Zanzibar (Tanzanija) 2022, 2. deo (Stoun Taun)
Posle doručka, grupa čiji sam deo bila tokom putovanja na Zanzibaru okupila se da bismo sa lokalnim vodičem obišli Stoun Taun.
Već sam pomenula da je Stoun Taun deo grada Zanzibara i nalazi se na zapadnoj obali Ungudže, najvećeg ostrva u okviru arhipelaga koji se zove kao i najveći grad – Zanzibar.
Prvobitni grad na mestu današnjeg Stoun Tauna je osnovan u XI veku i bilo je to malo ribarsko naselje koje se zvalo Šangani. Kasnije se on razvio u tipičan priobalni trgovački grad u Istočnoj Africi, ali ono što ga čini zanimljivim jeste mešavina kultura, naroda i religija.
Mada postoje naznake da su ljudi naseljavali Zanzibar još od Kasnog kamenog doba, prilično pouzdano se zna da su na ostrvu još od početka milenijuma živeli stanovnici koji su govorili jezikom naroda Bantu (narod Svahili se vremenom razvio iz naroda Bantu) koji su se uglavnom bavili poljoprivredom i ribarenjem. Tek je kasnije počela da se razvija trgovina u okviru zapadnog Indijskog okeana i obale istočne Afrike, a ona je uključivala i Zanzibar.
Od samog početka XVI veka arhipelag Zanzibar su zauzeli Portugalci i oni su njime vladali oko dva veka, a krajem XVII veka su svahilski lideri na ostrvu pozvali omanske vladare da im pomognu da oteraju Portugalce. Tako se i desilo i 1698. godine je arhipelag došao pod vlast Sultanata iz Omana. U prvoj polovini XIX veka, Sultan Muskata i Omana, Said bin Sultan al-Busaidi (vladao od 1804-1856), preselio je svoj glavni grad na Zanzibar i u to vreme je Omansko carstvo dostiglo svoj vrhunac moći i bogatstva. Posle njegove smrti, došlo je do rivalstva oko nasleđivanja, ali je to rešeno tako što je jedan njegov sin bio vladar Muskata i Omana, a drugi je postao prvi sultan Zanzibara.
Nešto kasnije, 1890. godine, Zanzibar je postao britanski protektorat (a ne kolonija), što je značilo da su arhipelagom formalno nastavili da vladaju zanzibarski sultani. Na kraju ih je bilo ukupno 11, a poslednji je zbačen sa trona 1964. godine u okviru Zanzibarske revolucije.
Upravo je u XIX veku Stoun Taun cvetao kao trgovački grad. Bio je čuven po trgovini začinima, posebno karanfilićem, ali i trgovini robova. Ta intenzivna trgovina je dovela do povećanog ljudskog pokretanja, a zanzibarski sultan je i podsticao dolazak stranih trgovaca, jer je postojao prostor za obogaćivanje, pa su se ovde formirale i manje imigrantske zajednice, pre svega došljaka iz Azije.
Sve je ovo, naravno, imalo uticaja i na razvoj samog grada gde se odražava mešavina kultura Afrike, Arabije, Indije i Evrope. Stoun Taun je dovoljno zanimljiv da čovek može i dan-dva da šeta po njemu i da istražuje, ali sam ja sa grupom krenula u obilazak od par sati.
Većina građevina potiče iz XIX veka, tako da čovek mora da ima i razumevanja za neke stvari, poput drvenih greda koje podupiru zidove zgrada, verovatno da se ovi ne bi srušili.
Mada je Stoun Taun važan kao spomenik kulture, ovde ljudi žive, a tako smo prošli i pored neformalne prodavnice gde sam obratila pažnju na divno tropsko voće: mango, male banane i papaje.
Dok smo mi lagano obilazili predvođeni lokalnim vodičem, lokalni ljudi su i radili i to vrlo naporno. Često se ovde mogu videti muškarci koji vuku natovarene dvokolice. Lokalni vodič je šaljivo komentarisao kako je to „zanzibarski ferari“, ali moram da priznam da mi to nije bilo ni malo smešno, jer je ovo izuzetno težak posao.
Stoun Taun se sastoji od brojnih isprepletanih uličica, a u jednom trenutku smo došli do proširenja, gotovo trga.
U pitanju je poznato mesto okupljanja, Džoz korner, što otprilike znači „Ćoše zvano ralje“, sa asocijacijom na poznati film „Ajkula“.
