Kao što sam već rekla u Danskoj postoji putna kartica (rejsekort) koja je fantastična, ali im zato često nedostaju informacije. Na primer, onog dana kada sam se uputila u mesto Rungsted.
Već sam ranije na šalteru za informacije na železničkoj stanici u Kopenhagenu dobila mapu mreže prigradskih železnica i metro linija koja se pruža oko Kopenhagena valjda da bih se snašla. Tako sam znala da treba da hvatam voz za Helsinger. Međutim, pre samog ukrcavanja shvatim na osnovu nekog postera na stanici da u to doba dana vozovi do Helsingera uopšte ne staju na stanici koja je meni potrebna! Da skratim priču, zahvaljujući čistoj improvizaciji i valjda iskustvu sa putovanjima, kao totalno nagađanje i pokretanje na slepo promenila sam voz uz put shvativši da sam voz na odgovarajućoj liniji pustila da ode iz Kopenhagena, jer nikom nije palo na pamet da postavi informacije na tu temu.
Moram da priznam da mi je to bilo veoma čudno u Danskoj, taj potpuni nedostatak informacija (nigde nikoga nije bilo koga bih mogla da pitam, a posteri na stanici na kojoj sam rešila da menjam voz nisu imali nikakve druge informacije osim onih vezanih za Helsinger). Informacije o usputnim stanicama i vremenima dolaska-polaska postoje u samim vozovima na ekranima sa pokretnim tekstom! Meni svakako ovo nije bio prvi put da koristim vozove na svojim putovanjima, i tu pre svega mislim na zapadnu Evropu, tako da mi je sve ovo bilo veoma čudno. Na većini stanica ne postoji niko ko radi za železnicu i koga čovek može da bilo šta pita, a ne postoje ni posteri sa detaljima dolazaka i odlazaka vozova (kao npr., u Italiji).
Pretpostavljam da je glavni razlog za ovo savremeni razvoj tehnologije. Polazi se od toga da svi imaju pametne telefone (i to danske), pa onda sve vreme imaju internet vezu i treba samo da se preuzme neka aplikacija. Ako ste u romingu, onda ste zaglavljeni i bez bilo kakvih informacija.
S druge strane, takođe sam zbog ovih mojih petljancija sa mapama i prevozom stekla utisak kao da Danci nisu nekako zainteresovani za nezavisne turiste poput mene. Na par mesta se desilo da postoje informacije o tome gde se, na primer, nalazi turist biro, čak sasvim lepo obeleženo na mapi koju je dati grad postavio. A onda dođete na to mesto i naiđete na zatvorena vrata na kojima piše da je biro zatvoren i da treba da idete na sasvim drugo mesto koje je po pravilu dalje od centra.
Pa dobro. Ovaj nezavisni putnik je ipak uspevao da se snađe, pa tako i ovog dana. Posle početnih petljancija, uspela sam da dođem do mesta Rungsted i tu sam za divno čudo naišla na putokaze od same železničke stanice. A oni su upućivali ka Muzeju Karen Bliksen. Za neupućene, Karen Bliksen je danska književnica iz 20. veka koja je široj populaciji verovatno najpoznatija po filmu koji je snimljen po njenom autobiografskom romanu „Moja Afrika“. Inače, ona je prvi spisateljski uspeh ostvarila u Americi pod pseudonimom Isak Denisen. Moram da priznam da ja nisam čitala njena dela, ali sam kao nepopravljiva romantična duša gledala film barem deset puta, tako da su me Meril Strip i Robert Redford u stvari inspirisali da dođem ovde. Ali ne samo oni, već i Džon Bari. Sad se sigurno pitate ko mi je pa to. E, pa to je kompozitor. I on je zanimljiv zato što ne samo da je komponovao muziku za film „Moja Afrika“, već je mnogo poznatiji po tome da je upravo on komponovao muziku za 11 filmova o Džemsu Bondu, dok je za onu čuvenu tematsku špicu za filmove o Džemsu Bondu on uradio aranžman! Međutim, meni je ipak upravo muzika iz filma „Moja Afrika“ jedna od najlepših filmskih muzika (Džon Bari je dobio Oskara za originalnu muziku upravo za ovaj film). Poslušajte centralnu melodiju: https://www.youtube.com/watch?v=772MTLJZUp0
Mada ova gornja „muzička“ priča realno nema veze sa mojim putovanjem po Danskoj, ipak je indirektno vezana za moje odredište ovog dana, pa mislim da je na mestu što sam je ubacila.
Dakle, do Muzeja Karen Bliksen može da se dođe i stazom koja vodi kroz šumu koja pripada fondaciji. Naime, posle smrti, čitavo imanje je pretvoreno u Fondaciju Rungstedlung koja između ostalog na imanju obezbeđuje rezervat za ptice. Ujedno se u toj šumi može stazom naići i na grob same Karen Bliksen ispod jedne ogromne bukve.
Grob Karen Bliksen
Sam muzej je zapravo dosta malen i to je u stvari bila kuća porodice Dinesen, što je devojačko prezime Karen Bliksen. Njena braća i sestre su dali svoje delove nasleđa da bi imanje moglo da ostane celovito i funkcioniše kao jedinstvena fondacija.
