Kada smo završile sa obilaskom centra, metroom smo se prebacile do Leblona. Onaj deo Rija koji sa najčešće označava kao Ipanema, zapravo se sastoji od Ipaneme i Leblona. Odvaja ih kanal koji spaja Atlantski okean i Lagunu Rodrigo de Freitas. Mi smo prvo malo prošetale komercijalnim delom Leblona, a zatim smo sele i da nešto pojedemo. Posle toga smo se taksijem prebacile do jednog veoma posebnog mesta, a to je bio helidrom pored lagune.
Naime, u Riju se stalno viđaju neki helikopteri koji lete naokolo. Pretpostavljam da je barem velika većina, ako ne i svi, namenjena turistima. Ja nikada ranije nisam letela helikopterom i pomislila sam da je Rio idealno mesto za moj prvi helikopterski let. Doduše, to zadovoljstvo ozbiljno košta, a let se meri minutima, međutim, rekoh sebi: „Nek’ ide život!“
Pogled na helidrom
Odlučila sam se za jednu od jeftinijih verzija gde se 7 minuta leti iznad Ipaneme i Kopakabane. Ali, kažu nam, helikopter neće ni da leti ako nema najmanje tri putnika (može čovek da leti i sam, ali mora da plati za minimum troje). Tu je bila sa mnom i jedna devojčica koja je došla sa mamom i ona je takođe želela da leti, ali je njoj bilo najzanimljivija verzija gde se leti oko Hrista Spasitelja. To je već za mene bilo skuplje (hej, leti se čitavih 8 minuta!), tako da sam rekla da ja to ipak ne bih mogla.
Sneža se dosta premišljala, ali je na kraju i ona pristala da sebe časti jednim ovakvim izletom, a i da nama pomogne tako što će biti treća. Onda je i kompanija koja ovo vodi izašla u susret devojčici i rekli su da će nas za iste pare provozati oko statue Hrista. Eto, vuk sit i ovce na broju! Ali, da ne ulazim sada u to ko je vuk, a ko su ovce.
Mada kratko iskustvo, bilo je ipak potpuno zanimljivo i svakako vrlo „egzotično“. S druge strane, lagala bih ako bih rekla da mi nije bilo drago da smo obišle krug oko Korkovada.
Pogled na Korkovado u pravcu Ipaneme
Pogled na Korkovado u pravcu centra Rija
Ja sam na samom početku imala neki mali problem sa video kamerom, tako da nisam snimila poletanje, a i nisam profi snimatelj, međutim, mislim da možete da steknete predstavu o tome kako je sve izgledalo na sledećem video snimku.
Posle ovog mušičavog izleta, konačno je došlo vreme i da se malo opuštamo, a za to nam se kao najbolje činilo da prošetamo pored plaže. Vratile smo se do Ipaneme i tu krenule u šetnju u pravcu Kopakabane.
Plaža Ipanema
Šetajući tako pored ove čuvene plaže, neminovno sam se setila pesme koja je ovekovečila plažu, a to je, naravno, „Devojka sa Ipaneme“ i tako mi je palo na pamet o čemu bih mogla da pišem svojim prijateljima kada se kasnije vratim u hotel.
Sredovečna žena sa Ipaneme
Nekada davno, u sasvim drugačijem životnom dobu i u sasvim drugačijoj zemlji, otišla ja sa svojom drugaricom Vesnom na piće u tada skoro otvoren neki nabudžen hotel u Dubrovniku. Bilo je leto, divno veče, a muzika je bila uživo – big bend, dakle divni džez. Kasnije smo saznale da je Stjepko Gut tu doveo svoje studente sa Akademije u Gracu da vežbaju, a ujedno i da provedu fin deo svog letnjeg raspusta na lepom mestu. U neka doba dok smo nas dve ispijale sokiće (bila su to sasvim druga vremena, a nas dve smo bile sasvim dobre devojke), priđe nama emisar vođe big benda i kaže da je Stjepko Gut pitao šta bih želela da mi odsviraju. Bitno za ovu priču, barem ja tako mislim, jeste činjenica da sam tada imala 20-ak godina i da sam nosila minić. Ja se na trenutak zbunim zbog ukazane počasti, pa mi prvo ništa nije padalo na pamet, ali se onda setim i zamolim za Devojku sa Ipaneme. I tako sam ja to veče uživala u divnoj muzici koju je big bend sastavljen od sjajnih muzičara svirao baš za mene, dok je u daljini Dubrovnik bacao svoja svetla na vodu Jadrana koja se mreškala.