Zanimljivo mi je bilo na je na više mesta bilo napisano obaveštenje za turiste, a nama je naš turistički predstavnik već naglasio da obavezno mora da se vodi računa o oblačenju. Naime, ona specifična istorija arhipelaga je uslovila i da je ovde glavna religija Islam. Čak 99% stanovnika Zanzibara su muslimanske veroispovesti. Zbog toga se stalno naglašava da pogotovo u urbanim naseljima ne treba da se ide u odeći koja previše toga otkriva i to posebno važi za žene. Ovde je u tim natpisima na zidovima oko trga bilo naglašeno da se ne hoda ulicama u kupaćim kostimima. Ja ne znam kojoj budali može da padne na pamet da tako nešto uradi. Pa ne hoda se u kupaćim kostimima ni po ulicama evropskih gradova! Zašto ljudi dođu na ovakva mesta i onda zaborave na elementarnu pristojnost? Ako hoće da hodaju u kupaćim kostimima ili džepnim maramicama umesto haljina, neka onda idu po evropskim letovalištima. S druge strane, isti stav, da se moraju poštovati lokalni običaji, imam i kada je u pitanju naseljavanje Muslimana u Evropi. U Evropi nije tradicionalno da žene budu pokrivene šatorima i da im se ne vidi ništa osim očiju, tako da smatram da i to mora da se poštuje. Barem je to moj stav.
Bilo kako bilo, Džoz korner je popularno mesto među lokalnim muškarcima koji tu obično rano ujutru dolaze da se druže i zajednički ispijaju kafu. A tu je i mesto gde kafa može da se kupi.
Usput smo često zastajali pored ulaznih vrata u kuće. Već sam ranije pominjala da je Stoun Taun poznat po ovim vratima koja su i bila, a i dan danas jesu statusni simbol vlasnika domaćinstva.
Ovaj običaj su doneli Indusi koji su u svojoj domovini često imali ovakva vrata, a to se vidi i po masivnim metalnim „bodljama“ na površini vrata. Kako nam je rekao lokalni vodič navodno je ovaj elemenat na vratima u Indiji sprečavao slonove da probijaju vrata prilikom ratnih sukoba. Nisam baš sigurna u tu priču, ali možda i jeste tako. U svakom slučaju izgleda zanimljivo. Osim tih metalnih ukrasa, ova drvena vrata obiluju duborezom i brojnim detaljima od koji svaki nosi svoju simboliku.
Vremenom su se na Zanzibaru razvile dve verzije ovih vrata – „indijska“ i „muslimanska“. Glavna razlika je da indijska vrata obuhvataju i luk, dok muslimanska imaju samo ravan nadvratnik na kojem se najčešće vidi i natpis na arapskom. Ipak, obe verzije imaju veliko bogatstvo ukrasnih detalja.
Nastavili smo dalje uličicama Stoun Tauna, a onda smo došli i do Anglikanske katedrale.
Pre nego što smo ušli u crkvu, devojka koja je bila naš agencijski predstavnik tokom ovog putovanja pokazala nam je jedno drvo koje raste u dvorištu crkve. U pitanju je vrsta sapun drveta, iz roda Sapindus, čiji plodovi sadrže veliku količinu saponina i u kombinaciji sa vodom, kada se trljaju između dlanova, pene i mogu da služe za pranje. Ona je pokupila nekoliko bobica koje su otpale i bile na zemlji, a onda je krenulo i pranje ruku.
Dok su neki članovi grupe kupovali vodu i neke sitnice, ja sam iskoristila priliku da snimim jednu izuzetno lepu ženu koja je tu sedela. Kada sam joj rekla da je veoma lepa, ona se nasmejala i rekla da je ona već stara žena (baba), ali mislim da je ona mlađa od mene, a ja još nisam spremna da o sebi mislim kao o starici. Dakle, u pitanju je lepa žena u najboljim godinama!
A onda je krenuo jak pljusak koji je na svu sreću kratko trajao, ali dovoljno da se svi ljudi sklone iz dvorišta katedrale.
Mi smo ušli u katedralu koja se zove Hristova crkva. Izgradnja prve anglikanske crkve u Istočnoj Africi je započela 1873. godine, a u izgradnji je, kao i kod većine građevina u Stoun Taunu, korišćen koralni kamen, vrsta krečnjaka koji je vađen sa okolnih koralnih grebenova.
Na prethodnoj slici se na levoj strani, na stubu, vidi drveni krst. Taj krst je napravljen od drveta ispod kojeg je sahranjen Dejvid Livingston, čuveni britanski istraživač Afrike koji je 1873. godine umro u Zambiji.
Postoje, međutim, po meni znatno bitniji podaci vezani za crkvu. Naime, Zanzibar je bio čuveno mesto za prodaju robova, a najveća pijaca robova na Zanzibaru i poslednja nalazila se upravo ovde gde je danas crkva. Navodno je izgradnja katedrale trebalo da proslavi kraj robovlasništva, a oltar bi trebalo da se nalazi na mestu gde je postojao glavni stub za bičevanje neposlušnih robova.
