Zanzibar (Tanzanija) 2022, 8. deo (NP Mikumi)
U Nacionalni park Mikumi u Tanzaniji došla sam na jednodnevni izlet sa Zanzibara. To je bilo moguće zahvaljujući činjenici da sam od Zanzibara do nacionalnog parka letela avionom zajedno sa još 4-5 ljudi koji su se kao članovi grupe sa kojom sam bila tokom ovog putovanja prijavili za safari. Uzgred, avion je bio za oko 30-ak ljudi, tj, moja grupa nije sama išla na ovaj izlet.
Posle drugog susreta sa lavovima, ljudi iz moje grupe su želeli žarko da vide i leoparda. Vodič/vozač je rekao da se oni izuzetno retko viđaju, ali je valjda u očekivanju dobre napojnice nekoliko puta silazio sa glavnih puteva i vozeći preko savane kolima se zavlačio u neke delove gde se valjda može pretpostaviti da se leopardi sakrivaju u toku dana.
Mada ja svakako ne bih imala ništa protiv da sam videla leoparda, nisu mi bili baš previše jasni moji saputnici jer je na osnovu njihovih pitanja (da li u nacionalnom parku ima tigrova/jaguara/puma?) bilo sasvim jasno da oni nemaju pojma o velikim mačkama. Pretpostavljam da im se dopadala ideja da svojim prijateljima kod kuće mogu da se hvale da su videli nešto što „retko ko vidi“. To je u današnjem svetu postao veoma čest motiv za ljudsko ponašanje.
U svakom slučaju, vozač/vodič je u jednom trenutku ugledao mladu slonicu kako mirno sa mladunčetom stoji u hladu i onda je rešio da nas kolima približi njima.
Moram da priznam da mi se ovo na prvi pogled dopalo, jer sam poželela da iz veće blizine i vidim i snimim slonicu i njenu bebu. Ali, kako se naše vozilo približilo, tako su slonica i njeno mladunče počeli da se udaljavaju od nas.
Vozač/vodič je onda vešto postavio vozilo sa druge strane, a slonica je nastavila da praktično beži od nas zajedno sa svojim mladunčetom koje je pokušavalo da stigne svoju uznemirenu mamu.
Meni ovo već više uopšte nije bilo simpatično. Uostalom, to bi bilo kao kada bi neku mladu mamu Homo sapiensa koja je izvela svoju bebu u šetnju krenuli da okružuju neki nepoznati i potencijalno agresivni ljudi.
U jednom trenutku je slonica stala i okrenula se ka nama, mladunče se sakrilo iza nje, a onda je brižna mama zatrubila kroz surlu i nasrnula u našem pravcu tako što je jednom nogom kao krenula prema nama. Neko je u našim kolima vrisnuo, ja sam vrlo nezadovoljna počela da gunđam kako se ovo svodi na zlostavljanje životinja, a vozač/vodič je onda odustao od dalje potere.
Mama slonica i njeno čedo su sada mirno mogli da odu do neke druge hladovine.
Dok smo se vraćali ka glavnom putu, jedna žena koja je bila među mojim saputnicima (ona koju sam već pomenula i koja je imala želju da joj muzika glasno svira dok je na safariju) koja je uglavnom sve vreme nešto pričala (nije zaklapala) iz nekog, meni nejasnog, razloga odjednom je prodornim glasom dreknula: „Hakuna matata!“ Valjda se uplašila od one slonice, pa je višak kortizola sada izbacila kroz uzvikivanje fraze na svahiliju koja znači „nema problema“. Meni je to posle onog mrcvarenja slona već bilo previše i apsolutno mi je smetalo, pa sam onda ja njoj odbrusila da ovde ne treba da se dere i da za takve svrhe može da ide u zoološki vrt. Hoću da kažem da je došlo do scene i da nema raja na zemlji – svuda su problemi. Do kraja putovanja uglavnom nismo pričale, ali je meni tako i odgovaralo. S druge strane, shvatila sam zašto ja ne volim da idem u okviru grupa, pošto meni ljudi često idu na živce.
Bilo kako bilo, nešto dalje smo ponovo u senci drveća ugledali i neke žirafe. I one su pokušavale da se tu ohlade tako što će izbeći otvoreni prostor i jako sunce.
Kada sam birala koje ću fotografije ovde postaviti, jednostavno nisam uspela da se odlučim za jednu ili dve. Mada veoma slične, sve su mi bile veoma simpatične i drage.