Muzej Karen Bliksen
Za početak, ljudi se unutra puštaju na pola sata i prvo dobiju pamučne navlake za cipele da ne bi prljali podove, a onda im neko od zaposlenih ukratko ispriča zanimljive delove vezane za književnicu, njen život i sam muzej.
E, sad mogu da obilazim muzej
Život Karen Bliksen je bio veoma slikovit. Jedan deo se može videti u okviru samog filma (ili pročitati u knjizi), ali je mene zaprepastilo kada sam je na jednoj slici u muzeju videla sa Merilin Monro! Prosto sam se pitala otkud njih dve na istom mestu, a onda sam ugledala tadašnjeg muža MM – Artura Milera, dramskog pisca, i situacija mi je postala sasvim jasna.
Mada, dakle, ne previše velik, muzej je sasvim zanimljivo mesto gde mogu da se saznaju dodatni detalji vezani za život ove književnice.
Trpezarija kao deo muzejske postavke
Posle laganog obilaska, sela sam u kafe-restoran koji pripada muzeju i tu malo prezalogajila i osvežila se jednom finom kafom, a onda sam polako krenula ponovo kroz šumu.
Pogled na jezerce i zadnji deo Muzeja Karen Bliksen
Slikovito jezerce i most kao deo imanja koje pripada muzeju
Sada sam hodala drugom stazom, ali to nije predstavljalo nikakav problem, jer imanje nije previše veliko da ne bi moglo da se lepo obiđe. Uskoro sam ga napustila i uputila se ka železničkoj stanici. Sada sam bila izverzirana i posle kraćeg vremena već sam bila u vozu za Kopenhagen.
Konačno je došao red i na pažljiviji obilazak glavnog grada Danske. Na početku moje posete ovoj skandinavskoj zemlji, planirala sam da odem do par muzeja u samom Kopenhagenu, ali sam na kraju odustala jer sam dosta obilazila tih dana i sada sam želela samo da šetam po gradu i gledam zanimljiva mesta spolja.
Tako sam otišla do Botaničke bašte, ali sam u stvari samo obišla oko nje i onda sam produžila do Kraljeve bašte (Kongens Have). To je najstarija bašta koja ide uz palatu u Danskoj. Projektovana je još 1606. godine kada je i sagrađen Zamak Rozenborg, za vreme vladavine Kristijana IV.
Ružičnjak, deo Kraljeve bašte i Zamak Rozenborg
U samom Zamku Rozenborg danas se nalazi muzej i tu, između ostalog, mogu da se vide i danski kraljevski dragulji.
Zamak Rozenborg
Posle ovoga sam prošetala do centra grada, tu se još malo zadržala, a onda se vratila u stan u Frederiksbergu.
Sledećeg dana konačno nije bilo jurnjave i hvatanja autobusa ili nekog drugog prevoza. Osećala sam se veoma lokalno jer sam prvo otišla u nabavku nekih sitnica da frižider ne bi bio prazan kada se Rade vrati sa puta, a posle sam uhvatila i gradski autobus, ali ne onaj kojim sam se stalno vozila, već drugi koji sam hvatala u drugoj ulici, pa sam se dodatno osećala lokalno – krenula sam već sa improvizacijama. Tako sam došla do centra ali sa „druge strane“.
Za početak sam htela da odem do spomenika podignutog Biskupu Absalonu koji je po predanju osnivač Kopenhagena. Ja baš ne zamišljam biskupe na konju, sa kacigom i sekirom u ruci, ali Danci sigurno znaju zašto su ga baš tako prikazali.
Spomenik Biskupu Absalonu
Na samom trgu gde je spomenik Biskupu Absalonu, nalazi se i veliko parkiralište za bicikle. Bicikl je izuzetno popularan kao prevozno sredstvo i ako neko voli da vozi bicikl, Danska je raj za takve osobe. Jednom prilikom kada sam se međugradskim autobusom vratila u Kopenhagen, videla sam jednog mladića, saputnika, kako po dolasku u grad iz prtljažnika vadi svoj bicikl, seda na njega i odlazi dalje.
Parkirani bicikli u centru Kopenhagena
Zatim sam se uputila u pravcu Frederikove crkve koja je po ovom mestimično oblačnom danu bila veoma lepo osvetljena.
Frederikova crkva
Direktno odatle vodi ulica ka Amalienborgu, sedištu danske kraljevske porodice. Na trgu se vidi spomenik Kralju Frederiku V na konju, kao i različite palate koje pripadaju ovom kompleksu.
Amalienborg
Amalienborg
Amalienborg, detalj sa trga
Slučaj je hteo da sam ovde stigla baš u vreme smene garde, pa sam onda rešila i da se malo zadržim i vidim kako to izgleda na danski način. Jednostavno, formalno, ali i razvučeno. Pogledajte...
Nisam ostala do kraja smene garde, već sam otišla do Nihavna koji je i dalje, naravno, bio lep, ali nešto drugačije osvetljen nego kada sam ga posetila prvi put.
