Kada sam preko interneta pokušavala da pronađem informacije o tome kako da se od Gdanjska prebacim do Kalinjingrada, glavni komentari su se odnosili na to da je bilo potpuno neizvesno koliko će da traje put, bilo da se ide vozom ili autobusom. Ja voz nisam ni uspela da nađem, a i autobus jedva. Ima više kompanija koje povezuju ova dva grada u dve države, ali neki od prevoznika ne voze svaki dan i to mi je u početku predstavljalo ogroman problem. Na svu sreću sam uspela da pronađem ruskog prevoznika koji vozi svaki dan i to po tri puta. Odem ja na njihov sajt, kad ono nema ništa na engleskom. Dobro, bez obzira što ne pričam ruski, nije bio preveliki problem jer je sve naravno bilo na ćirilici, pa sam mogla da se snađem. Tamo gde nisam razumela šta me pitaju, dok sam pokušavala da kupim kartu, koristila sam pomoć Gugl prevodioca i tako sam završila posao. S druge strane, zanimljivo mi je bilo da kada je trebalo da upišem zemlju iz koje dolazim, nije bilo Srbije. Setim se ja šta je u pitanju. Da, kod ovog prevoznika smo i dalje bili pod nazivom Jugoslavija.
Ipak, bitno je da je karta koju sam kupila potpuno funkcionisala. Ona je čak navodila da je vreme putovanja 3,5 sata, ali mi je moja saputnica rekla da je to idealno vreme. Obično je potrebno pet sati, zbog granice. S druge strane, moram da priznam da smo se jako dugo izvlačili iz samog Gdanjska zbog užasavajuće saobraćajne gužve. Takođe smo i dobar deo puta ka Elblagu morali veoma sporo da vozimo jer se normalan autoput tek pravi, a veliko je opterećenje. Dakle, nije sve u prelasku granice, ali je bitno da se čovek spremi i da bude strpljiv. Radi poređenja, do Elblaga (oko 60 km) bilo nam je potrebno skoro 2 sata. Naravno, za par godina kada autoput bude gotov, sve će ovo biti znatno udobnije i brže.
Na ruskoj granici smo svi morali da izađemo iz autobusa i da odemo do šaltera gde su nam pregledali pasoše. Meni sa srpskim pasošem nije potrebna viza, ali je službenica bila poprilično zbunjena kada ga je videla i morala je nešto da telefonira. Pretpostavljam da nema mnogo mojih sunarodnika koji prelaze granicu na ovom mestu, pa je žena morala da proveri da li mi ipak treba viza ili ne. Sve je prošlo kako treba.
U Kalinjingrad sam stigla uveče, ali sam lako našla put do stana koji sam iznajmila i koji je bio izuzetno lep i fino sređen. Relativno rano sam legla, jer sam imala samo narednih dan i po u Kalinjingradu i bilo mi je bitno da budem odmorna.
Jedan od glavnih razloga zašto sam želela da posetim Kalinjingrad jeste sam položaj ovog grada i oblasti. Posle Drugog svetskog rata ova teritorija je pripala Sovjetskom Savezu, a kasnije i Rusiji, i preimenovana je iz Kenigzberga u svoj sadašnji naziv po čuvenom ruskom revolucionaru i političaru Mihailu Kalinjinu. Inače, sam Kalinjingrad je poznat po svom najčuvenijem stanovniku, filosofu Imanuelu Kantu.
Dakle, Kaliningrad je praktično ruska eksklava, teritorijalno odvojena od ostatka zemlje i graniči se sa Poljskom i Litvanijom. Upravo taj specifičan položaj mi je kao putniku bio posebno privlačan. Osim toga, ja nikada ranije nisam bila u Rusiji (ako se ruskom teritorijom ne računa baza na Antarktiku – videti: https://www.svudapodji.com/cile-5/), pa mi se činilo sasvim prikladnim da krenem od njene najzapadnije teritorije sa ciljem da na „kraju“ odem i do Vladivostoka koji se meni još od detinjstva čini kao ultimativni kraj sveta.
