Zanzibar (Tanzanija) 2022, 6. deo (Nungvi, NP Mikumi)
Naredni dan je bio slobodan, ali sam ja poželela da radim ono što volim na tropskim odredištima, a to je bilo da šetam plažom u rano jutro. Tako sam i uradila i to je trajalo skoro sat i po vremena. Bilo je jasno da je bilo vreme oseke i sasvim fino je moglo da se vidi koliko se voda povukla.
Naime, u ovom delu se iznad plaže od sitnog, belog peska vidi uzvišenje za koje pretpostavljam da je nekakav koralni greben iz prošlosti. Svi trajni objekti se grade na tom uzvišenju, a ne na samoj plaži. Osim toga, vidi se i gde morska voda, plima i talasi lagano „nagrizaju“ čvrstu materiju koja čini ovaj deo obale.
Nakon te divne jutarnje šetnje sam otišla na doručak i tamo sam se razvlačila jako dugo. Toliko da sam popila čak tri kafe, što je vrlo netipično za mene. Glavni razlog za to je bio da je hotelski restoran bio na samoj plaži, a pogled je bio divan. Toliko sam se opustila i uživala da me je mrzelo da se pokrećem, pa otud toliko kafenisanje.
Kasnije sam ipak sa Lelom, divnom ženom sa kojom sam delila sobu, otišla na plažu gde smo našle mesto u debeloj hladovini, ispod neke drvene terase koja je pripadala hotelu ili restoranu na obali.
Povremeno sam napuštala bezbednost debele hladovine jer sam bila potpuno zadivljena lepim bojama i imala sam potrebu da slikam plažu.
Izuzetno sam uživala ne samo u divnim bojama, već svakako i u kupanju. Voda je bila divna, a i plima je počela da nadolazi. To je na Zanzibaru vrlo tipično. Svuda postoje plime i oseke, ali je ovde razlika prilično velika i primetna. Između moja dva kupanja je voda postala dublja sigurno za pola metra, a nastavila je da nadolazi i kada smo se Lela i ja povukle u sobu na kratki odmor. Plan nam je bio da odemo u šetnju po selu Nungvi da bi ga malo bolje upoznale.
Kada smo krenule u tu šetnju, ja sam prvo sa terase našeg hotela gde se služi doručak prvo slikala plažu. Sada je bilo rano popodne i sunce je sijalo svom svojom jačinom.
Nungvi je jedno veće selo na samom severnom vrhu ostrva Ungudža koje, kao što sam ranije već pominjala, često zovu Zanzibar, što je zapravo naziv za čitav arhipelag i polu-autonomnu pokrajinu koja pripada Tanzaniji. Kao podsetnik, evo mape koja prikazuje mesta koja sam obišla tokom ovog putovanja:
Ranije je selo bilo poznato po pravljenju tradicionalnih brodića/čamaca koji plove na jedra, a zovu se „dau“. Međutim, danas je sa razvojem turizma Nungvi postao poznat pre svega po svojoj divnoj plaži, pogotovo onom delu na zapadnoj strani. Da pojasnim – kako Nungvi zauzima sam severni vrh ostrva koji je skoro špicast naselje i bezbrojni hoteli se šire i sa istočne i sa zapadne strane ostrva.
Lela i ja smo sada hodale uličicom koja nas je vodila ka nekakvom trgu u okviru sela. Svi ovi termini – ulica i trg – treba da se shvate u relativnom smislu. Naime, postoji asfaltni put koji sa juga ostrva vodi do središta naselja, a odatle kreću zemljane ulice. Neke od njih su neopisivo izlokane, a to sasvim odgovorno mogu da kažem za ulicu kojom smo se od asfaltnog puta vozili do hotela. Često sam mislila da bih brže prošla tu udaljenost peške, jer je mini-bus morao da mili, ali mi u suštini nije smetalo, jer na kraju krajeva, to je deo Zanzibara. Ako čovek hoće lepe i odlično održavane puteve, treba da ide u Nemačku ili Švajcarsku.
Ulice kojima smo Lela i ja ovom prilikom hodale bile su sasvim u redu, a prijalo je i što je postojala hladovina jer je sunce bilo izuzetno jako.
Posle ovog mirnog dela koji se vidi na prethodnoj slici, došle smo i do dela gde je bilo radnji za turiste. Ja odavno već ne kupujem nikakve suvenire, a sa sobom nosim sve što mi je potrebno za plažu. S druge strane, žao mi je da tim ljudima koji tu rade ne pravim nikakav posao, ali šta sad ja tu mogu, osim da fotografišem?
