Zanzibar (Tanzanija) 2022, 4. deo (Plaža Kizimkazi, Padže, Kizimbani, Stoun Taun)

Narednog dana sam ponovo sa grupom čiji sam bila deo krenula na izlet. Za početak smo iz Stoun Tauna, istorijskog dela Zanzibara, glavnog grada ostrva Ungudža koje pripada arhipelagu Zanzibar, krenuli mini-busem na jug do plaže Kizimkazi. Sve se ovo, naravno, dešava u Tanzaniji gde Zanzibar ima status polu-autonomne pokrajine.

Ostrvo Ungudža je dugačko oko 85 km, a široko oko 30 km, ali je put od Stoun Tauna koji je otprilike na polovini zapadne obale ostrva do Kizimkazija koji je skoro na jugu oko 60 km. Razlog za ovu prividnu nelogičnost leži u činjenici da su dužina i širina ostrva izmerene kao prave linije, dok put prirodno krivuda.

Kizimkazi je malo ribarsko selo na jugu ostrva Ungudža, ali je poslednjih godina dolazak na njegovu plažu postao krupna stvar u sferi turizma. Naime, odatle kreću izleti čamcima na pučinu gde redovno borave delfini i to stvara mogućnost da posetioci „plivaju sa delfinima“. Tako se izlet reklamira.

Deo sela Kizimkazi u blizini plaže

Plaža Kizimkazi

Ovde smo dobili maske za ronjenje i peraje, barem oni koji su želeli da se oprobaju u druženju sa delfinima. Dok sam čekala da se svi iz grupe organizuju posmatrala sam i slikala neka dešavanja na plaži. Neki od lokalnih ribara su se vratili sa posla i sada su organizovali svoj ulov, dok je jedna lokalna mačka mirno čekala da vidi razvoj događaja.

Plaža Kizimkazi

Plaža Kizimkazi, detalj

Zatim se grupa podelila, svi smo se ukrcali u dva čamca i krenuli. Voda je bila neverovatno mirna.

Okean u blizini plaže Kizimkazi

Dok smo išli ka mestu koje su momci koji su upravljali čamcem očigledno dobro poznavali, imali smo i par zanimljivih susreta. Jedan se ticao par momaka u tradicionalnom čamcu, a drugi se ticao mrke čigre (Onychoprion anaethetus). Što se tiče prve slike, treba obratiti pažnju na odeću ovih mladića. Ne znam kada su oni otišli na pučinu i kakvo je tada vreme bilo, ali svi mi, posetioci, bili smo u kupaćim kostimima i eventualno majicama sa kratkim rukavima i bilo nam je sasvim prijatno.

Momci u tradicionalnom čamcu

A što se tiče mrke čigre, ona je prvo stajala na nekakvoj grani koja je plutala na površini vode i taman kad sam je ja zumirala ona je rešila da poleti. Otud i sledeća slika.

Mrka čigra

Još smo se vozili čamcima, a posle izvesnog vremena smo ugledali delfine.

Delfini u blizini plaže Kizimkazi

Čamac u kojem sam bila je stao u blizini delfina, a par nas koji smo želeli smo uskočili u vodu. Pre nego što sam uskočila u vodu videla sam u kom pravcu se kreću delfini, ali, naravno, njima nije ni padalo na pamet da tu stoje i čekaju nas ljude, već su nastavili svojim putem, tako da ništa nisam videla dok sam bila u vodi.

Delfini u blizini plaže Kizimkazi

Uskakanje u vodu je za mene bilo lako, a i izuzetno mi je prijalo. Voda je bila divna, topla, čista i modro plava. Apsolutno sam uživala što se tiče same vode i plivanja u njoj. Ipak, trebalo je da se vratimo u čamac da bismo se pomerili i probali da „savatamo“ delfine na nekom drugom mestu. E, sad. To penjanje u čamac mi već nije bilo tako lako kao uskakanje. Oni su imali metalne merdevine na čamcu, ali mi one nisu bile baš zgodne. Popela sam se, svakako, ali sam morala ozbiljno da se potrudim. Mislim da je mladim momcima iz moje grupe to penjanje lakše išlo od ruke.

Kada smo se svi ukrcali, čamac se pomerio i odvezao malo dalje, gde su se delfini ponovo pojavili na površini.