Jutro nakon mog dolaska, smenjivali su se sitna kiša i suvo vreme, a ja sam krenula u šetnju po gradu da bih se malo bolje upoznala sa rasporedom i razmerama, a i sa ciljem da dođem do centra i turist biroa. U toj šetnji sam ujedno i nailazila na mesta koja nisam nužno planirala da posetim.
Generalno gledano, na više mesta u gradu ima spomenika koji na ovaj ili onaj način slave Veliki rat, kako Rusi, a prethodno i Sovjeti, nazivaju Drugi svetski rat. Možda se nekome može činiti preteranim, ali imajući u vidu broj žrtava, što vojnih što civilnih, koje je imao Sovjetski savez (procenjuje se na preko 20 miliona, a prema najnovijim procenama i preko 26 miliona ljudi), što je značajno više od Nemaca ukupno koji su bili raštrkani po raznim frontovima i na sve strane (procene za ukupno poginulih nemačkih vojnika i civila idu maksimalno do oko 7,5 miliona), nije ni čudo da je Drugi svetski rat ostao u tako upečatljivom kolektivnom sećanju čitave ruske nacije.
Spomenik Majci Rusiji
Dakle, šetajući tako došla sam i do velikog centralnog Trga pobede na kojem se nalazi visoki Trijumfalni stub koji obeležava i slavi Veliki rat, iza kojeg se na uzvišenju nalazi Hram Hrista Spasitelja, sa prepoznatljivim kupolama tipičnog oblika za ruske crkve.
Trg pobede – Hram Hrista Spasitelja i Trijumfalni stub
Hram Hrista Spasitelja, detalj
Hram je osvećen 2005. godine i postavljen je na vrhu stepeništa, a ulaz koji je ovom prilikom bio otvoren nalazi se sa strane građevine. Kada sam ušla da ga posetim, još su se na nekim delovima nalazile skele i radovi na unutrašnjoj dekoraciji su bili u toku.
Hram Hrista Spasitelja, unutrašnja dekoracija
Našavši se unutra, poželela sam da zapalim sveće, ali sam se zbunila jer nisam videla gde može da se zapali za mrtve, pa sam pitala devojku koja je radila na prodaji sveća. Tu sam saznala razliku između ruske i srpske crkve. Kod nas se za žive pali gore, a za mrtve dole. Kod Rusa postoji mesto ispred Raspeća, takođe „gore“, ali se baš zbog tog raspeća razlikuje od ostalih čiraka i ono je namenjeno za mrtve. Kod tih ostalih, stoji samo „postolje“ sa peskom, bez raspeća, i ta su mesta za žive.
Posle ovog kratkog duhovnog izleta, nastavila sam sa šetnjom do Dramskog teatra u kome se, sa strane, nalazi turist biro gde sam želela da uzmem mapu. Bili vrlo ljubazni i dali mi i par drugih turističkih brošura.
Dramski teatar u Kalinjingradu
U parku ispred pozorišta, nalazi se spomenik nemačkom pesniku Šileru. Postoji priča da je prilikom borbi 1945. godine, neki sovjetski vojnik stavio znak sa natpisom „Pazi, ovo je veliki pesnik“ i spomenik je nekim čudom ipak preživeo žestoke borbe. Lepa i poetska priča.
Zatim sam prošetala do Gornjeg jezera, ali sam uz put svratila i do Tornja Vrangel koji je delovao dosta zapušteno. Taj toranj predstavlja jedan od ostataka ranijih gradskih zidina koje su opasavale Kenigzberg. Bukvalno suprotno od njega na obali Gornjeg jezera nalazi se i Toranj Dohna u kojem je smešten Muzej ćilibara. Osim ovih tornjeva, do danas je preživelo i sedam kapija koje okružuju centralni deo grada, a ja sam uspela da vidim par njih.
Gornje jezero, desno se vidi Toranj Dohna u kojem je Muzej ćilibara
Iskoristila sam priliku, pa sam obišla i Muzej ćilibara koji se nalazi odmah pored Kapije Rosgarten. Bila sam potpuno impresionirana kada sam uz audio vodiča dobila i vlažnu maramicu da mogu da ga sveže obrišem, dezinfikujem i tako spremim za ličnu upotrebu, mada je išao samo na uvo.