Došavši do tog trga jasno je moglo da se vidi da razlika između Zanzibara i nekih razvijenih zemalja nije samo u kvalitetu održavanja ulica i puteva. Scena sa sledeće slike mi je upala u oči, ali sam ipak pomislila, ako ne smeta ljudima koji tu stalno žive, zašto bi meni smetalo?
Na trgu koji se vidi na sledećoj slici ima par manjih samoposluga, ali i jedna apoteka, a novac može da se menja na raznim mestima. Nama je ipak najvažniji bio jedan neupadljiv restoran koji između ostalog nudi izvanredne sveže ceđene sokove i smutije – gotovo čitav obrok u jednoj čaši.
Ostatak dana sam provela baš kako treba na odmoru – malo odmarajući u sobi, a malo na plaži. Treba imati u vidu da u decembru sunce na Zanzibaru zalazi oko 18.30 (u toku godine razlika u vremenu zalaska sunca je samo oko pola sata – Sunce otprilike zalazi od 18.15 do 18.45). Lela i ja smo došle na terasu našeg hotela da bismo gledale zalazak Sunca, a to je ujedno bila i prilika da neizbežno posmatramo predstavu koju su na plaži izvodili neki lokalni zabavljači. To je na svim plažama veoma redovna pojava u toku čitavog dana, ali moram da priznam da me nije previše zanimalo. Čak mi je povremeno i smetala bučna muzika koju su oni donosili sa sobom, jer bih više volela da sam uživala u zvucima prirode.
Ovde smo i večerale, jer sam ja morala rano da idem na spavanje, pa nisam uopšte ni razmišljala da idem na bilo koje drugo mesto. Izabrala sam tunjevinu i ona nije bila loša.
Razlog zašto sam morala da idem rano na spavanje je taj da sam narednog jutra ustajala u 4.30! Naime, išla sam na još jedan izlet, a ovaj je bio poseban. Krenula sam mini-busem iz hotela malo posle 5 ujutru i ovom prilikom je bilo samo nas 5-6 iz grupe koji smo išli na ovaj izlet. Prvo smo se vozili oko sat vremena da bismo došli na aerodrom kod Zanzibar sitija.
Ovog dana sam išla u Nacionalni park Mikumi koji je četvrti po veličini nacionalni park u Tanzaniji. Jako sam se radovala ovom izletu i već u Beogradu sam odlučila da neizostavno želim da idem. Prvobitna verzija izleta je bila da se ide brodom do Dar es Salama, najvećeg grada u Tanzaniji, a odatle bi se autobusom išlo dalje oko 300 km do nacionalnog parka. Posle bi se istim putem vraćali nazad. Ova verzija izleta je trebalo da traje tri dana i spavalo bi se na kopnu, ali nam je ovde po dolasku ponuđeno da idemo avionom i to bi trajalo samo jedan dan, a cena je bila ista. Nisam imala ni trenutka premišljanja i odmah sam se prijavila za izlet.
U ovoj verziji izleta, leti se malim avionima i posle oko sat vremena sleće se direktno u nacionalni park. Mi smo ovde stigli oko 8 ujutru.
Za početak mi je bilo simpatično da je aerodromska pista od – zemlje. Nigde nije bilo asfalta.
A „aerodromska zgrada“ je bila u skladu sa čitavim aerodromom.
Ovde nas je sačekao jedan mladić koji će nam ovog dana biti i vozač i vodič, a obilazak je bio predviđen u džipu koji je tako napravljen da omogućava lep pogled na sve strane. Ja sam zauzela mesto odmah iza vozača i bila vrlo zadovoljna. Kako će se ispostaviti, to je olakšalo komunikaciju, a i njemu je vrlo brzo postalo jasno da sam ja iz čitave grupe bila najzainteresovanija za različite životinje, pa je često znao da stane i čeka dok ja slikam, da bi tek onda krenuo dalje.
Kada se dolazi na safari, važno je da posetioci budu obučeni u odeću neutralnih boja. To nam je već bilo rečeno pre polaska na izlet. Ono što nam je ovaj lokalni vodič rekao na licu mesta je i da treba da ne pravimo nikakvu buku, niti da skačemo po kolima ili pravimo nagle pokrete i mašemo. Dakle, standard je mirno posmatranje životinja i prirode.
