Nakon kraćeg popodnevnog odmora u stanu koji sam iznajmila tokom svog kratkog boravka u Bariju, krenula sam ponovo u šetnju, ali sam takođe shvatila i da sam pomalo gladna. Ne previše, ali dovoljno da poželim da nešto i pojedem i posle budem mirna.
Ovom prilikom sam se odlučila da spojim „lepo i korisno“ – otišla sam do šetališta pored mora (Lungomare Nazario Sauro) koje se dosta često pominje kao zanimljivo mesto koje treba posetiti.
Ipak, ja sam prvo otišla da jedem i to na mestu koje mi je preporučeno. Utisak mi je bio da je, kao i u puno drugih gradova u svetu, i u Bariju poslednjih godina „ulična hrana“ počela da dobija na popularnosti, pa samim tim i na kvalitetu, maštovitosti i raznovrsnosti. Ovde je jedan od specijaliteta koji se nude bio sendvič sa hobotnicom. Tek kada je stigla hrana, shvatila sam da sam u stvari prilično gladna i sve sam odmah, bez ikakvog oklevanja, pojela. Bilo je odlično!
Kasni ručak u Bariju
A što se tiče šetališta pored mora, pa... njegova glavna prednost je da je pored mora i da je prilično široko, pa tu šetnja svakako prija.
Bari, detalj
Na drugoj strani ulice se mogu videti veoma lepe „palate“, ali i brojni kafići i restorani, tako da šetnja pored mora može da bude višestruko prijatna i inspirativna.
Bari, detalj
Mada sam pojela samo „sendvič“, meni je on bio sasvim dovoljan i sada sam samo lagano šetala pored mora u pravcu starog grada u Bariju koji se naziva jednostavno – Bari Vekja, tj, Stari Bari (Bari Vecchia).
Bari, detalj
Dok sam stigla do jednog od glavnih trgova u starom delu grada, Pjaca Merkantile (Piazza Mercantile), i tu popila jedno lepo, hladno i veliko pivo, veče je već polako počelo da pada. Pivo nisam snimila namerno, jer nije bilo lokalno, ali kad sam već zauzela mesto u kafani, mrzelo me je da ustajem zbog takvog detalja. Zato sam nešto kasnije snimila trg, a onda se ponovo uvukla u ulice starog grada.
Bari, detalj
Bari, detalj
Međutim, mada je još uvek bilo pomalo rano, meni kratak popodnevni odmor nije bio dovoljan da mi nadoknadi premalo spavanja prethodne noći, tako da sam odlučila da se lagano uputim ka iznajmljenom stanu. Za to sam u većem delu koristila jednu od centralnih ulica, koja je uglavnom pešačka (Via Sparano). Njena prevashodna komercijalna priroda ne umanjuje lepotu zgrada i detalja.
Bari, detalj
Bari, detalj
Narednog dana sam odlučila da pre podne budem „lenja“. Nisam imala nikakvog razloga da žurim, a tako će praktično da ostane tokom čitavog ovog putovanja. U Apuliju sam došla na dve nedelje, pre svega imajući u vidu da ću se od mesta do mesta uglavnom prebacivati javnim prevozom što zahteva više vremena. Dve nedelje je možda za moju verziju obilaženja bilo i previše. S druge strane, meni u Italiji nije teško da ubijam vreme – osim divnih prizora, bilo da su u pitanju priroda ili ljudska naselja, uvek je tu i neka poslastičarnica, ili kafić, ili restoran. A uostalom, gde je bolje praktikovati upravo italijansku filosofiju života nego ovde – Dolce far niente!!! U bukvalnom prevodu: „Slatko je ne raditi ništa!“.
Zapravo mi je ovog prepodneva mali prenosni kompjuter pravio neke probleme, pa sam se upetljala u to. Na kraju sam odustala i onda konačno krenula u šetnju. Ponovo sam otišla do starog grada i gotovo besciljno lutala šarmantnim ulicama i trgovima punih slikovitih detalja.