U svakom slučaju, sledeće mesto koje je bilo predviđeno za obilazak je muzej ropstva koji se nalazi u okviru ove porte, ali sam prethodno snimila crkvu iz još jednog ugla da bi se video i minaret obližnje džamije.
Takođe sam otišla i do obližnjeg spomenika „Sećanje za robove“. Meni je sve što je vezano za robovlasništvo i robove izuzetno potresno, pa tako i ovaj spomenik.
Zatim smo otišli da posetimo ostatke prostorija gde su čuvali robove pre prodaje. Prilaz je bio tesan, nizak i prilično mračan i ne bi se ništa videlo da na par mesta nisu postojali jaki reflektori. Sledeća fotografija prikazuje platformu na kojoj su robovi ležali, jer nisu ni mogli da se usprave, a u sredini je kanal do kojeg je dolazila voda koja bi odnosila biološki otpad jer je kanal služio i kao toalet. Ako sve ovo nije potresno, ne znam šta jeste. I nadam se da svi oni koji su na bilo koji način bili uključenu u trgovinu i mučenje drugih ljudi koje su pretvorili u robove gore u paklu i da će tamo ostati do kraja sveta i veka. Ništa bolje od toga ne zaslužuju.
Sada smo se uputili prema pijaci Daradžani, glavnoj pijaci na ostrvu, a usput smo prošli i pored kuća koje su pravljene za trgovce koji su se sa svojim porodicama svojevremeno doselili na arhipelag. Arhitektura ovih zgrada je veoma praktična i tipična. U prizemlju se nalaze radnje, a porodica stanuje na gornjem spratu.
Već sam ranije pominjala da je Stoun Taun deo Zanzibar sitija i to je istorijski deo grada. Grad Zanzibar obuhvata i drugi deo koji se zove Ngambo, što bukvalno znači „druga strana“. Razlog za ovo je da su ranije ova dva dela grada bila odvojena nekakvim potokom, ali je to vremenom nasuto i tu se sada nalazi velika ulica. Dakle, zapadni deo je istorijski Stoun Taun, a istočni je Ngambo koji je veći i moderniji deo grada. Ranije se ta ulica koja odvaja ova dva urbana dela zvala Krik roud, što znači „Potočni put“, ali se danas zove Bendžamin Mkapa roud.
Osim gužve koju su pravili ljudi i kola, ovde sam ugledala i lepo, slikovito plameno drvo (Delonix regia).
Ovde smo došli da bismo otišli na Pijacu Daradžani, koja se od ove veće ulice prostire na zapad u okviru Stoun Tauna. Još i pre nego što smo se zavukli u uličice u kojima se nalaze brojne tezge i radnje sa najraznovrsnijom robom, nešto smo mogli da vidimo izloženo i pored glavne ulice. Neko mi je pričao da je ananas sa Zanzibara najlepši na svetu, ali, mada je ananas koji sam ovde jela bio odličan, mislim da je to ipak pitanje subjektivnog doživljaja.
Na pijaci se može kupiti sveže voće i povrće, meso, ribe i morski plodovi, ali i začini, suveniri, plastična roba, mobilni telefoni, ... verovatno sve što čoveku može da zatreba u životu. Meni, naravno, nije sve to bilo zanimljivo da slikam, već sam napravila samo par fotografija pre nego što je ponovo krenuo pljusak, a mi smo morali da se sakrijemo da ne bismo skroz pokisli.
Ipak, dok sam zajedno sa grupom i lokalnim vodičem čekala da pljusak prođe, iskoristila sam svoju dobru poziciju da snimim detalje sa pijace koji nemaju veze sa robom, već sa okolnostima, ljudima i običajima.
A kada je kiša konačno stala, nastavili smo sa obilaskom pijace i razgledanjem onoga što se tu nudi.
Zatim smo se ponovo zavukli u uske uličice Stoun Tauna. Različite zgrade su u različitom stanju, a neke su i fino restaurirane, najčešće da bi se u njih smestio neki savremeni hotel.
Mada ovde svakako dolaze i turisti, Stoun Taun je ipak mesto u kojem živi lokalno stanovništvo, a susret različitosti na ulici je uvek zanimljiv, kao na primer na sledećoj slici.
Takođe se srazmerno često ispred zgrada mogu videti ispusti koje lokalno stanovništvo koristi kao klupe za druženje, bilo kada ispijaju kafu ili ako igraju neke društvene igre.
Ipak, čak i kada nisam imala nikakvu predstavu o onome što sam fotografisala ili kada me nije ni zanimalo šta slikam, uživala sam u prizorima života u Stoun Taunu na ostrvu Ungudža u okviru polu-autonomne oblasti i arhipelaga Zanzibar.