Moram da kažem da je bila jedna osoba u mojoj grupi koja je posebno odskakala od svega prethodno navedenog. Za početak je (sa još jednom osobom) bila obučena u odeću drečavih boja. Valjda njih dve nemaju odeću neutralnih boja ili ne znaju šta je to. Ali, to mi i nije smetalo. Međutim, kada smo kretali sa aerodroma ona je od vozača tražila da – pusti muziku!!! Tu sam reagovala i rekla da smo došli na safari i da se tu gleda i sluša priroda. Doduše, ni vozač nije imao nikakvu nameru da je posluša.
Nisam mogla da se čudom načudim zašto neki ljudi idu u razne obilaske koji ih suštinski ni najmanje ne zanimaju, niti znaju bilo šta o tome, niti žele da nauče bilo šta. Razumem da imaju pare i da žele da pričaju drugima gde su sve bili, ali... Valjda postoje i bolji načini da se pare potroše i da se čovek hvališe pred prijateljima.
U svakom slučaju, veoma brzo nakon napuštanja aerodroma, možda već posle nekih 5 minuta, ugledali smo i prve životinje. U pitanju su bile impale.
Uskoro smo u daljini ugledali i prvu žirafu.
Povremeno se džip zaustavljao da bi se nešto bolje videlo, pa sam tako u krošnji drveta na mojoj strani puta ugledala i dugorepog fiskal svračka (Lanius cabanisi).
Ali, ono što me je počelo posebno da oduševljava, a trajaće čitav dan, to je pogled svuda oko mene. Imala sam utisak kao da sam ušla u svoj televizor dok traje neki prirodnjački program, jer to je jedino mesto gde sam ranije viđala savanu. Još kao dete sam zajedno sa svojim bratom obožavala da gledam dokumentarne programe koji su prikazivali različita staništa i životinje koje ih naseljavaju. I dan danas, kada imam vremena, najviše na TV-u volim da gledam kanale koji prikazuju prirodu.
A zatim smo u jednom trenutku u daljini ugledali slonove. Bila sam vrlo srećna da imam foto-aparat koji je mogao fino da ih približi.
Ovde je, kao što se vidi, bilo jedno manje krdo slonova, a nešto dalje, na drugoj strani puta, ugledali smo i jednog usamljenog slona.
Naravno, ovde osim životinja mogu da se vide i razne zanimljive biljke, uključujući i drveće.
Ali, pošto sam bila očarana životinjama, ovom prilikom sam manje pažnje posvetila svetu flore, osim u par slučajeva. Za početak smo prošli pored drveta kigelija koje se na engleskom zove „drvo kobasica“ (Kigelia africana). Kada mu se malo bolje zagledaju plodovi sasvim je jasno otkud ovaj naziv.
Zatim smo skoro na sred puta naleteli na mladunče bušbak antilope (Tragelaphus sylvaticus). Majka je bila u blizini i nju nismo videli, ali smo na kratko mi gledali mladunče, a ono nas, da bi nas zatim napustilo i otišlo da se pridruži svojoj majci.
U blizini su bile i crvenogrle jarebice (Pternistis afer).
Uskoro smo prošli i pored jezerceta koje služi kao pojilište za životinje, ali nam je rečeno da ćemo se tu vratiti kasnije.
Za sada smo se vozili dalje i ubrzo ugledali par afričkih bivola.
A onda smo krenuli da nailazimo na razne ptice. Neke su šetale po travi ili putu, dok su druge bile gde bi se i očekivalo, a to je u drveću.
Naravno, nije ovde sve ovako lepo i šareno. Život se sastoji od raznih stvari, uključujući i smrt koja je u savani često nasilna.
Zatim smo ugledali i veliko krdo afričkih bivola koji su se uputili ka onom pojilištu. Mi svakako nismo bili jedini koji smo ovde došli i koji smo ih sada ugledali, a na sledećoj slici se vidi i da postoje različiti tipovi vozila za obilazak nacionalnog parka.
Na sledeće dve fotografije su mi posebno simpatične impale.
Dalje smo nastavili sa vožnjom i put je vodio kroz delove gde je bilo malo više drveća, ili se spuštao do suvog korita reke, pa onda ponovo uzbrdo, a zatim smo došli i do jednog ravnog dela sa retkim i niskim drvećem.
A onda smo došli do nečega što je za mene bilo veliko iznenađenje.