Zanzibar (Tanzanija) 2022, 5. deo (Stoun Taun, poluostrvo Fumba, peščani sprud i ostrvo Kvale)
Ponovo je sledećeg dana bio planiran izlet, ali je ovaj dan bio i specifičan zato što je bilo predviđeno da dok mi kao grupa idemo na izlet i obilazimo lepote Zanzibara naše stvari budu prebačene u hotel u selu Nungvi na severu ostrva Ungudža. Pošto smo napuštali Stoun Taun, iskoristila sam vreme dok smo se okupljali da napravim još par slika. Već sam ranije rekla da je Stoun Taun istorijski deo Zanzibar sitija i da se zbog svoje arhitekture koja u najvećoj meri potiče iz XIX veka nalazi na UNESKO-ovoj Listi svetske baštine.
Naravno, drugi delovi Zanzibar sitija nemaju nužno ni istorijski značaj, ni istorijsku lepotu.
Prvo smo se uputili južno od Zanzibar sitija, do poluostrva Fumba. Ja sam usput posmatrala prizore koji su mogli da se vide iz mini-busa, a koji su mi bili sasvim zanimljivi jer svakako odražavaju svakodnevni život stanovnika Ungudže, a verovatno i čitavog arhipelaga Zanzibar.
Posle nekih pola sata vožnje, stigli smo i do jedne plaže na samom jugu poluostrva Fumba odakle kreću popularni izleti koji se nazivaju „Plavi safari“ ili „Blu safari“. Naravno, tamo gde su turisti, tu su i prodavci razne robe. Ovde su se nudili šeširi, ali i obuća, kao i marame za plažu.
Sama plaža je bila srazmerno lepa, ali se tu nismo dugo zadržavali, jer je bilo predviđeno da idemo na drugo mesto da bismo se kupali, pa smo se samo ukrcali u brodiće koji su nas vozili na izlet.
Bilo je najavljeno da ćemo se voziti tradicionalnim zanzibarskim čamcima koji koriste jedra, ali objektivno nije bilo puno vetra, pa onda nije ni imalo svrhe da se jedra razvijaju, a i sigurno je išlo brže kada se koristio motor. S druge strane, uočila sam jedan manji čamac koji je imao razvijeno jedro, a ipak je glavni pogon bio motor.
Uskoro smo stigli do peščanog spruda Kvale. Ovo nije jedino ovakvo mestu u ovom delu Zanzibara, a svaki od ovih peščanih sprudova je ista, ali spektakularno lepa i slikovita stvar. Praktično u sred okeana uzdiže se gomila belog peska, a veličina spruda koja viri iznad površine vode zavisi od plime i oseke.
Kada smo se iskrcali, momci koji su upravljali našim čamcem i lokalni vodič su postavili tendu na četiri drvena stuba, kao što uostalom rade i sve posade izletničkih brodića, tako da smo tu mogli, ako smo hteli, da se sklonimo sa sunca koje je bilo izuzetno jako. Ja sam samo ostavila svoje stvari u hladovini, pa sam zatim prošetala po nevelikom peščanom sprudu. Bilo je tu srazmerno dosta posetilaca, ali ta relativna gužva nije ni najmanje umanjivala lepotu mesta.
Voda je bila divna – čarobne boje, a bila je i topla, tako da sam odmah otišla da se okupam. Dok sam se vratila sa tog svog prvog kupanja na ovom peščanom sprudu, voće za našu grupu je već bilo spremno.
Dok sam jela svoj deo voća, sve vreme sam piljila u lepotu vode oko spruda. Drugim rečima, sva čula su bila podmirena i veoma zadovoljna.
A kada sam završila sa voćem, krenula sam ponovo da malo slikam, pa sam uradila i jedan video-snimak.
Takođe sam uradila i jedan selfi i tu može da se vidi da sam na sebi imala specijalnu majicu za kupanje koja je bila prava stvar jer sam još bila bela, a ja ne volim da se naglo sunčam pošto se trudim da ne izgorim. To mi se odavno nije desilo, jer već godinama veoma vodim računa o tome, ali ako imam priliku da se umereno i u ranijim prepodnevnim satima sunčam, pa da tako i postepeno pocrnim, nemam nikakav problem sa time. Ipak, ovo je bilo oko podneva, što znači da su sunčevi zraci bili izuzetno jaki, pa mi je ovako bilo najbolje.
Zatim sam sa mobilnim telefonom ušla u vodu da bih snimila peščani sprud sa mesta na koje sam se uskoro, nakon što sam ostavila telefon kod svojih stvari, vratila i slatko iskupala.