Onda je vozač/vodič ponovo krenuo da se previše približava životinjama, ali se njima to nije ni najmanje dopalo, pa su jednostavno krenule da beže. Odlično! Ja jesam fotografisala i snimala, ali mi je u stvari bilo izuzetno drago da su žirafe pobegle.
Dok smo na jednom mestu stajali, na zemlji sam ugledala bodlju nekog bodljikavog praseta. Ne znam otkud tu, ali eto, uočila sam ga i bilo mi je drago.
A zatim smo ponovo krenuli da u „potragu“ za leopardom.
Manje-više sam bila sigurna da nećemo pronaći leoparda, ali mi je makar bilo drago da više nismo uznemiravali životinje. Ovim životinjama ovde čovek treba da se divi sa pristojne udaljenosti na kojoj se one ne osećaju ugroženo. Osim toga, mislim da posetilac treba da bude ispunjen osećajem zahvalnosti prema Bogu i Univerzumu što ima tu privilegiju da je ovde došao i da oseti poniznost pred ovakvom veličanstvenošću. A za početak bi trebalo makar putem televizije da stekne elementarno obrazovanje i da, na primer, zna da tigrovi/jaguari/pume ne žive na afričkom kontinentu i da gnu nisu „divlje krave.“ Da, da... Svašta sam ja čula tokom ovog safarija.
Ali, posle neuspešne potrage za leopardom, došli smo i da vidimo i jedan sasvim poseban baobab. Mi smo baobabe viđali na više mesta, oni ovde nisu retkost, ali ovaj do kojeg smo sada došli je ipak malo drugačiji od većine.
Ja sam o baobabima dosta pisala u okviru svog putopisa sa Madagaskara, jer je od osam vrsta baobaba šest endemično upravo na Madagaskaru, tako da sada neću mnogo da se bavim ovom vrstom drveća. Jedna od vrsta, sedma od ukupno osam, prirodno raste u Australiji, a osma, Adansonia digitata, raste na afričkom kontinentu kao i u delovima Azije (Jemen i Oman). Dakle, upravo toj vrsti, Adansonia digitata, pripada i ovaj baobab koji smo posetili, a kod kojeg se nalazi i čistina sa stolovima i toaletom gde posetioci parka mogu da naprave pauzu.
Ovaj baobab ima veliku šupljinu u sredini u koju odrasla osoba lako može da uđe (obratiti pažnju na ženu sa desne strane na prethodnoj slici) i taj su prostor koristili lovokradice da bi sakrili svoju opremu, ali i da bi se oni sami sakrili pošto unutra mogu da se vide i „merdevine“ za penjanje.
Ipak, bez obzira na ovu nemoralnu vrstu korišćenja, baobab je izuzetno korisno drvo – njegova kora se koristi u prirodnoj medicini, od voća može da se pravi sok i džem (probala to na Madagaskaru, ali nisam bila oduševljena), od kore mogu da se prave užad, odeća, lokalni šeširi i korpe, a takođe je ovo drveće bitno i za lokalnu faunu. Pavijani obožavaju njegove plodove, a u krošnji se gnezde ptice i danju spavaju veliki ljiljci (vrsta velikih slepih miševa).
Posle ove pauze smo nastavili sa vožnjom po nacionalnom parku. Ja sam i dalje intenzivno uživala, čak i kada nije bilo životinja na vidiku, jer me je sve ovo podsećalo na brojne dokumentarne emisije o životu u savani koje sam tokom svog života gledala, a evo sada sam i ja bila tu.
Inače, kada sam pitala vozača/vodiča da li u nacionalnom parku žive gepardi rekao mi je da ne žive jer, kako mi je objasnio, ovoj vrsti mačaka je potrebno mnogo više ravnog prostora da bi mogle da love. Očigledno ravnica koja se vidi na prethodnoj fotografiji nije dovoljna.
Uskoro smo ponovo naišli na par žirafa. Jedna je usamljeno šetala na otvorenom, a druga je nešto dalje bila u društvu svog mladunčeta.
Ubrzo smo videli i treću koja je stajala u hladu, doduše ne sama. Bila je u društvu par majmuna, mada se sasvim jasno nisu družili – štaviše okrenuli su leđa jedni drugima.
Nedaleko odavde videli smo i jednog malog pavijana koji se sladio nekim voćem.
Kada već pominjem krošnje, uskoro smo došli i do dela nacionalnog parka gde je bila predviđena pauza za ručak i delovi tog „urbanog“ segmenta mogu da se vide na sledećoj slici, ali je mnogo zanimljivija krošnja drveta i to je bilo upravo ono što sam i htela da snimim.
