Po dogovoru smo se rano ujutru taksijem iz Kočija prebacile do Alapuže. Tu smo prešle na brod, ali pre nego što je brod krenuo sa pristaništa, ja sam otišla do obližnje radnje gde sam nam kupila voće za uz put, a takođe sam zvala telefonom da bih rezervisala smeštaj u Varkali.
Put taksijem do Alapuže mi je skroz pokidao živce, već tako rano ujutru bila je neverovatna vrućina, a vlažnost vazduha nije posustajala ni u jednom trenutku. Dok sam bila u toj radnji, pošto je bila gužva u saobraćaju, pored mene je stajalo nekoliko vozila, uključujući i par kamiona, i oni su svi koristili toliko jake sirene da mi je od njih zvonilo u glavi. Zbog svega toga sam postala neverovatno histerična i htela sam da iskočim iz kože. Verovatno su svi moji nervi i čula bili dodatno osetljivi jer sam već prethodnog dana počela da osećam nešto nalik na prehladu.
Naime, posle par problema sa stomakom (Panadži) i crevima (Majsor), taj deo tela se potpuno smirio. Međutim, sada su krenuli problemi sa respiratornim delom i oni će, na žalost, trajati do kraja boravka u Indiji i to u tolikoj meri da sam poslednje veče imala čak i visoku temperaturu. Nije ni čudo da sam tada jedva čekala da se vratim kući, ubeđena da više nikada neću poželeti da ponovo dođem u Indiju. Na svu sreću, specifičan splet okolnosti me je vratio u ovu neverovatnu zemlju pet godina kasnije i sada, kada se prisećam svog putovanja iz 2007. godine, ipak se sa radošću i ponovnim divljenjem prisećam kuda sam sve išla i šta sam sve videla.
Ovog dana, posle te inicijalne užasavajuće buke, vratila sam se na brod i čim je brod krenuo, to je već bila sasvim druga priča.
Gradovi Alapuža i Kolam koji se nalaze u saveznoj državi Kerala udaljeni su jedan od drugog oko 90 km i između njih postoji i put i železnička pruga. Sneža i ja smo ipak odlučile da tu razdaljinu prođemo brodom koji je uglavnom namenjen za turiste i lokalne posetioce.
Uzgred i Alapuža, kao i mnogi drugi gradovi u kojima smo već bile ima još jedno ime koje se paralelno koristi – Alepej. Da podsetim – prethodno smo već bile u Panadžiju/Pandžimu, Majsoru/Majsuru i Kočiju/Kočinu. Dosta zbunjujuće, zar ne?
Kada se brod odvojio od pristaništa, vrlo brzo je došao do glavnog toka koji je vodio u pravcu Kolama. Naravno, u pitanju je ipak bio nešto veći brod u odnosu na onaj kojim smo plovili prethodno popodne i nije baš da se ništa nije čulo osim cvrkuta ptica – taj veći brod je imao svoj motor – ali je to ipak bilo jedno lepo i mirno putovanje.
„Povratne vode“ u Kerali
Inače, brodovi koji se vide na gornjoj slici i kojim smo plovile prethodni dan zovu se ketuvalam (kettuvallam). To su brodovi-kuće koji su se u prošlosti koristili za prevoz ljudi i roba, ali se danas uglavnom koriste u turizmu. Mi smo se vozile prilično jednostavnom verzijom ovog plovila i on je bio namenjen samo za dnevne izlete, ali ima i onih koji zaista na sebi nose kućicu u kojoj može da se odseda.
Mi smo u toj mirnoj plovidbi ovog dana provele oko osam sati i možda se povremeno činilo i kao previše, ali je u suštini bilo divno. Veći deo dana smo provele sedeći na terasi broda sa nogama koje su sve vreme bile ugodno dignute na ogradu dok su se divne slike smenjivale pred našim očima.
Voda ispred, voda iza, a između tanko parče zemlje na kojem rastu banane i palme
Bez obzira na puteve i prugu koji postoje, ovi vodni putevi u Kerali se i danas koriste u velikoj meri. Pogotovo smo često viđale transportovanje poljoprivrednih proizvoda.
