Krit 2022, 20. deo (Manastir Toplu, Sitija, Mohlos, Platanos)

Obilazeći Krit u maju 2022. godine rentirala sam kola u drugoj polovini svog boravka i posle posete dvema plažama i jednom arheološkom nalazištu na severoistoku ostrva, nastavila sam svoje putovanje tako što sam krenula duž severne obale u pravcu zapada.

Evo ponovo mape koja prikazuje mesta koja sam obišla na ovom svom putovanju:

U prvom delu put vodi po visoravni, a u jednom trenutku sam morala da se zaustavim na proširenju pored puta jer su mi predeli izgledali predivno.

Mada je ovaj deo dosta krševit, te su stene u kombinaciji sa niskim žbunjem od kojih je polovina bila prekrivena žutim cvetićima izgledale neverovatno lepo.

Pejzaž na severoistoku Krita

U ovom delu ostrva nema naselja, ali sam prošla pored jedne kapele, koju sam slikala iz kola, jer me je pomalo i mrzelo da izlazim.

Prizor pored puta na severoistoku Krita

Nedaleko od kapele se nalazilo moje sledeće odredište, pa sam znala da ću svakako tu da izlazim iz kola. U pitanju je bio manastir Toplu.

Manastir Toplu

Manastir Toplu je grčki manastir koji potiče još iz XIV veka i smatra se jednim od najvažnijih na Kritu. Posvećen je Svetoj Bogorodici i Svetom Jovanu Bogoslovu.

Nalazi se pored puta i kada se gleda sa parkinga koji je na drugoj strani puta, njegove zidine deluju kao da pripadaju tvrđavi. To nije ni čudo, jer je manastir imao vrlo burnu i često tragičnu sudbinu.

Napadan je i pljačkan i od strane pirata i od strane osvajača još u XV i XVI veku, a 1612. godine se srušio u zemljotresu. Obnovljen je i funkcionisao je do dolaska Osmanlija kada je napušten. Tako je i ostao do 1704. godine, kada je ponovo naseljen. U XIX veku je zbog ustanaka protiv Osmanlija ponovo bio na udaru – 1821. godine su svi monasi pobijeni, pa je manastir izvesno vreme bio pust, a 1866. godine je ponovo značajno oštećen.

Čak i u XX veku nije bio ostavljen na miru – u manastiru je bio sakriven bežični radio koji je pripadao borcima iz pokreta otpora, a Nemci su to otkrili. Rezultat: iguman i par monaha su mučeni, a zatim i pogubljeni.

Danas je situacija sasvim drugačija, sve je mirno i skladno funkcioniše, a ja sam mogla da krenem u obilazak.

Prvo sam otišla do stare vetrenjače koja se koristila da bi se ispumpala voda iz podzemnih izvora.

Manastir Toplu: stara vetrenjača

Naime, manastir je podignut na južnom vrhu jaruge koja se zove Klisura Toplu. Tu je nekada postojao jak izvor vode koja se ulivala u klisuru, ali je vremenom napravljena vetrenjača koja je vodu iz prirodnih podzemnih skladišta pumpala do površine.

Posle ovog kratkog zadržavanja, krenula sam u obilazak manastira.

Manastir Toplu: prilaz glavnoj kapiji

Manastir nije mnogo veliki i njegovi glavni delovi su koncentrisani oko dva unutrašnja dvorišta.

Manastir Toplu: prvo, veće dvorište

Drugo, manje dvorište je posebno slikovito.

Manastir Toplu: drugo, manje dvorište

U tom drugom, manjem dvorištu se nalazi crkva iz 1558. godine. Ja sam je obišla, ali unutra nije dozvoljeno fotografisanje, pa otud nema nikakve fotografije na tu temu.

Inače, manastir je poznat i po svojoj bogatoj riznici, važnim ikonama i sl, a postoji i manji muzej kod glavne kapije gde se može videti zbirka koja pripada manastiru.

Manastir Toplu: drugo, manje dvorište

Prošetala sam malo i po sporednim delovima manastira, a u delu koji vodi ka baštama sam naletela na jednog slikovitog stanovnika. U pitanju je leptir crveni admiral (Vanessa atalanta).

Leptir crveni admiral

Pre nego što sam napustila manastir ušla sam i u njihovu radnju. Naime, manastir je poznat po vinima koje proizvodi, pa sam kupila par boca, a takođe sam mimo svog običaja kupila i maslinovo ulje koje se proizvodi u manastiru. Ja po pravilu ne kupujem flaše sa tečnošću koje bih nosila u torbi koja ide u trup aviona, a imala sam i još nekoliko dana putovanja, što je bitno jer su flaše i tečnost teški. Ali, ovde su mi za početak veoma dobro upakovali flaše, a osim toga bilo mi je jasno da ih osim poslednjeg dana neću uopšte ni osetiti, jer ću ih sve vreme držati u gepeku kola.