Delfini u blizini plaže Kizimkazi

Sve smo ponovili. Dvojica mladića i ja iz mog čamca smo uskočili u vodu, ali, naravno, delfini su opet u međuvremenu otplivali dalje, a ja sam se posle kraćeg uživanja u vodi, dok su momci pokušavali da ih lociraju i vide ispod vode, ponovo relativno teško popela u čamac sa tim malim merdevinama. Vodiči iz čamca su mi doduše vrlo ljubazno nudili ruku, ali znam iz iskustva da bih u tom trenutku postala „klatno“, a tek to bi onda bilo loše i za mene i za njih, tako da su posao morali da odrade mišići mojih ruku. Takođe sam shvatila i da nema šanse da mi stvarno „plivamo sa delfinima“ jednostavno jer su oni divlje životinje koje tu idu nekim svojim poslom, a ne dolaze tu da bi se „igrali“ sa dokonim turistima. Rešila sam da ih na dalje posmatram samo iz čamca i to uopšte nije bilo loše rešenje.

Delfini u blizini plaže Kizimkazi

Momci iz grupe, i ovi iz mog čamca, a i oni iz drugog čamca, međutim, nisu tako lako odustajali, pa smo se svi zajedno pomerali još par puta. Oni su puni entuzijazma uskakali u vodu, povremeno i viđali delfine ispod površine, ali mislim da su se svi akteri ovog dešavanja na kraju po malo zamorili. Delfini su otišli dalje svojim putem, a mi smo se svi vratili u čamce, pa smo onda mogli da krenemo nazad prema plaži Kizimkazi.

Delfini nas napuštaju

„Predstava“ sa delfinima je završena

Povratak do plaže mi je bio veoma zanimljiv. U početku toliko nije bilo mreškanja da je površina vode gotovo ličila na ulje.

Okean u blizini plaže Kizimkazi

A kada smo se približili plaži, lokalni momci koji su vozili čamce su valjda izabrali drugi put ili su sunčevi zraci padali pod drugim uglom u odnosu na početak vožnje čamcima, tek boja vode bliže obali je bila neverovatno lepa.

Voda u blizini plaže Kizimkazi

Plaža Kizimkazi

Pre nego što sam izašla iz čamca, iskoristila sam priliku da još jednom slikam vodu kod plaže Kizimkazi i prizor je svakako bio divan.

Voda kod plaže Kizimkazi

Čak i kada sam izašla na samu plažu, nisam mogla da prestanem da se divim lepoti prizora.

Plaža Kizimkazi

Plaža Kizimkazi, detalj

Uskoro smo se ukrcali u mini-bus i sada krenuli prema istočnoj obali ostrva Ungudža, do mesta Padže. Vožnja kroz unutrašnjost ostrva Ungudža mi je i dalje bila veoma zanimljiva i intenzivno sam posmatrala šta se dešava pored puta i na putu.

Unutrašnjost ostrva Ungudža

U mestu Padže smo napravili pauzu pored glavnog puta da bi neki članovi grupe mogli da ovde svrate u menjačnicu, a ja sam iskoristila priliku da malo razgledam i slikam. Dok sam stajala na proširenju pored glavnog puta, videla sam da se u blizini nešto dimi. Morala sam da priđem i vidim o čemu se radi. Spremala se neka hrana.

Glavni put koji vodi kroz mesto Padže

Detalj pored glavnog puta koji vodi kroz mesto Padže

Iza menjačnice sam uočila i lokalnu piljarnicu. Uvek volim da vidim šta se prodaje od svežeg voća i povrća.

Piljarnica u mestu Padže

Kada smo svi završili šta smo imali, ponovo smo se ukrcali u mini-bus i prevezli nekoliko stotina metara dalje gde smo ušli u ograđeni prostor jednog hotela. Koliko sam shvatila, turističke agencije naprave dogovor sa nekim hotelom koji ima fin pristup plaži, ležaljke, restoran, bar i eventualno bazen, pa onda dovedu manje grupe turista samo u okviru izleta i na nekoliko sati. To posetiocima omogući da na udoban način posete i borave i na drugim mestima, a ne samo tamo gde su stacionirani. S druge strane, hotelima je to izvor dodatnog prihoda, a pri čemu koriste kapacitete koje već imaju. Kada smo mi stigli, velika većina ležaljki ispod drveno-slamnatih suncobrana je bila prazna, tako da svakako nismo ni mogli da previše smetamo redovnim gostima hotela.

Pošto sam ostavila svoje stvari pored dve ležaljke ispod suncobrana koje sam izabrala zajedno sa Lelom, tom divnom ženom sa kojom sam se veoma lepo družila tokom putovanja, otišla sam da malo pogledam kako plaža izgleda i da fotografišem.