Brodovi i čamci nisu samo za turiste; njima se prevoze i ozbiljne količine robe
Čamci kojima se prevozi roba uvek deluju kao da im samo malo fali da bi voda pokuljala u njih
Čamac koji prevozi ljuske od kokosovih oraha
Posle plovidbe širim vodotokom, u jednom trenutku je naš brod ušao u nešto uži kanal koji je bio veoma lepo uređen i ozidan.
Jedan od kanala u Kerali
Uz put smo na više mesta videle i neverovatne količine pataka. Nije nam baš mnogo bilo jasno kako se one drže tako u velikim grupama, a onda smo u jednom delu videle lokalne ljude kako ih kao neki pačiji pastiri okupljaju po vodi i preko široke rampe uteruju u ograđeni deo.
Pačiji pastiri
Rampa za patke; obratite pažnju na gornji deo slike i koliko ih je
Pačiji pastiri
Bez obzira što se sve ovo dešavalo jednog vrelog dana, mi tu toplotu, kao i vlagu, nismo mnogo osećale jer se brod pokretao sve vreme, tako da nam je dan višestruko prijao.
Kad nema suncobrana i kišobran je dobar
Uz put smo takođe videli i druge modele brodova, kao što su ovi:
Brodovi u Kerali su raznoliki
Ipak, bez obzira na ljudske aktivnosti i naselja pored vodotokova, glavni pejzaž se sastojao od kokosovih palmi.
Kokosovih palmi ima na pretek
U jednom trenutku je brod pristao i mi smo svi izašli da bismo išli na ručak u jedan restoran. Generalno, Kerala dosta radi na razvijanju turizma, pa samim tim i u ovom delu ima relativno dosta restorana, ali i hotela ili odmarališta. Ručak je bio izuzetno ukusan i kao što je red u Indiji sastojao se od različitih jela, ali se jelo i prstima što je takođe čest običaj u Indiji. Osim toga, sva nam je hrana bila poslužena na listovima banane.
Evo kako uštedeti na sudovima i sredstvima za njihovo pranje; potpuno ekološki
Posle pauze za ručak smo ponovo izbili u veoma širok deo, ličio je na široku reku, i tu su bili postavljeni stubovi koji su upućivali na to kojim se pravcima može bezbedno ploviti. Verovatno ima dosta plitkih delova i lako bi brodovi mogli da se nasuču ako kapetani nisu pažljivi. Osim toga, u međuvremenu se i naoblačilo, tako da je sve delovalo sivo i tmurno.
Tu smo ujedno naišle i na veliku koncentraciju „kineskih ribarskih mreža“, s tim da su ove imale i kućice za boravak ribara.
Kineska ribarska mreža za kućicom
Kineska ribarska mreža za kućicom
Špalir kineskih ribarskih mreža
Kineska ribarska mreža za kućicom (obratite pažnju na okruglu lampu koja visi u sredini iznad mreža)
A onda smo došle do veoma neobičnih građevina koje se vizuelno nikako nisu uklapale u okolinu.
Soliteri u sred ruralne Kerale
Ipak, ovo je bilo jedno sasvim posebno i važno mesto. U pitanju je ašram Ame ili Majke, ženskog gurua koja je otelotvorenje majčinske ljubavi. U vreme velikih praznika i svečanosti, u ašramu bude ogromna gužva jer ljudi dolaze iz svih krajeva sveta samo da bi ih ona zagrlila i na taj način prenela ogromnu količinu ljubavi.
Brodska linija od Alapuže do Kolama kojom smo mi išle, podrazumevala je i zaustavljanje kod ašrama da bi neki ljudi mogli da siđu ili drugi da se ukrcaju nakon vremena provedenog u ašramu.
Posle ovoga je brod ponovo pristao, ali da bismo otišle na čaj ili kafu. U pitanju je bila jedna prodavnica pored vodotoka koja je pripadala malom selu koje se tu nalazilo, a do tog mini-pristaništa je vodila asfaltirana ulica.