Inače, ćilibar spada u poludrago kamenje, a u stvari uopšte nije kamen, već je u pitanju fosilizovana smola od drveća. On se koristi za izradu nakita, ali i za pravljenje ukrasnih predmeta, od tanjira, kutija za nakit, do modela brodova i velikih slika. Možda najpoznatija umetnička upotreba ćilibara bila je originalno u Ćilibarskoj sobi koja se nalazila u Katarininom dvorcu blizu Sankt Peterburga. Tokom Drugog svetskog rata, Nemci su demontirali ovu sobu i njene delove dovezli upravo ovde u Kenigzberg gde se sobi 1945. godine gubi svaki trag. 2003, posle 24 godina ispunjenih trudom i radom ruskih i nemačkih stručnjaka, napravljena je i postavljena nova Ćilibarska soba u Katarinonom dvorcu, a ovde u Kalinjingradu mogu da se vide neki drugi eksponati.
Muzej ćilibara, unutrašnje dvorište muzeja i delovi Tornja Dohna
Muzej ćilibara, jedan od eksponata – mrav večno zaglavljen u ćilibaru
Muzej ćilibara, slika napravljena od pločica ćilibara različitih boja
Onda sam presekla delimično pored Donjeg jezera da bih došla do ostrva na reci Pregolja, prošavši uz put kroz park u kojem se nalazi memorijal baltičkim mornarima.
Memorijal baltičkim mornarima, a u pozadini se vidi Kenigsberška katedrala
Jedan od glavnih razloga zašto sam želela da dođem ovde bio je upravo da odem do Katedrale sa čije se spoljne strane (severoistočni ugao) nalazi grob-mauzolej velikom filosofu Imanuelu Kantu. Ne znam šta sam to sa 17 godina kada sam u školi na časovima filosofije učila o Kantu mogla uopšte da razumem od onoga o čemu je on pisao, tek sećam se da mi se on „dopadao“ i od tada sam imala želju da ovde i dođem. Kant i Kenigzberg su jednostavno nerazdvojivi, delimično i zato što je Kant bio veoma mušičav i uopšte nije voleo da se mrda, tako da je čitav svoj život proveo samo i isključivo ovde. Tačnije, jedno vreme je radio kao tutor u mestu koje je manje od 150 km udaljeno odavde i to je bilo to. Osim toga, bio je i izuzetno precizan i tačan, uvek prateći istu rutinu, tako da se priča da su ostali stanovnici grada po njemu navijali svoje časovnike.
Spomenik ispred Baltičkog federalnog univerziteta Imanuel Kant
Pošto je bio poznat i uvažavan za života, Kant je svojevremeno bio sahranjen unutar katedrale, ali su njegovi ostaci krajem 19. veka prebačeni u mauzolej koji je dograđen na ugao katedrale.
Severoistočni ugao Kenigsberške katedrale sa Kantovim mauzolejem
Kantov grob u dograđenom delu Kenigsberške katedrale
A sama katedrala se danas koristi kao muzej i mesto za održavanje koncerata, mada ima i par duhovnih kapela. Ja sam imala puno, puno sreće da sam od gospođe pored koje sam sedela u dolasku iz Gdanjska saznala da je i tog dana bio koncert, tako da sam tu došla i zaista istinski uživala. Poslušajte malo...
Kad se koncert završio, sa ostrva na kojem se nalazi katedrala i park prešla sam most do susednog takozvanog Ribarskog sela gde sam konačno napravila pauzu i jela. Ribarsko selo je u stvari nekolicina zgrada, uključujući i svetionik, koji su vremenom napravljeni na obali reke.
Kenigsberška katedrala
Ribarsko selo
Ribarsko selo
Generalno gledano, Kalinjingrad se dosta izgrađuje i renovira, ne toliko koliko sam viđala u Poljskoj, ali se vidi da se radi na tome da se grad malo ulepša i dotera. Ja sam ovde bila ipak suviše kratko i nisam stigla da obiđem sve muzeje koji su mi bili zanimljivi, ali ovde svakako može da se ostane i malo duže i da ne bude dosadno.