Sad ubrzajte časovnik nekih 30 godina unapred i dobijate sredovečnu ženu koja je sa svojom drugaricom došla u Rio. Posle par dana raznih obilazaka, došao je red i na Ipanemu. Setim se ja pesme i krenem sa preslišavanjem:
- tall (visoka) – to je u redu,
- tanned (preplanula) – imam još ostatke od letos, ovih dana sam dobila boju ispod linije rukava, tako da je ovaj elemenat tek delimično prisutan,
- young (mlada) – ovo definitivno otpada,
- lovely (ljupka) – volela bih da verujem da to još imam u sebi, mada sam sigurna da niko to više ne bi upotrebio kad bi me opisivao.
O onom uzdisanju kada prođem nema ni govora, tako da se tu zapravo i završava analiza pesme koja pokriva raspon od tri decenije.
Nekada davno, dok je big bend svirao „samo za mene“ možda sam i mogla da zamišljam sebe kako zanosno lelujam po nekoj dalekoj i egzotičnoj plaži dok svi naokolo uzdišu za mnom. Danas toga nema ni kao naznake, ali ne žalim. U tim mojim slikama iz mladosti svakako nije postojala gužva, uka i buka koji su realno prisutni. Da bi se došlo do vode, čovek se mora ozbiljno probijati između suncobrana, stolica za plažu, kutija sa pićem koje se nudi na prodaju, ogromnog broja ljudi... Dakle, ništa nije kao što sam ja zamišljala, pa što bih ja bila?
Da li ovako zamišljate plažu dok „devojka sa Ipaneme“ po njoj leluja?
Sredovečna žena pored Ipaneme
Rio de Žaneiro ima između 7 i 12,5 miliona stanovnika u zavisnosti od toga koja se njegova površina gleda. Mislim da je normalno da se kada imate veliku plažu u blizini mesta stanovanja pogotovo vikendom uputite upravo na tu plažu. Mada Rio ima preko 10 plaža, neke su ipak popularnije od drugih. Ipanema je svakako jedna od tih omiljenijih, tako da na koju god stranu da gledate, ima gužve.
Ipanema, a tamo dalje je i plaža Leblon
Plaže Ipanema i Leblon
Ipanema
Sad isto što i na prethodnoj slici, ali u malo krupnijem planu
Kada smo završile sa šetnjom pored Ipaneme, prebacile smo se do ne tako daleke Kopakabane i tu otišle u jedan kafe pored obale, gde smo sedele dosta dugo. Kopakabana je bila znatno manje pretrpana, a ujedno je meni bio i lepši pogled jer se lepo videla Glava šećera.
Kopakabana u suton
Vremenom je i noć počela da pada i mada donja slika ima greške, ipak daje finu predstavu o Kopakabani dok se polako smračuje.
Kopakabana kada je već krenula noć
Narednog dana smo kretale sa svojim putovanjem po Brazilu, onako kako sam to osmislila, ali sam se ja, pre finalnog odlaska iz Rija, ujutru probudila rano i spustila do Kopakabane, udaljene tek nekih 30ak metara od našeg hotela i po njoj sam prošetala oko sat vremena. Bilo je veoma lepo, grad se tek budio, ali je već bilo ljudi koji su šetali ili trčali po plaži...
Kopakabana ujutru
Prvo odredište posle Rija nam je bilo mesto Paraći nekih četiri sata autobusom južnije od Rija. Presladak kolonijalni gradić na obali. Osnovan je na kraju 16. veka i nekada je cvetao prvo zbog zlata, a onda zbog kafe. Sada živi od turizma.
Ulica u Paraćiju
U samom gradiću navodno ima dve plaže, ali su one toliko neprivlačne zbog bukvalno mulja u plićaku, da ih zaista ne bih mogla da preporučim. Međutim, ima brojnih izleta čamcima po okolini, pošto postoji veliki broj zaliva, zatona i ostrva, sa plažama. Pretpostavljam da su bolji od ove dve u Paraćiju. Mi smo ovde došle samo na kratko, a i bile smo još nedovoljno preplanule da bismo čitav dan provele na nekom čamcu ili plaži, pa nismo ni razmišljale o tome da idemo na neki izlet. Ali, to ništa nije smetalo, pošto je gradić toliko slikovit da je dovoljan sam po sebi. S druge strane, ovde smo se suočile sa par problema, tako da nikakav izlet i ne bi došao u obzir.
Po dolasku smo malo prošetale, što je bilo lako jer nam je pansion bio na zaista izvanrednom mestu. Ipak, dosta nam je teško padala vrućina i vlaga, a i ogladnele smo u međuvremenu, tako da smo sele u jedan restorančić i tu rano večerale. Sneži se u međuvremenu jaka prehlada uopšte nije smirivala (problem broj jedan), pa je morala da krene sa antibioticima, tako da se ona vratila u sobu da se odmara, a ja sam još malo prošetala po gradiću.