Bari, detalj
Bari, detalj
Bari, detalj
Bari, detalj
Bari, detalj
A onda sam otišla i do jednog mesta da bih sebi obezbedila ručak. Radi se o poznatom mestu koje pravi i prodaje apulijski specijalitet za poneti – fokaču bareze (focaccia barese) ili fokaču iz Barija. Ali, trebalo je prvo sačekati u jednom dugačkom redu.
Bari, detalj
Kada sam došla na red, morala sam da budem brza da bih snimila šta se dešava. Ljudi koji tu rade su veoma efikasni i nema se vremena za gubljenje jer napolju čeka još zainteresovanih kupaca. Lepo su mi spakovali moju fokaču koju sam planirala da pojedem u stanu pre nego što odem na jedan kraći izlet.
Vraćajući se ka stanu, morala sam da se zaustavim na jednom mestu i snimim ono što sam primetila već prethodnog dana. U blizini ulaza u stari grad, postoji „aparat“ na kojem može da se kupi voda i to tako što kupac donese svoju ambalažu. Na raspolaganju su tri verzije vode: hladna negazirana, blago gazirana i mikrofiltrirana gazirana voda, a može da se bira 1 litra ili 3 litre. Mislim da je sve to sasvim lepo.
Bari, detalj
Zatim sam se vratila u stan i tamo ručala fokaču. Bila je stvarno odlična. Dovoljno da sam poželela da po povratku kući i sama probam da je napravim. Evo rezultata i recepta:
Fokača bareze na moj način
FOKAČA BAREZE
- 500 g brašna za picu
- 1 krompir srednje veličine
- 300 ml mlake vode
- 20 g svežeg kvasca
- malo šećera
- 1 kašičica soli
- 20 ml maslinovog ulja
- 350 g svežeg paradajza (trešnjar je najbolji)
- masline (bez koštica)
- maslinovo ulje
- origano
Prvo je potrebno da se krompir u ljusci obari. Kada je dobro kuvan, treba da se oljušti i fino ispasira. Sveži kvasac istopiti u malo mlake vode u koju se doda šećer da bi se kvasac aktivirao. Krompir se spoji sa brašnom, kvascem i solju, a doda se i ostatak vode. Takođe se doda i maslinovo ulje. Testo je veoma lepljivo, ali treba da se ipak mesi oko 10 minuta.
Zamešeno testo se ostavi da nadolazi 1-2 sata, a zatim se premesi, ponovo oko 10-ak minuta. I dalje je dosta lepljivo, ali malo manje. Zatim se stavi u nauljenu posudu, prekrije i ostavi da stoji barem 12 sati. Drugim rečima, testo se zamesi veče pre nego što će da se pravi fokača, a posuda se stavi u frižider.
Narednog dana, testo staviti u nauljeni pleh za pečenje, pa nauljenim prstima razvući testo po plehu, a takođe napraviti i ulegnuća u testu. Poređati odozgo polutke paradajza i masline. Posuti origanom, a može i malo soli, i naprskati maslinovim uljem. Ostaviti da nadolazi pola sata, a onda peći u maksimalno zagrejanoj rerni (250 stepeni C).
A posle lepog ručka u Bariju, krenula sam na „izlet“. Zapravo sam otišla do mesta Polinjano a Mare. Ono je od Barija udaljeno oko pola sata vozom u pravcu juga.
Polinjano a Mare važi za jedno od brojnih ljupkih gradića koji se nalaze na apulijskom delu obale Jadranskog mora. On je posebno poznat po krečnjačkim liticama visokim oko 20 m koje se pružaju duž ovog dela obale, a gradić je podignut iznad tih litica. Zbog konstantnog pokretanja mora i talasa, vremenom su ovde izdubljene i pećine i to sve doprinosi slikovitosti mesta.