Posle izvesnog vremena smo se ponovo ukrcali u brodić, pa sam sada i sa brodića mogla da snimim peščani sprud i plićak kojim je okružen.
Sada smo se odvezli nedaleko od spruda i tu ukotvili jer je bilo predviđeno ronjenje. Meni se foto-aparat za podvodno snimanje odavno pokvario (to je već bio drugi ili treći takav aparat), jer ih jednostavno prave veoma nekvalitetno (moji aparati su jednostavni, ali pripadaju poznatim brendovima), tako da sam ovom prilikom ponela neku plastičnu navlaku u koju se ubaci mobilni telefon i to bi trebalo da radi ispod vode. Meni, međutim, to nešto nije išlo od ruke, pa sa odustala od snimanja i napravila samo par slika sa brodića pre nego što sam uskočila u vodu. Osim toga, neke od ribica su mogle jasno da se vide i dok je čovek bio van vode, jer su vodiči sa čamaca bacali hleb u vodu, a ribice su se tu onda skupljale da bi jele.
Što se tiče gnjuranja, bila sam prilično razočarana, jer je ispod vode koralni greben bio razrušen i izgledao je kao Hirošima posle nuklearne bombe. Još sam na još Mauricijusu naučila da je to zato što ljudi previše tu dolaze i motorima sa čamaca, a verovatno i sa kremama za sunčanje koje su prepune hemikalija, zagađuju predeo gde rastu korali, tako da ovi umiru. Ovde je ipak mogla da se vidi i po neka zanimljiva riba, pogotovo kada bih zaronila malo dublje i malo dalje od središnjeg dela gde su brodići stajali, ali je to svakako bleda senka u odnosu na ono što bi tu prirodno trebalo da postoji.
Posle izvesnog vremena smo se mi koji smo ušli u vodu popeli nazad na brodić, pa smo se prolazeći ponovo pored peščanog spruda Kvale uputili ka ostrvu Kvale.
Na istočnoj strani ostrva Kvale postoji jedna uvala, laguna, koja je formirana erozijom koralnog grebena, a oko nje raste bujna vegetacija kojom dominiraju mangrovi.
Zbog velike razlike u plimi i oseci kada se okean povuče voda istekne iz lagune i obrnuto. Organizatori izleta gledaju da poseta laguni bude baš u doba plime da bi brodićima moglo da se uplovi unutra. Tu se brodovi onda usidre, a posetioci mogu malo da plivaju, jer laguna liči na prirodni bazen u neku ruku zaštićen od okeana koji ga okružuje.
Posle kraćeg kupanja u laguni gde je voda bila još toplija nego na drugim mestima, vratila sam se na brodić, a kada su svi članovi grupe bili na okupu odvezli smo se do severnog dela ostrva Kvale gde se nalazi divna peščana plaža. Prvo sam snimila erodirane delove ostrva Kvale koji formiraju lagunu, a zatim sam obratila pažnju na plažu i njenu okolinu.
Ostrvo Kvale je popularno mesto gde dolaze svi brodići koji posetioce vode na izlet „Plavi safari“ ili „Blu safari“. Tu je predviđena duža pauza, malo za lokalni obilazak, malo za kupanje, malo za ručak, a samim tim je i mesto više komercijalno, pa tako postoje brojne kolibe u kojima se prodaje razna roba koja u tom trenutku turistima može da bude zanimljiva ili neophodna.
Za početak sam slikala samu plažu.
Ipak, pre kupanja sam prošetala da bih videla lokalnu atrakciju, a to je jedno veliko drvo afričkog baobaba (Adansonia digitata).
Baobabi generalno izgledaju veoma zanimljivo, ali ovo konkretno drvo staro oko 500 godina je još posebnije. Razlog za to je da se drvo srušilo u nekoj jakoj oluji, navodno pre oko 70 godina, a onda je nastavilo da raste, ali u drugom pravcu. Dakle, staro stablo je vodoravno, a iz njega raste nekoliko novih drveta i to uspravno i pod pravim uglom u odnosu na staro stablo.
Iz kog god ugla da se gledalo, drvo je bilo čudesno!
