Popodnevni izlet nas je prvo odveo do Slanih planina (Cordillera de la Sal). Tu je pre nekoliko miliona godina bilo more koje se u međuvremenu povuklo (ili tačnije rečeno, njegovo dno se uzdiglo na visinu), tako da je ostala so, ali i razni drugi minerali, a tu je naravno i pesak i kamen.
Slane planine
Odatle sam takođe lepo videla i vulkan Likankabur, visok 5916 m, koji se nalazi na granici Čilea i Bolivije i sa čije druge strane je Laguna Verde (videti: https://www.svudapodji.com/slaniste-ujuni-peru-i-bolivija-leto-2005-godine-3-deo/). Sa mesta na Slanim planinama gde smo napravili pauzu, videli smo u kom pravcu se nalazi Dolina meseca koju smo kasnije planirali da obiđemo kao i Salar de Atakama koji je Sneži i meni bio u programu narednog dana.
Ipak, prvo smo se uputili ka Dolini smrti (Valle de la Muerte). Jedna od priča koja govori o razlogu zašto se ova dolina zove baš ovako kaže da je to zbog „greške u prevođenju“. Naime, neki Belgijanac je ovde bio davnih dana i rekao je da ga ova dolina podseća na Mars, onako kako je on to zamišljao, pošto postoji puno crvene boje. Pošto je on pričao francuski, neko je njegov Mars protumačio kao smrt i tako je dolini ostao naziv. Inače, u Dolinu smrti se vode izleti na kojima se vozi sendbording, što je u stvari surfing na dasci niz peščanu dinu, pošto ovde ima delova sa izuzetno finim i sitnim peskom.
Dolina smrti: na tamnoj kosini u sredini slike se vozi sendbording, a kupa vulkana Likankabur se vidi na horizontu
Zatim smo krenuli u pravcu Doline Meseca (Valle de la Luna). Dolina meseca je deo Nacionalnog rezervata Flamingosi. Ka ovoj dolini išli smo delom i novim asfaltnim putem kojim smo prethodnog dana nas dve stigle iz Antofagaste. Prolazili smo pored kamenitih brda čiji su vrhovi bili beli, ali to nije bilo od snega, već od soli.
Prvo smo svratili do jedne male pećine. Da bi se u stvari došlo do nje, potrebno je da se prođe uskim procepom između stena. Dobar deo tih stena uopšte nisu pravi kamen, već so koja izbija na površinu. To se dešava na sledeći način. Voda koja nosi tu so kapilarno se probije do površine, onda ona ispari, a so ostane. Vremenom se so kristalizuje i zna da pravi čak i velike komade koji podsećaju na kvarc, ali to naravno nisu.
Posle obilaska pećine prošetale smo i jednim ravnim delom koji je vodio kroz omanju klisuru, ali je to sve bilo ponavljanje sličnih prizora, pa smo se ubrzo vratile do vozila. Minibusom smo ulazili dalje u Dolinu meseca u kojoj su velike površine bile pod peskom koji se prostirao između golih stena i uzvišenja. Bez obzira na to što je Dolina meseca deo Nacionalnog rezervata Flamingosi, ovde nema nikakvih flamingosa, niti bilo kakve druge životinje ili života. Vodič nam je rekao da je to retko mesto na zemlji gde bukvalno nijedan živi stvor ne živi. Nije u pitanju samo vreo pesak, već i ta velika količina soli. Doduše, povremeno može da se vidi poneka sova koja doleti sa plenom koji je ulovila na nekom drugom mestu, pa se ona tu spusti samo dok ne pojede plen, a onda ponovo odleti odatle.
Sledeće zaustavljanje bilo je na mestu koje se zove Tri Marije. Tu se nalazi nekoliko manjih uspravljenih, uskih stena koje uz obilje mašte svojim oblikom podsećaju na žene koje se mole, drže dete ili kleče. U blizini ovog mesta nalazi se i stari, sada napušteni rudnik soli. Tu smo se takođe popeli i na jedno manje uzvišenje da bismo bolje osmotrili okolinu. U ovom delu je i vetar koji nas je sve vreme pratio duvao posebno jako, skoro da nas je pomerao kada bismo stali.
Osim toga, ovde su se na par mesta jasno videli čvrsti, uglačani i providni kristali soli po kojima smo hodali.
Dolina Meseca, hodamo po kristalima soli kod Tri Marije
Zatim smo krenuli da se vraćamo, ali opet uz jedno fino zaustavljanje. Tu smo, naime, kao i posetioci koji su išli drugim vozilima, dobili slobodno vreme da se popnemo na jedno veće uzvišenje na kojem se nalaze tri dobra vidikovca odakle može da se lepo posmatra zalazak sunca. Moglo je takođe i da se preko vrha jedne velike peščane dine pređe na jedno drugo uzvišenje, ali smo se mi odlučile za ono mesto koje je bilo najdalje od vozila i zemljanog puta. Ponovo su svedeni elementi pejzaža bili čudesno lepi, dodatno pojačani bojama koje su išle od bele preko raznih nijansi smeđeg, sa dodacima crvenog, uz ogromno savršeno plavo nebo, a sve to je bilo još više naglašeno zbog sunca koje je zalazilo i svojim horizontalnim zracima isticalo te boje ili stvaralo duge senke i svemu davalo veću dramatičnost.
