Zanzibar (Tanzanija) 2022, 3. deo (Stoun Taun, ostrvo Čanguu, plaža Nakupenda)

Obilazeći istorijski deo glavnog grada Zanzibara, Stoun Taun, došli smo i do Kraljevskog groblja.

Kraljevsko groblje u Stoun Taunu

Zanimljivo je da je ovo spomen groblje 1925. godine podigao deveti zanzibarski sultan, Kalifa bin-Harub koji je ubedljivo najduže vladao od svih ovdašnjih sultana (1911-1960). Ovde je sahranjen i Said bin Sultan al-Busaidi (skraćeno Sejid Said), Sultan Muskata i Omana, koji je svojevremeno glavni grad preselio na Zanzibar i čiji je jedan od sinova bio prvi zanzibarski sultan. Ovde postoji jedna tabla (vidi se i na prethodnoj i na sledećoj slici) na kojoj je lepo ugravirano da je Sejid Said umro u blizini Sejšela dok se iz Omana vraćao na Zanzibar, a njegovo telo je posle šest dana stiglo na odredište gde je i sahranjen. Na tabli takođe piše i da je Sejid Said bio „veliki vladar i veran saveznik i predani prijatelj Velike Britanije“. Ovaj natpis na ovakvom mestu pokazuje koliko zapravo Zanzibar nije bio istinski suverena država kada su ovako javno morali da se dodvoravaju Britancima. Takođe se na tabli kaže i da se Sejid Saidu duguje zahvalnost za pokretanje i razvoj industrije proizvodnje karanfilića.

Kraljevsko groblje u Stoun Taunu

Posebno mi je zanimljiva priča o rođenoj sestri prvog i drugog zanzibarskog sultana koji su takođe bili rođena braća. Ona je bila najmlađe, 36. dete Sejid Saida i zvala se Sajida Salama bint Said (1844-1924). Još dok je bila tinejdžerka, bila je uvučena u borbu oko prestola između svoje dvojice braće, ali se sve dobro završilo po nju. Živela je neko vreme na jednom od svojih imanja koja je nasledila od svojih roditelja, a onda se vratila da živi u Stoun Taunu. Tamo je upoznala nekog nemačkog trgovca i sa njim je ostala u drugom stanju, pa je zato avgusta 1866. godine pobegla sa Zanzibara. 1867. godine se i udala za tog Nemca, a u međuvremenu je i zvanično prešla u Hrišćanstvo. Poznata je pod imenom Emili Rite. Ona je još kao dete u tajnosti naučila da piše, što je bilo veoma neobično za arapsku ženu u to doba. To joj je ipak bila i dobra veština, jer je već 1870. godine nažalost ostala udovica sa troje dece i velikim finansijskim problemima. Tako je napisala knjigu „Memoari arapske princeze sa Zanzibara“ i to je prva autobiografija neke Arapkinje za koju se zna.

Kraljevsko groblje u Stoun Taunu se praktično nadovezuje na bivšu sultansku palatu koja je podignuta krajem XIX veka na mestu prethodne koja je stradala u Anglo-zanzibarskom ratu. Taj rat se desio 27. avgusta 1896. godine. Da, da... baš tog dana. Štaviše, rat je trajao između 38 i 45 minuta (!!!) i to je najkraći rat u pisanoj istoriji. U svakom slučaju, u tom kratkom periodu je prethodna palata uništena.

Danas je ova druga palata pretvorena u Narodni muzej Palata, ali je u vreme moje posete muzej bio zatvoren, koliko sam shvatila zbog renoviranja. Potreba za renoviranjem je, u stvari, bila više nego očigledna, jer i spoljašnji zidovi moraju da se ojačavaju da se zgrada ne bi srušila.

Narodni muzej Palata, detalj

Zato sam samo zajedno sa grupom sa kojom sam bila samo malo prošetala ispred zgrade bivše palate, a današnjeg muzeja.

