Kada smo prvi put krenuli van Malije da bismo posmatrali ptice, pre svega je bilo neophodno da svratimo na benzinsku pumpu pošto nismo svi imali istu i/ili dovoljnu količinu goriva, ali smo već ovde ustanovili redosled kojim smo se kretali u koloni. Prva kola je vozio Saša [Marinković] koji je sve ovo već više puta obilazio i koji je znao kuda treba da se ide da bismo posmatrali supove. Ovog dana smo za početak otišli u klisuru Roza. Druga je vozio Marko, a treća ja.
Usput, evo i mape koja prikazuje gde smo sve boravili tokom ovog putovanja:
U klisuri Roza
Nije prošlo dugo, a već smo ugledali beloglave supove (Gyps fulvus).
Beloglavi sup
Ja sam se poslednjih par godina dosta izveštila da mogu svojim foto-aparatom da pratim supove na nebu, što je mi (sada) lako jer su veliki i jedre, ali sam u početku imala velikih problema.
Beloglavi supovi
Ovom prilikom sam ih čak snimila i kako lete pored litica, ali i kako stoje na liticama ili sleću na njih.
Beloglavi sup
Beloglavi supovi
Beloglavi supovi
Da li je uopšte potrebno da naglašavam da su stručnjaci iz grupe uspeli da uoče mnogo više ptica od mene? Ipak, ja sam skromna i dovoljno mi je i ovo što sam snimila beloglave supove. Na kraju krajeva, članovi grupe koji su videli i druge ptice su ornitolozi, ili biolozi, ili imaju više iskustva u posmatranju ptica od mene. Tešim se da su osim znanja i veština imali i odlične dvoglede, pa su lakše uspevali da uoče različite vrste – kako velike, tako i sasvim malene. Uzgred da pomenem da sam se tokom putovanja čak napalila da kupim neki dobar dvogled, ali kad sam se vratila kući shvatila sam da bih ga ja u najboljem slučaju koristila jednom ili dva puta godišnje. To ne bi opravdalo investiciju, pošto su dobri dvogledi sasvim pristojno skupi.
A dok smo stajali na ovom mestu odakle smo posmatrali pre svega beloglave supove, Marko je uočio zmijavčice (Dracunculus vulgaris), pa sam ih onda i ja snimila. U pitanju je jedna od najsmrdljivijih biljaka na svetu, pošto u punom cvatu ispušta miris trulog mesa da bi privukla insekte koji je onda opraše. Kako nije duvao jak vetar, a biljke su rasle s druge strane žičane ograde koja ovde postoji, morali smo da se pomeramo i nameštamo da bismo uspeli da osetimo makar naznaku tog mirisa koji je insektima toliko privlačan. Za nas ljude, to je istinski odvratan miris, ali insekti i biljke su zadovoljni, pa je tako sve u redu.
Zmijavčice
Bilo je ovde i drugih stvorenja koja su mogla da se uoče, poput ljupkog primorskog vilenjaka, koga zovu i plavetni hitri konjic (Orthetrum brunneum).
Primorski vilenjak/plavetni hitri konjic
Dok sam se ja bavila posmatranjem i fotografisanjem smrdljivih biljaka i lepih vilinskih konjica, moja drugarica Sonja je predano nastavila da posmatra visove i ptice na nebu, elegantno sedeći u hladu jednog drveta i koristeći elegantan dvogled koji je na poklon dobila od svog supruga. Elegancija je nešto što je urođeno u čoveku i izbija na površinu čak i u zabačenim klisurama.
Elegantna Sonja
U nekom trenutku smo se potrpali u kola i krenuli dalje, a to je podrazumevalo vožnju zemljanim putem prepunim kamenja različitih veličina i u vidu serpentina kojim smo se ispeli dosta visoko. Ja nisam navikla da vozim po ovakvim putevima i mada sam bila zadužena za dobra kola koja su bila dosta visoka pa nije postojala mogućnost da oštetim donji deo šasije (to sam davnih dana u sred Srbije uspela da uradim na sopstvenim kolima, pa sam tako probušila svoj rezervoar – valjda zato imam „traume“), bila sam posebno pažljiva. Moje je bilo samo da pratim ostala kola, ali sam ipak bila napeta. Sve je prošlo u najboljem redu.
