Kada se dođe na vrh planine Nebo i uđe u prostor Memorijalnog kompleksa posvećenog Mojsiju, pre posete crkvi sa mozaicima i vidikovcu, dobro je ući i u manji muzejski prostor.
Planina Nebo, muzej
Ipak, verovatno glavni razlog za dolazak ovde jeste da se evocira taj pogled na Obećanu zemlju koji je imao i Mojsije pre nego što je na vrhu planine Nebo umro. Kada se prilazi vidikovcu, posetilac svakako mora prvo da vidi veliku savremenu skulpturu Bronzane zmije koja u stvari upućuje na tekst iz Jevanđelja po Jovanu, 3:14: „I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovječiji...“.
Skulptura Bronzane zmije
A onda se dolazi i do par platformi sa kojih su pruža istinski divan pogled.
Pogled na Obećanu zemlju
Mada je bilo vedro, vazduh nije bio bistar i nije moglo mnogo toga da se vidi, ali kod platformi odakle se lepo može posmatrati „Obećana zemlja“ postoje table koje prikazuju pravac u kojem se nalaze različita mesta, od Mrtvog mora, do Jerusalima, Vitlejema, Jerihona, itd.
Posle ovog uživanja u lepom pogledu, krenula sam i u obilazak crkve. Prvobitna crkva je ovde sagrađena u 4. veku, ali se ona vremenom, kao i čitav lokalitet, pretvorila u ruševine. Iskopavanja su krenula od 1933. godine i tada su pronađeni brojni mozaici, ali je u drugoj polovini 20. veka otkriven i predivan mozaik u đakonikonu. Mada su ostaci crkve privedeni nameni do 1984. godine, 2007. je krenula izgradnja potpuno nove crkve preko stare i to je ono što se danas može videti na vrhu planine Nebo.
Crkva na vrhu planine Nebo
Unutrašnjost crkve na vrhu planine Nebo
Unutrašnjost crkve, zaostala dekoracija od Božića
Pošto je na ovom lokalitetu otkriveno više mozaika, neki su ostavljeni na licu mesta, a neki su postavljeni na zidove. Kako se to desilo da postoji toliko mozaika na istom mestu? Jednostavno – pravljeni su jedan preko drugog. Tako je 1976. godine radi čišćenja skinut mozaik iz 597. godine i tom prilikom je otkriven mozaik iz 530. godine koji se smatra jednim od najlepših u Madabi i okolini (vrh planine Nebo je udaljen od Madabe oko 10 km).
Mozaici iz đakonikona
Centralni panel mozaika iz đakonikona
Gornje dve fotografije imaju po malo čudne uglove, ali će se na sledećim fotografijama koje približavaju određene scene bolje videti koliko je ovaj mozaik lep.
Mladi čobanin odbija lava i štiti goveče zebu koje je privezano za drvo
Vojnik koji ima štit svojim kopljem ubada lavicu koja ga napada
Lovac na konju uz pomoć psa kopljem probada divljeg vepra
Tamnoputi muškarac vodi noja na povocu
Mladić u persijskoj odeći vodi zebru i kamilu ili žirafu
Ovde zaista treba doći, ne samo zbog divnog pogleda, već i zbog ovih mozaika. Jer osim slikovitog mozaika iz đakonikona, i ostali su izuzetno lepi i meni je bilo drago da je bio januar u doba korone i da u crkvi osim mene nikog drugog nije bilo.
Crkva na vrhu planine Nebo, mozaik
Crkva na vrhu planine Nebo, mozaik
Crkva na vrhu planine Nebo, mozaik
Crkva na vrhu planine Nebo, mozaik i krstionica
Crkva na vrhu planine Nebo, Bogorodičina kapela, mozaik
Već sam ranije pominjala da je ovde kroz istoriju, osim crkve, postojao i manastir i zapravo je lokalni naziv za ovo mesto Sijaga, što znači – manastir. Danas mogu da se vide ostaci prostorija koje su bile deo manastirskog kompleksa.
Ostaci manastira na vrhu planine Nebo
Posle ovoga sam bila spremna da idem na plažu i more, a oni se nalaze nekih 25 km zapadno od planine Nebo. U pitanju je naravno – Mrtvo more.