Posle te pauze i odmora popela sam se i na svetionik u Ribarskom selu da bih se osvrnula po okolini.
Kenigsberška katedrala
Galeb na vrhu svetionika i Kenigsberška katedrala
A zatim sam otišla i do Južnog parka, pa onda i do Muzeja Fridlandska kapija, nazvanom tako po kapiji u okviru koje se nalazi, a koja je bila deo zidina oko grada. To je jedan mali, ali zanimljiv muzej. Uglavnom se bavi prikazivanjem načina života u Kenigzbergu pre rata.
Zid Fridlandske kapije
Ali čitava ova moja priča o šetnji po Kalinjingradu ne bi bila potpuna kada ne bih pomenula da sam na više mesta nailazila na štandove na kojima se prodavao kvas. Kvas je fermentisani napitak sa niskim procentom alkohola i pravi se prevashodno od raži, pa sadrži dosta vitamina i dobrih stvari. S druge strane, njegov ukus zahteva izvesno navikavanje, ako već niste naviknuti na njega. Ja volim kvas, tako da sam se rado častila na jednom takvom mestu.
Ulični štand za prodaju kvasa
Narednog dana sam vrlo lenjo provela par sati. Lagano sam šetala po kraju, otišla na kafu u Ribarsko selo, obišla još jedan krug oko Katedrale i pozdravila Kanta.
Kenigsberška katedrala i Ribarsko selo
Još sam svratila i u poslugu da kupim vodu za put, pa sam polako peške otišla do autobuske stanice. Put me je proveo pored Doma umetnosti, ispred kojeg je stajao Lenjin i dalje zagledan u blistavu budućnost. Uskoro sam krenula iz Rusije put Poljske.
Dom umetnosti u Kalinjingradu
Uvek kada gledam i slušam „Zapadnu“ stranu, svedok sam velikih i jakih predrasuda o Rusiji i Rusima. Sve se gleda na poseban način, ali od samog starta i uvek se „dočekuje na nož“. Šta god da Rusi urade, neizbežno se čuje težak uzdah i: „Ah, ti Rusi!“ Da dam primer. U mom vodiču za Pariz, u delu koji se bavi Monmartrom, posebno je naglašeno da su Kozaci kao deo ruske vojske koja je 1814. godine došla do Pariza ubili i zakucali mlinara iz porodice Debrej na jedno od jedara mlina, sugerišući time veliko divljaštvo Rusa. Pri tome se apsolutno gubi iz vida činjenica da je par godina pre toga Napoleon kroz jurnjavu vojske po Rusiji i bitke došao do Moskve i ušao u nju! Pretpostavljam da je sve ovo uradio bez ikakvih civilnih žrtava ili ruskih mlinara koji su tom prilikom stradali. S druge strane, Rusi su došli do Pariza, osvojili ga (zajedno sa Austrijom i Prusijom), pa su se vratili kući. Ne znam šta bi se desilo da Napoleon na kraju nije izgubio u Rusiji; da li bi se bez ikakvih ozbiljnijih istorijskih posledica samo mirno vratio u Pariz.
Drugi primer su komentari Amerikanaca sa kojima sam bila u istoj grupi, a koje sam pominjala u tekstu o Antarktiku (videti: https://www.svudapodji.com/cile-6/).
Ali, da ne bude da baš sve romantično i pristrasno gledam što je u vezi sa Rusijom, u jednom trenutku sam se potpuno zgranula. Naime, na svim velikim raskrsnicama u Kalinjingradu, svetla na semaforu su praćena zvukom za slepe osobe. Kada sam prelazila ulicu kod Dramskog teatra, stojim ja i čekam da se semafor sa crvenog čovečuljka koji stoji prebaci na zelenog koji hoda. Onda začujem zvuk i mahinalno krenem i u deliću sekunde vidim da crveni čovečuljak i dalje stoji, a da kola i dalje prolaze. Došlo je očigledno do de-sinhronizacije zvuka i vizuelnog znaka. Ah, ti Rusi!!!