Nihavn
Jedan od brojnih turistički brodova u kanalu Nihavn i biciklističko-pešački most u pozadini
Pešačkim mostom sam prešla u deo grada koji se zove Kristijanshavn i tu sam samo šetala pored kanala koji vodi po sred ovog dela. U jednom trenutku sam videla trojicu dečaka koji su se igrali sa mačevima, kao pravi potomci Vikinga, ali bez obzira na prusustvo dvojice odraslih, sva tri deteta su imala prsluke za spasavanje.
Igra je u redu, ali bezbednost pre svega
U Kristijanshavnu se nalazi i crkva Sv. Spasa koja je posebno zanimljiva zbog svog slikovitog tornja.
Toranj crkve Sv. Spasa
Posle ovoga sam u širokom luku prešla na ostrvce Slotsholmen odakle je Kopenhagen i krenuo da se širi. Tu sam videla i prešla preko Mermernog mosta, a zatim sam prošetala i do Palate Kristijansborg u kojem se između ostalog nalazi i Danski parlament, sedište Premijera i Vrhovni sud Danske.
Mermerni most (Marmorbroen)
Palata Kristijansborg
Bila je nedelja i bilo je malo ljudi i aktivnosti, a meni je najviše za oko zapao parking za bicikle koji se nalazi pored jedne bočne strane palate. Kao što sam rekla, Danci vole da voze bicikl i to ozbiljno i veoma redovno rade.
Parking za bicikle kod Palate Kristijansborg
Na ostrvu Slotsholmen se nalazi i zgrada Berze koja je poznata po svom veoma zanimljivom tornju čiji je izduženi vrh visok 56 metara napravljen u vidu repova četiri zmaja koji su spiralno uvijeni jedni oko drugih.
Zgrada Berze u Kopenhagenu
I odatle nije daleko ni onaj spomenik Biskupu Absalonu koji je 1167. godine osnovao Kopenhagen, a ja sam smatrala da je sasvim na mestu da ponovo odem do njega, jer je to i lep, simboličan način da završim svoje turističko obilaženje.
Spomenik Biskupu Absalonu
Posle ovoga sam se lagano vratila u stan, jer je trebalo i da se spakujem i nešto kasnije odem na aerodrom da bih se vratila kući.
Tokom svog ipak kratkog boravka u Danskoj ja sam se dosta razjurila po zemlji. Onoliko koliko sam mogla i koliko mi je vreme dozvoljavalo. Mada svakako ima još dosta toga da se vidi po ovom evropskom delu zemlje (ovde mislim na to i da Grenland, najveće ostrvo na svetu koje je geografski svakako bliže Severnoj Americi, pripada Danskoj), meni je bilo drago da sam napravila prilično šaren izbor odredišta na koja sam išla: glavni grad, manji gradovi, palate, crkve i manastiri, zamkovi, priroda, ali i mesta vezana za industrijski razvoj zemlje. Bilo je tu puno istorije, ali i književnosti, što originalno danske, što engleske ili na engleskom (Karen Bliksen je prvo pisala na engleskom, pa prerađivala svoja dela na danski), koje su vremenom prevazišle svoje lokalne korene postavši bitne za čitavu planetu.
Veoma često se Danci po onim raznim istraživanjima „indeksa sreće“ pojavljuju kao veoma visoko kotirana nacija. Krstareći po ovoj zemlji tokom 9 dana gledala sam oko sebe i često pomišljala na to. Ono što mi je dosta padalo u oči jeste čistoća – nigde, a pogotovo po malim mestima ne može da se vidi ni papirić, ni opuštak, o plastici da i ne govorim. A ipak, nisam stekla utisak da su „militantni“ po tom pitanju. Takođe, prevoz funkcioniše dobro, a opet negde nema informacija, a trebalo bi (npr., ne rade neke elektronske table sa informacijama na ponekoj železničkoj stanici), pa sam morala da pitam ljude koji rade u prodavnicama na stanici (!) jer nema nikog drugog. Videla sam takođe na više mesta da na mapi datog grada koja je postavljena za javnost i posetioce u legendi postoji onaj znak koji označava „Vi ste ovde“, ali na samoj mapi taj znak uopšte ne postoji tako da je mapa gotovo neupotrebljiva. Ili, na primer, hajde što međugradski autobus stigne 10 minuta ranije na odredište (mislim da mi se to desilo prvi put u životu), već mi se posle ovoga desilo i da je jednom prilikom vozač ustanovio da su svi prijavljeni putnici stigli, krenuo skoro 15 minuta ranije i stigao na odredište skoro 20 minuta pre planiranog!
Dakle, nisam stekla utisak da su ljudi u Danskoj robovi ekstremne organizovanosti ili reda kao što se može doživeti, na primer, u Nemačkoj ili Švajcarskoj (nikakva kritika, samo opservacija). I možda je upravo u svemu tome i ključ uspeha Danaca kada je indeks sreće u pitanju. Oni su nesumnjivo visoko industrijalizovana zemlja, veoma ekonomski razvijena, bogata, uspešna, sve ono o čemu sanjaju manje razvijene ili manje srećne zemlje, a ipak su u svemu tome uspeli da ostanu opušteni. Mudro bi bilo učiti od njih.