Pogled na Mrtvo more
Ova vodena površina je smeštena u jednoj depresiji i obala mora koja je na nadmorskoj visini od oko -400 m, tj, nalazi se ispod standardne površine mora, predstavlja najnižu tačku na Zemlji. Mrtvo more je poznato po tome što ima izuzetno veliku gustinu zbog visokog sadržaja soli (preko 30 procenata), tako da čovek ne može da potone. Voda u more dolazi preko reke Jordan i sezonski, kada su kiše, preko bujica, ali nema nikakvog oticanja. Ipak, nivoi mora ne rastu jer velika količina vode isparava. Klima je ovde značajno drugačija, a temperatura uvek bitno viša nego u, na primer, istočnim delovima Jordana koji su na većim visinama (Madaba je na 700 m iznad n.v., a Aman u proseku na oko 900 m, što će reći 1100, odnosno 1300 m iznad nivoa Mrtvog mora, a samo oko 30, odnosno, 50 km dalje). S druge strane, od puno ljudi sam čula da se smatra da će Mrtvo more vrlo brzo u potpunosti da isuši zbog smanjenog pritoka sveže vode, pošto se uzvodno dosta vode koristi za navodnjavanje i preradu u pijaću vodu, jer ovi delovi Azije imaju tradicionalne probleme sa manjkom vode, a sada imaju sve veći broj stanovnika sa sve većim potrebama.
Mada me je dočekalo sunčano vreme, ja svakako nisam imala ni najmanju nameru da se ovde kupam. Prvo, u januaru je previše hladno za moj ukus i napolju, a sigurno i u vodi. Drugo, ne bih imala gde sa se posle istuširam, a čula sam da je to ipak obavezno jer u vodi ima previše soli. Mrtvo more će morati da me sačeka za neki drugi put. Ali to nije bio razlog da ne prošetam do same vode. Vozač me je dovezao do nekakvog parkinga, pa mi rekao da ja idem da šetam, a on će tu da me čeka. Kako sam se spuštala niz padinu, tako sam fotografisala oko sebe.
Obala Mrtvog mora: ovde je verovatno gužva kada je sezona
Obala Mrtvog mora: ovde se verovatno iznajmljuju ovi natkriveni prostori sa stolovima
Obala Mrtvog mora
Obala Mrtvog mora – turistički deo
Obala Mrtvog mora
Obala Mrtvog mora
A onda sam došla i do same vode. Moram da priznam da nisam imala nikakvu želju da dodirujem vodu. Ne znam zašto. Verovatno mi ništa u čitavoj okolini nije delovalo privlačno.
Vode Mrtvog mora
Kako sam se spustila do vode, tako sam se i popela. Prošla sam pored par ljudi, što je bilo zanimljivo jer je plaža uglavnom bila potpuno pusta. Oni su me pozvali da sednem sa njima, ali čekao me je vozač i trebalo je još da obilazim, pa sam samo pitala da li mogu da ih slikam. Pristali su.
„Čuvar plaže“ u zimskom periodu
Otišla sam malo i sa strane i tu se videla jedna jaruga kroz koju se verovatno slivaju bujice, ali ovog dana je sve bilo suvo i mirno.
Duboka jaruga kod obale Mrtvog mora
Sa ivice jaruge sam napravila još jednu panoramsku sliku Mrtvog mora.
Mrtvo more
Ali, pre nego što sam se popela do kola, morala sam da slikam još jednog posetioca koji je tu mirno sedeo.
Posetioci obale Mrtvog mora su razni
I ovde sam završila sa svojom kratkom posetom Mrtvom moru. Kako sam prvobitno planirala svoje putovanje po Jordanu, trebalo je kasnije da par dana boravim na obali ovog mora, pa bih se onda možda i brčnula, ali su ti planovi propali. Pa dobro. Možda će to biti dobar povod da se ponovo ovde vratim. Sigurno ne baš ovo isto mesto, ali pošto ulazim u značajne godine, verovatno će se pojaviti reuma, a vode i blato Mrtvog mora su dokazano dobri za razne kožne i reumatske probleme. To svakako treba proveriti.