Glavna ulica u selu pored povratnih voda Kerale
Tu je bilo jako mirno i nije bilo one gužve i buke koji postoje uz glavne drumske saobraćajnice, ali je javni prevoz funkcionisao. Tako je, dok smo mi bili tu, došla jedna rikša da bi se u nju potrpale neke stvari i njome prevezla jedna starija žena.
Javni prevoz u selu pored povratnih voda Kerale
U međuvremenu se skroz naoblačilo i čak je par kapi kiše proletelo, ali ništa više od toga i nešto kasnije su se i oblaci razredili i ponovo su se pojavili plavi delovi neba.
U jednom trenutku se brod kretao relativno širokim kanalom koji je samo jednim veoma uzanim zemljouzom bio odvojen od Arabijskog mora.
Bliže na slici su povratne vode Kerale, a dalje je Arabijsko more
Kako je brod plovio tim delom, sve je odzvanjalo od prijatne indijske muzike, pa su nam rekli da je u tom periodu bila sezona festivala hramova, tako da je nekoliko hramova pored kojih smo prolazili organizovalo nekakve svoje proslave.
Pogledajte i namontirani video snimak koji prikazuje dan plovidbe po povratnim vodama Kerale:
Onda smo ponovo naišli na jedan širi deo i tu je ponovo bilo dosta Kineskih ribarskih mreža, ali kako se već spuštao sumrak, sada su neke od tih mreža bile u vodi, a lampe su gorele i bilo je to tipično ribarenje „na sviću“.
Mreže su u vodi, lampa je iznad njih; jasno je kako se ovde ribari
Kako smo se približavali Kolamu, odjednom smo naišli na veoma neobičan prizor.
Boginja svetlosti
Boginja svetlosti
U pitanju je bila Boginja svetlosti koja pripada odmaralištu na porodičnom imanju Valiavila. Rekli su nam da je to jedno prilično dobro mesto za odmor i štaviše, brod je pristao, a par putnika je sa svojim stvarima izašlo upravo tu.
Kada smo stigle u Kolam skoro je već pao mrak i mi smo samo prešle u suvozemno vozilo da bi se odmah prebacile do Varkale koja se nalazi nekih 30 km južnije.
Varkala je selo u saveznoj državi Kerala koja je postalo dosta popularno među posetiocima i tu se navodno nalazi jedna od lepših plaža. Mi smo odlučile da ponovo tu provedemo jedan miran i opušten dan.
Za početak smo ujutru ustale, izašle iz svog bungalova i malo prošetale po tom hotelu/odmaralištu u kojem smo odsele. Mesto je nudilo pakete, dve ili tri sedmice sa ajurvedskom hranom, masažama i slično, a u okviru hotela, tj, na jednom čistom i asfaltiranom proširenju između bungalova ranije tog jutra su organizovali i jogu.
Deo hotela u kojem smo odsele u Varkali
Meni je to jutro ostalo u sećanju kao mesto koje mi je u meteorološkom smislu najteže palo. Posle tog kratkog obilaska delova hotela koji su se nalazili oko našeg bungalova, vratile smo se u sobu da bi se istuširale. Tako sveže smo ponovo izašle napolje, prošle 50-ak metara ravno do staze koja ide paralelno sa obalom i prešle još 50-ak metara ravno da bismo sele u jedan kafe gde smo doručkovale. Dok smo čekale kafu i hranu ja sam u potpunosti bila mokra, čitava moja koža je bila vlažna, ne kao kada se znojim pa mi kapi znoja cure. Ne, jednostavno je čitava površina kože bila ujednačeno vlažna kao da sam hodala kroz sopstveni znoj. To za mene nije bio ni najmanje prijatan osećaj i tada sam shvatila da živim u klimi koja meni mnogo više odgovara. U Beogradu i Srbiji imamo vrela leta sa temperaturama koje redovno budu oko 35 stepeni (i više), ali je nivo vlage značajno niži i meni je onda mnogo lakše da izdržim tako veliku vrućinu.