Sa te visine je pogled na okolinu bio divan, a dan je bio baš kako valja – sunčan, ne previše topao i bez jakog vetra.
Predeli oko klisure Roza
Dok su ostali članovi i dalje pokušavali da uoče ptice, ja sam malo prošetala, prateći dalje zemljani put. U tom delu postoji neka kuća, ali je ona bila zatvorena. Ipak, svedočanstvo o ljudskom boravku jasno može da se vidi, ne samo u vidu puta, kuće ili ograde, već i ljudskog „ukrašavanja“ okoline. Ne razumem se previše, ali mi ovo na sledećoj fotografiji liči na ostatke nekakvog divljeg jarca. Na par manjih ostrva oko Krita mogu da se nađu sada retki primerci kri-krija ili kritske koze (Capra hircus cretica), ali, koliko sam čitala, njih više na samom Kritu nema. Osim toga, sudeći po fotografijama koje sam mogla da pogledam na internetu, ni oblik rogova nije isti. U svakom slučaju, ova lobanja i kako je postavljena su bili veoma zanimljiv prizor. A možda je to bio samo simbol đavola da odagna loše energije?
Šta li je ovo i čemu služi?
U okolini sam uočila i jednog divnog balkanskog zelembaća (Lacerta trilineata). Dovoljno dugo je stajao na dobrom mestu da sam mogla lepo da ga snimim.
Balkanski zelembać
Zatim sam se vratila do mesta gde je grupa posmatrala par supova, ali su oni bili suviše visoko da bih uspela da ih snimim svojim foto-aparatom, pa sam se onda peške spustila stotinak metara do jednog malog uzvišenja na čijem jednom kraju je stajao nekakav predajnik. Odatle se pružao divan pogled na dolinu u blizini klisure Roza.
Područje u blizini klisure Roza
Dok sam snimala ovu dolinu uočim da se sa te strane čitavo jato beloglavih supova lagano na termalima kreće prema klisuri. Oduševila sam se, ali i uspela da ih snimim u video-formatu:
Htela sam da pozovem i ostale članove grupe, ali sam shvatila da će supovi odleteti dok oni stignu do mesta na kojem sam stajala u tom trenutku. Uostalom, i sami su ih videli kada su supovi uzleteli u visinu.
U blizini vidikovca na kojem sam stajala naišla sam i na brojne primerke biljke koju sam videla i na drugim mestima. U pitanju je vrlo bodljikava oskorušica sa ljupkim bobicama (Sarcopoterium spinosum).
Oskorušica
Uskoro smo se ponovo pokrenuli, a sa mesta gde sam parkirala kola mogla sam lepo da vidim akumulaciono jezero iza brane Aposelemis. Jezero se zove isto: jezero Aposelemis. U pitanju je nasipna brana i to je najveći vodoprivredni projekat na Kritu. Svrha jezera je da obezbedi pijaću vodu za gradove Iraklion i Agijos Nikolaos, i još nekoliko manjih naselja. Zapravo smo mi već prošli u blizini jezera na putu iz Malije i tada sam pomislila da je brana verovatno nova, a jezero se tek puni. Brana jeste nova, njena izgradnja je završena 2012. godine, ali koliko sam čula, razlog za niski vodostaj je taj da je zime 2023/24. bilo veoma malo padavina i jezero se ispraznilo. To da je na Kritu bilo manje padavina nego što je bio slučaj dve godine ranije mogla sam i sama da primetim narednih dana na još par mesta.
Jezero Aposelemis
Sledeće mesto gde smo se zaustavili bila je crkva Agija Marina (posvećena Svetoj velikomučenici Marini – Ognjenoj Mariji), a odatle smo ponovo mogli da uživamo u pogledu na lepu okolinu i brojne masline koje rastu po čitavom Kritu. Štaviše, smatra se da jedno od najstarijih, ako ne i najstarije drvo masline na svetu raste upravo na Kritu. Ali, ono se nalazi na zapadu ostrva u blizini grada Hanje, a mi, nažalost, ovom prilikom nismo imali vremena da odemo i na tu stranu ovog ipak velikog ostrva. Naime, Krit je peto ostrvo po veličini u Sredozemnom moru.