Ja sam oko baobaba napravila krug, a u jednom delu gde sam bila potpuno sama sam ga i zagrlila. Da, da... već sam ranije rekla da sam ja osoba koja jako voli drveće i voli povremeno da ga grli. Jasno mi je da ogromna većina ljudi nema običaj da grli drveće i mislim da je to sasvim u redu, ali mi je ipak čudno da ljudi ovde uglavnom dolaze samo i isključivo da bi se slikali, a ne da bi istinski videli drvo. To mogu da kažem mirne duše, jer sam u vreme moje posete od svih ostalih ljudi koji su ovde došli (iz raznih grupa) ja jedina obišla krug oko drveta u želji da ga vidim sa svih strana. Ostali su se samo slikali sa strane na koju se prvo naiđe.
Ovaj pristup stvarima, pojavama i životu uopšte je danas uostalom na nivou „norme“. Ta čudesna površnost Homo sapiensa koja je sigurno uvek postojala sa savremenim tehnološkim razvojem i trendovima je samo još uočljivija.
Ovde je glavni „štos“ bio da se ljudi penju na drvo da bi se slikali. Jeste impresivno kada se na vrhu drveta vidi referentni objekat u vidu ljudskog bića, ali to mnogo više govori o samom drvetu, nego o tom ljudskom biću čija je jedina ambicija bila da „dobro izgleda“.
Pored staze koja od plaže vodi do baobaba, a gde postoje i ograđeni prostori sa stolovima predviđenim za ručak posetilaca, raste i nekoliko plamenih drveta (Delonix regia). Obasjano jakim suncem, vatreno crvena boja cvetova je još više dolazila do izražaja.
Usput sam takođe uočila i veliki broj paukovih mreža i paukova. Stvarno su bili impresivni, a pripadaju rodu Nephila.
Ipak, mnogo više je na mene ostavio „susret“ sa jednom drugom životinjom koju sam prvo uočila dok sam se kupala kod plaže na ostrvu Kvale. U pitanju je bila vrsta orla – afrički belorepan (Haliaeetus vocifer). Ali, bila sam u vodi i mogla sam samo da mu se divim dok je preletao ostrvo. Posle ovog prijatnog osveženja u vodama Indijskog okeana, izašla sam na obalu da se malo prosušim pre nego što krene ručak.
A onda sam primetila ozbiljnu „bitku“ na nebu. Očigledno je afrički belorepan uznemirio gnezdo nekih indijskih vrana (Corvus splendens), jer su ga sada dve vrane jurile po nebu ne bi li ga oterale od svog gnezda. Situacija je bila apsolutno fantastična i ja sam odjurila do stolova za ručak gde su mi bile stvari da bih uzela foto-aparat. Dok sam se vratila, afrički belorepan je samo lagano kružio iznad pučine, a uskoro se i uputio ka glavnom ostrvu Ungudža. Bila sam veoma srećna što sam uopšte i uspela da ga uhvatim svojim aparatom.
Sada je već došlo vreme za ručak koji su naši vredni domaćini postavili. Glavna ponuda se sastojala od morskih plodova uključujući jastoge, škampe, lignje i tunjevinu.
Ja jako volim ovu vrstu hrane, tako da sam bila vrlo zadovoljna, a mogla sam i da imam dopunu nakon što sam pojela sve što je prvobitno bilo na tanjiru.
Pošto smo imali još vremena na ostrvu, posle ručka sam otišla ponovo da plivam. Voda je svakako bila izuzetno primamljiva.
Ostali smo još neko vreme na plaži da bi se kupali, a kasnije smo se ponovo ukrcali u brodiće i uputili ka kopnu, tj., ka glavnom ostrvu na Zanzibaru – Ungudži. Ponovo smo prošli pored peščanog spruda Kvale, a ja sam ponovo „morala“ da ga slikam.
Već sam pomenula da je dan bio organizovan tako da nam je prtljag iz hotela u Stoun Taunu jednim kombijem bio prebačen u hotel u Nungviju, dok smo mi nakon povratka sa mora krenuli mini-busem ka severu Ungudže gde se na samom vrhu ostrva nalazi to selo Nungvi u kojem smo proveli ostatak odmora.
Intenzivno sam uživala dok smo se vozili kroz središnje delove ostrva jer je zeleni Zanzibar poznat po vegetaciji, pa sam ponovo mogla da se podsetim i drveća manga, i banana, i papaja, kao i da uživam u divnim prizorima života lokalnih stanovnika duž jednog od glavnih puteva na ostrvu.
Do Nungvija nam je bilo potrebno oko sat i po vremena vožnje. Došavši u hotel, smestila sam se u sobu, na kratko našla sa grupom da bi nam vodič objasnila gde se šta nalazi u okolini, a onda sam sa svojom cimerkom Lelom otišla na večeru. Večera nije bila spektakularna (šta sam izabrala, to sam i dobila), ali je pivo bilo odlično.