje su sve u okviru sela zemljane, ali sam do plaže došla kroz jedan uži sokak u kojem sam prošla pored dela gde lokalni ribari popravljaju svoje mreže.
Ručak nije bio loš, a i fino sam se najela jer sam uzela i predjelo i glavno jelo, a sve propraćeno sveže ceđenim sokom od ananasa. Prijalo mi je da uživam u blagodeti soka napravljenog od voća koje je raslo i prirodno sazrelo možda samo par kilometara dalje.
Dok sam završila sa jelom, sunce je već krenulo da se lagano spušta ka horizontu i nije bilo toliko vruće kao kada sam dolazila, pa mi je onda bilo lakše da se zaustavljam i slikam delove sela.
Poslednjeg dana boravka na Zanzibaru se bukvalno nisam mrdala iz hotela i sa plaže. S jedne strane nisam ni osećala potrebu jer mi se sve što sam tu videla činilo savršenim.
I dalje su tu bili Masajci koji su šetali po plaži u svojoj tradicionalno jarko crvenoj odeći, a u neka doba je nastala i oseka, pa su se ponovo neka deca brčkala u plićaku, dok su žene uglavnom vredno radile sakupljajući, kako pretpostavljam, morske plodove, a možda su one to samo koristile kao izgovor da bi se rashladile.
Dobar deo dana sam provela u društvu par ljudi iz grupe, uključujući i jedan divan, mladi par iz Niša, sa kojima sam išla i na ručak. Bilo je opušteno, zabavno i svi smo pokušavali da još malo upijemo divnu zanzibarsku atmosferu i da uživamo u prelepoj plaži i savršenoj temperaturi.
Ali, vreme je prolazilo, pa je u nekom trenutku i sunce zašlo.
Uveče sam sa Lelom, ženom sa kojom sam delila sobu i sa kojom sam se tokom puta sprijateljila, otišla na piće, a kasnije je samo ostalo da se dopakujem jer me je očekivao večernji transfer na aerodrom i povratni letovi za Beograd. Letovanje u sred zime je došlo do svog kraja.