Plaža u mestu Padže

Plaža u mestu Padže je poznata kao mesto koje je odlično za učenje kajtsurfinga, ali ono što nju karakteriše, uostalom kao i dobar deo ostrva Ungudže (koji, uzgred, svi jednostavno zovu Zanzibar), jeste velika razlika u plimi i oseci. Ova pojava je posebno izražena na istočnoj obali ostrva, pa tako i ovde u mestu Padže. U proseku je ovde razlika između plime i oseke oko 3 do 4 metra. To na nekim mestima duž istočne obale ostrva može da znači da se voda prilikom oseke povuče za više od 1 km od obale! U vreme kada sam prvi put došla do plaže, oseka je tek lagano krenula tako da je voda bila vrlo blizu samog hotela.

Plaža u mestu Padže

Posle ove kraće šetnje u okviru hotela, vratila sam se do ležaljke i tu krenula sa uživanjem u izležavanju, nastavljajući zanimljive priče sa Lelom. Ali, da bi ta priča bila još zanimljivija, nas dve smo naručile prvo kafu, a kasnije i koktele. Ja obično ne pijem nikakav alkohol u toku dana, ali ovde sam samo ležala u senci i znala sam da će to potrajati nekoliko sati, pa onda – zašto da ne?

Hedonizam pored plaže u mestu Padže

Doduše, u jednom trenutku sam na kratko ušla i u bazen. Ja se po pravilu ne kupam u bazenima kada sam na moru, ali ovde sam sa svoje ležaljke bila svesna veoma lepe kombinacije boja, pa sam poželela da imam jednu uspomenu baš sa ovog mesta, a Lelu sam zamolila da me snimi što je ona rado i učinila.

Plavo, volim te plavo (Fotografija: LŠ)

Pošto smo ovde ostali nekoliko sati, trebalo je nešto i pojesti, a to je moglo i tako da se ne pomeramo sa ležaljki. Uživanje je bilo potpuno.

Hedonizam pored plaže u mestu Padže

Naravno, nije baš da sam ležala sve vreme. Povremeno sam ponovo šetala u okviru hotela i do same plaže, jer tu ima veoma lepih i zanimljivih prizora. U međuvremenu su vode okeana lagano nastavile da se povlače, kao deo oseke.

Plaža u mestu Padže

Inače, na čitavom Zanzibaru živi i izvestan broj pripadnika plemena Masai. Oni tradicionalno žive u Keniji i severnoj Tanzaniji i bave se pre sveta stočarstvom, a poznati su i kao veliki ratnici. Oni se po pravilu lako mogu prepoznati – s jedne strane su upadljivo vižljasti (visoki i vitki), a s druge strane se tradicionalno oblače u odeću jarko crvene boje. Međutim, kako je turizam na Zanzibaru poslednjih godina doživeo bum, mnogi od njih su sa kopna došli ovde da bi iskoristili dobre okolnosti za zarađivanje. Često se to svodi na rad u obezbeđivanju hotela u svojstvu čuvara, ali mnogi od njih šetaju plažama, prodaju suvenire, fotografišu se sa turistima i prepričavaju priče o lovu na lavove golim rukama, dakle preterane stvari koje se strancima čine egzotičnim i zanimljivim, ali se priča i da se pružaju razne, veoma lične usluge.

Masai na plaži u mestu Padže

Posle divno provedenog vremena u blizini plaže Padže, ponovo smo mini-busem krenuli da se vozimo po sred ostrva, a evo i mape koja prikazuje gde sam sve bila tokom boravka u Tanzaniji.

Unutrašnjost ostrva Ungudža

Džamija pored puta Ungudža

Ja sam na Zanzibaru bila u sezoni „kratkih kiša“ koja traje od polovine oktobra do polovine decembra. To je ovom prilikom značilo da je iznenada krenuo pljusak. Nama u mini-busu to nije ni malo smetalo, a delovalo mi je kao i da putnici u vrsti javnog prevoza koje smo viđali na putu takođe nisu imali nikakvih problema sa kišom. Ovi omanji kamioni pretvoreni u vozila javnog saobraćaja u koji se ulazi od pozadi gde stoji i kondukter zovu se „dala dala“, a to potiče od iskvarenog izgovora reči „dolar“, pošto je karta jedan dolar. Ja sam htela da jedan dan odem nekuda ovim prevozom, ali na kraju nisam imala dovoljno vremena i za to. Eto šta mi ostaje da radim kada sledeći put odem na Zanzibar.

Dala dala na Zanzibaru

Kako je brzo došla, kiša je isto tako brzo i prošla, pa je sunce ponovo počelo da sija.