Staza koja prati liniju obale u Varkali
Kao što sam rekla, Varkala važi za jednu od lepših plaža u Kerali, ali to ne znači da je za kupanje. Naprotiv, tu prolaze veoma jake struje, međutim čitavo mesto je ipak potpuno turističko i pored staze koja vodi direktno uz ivicu litice smenjuju se hoteli, radnje, restorani i kafei, odmarališta, radnje, restorani i kafei, pa još malo radnji, restorana i kafea. Glavna roba koja se prodaje jeste garderoba, nakit i razni suveniri.
Radnje pored staze koja prati liniju obale u Varkali
Mi smo ipak prošetale u pravcu sela jer smo tražile poštu da bismo poslale razglednice (sećate se razglednica?). Tu smo naišle na jedan rezervoar/bazen koji pripada obližnjem hramu, ali kao i na drugim mestima i ovaj se koristi za kupanje i osveženje lokalnih stanovnika.
Radosni mladići u Varkali
Kao i prethodnog dana dok smo plovile povratnim vodama Kerale, i ovde su nam ovi mladi ljudi razdragano mahali, a, naravno, mahale smo i mi njima. U stvari je bilo divno videti da se i posle toliko godina turizma i turista ti ljudi i dalje raduju drugim ljudima i da ih tim mahanjem pozdravljaju. Meni se ta gotovo nevina radost Indusa veoma sviđa i uvek mi posebno teško padne kada čitam o zverskim silovanjima koja na žalost često isplivaju na površinu kao vesti iz ovde inače divne zemlje. S druge strane, što je moja baka govorila „Svega ima u božjoj bašti“, pa tako i u Indiji. Njih ima toliko puno, uveliko preko jedne milijarde, pa je onda i normalno da među ogromnim mnoštvom divnih ljudi ima i kukolja.
Iskoristile smo priliku i da bismo kupile voće. Uzgred da kažem da su bez obzira na egzotičnost izgleda i svakako slasnost koja dolazi od prirodnog sazrevanja, crvene banane meni ipak malo manje ukusne i slatke od malih žutih banana. Ove boje koje pominjem odnose se naravno samo na koru – unutra su sve iste boje.
Štand sa voćem u Varkali
Onda smo se vratile do linije kopna i prvo prošetale duž litice, a onda se spustile do plaže gde je to moglo. Tu smo u jednom trenutku rešile da odemo kod manikira/pedikira i šaranje kanom po ruci i kasnije smo se obe složile da je to bila najgluplja stvar koju smo uradile na čitavom putu. Previše smo vremena utrošile u to, a apsolutno nije bilo vredno tog vremena. Naravno, vreme se ne može vratiti.
Deo plaže u Varkali
Posle smo se vratile na stazu koja vodi pored litica i onda smo otišle na drugu stranu gde se nalazi plaža Papanasam. To je ujedno i sveta plaža i tu dosta Hinduista dolazi da bi doneli ponude za svoje voljene koji su preminuli.
Plaža Papanasam
Još malo šetnje pored obale i fotografisanje i bile smo spremne za još jedno tuširanje, a zatim i za večeru.
Plaža Papanasam
Arabijsko more
Uveče smo otišle na divnu večeru gde smo jele ogromne tigraste škampe (Penaeus monodon), ali smo izbliza videle i tandur peć. To je veliki duboki ćup od gline u koji se stavi debeli sloj užarenog uglja, a onda se meso obešeno o metalne šipke poput ražnjića kači i peče u tom vrelom vazduhu. U tim tandur pećima mogu da se pripremaju i hlebovi, ali tako što se specijalnom tehnikom lepe na stranice peći.
Veoma zadovoljne i prijatno punih stomaka vratile smo se u bungalov na spavanje. Narednog dana smo prelazile u još jednu saveznu državu u Indiji. U pitanju je bila država Tamil Nadu.