Ovom prilikom sam se vratila do kola, a zatim odvezla do jednog veoma bitnog i posebnog mesta. Zapravo sam došla kolima do parkinga za posetioce, a tu je bila i biletarnica gde sam kupila ulaznicu i morala da sačekam oko pola sata da bi se oformila grupa. Naime, stigla sam do polazne tačke za obilazak Al Magtasa koji se zvanično zove i Mesto krštenja „Vitanija s one strane Jordana“. Drugim rečima, mesto gde je po predanju Jovan Krstitelj krstio Isusa Hrista.
Mada su arheolozi pronašli dokaze da je ovaj kraj još u 4. milenijumu pre nove ere naseljavala jedna manja grupa poljoprivrednika, glavne graditeljske aktivnosti vezane za religiju započele su verovatno već u 2.-3. veku nove ere, a svakako intenzivnije od 5.-6. veka i Al Magtas je postao, pogotovo u vizantijsko doba, jedno od najvažnijih hodočasničkih odredišta za Hrišćane. Mada su prvobitni objekti bili sagrađeni na istočnoj obali Jordana, zbog lakšeg pristupa mesto hodočašća se od početka 6. veka postepeno prebacivalo na zapadnu obalu. Kako su se smenjivali osvajači, bilo je sve manje izgradnje, ali su se stari objekti još dugo koristili. Od 15. do 19. veka ovde su dolazili tek veoma retki hodočasnici, a u 19. veku je podignuta i jedna mala kapela. Ipak, ona je stradala u zemljotresu u prvoj polovini 20. veka.
Zbog protoka vremena, urušenih objekata, ali i zbog ratnih dejstava u 20. veku, arheološki lokalitet je ponovo otkriven relativno skoro. Al Magtas, dakle lokalitet na istočnoj obali reke Jordan, je svakako deo države Jordan, ali je zapadna obala reke Jordan zapravo Zapadna obala – teritorija koja je od 1948. do 1967. godine pripadala Jordanu, a koju je Izrael okupirao 1967. godine (Jordan je polagao pravo na ovu teritoriju sve do 1988. godine kada se i zvanično odrekao nje), a inače je deo Palestine.
Tokom iskopavanja koja su započela 1996/7. godine pronađeno je 11 vizantijskih crkava, pet krstionica iz rimsko-vizantijskog perioda, brojne pećine monaha i pustinjaka, kao i ostaci konaka za hodočasnike.
Od biletarnice vođene ture kreću svakih pola sata ili sat vremena. Posetioci se ukrcaju u mini-bus i tako prevezu do centralnog dela lokaliteta sa zaustavljanjem na jednom mestu da bi vodič dao uvodni deo svoje priče. Čitav ovaj prostor mi se činio dosta velikim i uz put sam videla da postoje mesta sa stazama za posetioce, ali nije sve to bilo uključeno u moj obilazak. Zato je bilo važno da vodič ipak nešto kaže o delu koji nismo posetili.
Naime, Al Magtas se sastoji od dva glavna arheološka segmenta. Prvi se vidi odavde i to je blago uzvišenje koje se zove Ilijino brdo sa ostacima manastira. Po predanju, prorok Ilija koji je živeo u 9. veku pre nove ere došao je do Jerihona i tu je svojim plaštom udario u reku Jordan koja se razdvojila na dve strane, a on i njegov učenik Jelisej su prešli na drugu stranu reke. Kao što je i bilo predviđeno, tu, na obližnjem brdu, prorok Ilija se uspeo na nebesa, što znači da nije umro već je živ otišao na nebo.
Lokalitet Al Magtas
Lokalitet Al Magtas: gore levo su ostaci manastira
Moram da priznam da se nisam ni raspitivala kako čovek može da poseti i ovaj deo, a svedena turistička poseta je verovatno bila rezultat toga da je bio januar, niska sezona, sa manje posetilaca, pa onda i manje obezbeđenja i vodiča, a nisam ni sigurna ni da čovek baš može sam da šeta okolo-naokolo, pošto se lokalitet nalazi u pograničnom području. Na kraju krajeva, meni je ovog puta sasvim fino odgovaralo to da me vode. Jedino mi je bilo žao da je grupa bila mešovita – ja sam bila jedina za engleski jezik, a ostali članovi grupe su bili za arapski. To je značilo da je vodič pola vremena (a verovatno i više od polovine) proveo pričajući na arapskom, a, kako se meni činilo, manje od polovine vremena je meni pričao na engleskom. Da ne bude zabune, vodič je bio sjajan i veoma ljubazan, ali bih više volela da je svo vreme bilo iskorišćeno za razne priče na engleskom. Ipak, poseta je bila uspešna, a ja sam bila zadovoljna na kraju. Kako će se ispostaviti kasnije, biti deo mešovite grupe sa posetiocima iz Jordana imalo je i svoje značajne prednosti.