Narodni muzej Palata, detalj

Stotinak metara dalje nalazi se Kuća čuda koja je pod normalnim okolnostima najveća i najviša zgrada u Stoun Taunu. Kada kažem „pod normalnim okolnostima“ mislim na to kada se ne renovira, tj., ne rekonstruiše. Naime, 2020. godine je prilikom nekog renoviranja došlo do rušenja dela palate i od tada se radi na njenoj rekonstrukciji. Kada bude gotovo, biće svakako zanimljivo da može ponovo da se vidi i obiđe. U vreme moje posete mogla je da se vidi samo građevinska ograda, a od krošnji drveća ništa više od toga.

Ovo je zapravo palata koju je za ceremonijalne svrhe 1883. godine podigao drugi zanzibarski sultan Bargaš bin Said (1870-1888). Sultan Bargaš je bio brat prvog sultana Zanzibara, Madžida bin Saida, i brat princeze Sajide Salame poznate i kao Emili Rite koju sam prethodno pomenula. Upravo je Bargaš, drugi zanzibarski sultan, bio onaj koji je i doveo prve Parse na Zanzibar pošto je posle pobune i borbe oko trona bio poslat u izgnanstvo u tadašnji Bombaj u Indiji. Palata je u vreme kada je sagrađena bila izuzetno moderna – imala je struju, vodovod, a takođe i prvi lift u Istočnoj Africi.

Zgrada je od početka XXI veka pretvorena u muzej (Muzej Kuće čuda), koji se negde može naći i pod nazivom Zanzibarski nacionalni muzej istorije i kulture pošto se tu mogu videti eksponati koji prikazuju različite aspekte svahilske i zanzibarske kulture.

Dakle, u vreme moje posete, ništa od ovoga nije moglo da se vidi.

Tabla sa informacijama ispred ograde koja opasava Kuću čuda

Sledeći važan objekat na koji se nailazi čim se krene od Kuće čuda je Stara tvrđava koju zovu i Portugalskom tvrđavom jer su osnovu utvrđenja postavili upravo Portugalci. Od kraja XVII veka, tvrđavu su značajno proširili Omanci. Osim kao glavni odbrambeni deo grada, tvrđava je služila i kao zatvor, a danas je to mesto za turiste i lokalno stanovništvo. Naime, postoje brojne radnje sa suvenirima, ali je takođe napravljen i amfiteatar jer se tu organizuju razne kulturne manifestacije.

Stara tvrđava, detalj

Posle ovoga smo se kao grupa razišli na kratko da bi svako išao na ručak gde mu se sviđa, a onda smo se opet okupili da bismo išli na drugi izlet, a to je bilo brodićem.

Napuštamo Stoun Taun...

... i idemo na jedno obližnje ostrvo

Naše odredište je bilo ostrvo Čanguu koje se često naziva Ostrvo zatvor ili Prizn ajland (a ređe ga zovu i Ostrvo karantin). Razlog za ove nadimke je taj da se ostrvo u XIX veku koristilo kao zatvor za robove koji bi se usudili da se pobune, a kasnije kao karantin za slučajeve žute groznice. Takođe je kod ostrva i postojao „rudnik“ za vađenje koralnog kamena korišćenog u izgradnji.

Ostrvo Čanguu

Ostrvo je malo – dugačko je oko 800 m, a na najširem delu ima 230 m. U skorije vreme ostrvo je prešlo u državne ruke i sada je to turističko odmaralište i popularno mesto za posete koje je od Stoun Tauna udaljeno pola sata vožnje brodićem.

Za početak vas dovezu do glavne plaže.

Ostrvo Čanguu

Sa glavne plaže se drvenim stepenicama penje na platformu gde kreću građevine.