Ja sam prvo otišla do jednog proširenja pored mora da bih odatle bolje videla o čemu se ovde zapravo radi, ali kada sam stigla, sve je bilo okruženo privremenom visokom žičanom građevinskom ogradom jer su se izvodili nekakvi radovi. Zapravo, u ovom trenutku nigde nije bilo nikoga, ali je bilo jasno da se tu nešto gradi ili popravlja. Našla sam zgodno mesto gde sam kroz ogradu provukla svoj telefon i taman sam se spremala da slikam šta mogu, kada se pojavio jedan lokalni vodič sa par turista. On je jednostavno jedan deo ograde pomerio tako da je moglo da se prođe do ozidane ograde koja tu postoji iznad mora. Pitala sam da li i ja mogu da tu prođem na kratko da bih fotografisala i on se složio. Sve se brzo i fino završilo. A evo i slika (ispale su mnogo bolje nego da sam slikala kroz građevinsku ogradu):
Polinjano a Mare
Polinjano a Mare
Na prethodnoj slici se levo vidi i poznata pećina Grota Ardito dele Kaldaje (Grotta Ardito delle Caldaie), a evo je i snimljene malo bliže. Tu još bolje mogu da se uoče divne boje mora na ovom mestu.
Polinjano a Mare
Zahvalila sam se onom vodiču, a onda sam krenula da šetam prvo ulicom koja se pruža pored obale.
Polinjano a Mare
Zatim sam se uvukla u grad hodajući ka zapadu i istorijskom centru Polinjana a Mare (Centro Storico Polignano a Mare) ulicom koja ide sasvim pravo, ali suštinski prati obalu. Od nje redovno kraće ulice vode ka vidikovcima odakle ponovo može da se uživa u lepoti ove obale.
Polinjano a Mare
Ali, ni kuće koje se ovde mogu videti nisu ništa manje zanimljive i šarmantne. Naprotiv.
Polinjano a Mare
Polinjano a Mare
U međuvremenu je počela da pada i kiša. Povremeno sitna i retka, a povremeno i malo jača. Ja nisam ponela kišobran sa sobom, tako da sam morala da vodim računa kada snimam i mobilnim-telefonom i foto-aparatom da se ne bi previše nakvasili.
Polinjano a Mare
Kiša je na kratko stala i to baš u trenutku kada sam došla do trga Pjaca San Benedeto (Piazza San Benedetto). Kao što može da se zaključi gledajući sledeću fotografiju, temperatura je bila sasvim fina, uostalom bilo je prva polovina septembra.
Polinjano a Mare
Polinjano a Mare
A onda je kiša ponovo počela da pada nešto jače. Ja nisam bila jedina koja je bila bez kišobrana, ali mi ona, osim za fotografisanje, i nije previše smetala. Neki ljudi su ipak odlučili da se malo sakriju i sačekaju da kiša prođe.
Polinjano a Mare
Jedino sam morala pažljivo da koračam da se ne bih okliznula na mokrim, a uglačanim kamenim pločama koje prekrivaju ulice, ali me to nije sprečavalo da uočim zanimljive i slikovite detalje.
Polinjano a Mare
A onda sam došla i do vidikovca na krajnjem severnom rtu odakle sam mogla da vidim i litice nad kojima je podignut grad istočno, ali i kamenitu obalu zapadno od centra grada.
Polinjano a Mare
Polinjano a Mare
Posle kraće pauze radi fotografisanja, ponovo sam se uvukla u slikovite ulice, ali samo na kratko. Trebalo je otići i do vidikovca na zapadnoj strani istorijskog centra u Polinjanu a Mare.
Polinjano a Mare
Polinjano a Mare
Tu na zapadnoj strani istorijskog centra gradića postoji jedna ograđena terasa sa koje se pruža divan pogled na malu šljunkovitu plažu smeštenu između kamenih litica, a koja se zove Lama Monakile (Lama Monachile).
Polinjano a Mare, pogled na plažu Lama Monakile
Polinjano a Mare, pogled na plažu Lama Monakile
Dok sam ovde stajala i slikala, par ljudi je skakalo u vodu sa stene zapadno od plaže. Na sledećoj slici se vidi jedna žena u sred „leta“.
Polinjano a Mare
Posle ovoga sam otišla do trga Pjaca Vitorio Emanuele II (Piazza Vittorio Emanuele II), gde sam sela i popila kafu. Sa mesta na kojem sam se opuštala mogla sam lepo da vidim crkvu Svete Marije od Uspenja (Chiesa Madre Santa Maria Assunta), ali su tu u toku bile pripreme za neku sahranu, tj, za misu pre sahrane, pa sam odlučila da se kasnije vratim i obiđem crkvu.