Brodići koji se koriste za brojne turističke izlete u Paraćiju
Prešla sam preko mostića koji vodi od centra grada i otišla do glavne plaže u mestu. Mada voda nije delovala suviše privlačno zbog boje, bilo je ljudi koji su se u to vreme kupali. Ja nisam prilazila blizu vode u tom trenutku, već sam videla da ima više restorana u hladovini blizu plaže, pa sam zaključila da će to biti dobro mesto da dođem narednog dana.
Zatim sam otišla do obližnjeg utvrđenja koje se nalazi na jednom brežuljku i gleda na zaliv, ali je do njega trebalo ići uzbrdo, što ulicama, što stazom kroz šumu, i to mi je sve zajedno sa vlagom u vazduhu i visokom temperaturom dosta teško padalo, tako da sam bila sva u znoju. Ipak, stigla sam gde sam htela, ali tu i nije bilo baš mnogo toga da se vidi što se tiče tog utvrđenja. S druge strane, pogled na zaliv i fantastične oblake je zaista bio impresivan.
Divan pogled na zaliv Atlantskog okeana kod grada Paraćija
Tu, odakle se može gledati zaliv, dakle, na uzvišenju barem desetinu visinskih metara iznad okeana, postoji i veoma zanimljiv znak koji je upozoravao ljude na visoki stepen nesrećnih slučajeva sa ostrigama. A!?
Nije napisano baš kako treba, ali je poruka jasna
Sledećeg dana sam saznala šta je zapravo u pitanju. Staza kojom se može spustiti do obale je dosta strma i ako se upadne u vodu tu postoje brojne ostrige čije su školjke prilično oštre te se čovek može dodatno dosta povrediti, ako se već nije ulomio od proklizavanja i pada.
Sledeće jutro sam se probudila prilično rano i pošto sam i tako i tako planirala da popodne budem u sobi da bih izbegla najveću vrućinu, što je značilo i da ću možda dremnuti, rado sam ustala i izašla iz pansiona. Kao što sam već pomenula, pansion je bio na sjajnom mestu, a to je značilo da kada sam izašla kroz kapiju odmah sam ugledala more i sunce koje se tek spremalo da svoje zrake prospe po gradiću.
Rano jutro u Paraćiju
U neposrednoj blizini našeg pansiona prošla sam i blizu Crkve sv. Rite. Potpuno mi je neverovatno bilo da je ispred mirno stajao jedan crni američki lešinar (Coragyps atratus), mada sam posle videla i više njih kako mirno šetaju po obali.
Crni američki lešinar ispred vrata Crkve sv. Rite
Crkva sv. Rite, skroz levo možete da vidite crnog američkoga lešinara kako i dalje mirno šetka ispred vrata crkve
Šetala sam po centru oko sat vremena često zastajkujući da bih fotografisala. Paraći je dakle izuzetno slikovito mesto i ujutru kada nije bilo vrućine, a na ulicama tek retki ljudi, bilo je pravo zadovoljstvo uživati u lepoti ovog priobalnog gradića.
Obala Paraćija
„Autoportret“ sa Crkvom Naše Gospe žalosne
Ulica u Paraćiju
Ulica u Paraćiju
Pošto mi se prizor dopao, evo varijacije na temu
Ulica u Paraćiju u rano jutro
Posle zajedničkog doručka, Sneža je ostala u sobi da se leči, a ja sam otišla do plaže. Ipak, nije tu bilo nikakvog kupanja, mada je voda bila dosta topla. Naime, kako je bila oseka, niže od dela koji je bio od peska, videlo se muljevito tlo koje su sitni talasi nesimpatično mutili. Mada je ovo delovalo veoma neprivlačno, čak sam ušla u vodu do polovine listova, ali sam ispod stopala imala čudnu podlogu. Kada sam digla nogu, videla sam da je sva oblepljena muljem. Brže bolje sam se vratila na liniju vode, kako tako isprala noge, a onda narednih par sati provela uglavnom u hladovini jednog od barova-restorana na obali. Kada nisam sedela u hladovini, stajala sam na suncu i tu se vrtela ne bih li malo dobila boju kao pripremu za ostatak boravka u Brazilu i neminovno izlaganje suncu.
Plaža na prvi pogled i ne deluje strašno
Pored plaže ima i slikovitih delova
Onda priđete bliže i uočite mulj...
... i oni slikoviti delovi dobiju sasvim drugu nijansu
Kada se već približavalo podne, otišla sam do pansiona i uz put se sasvim jasno osetio rast temperature, dok je vlažnost verovatno sve vreme bile ekstremno visoka.
Pogled na najveću crkvu u Paraćiju (Prva crkva Naše Gospe od zdravlja)
Kaldrmisane ulice Paraćija kada na njima ima ljudi
Prvo sam se istuširala, a onda malo i izležavala da bih uravnotežila svoju telesnu temperaturu. Zatim sam sišla do recepcije da bih platila račun i tu se desilo nešto nesimpatično.