Ostrvo Čanguu

Neke od zgrada koje su se nekada koristile za potrebe karantina su vremenom pretvorene u nekakav privatni hotel sa bungalovima na severnoj obali, ali nisam primetila da je to baš dostupno posetiocima koji ovde dolaze u okviru izleta ili možda nije radio. Bilo kako bilo, za početak smo prošli pored u tom trenutku praznog bazena i dalje stazom prema objektu gde je davnih dana bio zatvor. Uz put su mogli da se vide neki od redovnih stanovnika ostrva.

Tu je bila i indijska vrana (Corvus splendens), unesena vrsta koja je u Istočnu Afriku donesena krajem XIX veka gde se raširila i pretvorila u štetočinu. Ova vrsta za Zanzibar predstavlja ozbiljan problem i u toku je neki program koji bi trebalo da radi na potpunom iskorenjivanju ovde vrste vrana do 2026. godine.

Indijska vrana

Na ostrvu Čanguu sam videla i malenu životinju nalik antilopi za koju mislim da je pripadnik vrste Adejsov dujker (Cephalophus adersi). Ako sam u pravu što se tiče identifikacije, onda je ovo sigurno primerak koji je ovde doveden kao deo programa zaštite i oporavka ove kritično ugrožene vrste.

Adejsov dujker

Na ostrvu ima i dosta paunova.

Paunovi

Paun

Ipak, obilazak najzanimljivijih životinja na ostrvu je ostavljen za kasnije, a sada smo otišli do te veće zgrade koja je nekada bila zatvor.

Ostrvo Čanguu

Iz unutrašnjeg dvorišta ove zgrade se može izaći i na neku vrstu terase, jer je tu nekada bilo i manje pristanište koje je direktno opsluživalo objekat. Danas je to samo mesto za fotografisanje, jer je boja okeana izuzetno lepa.

Ostrvo Čanguu

Pošto lepih plaža ima i na drugim mestima na Zanzibaru, verovatno glavni razlog zašto posetioci ovde posebno vole da dođu je činjenica da je ovde u XIX veku sa Sejšela preneseno nekoliko džinovskih kornjača. Konkretno su u pitanju pripadnici ugrožene vrste aldabranska džinovska kornjača. Danas su one smeštene u okviru rezervata koji zauzima veći deo ostrva Čanguu.

Rezervat džinovskih kornjača na ostrvu Čanguu

U okviru rezervata postoje staze za posetioce, ali i kornjače koriste delove predviđene za ljude, kao što i ljudi prilaze kornjačama da bi ih hranili i slikali se sa njima. Mene uopšte nije zanimalo da ih hranim, ali su mi bile lepe da ih vidim.

Rezervat džinovskih kornjača na ostrvu Čanguu

Neke od ovih kornjača ovde su stare preko 100 godina, a priča se i da je jedna kornjača koja ovde živi stara skoro 200 godina.

Rezervat džinovskih kornjača na ostrvu Čanguu

Dužina oklopa mužjaka aldabranske džinovske kornjače je u proseku oko 120 cm, dok su ženke manje i dužina njihovog oklopa ide do oko 90 cm.

Rezervat džinovskih kornjača na ostrvu Čanguu

Ta kornjača koja je navodno najstarija je bila dosta zavučena, ali sam došla do nje, pa sam se onda i slikala sa njom. Mada sam stavila ruku kao da je dodirujem, zapravo je nisam dirala, jer mislim da ljudi ne treba da ih gnjave.

Pored stare kornjače

Posle ovoga smo se kao grupa ponovo okupili i spremili da se spustimo do plaže i ponovo popnemo u brodić da bi se prebacili do još jednog lepog mesta. Za kraj boravka na ostrvu Čanguu sam ponovo uživala u divnom pogledu na glavnu plažu.

Ostrvo Čanguu

Sledeće odredište je bila plaža Nakupenda. U stvari, to je peščani sprud u sred okeana. Kada je plima, sprud bude skroz potopljen, ali kada je oseka, onda iz okeana proviri ta gomila peska i to je izuzetno lepo mesto za izlet. Verovatno su boje intenzivnije oko podneva kada je sunce u zenitu, ali je tada sigurno i previše vruće. Mi smo ovde stigli popodne.

