Na Azurnoj obali ili Francuskoj rivijeri, kako se ovaj deo mediteranske obale takođe naziva, bila sam pre puno, puno godina sa svojim bratom. Tada smo tuda prolazili sa turističkom grupom koja je autobusom putovala do Barselone. U sećanju su mi ostale neke crtice, ali dosta bledo, a u međuvremenu se i puno stvari izmenilo u mom životu. S druge strane, Azurna obala je u nesmanjenom obimu ostala privlačna. Manje-više da li tamo vole da žive ili da se okupljaju bogataši ovog sveta, to me nije mnogo zanimalo ni ranije, a ni sada. Za mene je bilo bitno da je to obala Sredozemnog mora u rano proleće i to je obećavalo lep, prijatan i opuštajući, mada svakako kratak odmor. Sada sam planirala da obilazim Nicu i različita mesta u njenoj blizini, pošto sam imala direktan let upravo do ovog grada u kojem sam iznajmila malen stan u centru. Evo i karte koja pokazuje koja sam mesta posetila tokom ovih nedelju dana.
Ipak, pre nego što sam stigla u Nicu, iz aviona sam uživala u prizorima Azurne obale.
Azurna obala
Kan viđen iz aviona
Od aerodroma u Nici do centra grada se lako stiže tramvajem (koji povremeno liči na metro jer ide ispod zemlje). Karta se kupuje na automatu na peronu i veoma je važno da se karta poništi u nekom od automata koji postoje u tramvaju. Ako putnik to ne učini, ispada kao da nema kartu i onda se plaća značajna kazna.
Meni je od stanice tramvaja do stana koji sam iznajmila bilo potrebno tek nekih desetak minuta peške. Čim sam se smestila, a to je podrazumevalo izbacivanje eventualnog viška stvari iz rančića, izjurila sam napolje jer je vreme bilo prilično fino – uglavnom sunčano, ali što je mnogo važnije – suvo.
Bila sam po malo gladna, ali ne toliko da bih sela negde da jedem, a u međuvremenu sam saznala za adresu jedne pekare u kojoj se kroasani prave na tradicionalan način, što znači sa puterom. Mada se kroasani obično jedu pre podne (a ovo je već bilo popodne), meni to ništa nije smetalo i fino sam prošetala do te pekare, kupivši tamo poslednji kroasan napravljen baš tog dana (pošto je pekara poznata po tome da svakog dana pravi nove, sveže kroasane). U slast sam ga pojela idući ka divnom, širokom šetalištu pored Sredozemnog mora.
Ulica koja vodi ka šetalištu pored mora
Sredozemno more u Nici
Čitava ulica koja ide pored obale zove se Promenad dez Angle (Promenade des Anglais) i to znači Šetalište Engleza. Jer upravo su imućni Englezi doprineli razvoju Nice kao odredišta za „zimsko letovanje“ u XIX veku.
Naime, već u prvoj polovini XIX veka, engleska aristokratija je „otkrila“ ovaj deo obale Sredozemnog mora (tada je Nica pripadala Kraljevini Pijemont-Sardinija) gde su zime bile blage, pogotovo u odnosu na Veliku Britaniju, pa su bogati Englezi u sve većem broju počeli ovde da dolaze i da grade sebi vile. Već 1820. godine se među Englezima pojavila ideja da se pored obale mora sagradi šetalište, a grad Nica je iskoristio tu ideju, pa je na kraju napravljeno mnogo veće šetalište od prvobitno planiranog. Uzgred, danas je ovo šetalište dugačko 7 km!
Kada je Francuska anektirala Nicu 1860. godine, šetalište je dobilo naziv koji se i danas koristi. Dakle: Promenad dez Angle. Danas je ovo šetalište dobro za sve, ne samo za (bogate) Engleze.
Promenad dez Angle
Ja sam u Nicu išla početkom aprila i mada je već zvanično bilo proleće i mada je ovo obala Mediterana i mada je bilo dosta sunca, ipak je bilo i sveže. To je moglo da se vidi i po kafeima kojih ima na više mesta na plaži duž koje prolazi Promenad dez Angle.
Neki su kafei prazni...
... a negde ima i hrabrih gostiju
Nica pripada regionu Provansa-Alpi-Azurna obala (Provence-Alpes-Côte d’Azur). Pošto su pre svega pripadnici britanske aristokratije i viših klasa ovde počeli redovno da dolaze zbog tih blagih zima i položaja grada (na obali mora, a visokim planinama zaštićen od hladnih evropskih zima), došlo je do urbanističkog razvoja koji je odgovarao ukusu stranaca. Ne samo da se grad širio van svog srednjevekovnog središta, već su se i nove zgrade gotovo takmičile u svojoj velelepnosti. Evo samo malo primera nekih od njih koje se mogu videti pored šetališta.