Napustivši manastir ipak sam „morala“ da stanem na par mesta. Prvo sam iz daljine slikala manastir koji sam upravo napustila, a nešto dalje sam fotografisala i deo severne obale Krita do koje sam se sada spuštala.

Manastir Toplu u daljini

Deo severne obale Krita

Kada se put sa visoravni spusti u blizinu mora, on praktično na dalje prati liniju obale jednog širokog zaliva na čijem se zapadnom kraju nalazi gradić Sitija koji je bio moje konačno odredište ovog dana.

Pre nego što sam došla do grada i smestila se u hotelsku sobu koju sam prethodno rezervisala, morala sam da se zaustavim na još jednom mestu da bih slikala plažu Plakes, a nešto dalje i Sitiju.

Plaža Plakes

Što se Sitije tiče, to je jedno prijatno mesto u istočnom regionu Lasiti ušuškano na zapadnoj strani širokog zaliva koji se takođe zove Sitija. Ja sam ovde došla da bih napravila kratak predah u svom aktivnom obilaženju Krita, tako da sam prvo ostavila stvari u sobi i spremila se za opuštenu šetnju po gradu, ali sam takođe iskoristila odličan položaj svoje sobe da bih snimila marinu u Sitiji, na sledećoj slici levo, i početak peščane plaže, na sledećoj slici desno.

Sitija

Prvo sam prošetala pored obale, a zatim sam malo zašla i među ulice grada, ali ne previše. Odjednom me je uhvatila neka lenjost i nisam bila zainteresovana za bilo kakvo značajno obilaženje.

Sitija, detalj

Štaviše, odlučila sam da odem na veoma ranu večeru – još uvek je u stvari bio dan, ali je hrana bila odlična.

Rana večera u Sitiji

Kasnije sam se prebacila u jedan kafić gde sam popila neki koktel, ali sam ipak prilično rano otišla u sobu gde sam sasvim lepo prespavala čitavu noć.

Mada možda u odnosu na neka druga mesta Sitija može da deluje neugledno, meni se ona nekako dopala. Odavala mi je utisak mesta u kojem čovek može da ima miran odmor bez ikakvih pretenzija. Naravno, ja sam sredovečna žena na pragu trećeg doba, a imala sam sobu sa lepom terasom sa koje se pružao fin pogled na šetalište duž obale mora i na veći deo grada. Pomislila sam da čak i da se samo sedi na toj terasi sa nogama podignutim na ogradu to ne bi bilo loše kao vrsta odmora.

Pogled na Sitiju obasjanu jutarnjim suncem

S druge strane, i u Sitiji ima mesta koja zainteresovani posetilac može da obiđe – poput par zanimljivih muzeja ili tvrđave Kazarma koju su u XIII veku podigli Mlečani.

Tvrđava Kazarma

Meni je odmah posle buđenja sasvim lepo prijalo da sedim na terasi, ispijam kafu i lagano se budim. Ipak, ja na Krit nisam došla da bih se „odmarala“ već da bih obilazila, pa sam tako posle doručka prvo prošetala pored plaže u Sitiji.

Plaža u Sitiji

Tu sam videla da neki lokalni stariji ljudi ulaze u vodu, pa sam pomislila da je voda možda počela da se zagreva dovoljno da bih se i ja tokom ovih dana okupala, a takođe gotovo ni malo nije duvao vetar, što znači da se voda dodatno nije hladila.

Ipak, nisam bila inspirisana čak ni nogu da umočim u more, već sam se vratila prema hotelu. Još sam jednom slikala marinu i Sitiju, a uskoro sam svoje stvari iz sobe prebacila u gepek kola i onda krenula dalje.

Sitija

Sada sam pratila glavni nacionalni put koji ide po severu Krita (od istoka ka zapadu), jer sam praktično na taj način zatvarala neku vrstu kruga koji sam pravila po ostrvu. Ovog dana mi je konačno odredište bio gradić Agijos Nikolaos (tačnije, hotel nešto severnije od gradića), ali sam uz put imala isplanirane dve pauze. Kako će se ispostaviti, napravila sam još par neisplaniranih pauza. To je lepota kada sami sebi organizujete putovanje.

Prvo sam stala na parking pored puta odakle se može krenuti u spuštanje još jednom od brojnih klisura koje postoje na Kritu. Ova konkretno se zove klisura Rihtis. Dužina trase je 4910 m, a predviđeno je da spuštanje do kamenite plaže traje oko 1 sat i 45 minuta. Na moju ogromnu žalost bilo mi je jasno da nemam vremena za tako nešto, pa sam samo slikala grmove žukve (Spartium junceum) sa cvetovima koji divno mirišu.

Priroda u blizini klisure Rihtis

Posle nekih desetak minuta sam ponovo napravila neplaniranu pauzu, ovaj put kod jednog veoma dobrog vidikovca gde postoji kafić za one koji baš tu žele da sednu.