Za sada sam krenula ka izlazu iz istorijskog centra Polinjana a Mare, a u blizini Stare kapije (Porta Vecchia) sam snimila i nekoliko zanimljivih detalja.
Polinjano a Mare
Polinjano a Mare
Polinjano a Mare
Odatle sam ulicom koja vodi ka zapadu krenula u šetnju, a sa mosta koji vodi preko jaruge na čijem kraju je plaža mogla sam da vidim kako sve to izgleda iz drugog ugla. Ako se sledeća fotografija malo bolje zagleda, gore desno može da se vidi ona terasa-vidikovac odakle sam prethodno snimila plažu Lama Monakile.
Polinjano a Mare
Sada sam otišla do prostranog platoa koji je nastavak ulice Largo Đelzo (Largo Gelso), pa sam tu prvo otišla do jednog mesta odakle može lepo da se posmatra i fotografiše istorijski centar grada.
Polinjano a Mare
Mada se i na prethodnoj slici može videti ona terasa na kojoj je dobar vidikovac, evo je ponovo, malo približeno. To svakako mora da bude nezaobilazno mesto za svakog posetioca ovog ljupkog grada.
Polinjano a Mare
Takođe sam odavde snimila i deo stenovite obale, pa sam odlučila da se tu i spustim.
Polinjano a Mare
U međuvremenu je kiša potpuno prestala da pada, a dok sam ja ovde snimala šta mi se učinilo zanimljivim, oblaci su se malo razmaknuli, sunčani zraci su prodrli i to je na trenutak stvorilo veoma dramatičnu scenu.
Polinjano a Mare
Na ovom platou se nalazi i spomenik čuvenom italijanskom pevaču Domeniku Modunju koji je rođen upravo u Polinjanu a Mare.
Spomenik Domeniku Modunju
Možda njegovo ime i ne zvuči poznato svima, ali je njegova najpoznatija pesma, čini mi se, jedna od melodija koje će živeti večno. Ja sam se setila te pesme, naravno, ali sam se takođe setila i da manje-više znam njene reči. Šta sam drugo mogla da uradim osim da snimim Mlog br. 10.
Kako ja znam da sebe lepo zabavim!
Nakon što sam snimila svoje pevanje, spustila sam se do kamenite obale i tu ponovo malo uživala u predelima, a malo fotografisala. Čak sam iskoristila i prisustvo dobrih komada stena na koje sam mogla da postavim svoj foto-aparat da bih se fotografisala. To je uvek zabavno.
Polinjano a Mare
Ja u Polinjanu a Mare
Polinjano a Mare
Polinjano a Mare, detalj
Od onog pevanja sam ožednela, pa sam se vratila do platoa i tu sela u jedan kafić.
Polinjano a Mare
Posle divne pauze sam se ponovo uputila ka istorijskom centru Polinjana a Mare, a na sledećoj slici se vidi i most koji vodi preko jaruge sa plažom.
Polinjano a Mare
Sada je dan već bio na izmaku, pa su i boje bile nešto drugačije, što me je takođe inspirisalo.
Polinjano a Mare
Ponovo sam se uvukla u stari deo grada, pre svega da bih otišla do crkve, a usput sam snimala razne detalje. Kod nekih su već bila uključena večernja svetla.
Polinjano a Mare
Polinjano a Mare
Polinjano a Mare
Tako sam se vratila do Pjace Vitorio Emanuele II, a sada sam mogla i da uđem u crkvu.
Polinjano a Mare
Polinjano a Mare
Već sam pomenula da se radi o crkvi Svete Marije od Uspenja.
Polinjano a Mare
Posle posete crkvi, ponovo sam izašla iz starog dela grada i krenula ka železničkoj stanici.
Polinjano a Mare
Uskoro sam se i vratila u Bari, a pošto sam tamo iznajmila stan blizu železničke stanice, sve je jednostavno i lako prošlo. Još sam imala ostatke one fokače bareze od ručka, pa sam to pojela, tako da nisam ni izlazila ovo veče. Uostalom, trebalo je i da se dobro odmorim jer sam već narednog dana kretala u svoje putovanje po Apuliji.