Čuveni hotel sa fasadom urađenom u stilu ar dekoa
Prozori i balkoni na pročelju su pravi, a oni na bočnoj fasadi su svi lažni (naslikani)
Tako sam došla i do zgrade Opere u Nici iz 1885. godine, tačnije njenog zadnjeg dela, pošto se u zgradu ulazi sa suprotne strane.
Zgrada Opere u Nici
Ako se malo bolje zagleda prethodna fotografija, dole desno može da se vidi jedna skulptura na postolju.
U pitanju je značajno manja verzija originala „Sloboda osvetljava svet“ koja je poznatija pod nazivom „Kip slobode“. Naime, ovaj deo šetališta se zove Kej Sjedinjenih država, pa je 2014. godine povodom renoviranja keja grad Nica postavio ovu skulpturu kao podsetnik na američko-francusko prijateljstvo.
Manji Kip slobode ispred zgrade Opere u Nici
Kej Sjedinjenih država praktično odvaja Staru Nicu od plaže, ali mene ovog popodneva nije zanimalo da ulazim u Stari grad, već sam samo nastavila duž obave.
Šetalište duž Keja Sjedinjenih država
Stari grad u Nici praktično počinje već na drugoj strani ulice, a tu je odmah i čuvena Pijaca cveća, Marché aux fleurs cours saleya, međutim, ja sam to ostavila za neki drugi put. Takođe nisam bila raspoložena ni da se penjem na Brežuljak sa zamkom, Colline du Château, koji se takođe vidi na prethodnoj slici, mada sam čitala da vredi da se čovek popne na brežuljak, jer osim što može da se ide u finu šetnju po parku, odatle se pruža i veoma lep pogled na Nicu.
Ja sam se zadovoljila da šetalištem idem oko brežuljka, a kako se tu ulica penje, ipak sam i ja mogla da uživam u lepom pogledu.
Nica
Kej Sjedinjenih država, a tu kreće i Stara Nica
Sa druge strane brežuljka se nalazi Stara luka u Nici.
Stara luka u Nici
Kada sam došla do kraja šetališta koje se vidi na prethodnoj slici, uočila sam sa strane jednu kuću na kojoj je bila tabla sa informacijama. Naime, na tom mestu se svojevremeno nalazila kuća u kojoj je 4. jula 1807. godine rođen Đuzepe Garibaldi, italijanski revolucionar i borac za ujedinjenje Italije.
Na ovom mestu se nalazila kuća u kojoj je rođen Garibaldi
Upravo ovo oslikava tu višestruku mešavinu francuskih i italijanskih elemenata koji se ovde prepliću.
S druge strane šetališta pored luke mogla sam da vidim tramvaj koji je trenutno stajao parkiran na svojoj poslednjoj ili početnoj stanici – zavisi kako se gleda. Naime, Stara luka u Nici se takođe naziva i Luka Limpija, Port Lympia, i to je ujedno i naziv tramvajske stanice, a tramvaj koji sam ovde videla pripada direktnoj liniji koja vodi do/od aerodroma u Nici.
Tramvaj na stanici Port Lympia
Na slici se takođe vidi i neoklasična Bogorodičina crkva iz Luke u Nici, Église Notre-Dame-du-Port de Nice, čija je izgradnja završena 1853. godine.
Bogorodičina crkva iz Luke u Nici
Odatle se pruža i lep pogled na Staru luku u Nici.
Stara luka u Nici
Zatim sam se zavukla u ulice iza Bogorodičine crkve, pa sam išla malo levo, malo desno, ali se nisam generalno udaljavala od Brežuljka sa zamkom, jer je trebalo na tu stranu da se vratim prema stanu u kojem sam odsedala u Nici.
Ulica u Nici
Tako sam slučajno došla i do ulice Bonaparta (Rue Bonaparte) koja je bila prepuna raznih kafića i restorana. Shvatila sam da bih mogla nešto i da pojedem, ali pošto nisam bila puno gladna, to sam odložila za kasnije.
Ovde sam za početak ugledala izlog sa divnim tradicionalnim francuskim slatkišima – kalison. Slični su marcipanu, ali sa izraženijim voćnim ukusom i tradicionalno su vezani za gradić Eks an Provans (Aix-en-Provence), ali pošto je i Nica deo Provanse, onda ima smisla da prikažem i slatkiše koje sam ovde snimila.