Sa mesta na kojem smo stajali, mogla sam u daljini da vidim i nekoliko crkava. U pitanju su nove građevine, jer je nekoliko različitih hrišćanskih denominacija ovde podiglo crkve, a svaka je u stilu tipičnom za datu denominaciju. Plan je da na kraju ukupno 12 Crkava ima svoje građevine na ovom lokalitetu.
Nove crkve na lokalitetu Mesto krštenja „Vitanija s one strane Jordana“
I dok smo se vozili dalje, neke od tih novih crkava su mogle da se vide.
Nove crkve na lokalitetu Mesto krštenja „Vitanija s one strane Jordana“
Kada smo došli do centralnog dela arheološkog lokaliteta, izašli smo iz mini-busa i krenuli u šetnju. Prvo smo došli do reke Jordan.
Reka Jordan
Reka Jordan
Moram da priznam da sam bila zatečena. Zamišljala sam Jordan kao mnogo impresivniju reku. Doduše, smatra se da je reka Jordan bila značajno veća u prošlosti, da je često plavila okolna područja i da je tada znala da bude široka i po jedan kilometar. To svakako više nije slučaj.
Druga stvar koja je zanimljiva jeste da se na drugoj strani reke nalazi Zapadna obala, tj., Palestina, tj., područje koje je okupirao Izrael. Reka predstavlja granicu. Na prethodnim fotografijama se vidi jedna crkva i stiče se utisak da se ona nalazi na Zapadnoj obali. Međutim, kada se krene dalje u šetnju, vidi se da reka ovde veoma meandrira i kako će se kasnije ispostaviti, crkva se nalazi na teritoriji Jordana.
Na sledećoj slici se vidi drugačiji položaj crkve u odnosu na reku, a takođe sa desne strane može da se uoči natkriveni deo pešačke staze.
Reka Jordan meandrira i kako obilazak ide dalje vidi se drugačiji odnos objekata u prostoru
Ovo područje se takođe nalazi ispod nivoa mora, čitavih 350 metara i leti temperature mogu da budu izuzetno visoke. Verovatno su zato i postavljene nadstrešnice iznad pešačkih staza kako se posetioci ne bi onesvešćivali od sunčanice. Takođe sam čitala da leti postoji i ogromna količina muva koja ometa posetioce. U tom smislu je januar bio idealan. Bilo je toplo, ali prijatno, a muva praktično nije ni bilo.
Ali da se vratim još malo na reku Jordan i njen blatnjavi izgled. Može se pretpostaviti da je slična situacija bila i pre 2000 godina, pogotovo tokom poplava, a osim toga reka Jordan može mestimično da bude previše duboka i brza za svrhe krštenja. Takođe je pretpostavka da je Jovan (Krstitelj) boravio u blizini brežuljka sa kojeg se prorok Ilija uspeo u nebesa jer je to mesto poznato od davnina. To uzvišenje je povezano sa rekom Jordan putem jedne jaruge, Vadi al Karar, duge oko 2 km, kroz koju protiče više malenih, stalnih, bistrih potoka koji izviru na uzvišenju i njegovoj okolini pre nego što se uliju u Jordan, tako da je takođe pretpostavka da je Jovan ljude simbolično čistio od greha upravo ovom čistom vodom.
Dok je vodič pričao posetiocima na arapskom, ja sam iskoristila priliku da slikam potočić na par mesta, a bogme i nakvasila sam kažiprst u toj vodi i sebi na čelu iscrtala tri krstića. Ne može da škodi. Ovo ipak važi za veoma sveto mesto.
Potočić Vadi al Karar
Potočić Vadi al Karar
Potočić Vadi al Karar