Plaža Nakupenda

Dok smo se približavali, videla sam na severnom delu spruda nekoliko ljudi koji su delovali kao da hodaju po vodi. To mi je bilo veoma neobično, tako da sam odmah po iskrcavanju ostavila svoje stvari tamo da se smestila grupa i otišla da prošetam po tom delu. U međuvremenu je većina grupa posetilaca već napustila sprud, tako da sam ovde bila potpuno sama.

Plaža Nakupenda

Kada sam došla do tog kraja spruda, prizor je bio izuzetno zanimljiv zato što su za početak talasi dolazili sa dve suprotne strane. Drugo, kako sam išla dalje, voda je prekrivala sprud i zbog položaja sunca se sprud nije jasno video, pa je delovalo kao da je čovek u sred okeana, a ipak može tu da hoda.

Plaža Nakupenda

Prizor je i u suprotnom smeru bio izuzetno lep, ali na drugačiji način.

Plaža Nakupenda

U jednom delu sam uočila na mnoštvo malenih kraba koje su izašle iz svojih kućica i jurile po sprudu, ali kako sam im se približila, tako su pobegle u sigurnost svojih domova.

Plaža Nakupenda

Vratila sam se do grupe, čiji su se neki članovi u međuvremenu kupali u moru, a onda su nam lokalni vodiči poslužili divno voće. Zatim smo još malo sačekali na plaži Nakupenda da bi uživali u divnom zalasku sunca.

Plaža Nakupenda

Uveče smo Lela i ja otišle do parka Forodani da bismo po preporuci devojke koja je bila predstavnik agencije otišle da probamo „Zanzibarsku picu“. Bila je odlična, ali je i priprema bila veoma slikovita. Kuvar je bio veoma zabavan i izuzetno vešt.

Priprema večere u parku Forodani

Simpatični kuvar

Zanzibarska pica

Ja sam, naravno, vrlo pažljivo posmatrala kako ovaj kuvar priprema zanzibarsku picu, pa sam probala i ja kasnije kod kuće da je napravim. Pa... uopšte nije ispala loše.

Zanzibarska pica na moj način i poslužena u tanjiru koji sam sama napravila

ZANZIBARSKA PICA

120 g mekog brašna
1 kašičica soli
2 kašike ulja
oko 100 ml vode
1/2 crnog luka
1/2 šargarepe
1/2 zelene paprike
1/2 manjeg paradajza
100 g mlevenog mesa (po ukusu)
1 topljeni sir (processed cheese)
1 jaje
so i biber, a može i ljuta papričica

Napraviti testo od brašna, soli, ulja i vode, ali vodu dodavati postepeno da testo ne bi bilo previše mekano. Kada se dobro zamesi i ne lepi se za prste, ostavidi sa strane da stoji barem sat vremena. Ova količina testa je veća nego što je potrebno za količinu punjenja, ali mi je lakše da zamesim ovoliko testa, pa ga iskoristim za dve zanzibarske pice.

Povrće se isecka na sitno i spoji sa mlevenim mestom, začinima i jajetom. Može da se doda i seckani mango ili avokado.

Kada je testo odstojalo, delić testa se razvuče u tanak kvadrat i to se ispeče na tiganju. Služi da ojača osnovu zanzibarske pice. Zatim se veći komad testa razvuče u veoma tanak krug, pa se u sredinu stavi onaj kvadrat i na njega se razmaže 1 komad topljenog sira. Zatim se preko stavi fil, pa se rubovi testa preklope tako da u sredini ostane rupa.

Peče se na tiganju, prvo sa jedne, pa onda i sa druge strane, a kada je gotovo (meso mora da bude ispečeno), onda se iseče na kvadrate.

Inače, zanzibarska pica može da se pravi i u slatkoj verziji.

Menu