Ako se malo bolje pogleda, na vrhu krošnje, sa desne strane, vidi se jedna velika ptica. Uspela sam i da je uzumiram i to je vrsta rode koja se zove marabu (Leptoptilos crumeniferus).
Zatim smo došli i do tog „urbanizovanog“ dela nacionalnog parka gde se nalazi više bungalova u kojima je moguće da posetioci i spavaju, pošto se u nacionalnom parku organizuju i višednevni obilasci. Takođe postoji i jedna veća zgrada sa jednom velikom prostorijom u kojoj su stolovi, jer je tu praktično trpezarija za posetioce.
Ali, i ovde su mogle da se vide neke zanimljive životinje. Na primer mužjak majmuna vervet (Chlorocebus pygerythrus).
Kako znam da je mužjak? Pa pogledajte mu mošnice. One su jasno tirkizno plave boje.
Posle ručka sam još piljila po travnjaku oko bungalova, pa sam tako uočila i ljupke plave ptičice. Ovo su plavoglave leptiraste zebe (Uraeginthus cyanocephalus).
A onda se pojavila i bradavičasta svinja.
Bradavičasta svinja je jedina vrsta svinja koja se prilagodila paši i životu u savani. Ipak, pošto ima kratak vrat i relativno dugačke noge, ona to radi veoma specifično – kleči na prednjim nogama koje su u zglobu ojačane da bi ovo bilo izvodljivo bez povreda. Vrlo zanimljivo!
Posle ove pauze za ručak i kratki predah, ponovo smo seli u specijalni džip sa stepenasto poređanim sedištima i nastavili obilazak Nacionalnog parka Mikumi. U neku ruku su se životinje sada već „ponavljale“, ali meni to ni najmanje nije smetalo. Tako smo ispod jednog usamljenog drveta koje je imalo veliku i bogatu krošnju, pa je samim tim pravilo i dobru hladovinu, ugledali krdo impala.
Vozilo se zaustavilo, a ja sam mogla i da zumiram. Osim što se na sledećim fotografijama vide impale, zanimljivo je da se vide i crvenokljune govedarke (Buphagus erythrorynchus). Ove ptice se hrane insektima, a po pravilu ih nalaze na velikim domaćim i divljim sisarima u vidu krpelja. Sisari ih sasvim mirno tolerišu jer ih ptice oslobađaju napasti.
Nešto dalje smo prošli pored još jednog ogromnog drveta oko kojeg se nalazi čistina sa drvenim stolovima, a verovatno i toalet. U okviru parka postoji više ovakvih mesta, jer posetioci povremeno treba i da naprave pauzu.
Inače, često sam pravila i video-snimke tokom vožnje, pa evo jedne kratke kompilacije koja se završava u trenutku kada smo naleteli i na par bradavičastih svinja.
Dok je jedna bradavičasta svinja mirno pasla koristeći svoja „kolena“, druga nas je zbunjeno posmatrala.
Savane su pretežno travnata područja, ali su tu i tamo prošarana drvećem – negde usamljenim, negde u grupama.
Mada sam ja ovde bila u vreme takozvane „kratke kišne sezone“, kao što može da se zaključi sa fotografija vegetacija nije bila previše bujna, što je olakšavalo da se neke životinje uoče. Na primer, vrsta eje močvarice koja je šetala po travi.
Zebre je već bilo mnogo lakše uočiti, jednostavno zato što su veće.
A onda smo konačno ugledali i gnuove. Nije u pitanju bilo ogromno krdo, kao što se često može videti po dokumentarnim filmovima koji prikazuju čuvene seobe ovih antilopa, ali sam ja bila ipak veoma zadovoljna.
Postoje dve vrste gnuova, a ovo je takozvani obični gnu (Connochaetes taurinus).
Pošto smo se kratko zadržali kod gnuova da bi ih slikali, nastavili smo dalje, pa smo ubrzo ponovo videli neke ptice kako hodaju po zemlji. Tako sam snimila mladog palminog lešinara (Gypohierax angolensis), ali i divnog Lidbiterovog kljunoroga (Bucorvus leadbeateri).
Inače, Lidbiterov kljunorog jedna istinski velika ptica i teško je da ga čovek ne primeti. Prosečna dužina mu je oko 1 m, a težina oko 4 kg.
I dok su ove ptice šetale po zemlji, na jednom drvetu je moglo da se vidi nekoliko gnezda. Ne znam da li su vlasnici bili kod kuće ili su i oni negde jurili crve ili leševe po savani.