Na ovom delu puta koji vodi ka gradu Agijos Nikolaos postoji više lepih vidikovaca, a jedan je i prilično čuven. Ja sam planirala upravo tamo da nešto kasnije napravim svoju drugu pauzu ovog dana, ali je ovaj vidikovac gde sam prvo stala bio takođe sjajan jer sam odatle mogla da vidim i samo selo Mohlos u koje sam se uputila, jer mi je plan bio da tamo pravim svoju prvu pauzu, kao i ostrvce Agijos Nikolaos koje se nalazi preko puta sela.

Pogled na severnu obalu Krita, maleno ribarsko selo Mohlos i ostrvce preko puta sela

Pogled na severnu obalu Krita, maleno ribarsko selo Mohlos i ostrvce preko puta sela; u pozadini se vidi veće ostrvo Mohlos ili Psira

Kada se sa glavnog puta skrene ka Mohlosu, put je prilično uzan i sa puno serpentina. Mada se na mapi može činiti da je selo blizu glavnog puta, zbog tih krivina se zapravo vozi oko 6 km. Bilo je dobro da sam ovde bila u maju, van pune sezone, pa samim tim skoro da nikoga osim mene na putu bilo nije i mogla sam čak par puta da se zaustavim i da fotografišem iz kola. Ali, to sam radila na brzinu, pa ni fotografije nisu ispale baš dobro, ali sam ja ipak uživala. U nekom trenutku sam došla do sela, parkirala se i krenula u kratku šetnju pored mora.

Ribarsko selo Mohlos i ostrvce Agijos Nikolaos

I ovde su taverne i kafići poređani jedni do drugih, ali veličina ukupnog prostora jednostavno ne dozvoljava da se Mohlos pretvori u neko veliko letovalište.

Ribarsko selo Mohlos

Plaža je kamenita sa dosta ravnih i niskih stena, ali je bilo jasno da je voda veoma bistra. Nedaleko se vidi ostrvce Agijos Nikolaos, tj. Sv. Nikola. Na njemu se vide arheološke ruševine Mohlos, a razdaljina do ostrvceta je samo nekih 200-300 m. Mislim da bi to lako moglo da se prepliva. Naravno, u vreme kada je voda toplija.

Ribarsko selo Mohlos i ostrvce Agijos Nikolaos

Malo sam prošetala pored obale, a onda se odlučila da sednem u jedan od restorana gde sam naručila frape sa kuglom sladoleda od vanile. Intenzivno sam uživala u slikovitosti mesta i prijatnosti doživljaja.

Mesto za opuštanje u Mohlosu

Kasnije sam se malo pozabavila fotografisanjem zanimljivih detalja iz ovog ljupkog ribarskog seoceta.

Neki suše veš, a neki suše hobotnicu

A ponovo sam se pozabavila i slikanjem ostrvceta Agijos Nikolaos i ostacima drevnog naselja koji se nalaze na njemu.

Ostrvce Agijos Nikolaos

Ostrvce Agijos Nikolaos, detalj

Prolazeći pored raznih taverni u Mohlosu videla sam neke veoma zanimljive predloge za jelo, pa sam čak i pomislila da bi možda bilo zanimljivo da ovde ostanem da ručam, ali sam shvatila da ipak želim da idem dalje.

Ponovo je prvo išla vožnja uzbrdo uskim putem, a onda sam se dokopala nacionalnog puta. Par kilometara dalje postoji poznati vidikovac „Platanos“ koji je jedno od mesta gde čovek mora da se zaustavi. U stvari, postoji par vidikovaca, skoro jedan do drugog. Jedan je samo parking sa kojeg se pruža dobar pogled, a na drugom je taverna. Ja sam dobila preporuku za tavernu, pa sam tu planirala svoju drugu pauzu i zato sam se zaustavila upravo tu. Pretpostavljam da je pogled podjednako fantastičan i sa onog vidikovca gde nema hrane i pića.

Pogled na zaliv Mirabelo iz taverne kod vidikovca Platanos

Odavde se odlično vidi zaliv Mirambelo ili Mirabelo koji je najveći zaliv među grčkim ostrvima i čak peti u okviru čitavog Sredozemnog mora.

Na prethodnoj slici pravo se vidi ostrvo Mohlos ili Psira. Na tom kamenitom ostrvu su takođe postojala naselja od ranog do kasnog minojskog perioda.

Pogled na zaliv Mirabelo iz taverne kod vidikovca Platanos

Mene je ovde, međutim, mnogo više fascinirala boja mora kod plaže Malavras.

Plaža Malavras

Sela sam u tavernu i naručila sveže ceđeni sok od pomorandže. Dan je u svakom pogledu bio savršen i prijalo mi je da tu sedim i uživam u lepom pogledu.

Posle izvesnog vremena sam se spremila da nastavim dalje, ali sam ponovo morala da slikam zaliv Mirabelo jer mi je plan bio da tu provedem narednih par dana.

Zaliv Mirabelo

Menu