Unutrašnjost ostrva Ungudža

Sada smo otišli do naselja Kizimbani gde smo posetili istoimenu farmu začina. U ovom kraju postoji nekoliko farmi začina i one sve u velikoj meri pokrivaju potražnju posetilaca za izletima na farme začina, a verujem da je poseta svakoj od farmi manje-više ista.

Farma začina Kizimbani

Ovde se obilaze ne samo biljke koje se koriste kao začini, već i neke vrste drveća čiji se plodovi jedu kao voće.

Za početak smo svi imali priliku da probamo sveže ubranu karambolu.

Lokalni vodiči nam pričaju o karamboli i seku je da možemo da je probamo

Meni su ovde za početak bile najzanimljivije noge ove mlade žene koja je učila kako treba da bude vodič.

Sporedni detalj sa farme začina

Što se tiče drveća i voća, videli smo, dakle, karambolu, ali i ćirimoju i džekfrut.

Karambola

Ćirimoja

Džekfrut

Drvo džekfrut na kojem se vide brojni plodovi

Što se tiče drveća čije se voće ne jede, posebno su nam istakli drvo seiba ili kapok (Ceiba pentandra). Ja sam se setila da je ovo sveto drvo Maja iz Srednje Amerike, ali sam se, gle čuda, ovom prilikom suzdržala, oćutala i nisam se pravila mnogo pametna. Mislim da moje informacije nikoga ne bi impresionirale.

Drvo seiba ili kapok

Ovo drvo zovu i svileno-pamučno drvo, a razlog za to su vlakna koja se dobijaju iz njegovih čaura sa semenom. Ovde se lepo videlo kako vlakna vise sa drveta, a inače koriste se za izradu dušeka i jastuka, za punjene igračke i sl.

Drvo seiba ili kapok

Ipak, ovde smo došli da vidimo kako se gaje različiti začini, pa smo samo prešli na drugi deo farme.

Farma začina Kizimbani

Tu smo videli različite biljke – biber, đumbir, limunovu travu, itd., ali su meni samo neke bile zanimljive, pa evo par fotografija.

Još uvek nezreo karanfilić

Posebno je zanimljiv muškatni oraščić koji se vidi na sledećoj fotografiji. Ono što mi koristimo je tvrdo seme koje se nalazi u tvrdoj braon opni koja se vidi obmotana crvenom mekanom opnom. Zanimljivo je da se i crvena mekana opna suši i kasnije takođe koristi kao vrsta začina.

Muškatni oraščić

Još uvek nezrela vanila

Drvo cimeta čija se kora melje u predivan prah koji koristimo kao začin

Ali, ovde se gaje i aloje, kao i ananasi.

Aloja

Ananas

Osim svih ovih biljaka, na farmi sam uočila i par malenih životinja. Jedno je bila vrsta stonoge koja ima mnogo više od sto nogu; zapravo ima čak do 750 nožica. U pitanju je vrsta čiji je latinski naziv Ephibolus pulchripes.

Ephibolus pulchripes

Drugo je bio jedan simpatični leptir Bicyclus safitza.

Bicyclus safitza koji se odmara na listu

Uživala sam, naravno, i posmatrajući usput prizore iz samog sela i ljude koji su tu išli nekim svojim poslom.

Selo Kizimbani i njegovi stanovnici

Kada smo završili sa obilaskom farme začina, otišli smo i do nekog proširenja sa drvenim klupama okolo gde nam je bila organizovana nekakva lokalna zabava. Prvo se jedan čovek peo na palmu, a onda se kao igralo, ali ja moram priznati da meni ovde nešto nije nikako odgovaralo. Valjda mi se nije dopalo to što je to svedena, ali i improvizovana „predstava“ za turiste i to mi uopšte nije bilo ni zanimljivo, ni privlačno, pa nisam ništa ni snimala.

A zatim smo otišli do jedne velike drvene konstrukcije, poput drvenog kostura kuće, gde se vide stubovi, a postavljen je i krov od slame. Tu smo mogli da kupimo različite začine koji su bili upakovani u kesice, a takođe smo probali i različito voće.

Dok smo čekali da se ukrcamo u mini-bus, ja sam uživala u prizorima sela dok se sunce lagano spremalo da zađe, a ljudi išli nekim svojim poslom.

Selo Kizimbani kasno popodne

Uveče smo u Stoun Taunu Lela i ja otišle na večeru i ona uopšte nije bila loša, ali je hladno lokalno pivo bilo najbolje. Bio je to dobar način da se obeleži kraj jednog divnog dana.

Pivo uz večeru na Zanzibaru

Menu