Slatkiši kalison
Idući dalje došla sam i do Trga Garibaldi, Place Garibaldi.
Trg i spomenik Garibaldiju
Ovaj prostrani trg je, naravno, nazvan po Garibaldiju koji je, dakle, rođen u Nici, a karakterišu ga veoma elegantne zgrade kojima je okružen. Posebno treba obratiti pažnju na veoma zanimljive fasade. Ako se malo bolje zagleda, jasno može da se vidi da na fasadama realno postoje samo prozori i žaluzine. Sve ostalo su naslikani ukrasi. Naravno, ne računaju se lukovi u prizemlju koji su pravi.
Trg Garibaldi, detalj
Trg Garibaldi, detalj
Posle šetnje po trgu, krenula sam uličicama Stare Nice. Formalno gledano, i sam Trg Garibaldi pripada Staroj Nici, mada se nalazi na njenom obodu.
Stara Nica, detalj
Neke uličice u Staroj Nici su prepune radnji za turiste, ali ima tu i manjih kafea i restorana. Tako sam naletela na jedan koji je, između ostalog, nudio riblje uštipke koji nemaju nikakve veze sa Azurnom obalom, ali su me podsetili na Martinik (https://www.svudapodji.com/njujork-martinik-10/). Tu sam već morala da napravim kratku pauzu, a onda sam se odlučila da uz uštipke popijem i jednu čašu panašea (panaché) koji volim da pijem kada sam u Francuskoj.
Nazovi ručak
Ali Stara Nica nije predviđena samo za turiste. To je jednostavno veoma lep stari deo jednog savremenog grada.
Stara Nica, detalj
Stara Nica, detalj
Lutajući tako uskim ulicama, stigla sam i do jednog trga na kojem se nalazi Palata pravde (Palais de Justice). Osim palate, tu je i skulptura Maslinovo drvo koja simbolizuje čitav Jug i koja je tu zamenila neku fontanu.
Stara Nica, trg sa Palatom pravce i Drvetom masline
Zanimljivo mi je bilo da je ova čelična skulptura na betonskom postolju tu postavljena manje od godinu dana pre moje posete Nici. S druge strane skulpture nalazi se jedno od poznatih obeležja grada, Palata Ruska (Palais Rusca), koja je sagrađena u osmoj deceniji XVIII veka i koja je do 1990. godine bila vojna kasarna. Odmah uz palatu se nalazi i Toranj sa satom (mi bi rekli Sahat-kula). Prva sahat-kula na ovom mestu podignuta je još u XV veku, a onda je ona rušena i obnavljana više puta. Poslednja u nizu je sagrađena 1723. godine i zanimljivo je da do izgradnje Palate Ruske kula stajala usamljena na trgu. Dakle od kraja XVIII veka je spojena sa palatom.
Stara Nica, čelično Drvo masline i Sahat-kula
Uskoro sam napustila Staru Nicu i prešla u noviji deo grada, prošavši pored širokog zelenog koridora, Promenad di Pajon (Promenade du Paillon), nalik na dugačak park, duž kojeg prolazi jedna ulica, kao i tramvajske šine koje su takođe postavljene na travnatoj površini.
Nica, detalj
Tu se odmah nalazi i veliki Trg Masena (Place Masséna), na čijem južnom kraju se nalazi impresivna fontana i taj polukružni plato je širokom avenijom odvojen od ostatka trga.
Polukružni plato sa fontanom
Što se fontane tiče, u pitanju je Fontana Sunca (Fontaine du Soleil) u čijem središtu se nalazi impresivna mermerna statua grčkog boga Sunca, Apolona, visoka 7 m. Ova statua je ovde postavljena 1956. godine, ali je bila predmet brojnih kontroverzi, tako da je čak 1970-ih godina i uklonjena. Ipak, 2011. godine je statua vraćena na svoje mesto i čini se da se sada ljudi manje njome bave nego u drugoj polovini 20. veka.
Fontana Sunca; u pozadini se vidi Sredozemno more
Ja sam se preko Trga Masena uputila dalje prema severu, idući velikom ulicom kroz komercijalni deo grada.
Trg Masena
Sada sam već bila umorna i spremna da se vratim u stan koji sam iznajmila, ali sam uz put uradila nešto što gotovo redovno činim kada sam u Francuskoj – svratila sam u jedan supermarket gde sam kupila nekoliko različitih francuskih sireva, jedan svež baget i bocu vina. Bolja večera mi nije bila potrebna.