Dolina Meseca, centralni put kroz dolinu, sve belo što se vidi jeste so koja je izbila na površinu
Dolina Meseca, peščana dina koja spaja dva kamenita uzvišenja
Dolina Meseca, ljudi koji hodaju po grebenu peščane dine
Dolina Meseca, peščana dina odvaja uzvišenje i greben po kojem hodamo od centralnog dela doline sa putem; sve je dalje nego što se čini – obratite pažnju na sitne ljude koji dolaze na desnoj strani fotografije (iza dvoje koji se jasno vide)
Dolina Meseca, peščana dina odvaja uzvišenje i greben po kojem hodamo od centralnog dela doline sa putem; i ovde se na grebenu dine vidi jedna ljudska figura, a iza nje Likankabur
Dolina Meseca, sunce se sprema da zađe
Dolina Meseca, duge senke i vulkan Likankabur u daljini
A onda je sunce i zašlo, pa smo se lagano vratile do minibusa, a onda i do San Pedra. Dan je bio predivan, a mi prepune utisaka. S druge strane, dan je bio i izuzetno dug, tako da smo veoma brzo po povratku otišle na spavanje.
Narednog dana smo opet imale planiran izlet, ali je sve bilo znatno lakše jer nismo morale da ustajemo u cik zore. Osim toga, i kombi nam je bio veliki i udoban, a vodičkinja simpatična, tako da nam je sve bilo po volji. Plan je bio da se poseti Slanište Atakama (Salar de Atacama), jezera na Altiplanu, ali i neka sela.
Prvo smo otišli do sektora Sonkor na jezeru Ćaksa u okviru Slaništa Atakama koje se nalazi na 2300 m nadmorske visine. To je treće slanište po veličini na svetu (posle Ujunija i Solt Lejka u SAD), ali ovde nema samo natrijum hlorida, tj., obične soli, već i dosta kalijuma, bora, magnezijuma, i litijuma. Kako nam je devojka koja nas je vodila rekla, 40% svetskih zaliha litijuma se nalazi ovde.
Tamo gde smo stali, okolina puta je izgledala kao da je prekrivena nekakvim šutom. To je sve bila so. Dosta prljava, ali ipak so. Između tih delova bila je probijena ravna staza kojom smo išli i obilazili slanište.
Šetnja po Slaništu Atakama
U jednom delu smo naišli na malo veće ulegnuće ispunjeno vodom. Tu je vodičkinja rukom zahvatila malo vode i pokazala nam sitne kičmenjake koji žive u toj vodi i kojima se hrane flamingosi. Te životinjice u sebi imaju beta-karoten, onaj isti koji može da se nađe u šargarepi i paradajzu, i upravo to flamingosima daje onu njihovu karakterističnu roze boju.
Ovde smo videli i dve vrste flamingosa – čileanskog i žutonogog (u latinskom nazivu mu stoji da je sa Anda, andean). Postoji i treća vrsta koja se ovde može videti, a to je kratkokljuni flamingo (u latinskom je nazvan po nekom Džejmsu, James's) . Grubo rečeno, razlike koje se najlakše uočavaju jesu vezane za to da ovaj žutonogi ima crni kljun i crni rep, čileanski ima crni kljun i roze rep, a kratkokljuni flamingos je sav roze.
Slanište Atakama, posmatranje flamingosa
Posle slaništa smo se vozili uzbrdo i nakon izvesnog vremena koje je meni brzo prošlo, došli smo na visinu od oko 4200 m gde se nalaze jezerca Miskanti i Minjikes. Pogledi su bili predivni i zaista je šteta što čovek ne može da se u njih prenese kad god poželi.
Jezero Miskanti je veće i ono ima površinu od 15 kvadratnih kilometara. Njegova površina se nalazi na 4120 m nadmorske visine. Zimi može da se desi da čitava površina jezera bude zaleđena. To nije bio slučaj ovom prilikom i mogli smo da uživamo u još jednom divnom primeru svedene lepote. Sa leve strane u odnosu na ono kako smo stajali i divili se jezeru, nalazi se vulkan Miskanti po kojem je jezero i dobilo ime.
Jezero Miskanti
Jezero i vulkan Miskanti
Sa puta gde nam je ostalo vozilo, stazom smo se spustili do obala jezera.
Jezero Miskanti
Jezero Miskanti
Na obali smo malo sele na zemlju i osim što smo se fotografisale, provele smo izvesno vreme u tišini uživajući u pejzažu. Osim lepih predela, meni je tokom mojih poseta Altiplanu, pustinjskoj visoravni u Peruu, Boliviji i Čileu, posebno u sećanju ostala nijansa plavog neba koja se ovde vidi. To je za mene najlepša plava boja i toliko mi se sviđala, toliko sam uživala u njoj kada sam je gledala uživo da sam u trenucima prepuštenosti imala intenzivnu želju da se pretvorim u tu plavu boju! Ipak, ma koliko snimala i foto-aparatom i video-kamerom, nemoguće je preneti taj intenzitet plavetnila i jačinu utiska kada ste natkriveni tim čistim nebeskim svodom.
Opuštanje na obalama jezera Miskanti
I naziv Minjikes se odnosi i na vulkan i na jezerce koje se nalazi pored njega i čija je površina 1,5 kvadratni kilometar, što znači da je dosta manje od jezera Miskanti. Tu već nije bilo dozvoljeno da se ide do same obale zbog toga jer se tu razmnožavaju neke ptice. Sa uzvisine na kojoj smo stajali mogle su da se vide kao neke gomilice nabacane trave koje vire iz plitke vode blizu obale. To su bila gnezda tih ptica napravljena od algi i zbog toga se do jezera ne silazi da se ptice ne bi uznemiravale. Razlog zašto se ptice gnezde baš ovde jeste da je ovo jezero okruženo višim delovima, kao da je u dubljoj rupi, pa je onda time zaštićeno od uticaja vetra i hladnoće. Dok smo tu stajali, videli smo i vikunje koje su pasle retku travu pored jezera.