Područje u blizini klisure Roza
Što se crkve tiče, ona je bila zatvorena, ali je pored nje postojalo zgodno mesto gde smo mogli da parkiramo troja kola, pa smo tu napravili kratku pauzu da bismo i ovde malo prošetali i posmatrali i nebo i okolinu. Sasvim blizu, sa spoljašnje strane porte, videli smo i ostatke neke građevine. Meni je ovo delovalo kao veoma neobična građevina, a pošto je sa njene pozicije pucao pogled prema dolini koja se prostire ispod ove planine, pomislila sam da je služila kao nekakva osmatračnica iz XIX veka i na tome je ostalo. Vrlo brzo ću shvatiti da je ovo u stvari ostatak vetrenjače.
Crkva posvećena Ognjenoj Mariji (desno) i ostatak vetrenjače (levo)
Dok smo šetale po porti, Sonja je na jednom drvetu uočila nešto neobično, a jasno je bilo da je tu nekada živelo nešto.
Gnezdo parazitskog crva
Na svu sreću smo na ovom putovanju bile sa biolozima (konkretno mislim na Sašu), pa smo ubrzo saznale i o čemu je reč. Naime, postoji neki parazitski crv koji je u Evropu donesen iz Amerike i on posebno napada alepski bor (Pinus halepensis) dovodeći do oboljenja koje se naziva veštičija metla. Zaključak je bio da je ovo bilo njegovo gnezdo.
Vuk je onda na zemlji pronašao jedno staro, otpalo gnezdo ovog parazitskog crva, pa smo onda pogledali i kako ono izgleda iznutra.
Unutrašnjost starog gnezda parazitskog crva
A onda sam sa jednog mesta u daljini ugledala jedan prevoj na kojem sam razaznala nekakve zanimljive građevine.
Prevoj o kojem pričam je levo gore, u nastavku sivog dela planine
Ovako to izgleda kada se malo približi
Tu nam je Saša rekao da se na tom prevoju nalaze vetrenjače i da ćemo tamo otići. Baš sam se obradovala.
Krenuli smo kolima i spustili se prvo do nižih delova, ali smo uskoro opet vozili uzbrdo, pa smo u nekom trenutku stali na jedan parking sa strane. Ja tu nisam videla nikakve ptice, ali se zato pružao divan pogled na manastir Kardiotisa u selu Kera koji je posvećen Bogorodici.
Pogled na manastir Kardiotisa
Čak smo ponovo stali na još jednom parkingu nešto dalje da bi se okupili, jer nam se kolona u međuvremenu malo raštrkala, ali to je bilo idealno jer je pogled prema dolini i akumulacionom jezeru Aposelemis bio izuzetan. Na fotografijama se takođe veoma dobro vide serpentine kojima smo se prethodno vozili (na uzvišenju između položaja sa kojeg snimam i jezera). Na prvoj slici su u sredini, a na drugoj više na levoj strani fotografije.
Pogled ka severu na akumulaciono jezero Aposelemis
Pogled ka severu na akumulaciono jezero Aposelemis
Posle kratke pauze smo nastavili ka prevoju Ambelos gde se nalaze vetrenjače i ja sam već videla sebe kako tu šetkam i snimam ih. A onda sam zbunjeno shvatila da se Saša u prvim kolima ne zaustavlja, a ne zaustavlja se ni Marko u drugim kolima. Nije bilo druge, pa sam nastavila i ja za njima da se spuštam na drugu stranu planine, čežnjivo bacajući pogled na ostatke vetrenjača pored kojih smo prošli.
Na svu sreću, vrlo brzo smo se zaustavili jer je već bilo vreme da ručamo. Seli smo u jedan restoran u selu Pinakiano koji se valjda tek otvorio tog dana, ali je najvažnije bilo da imaju divna mesta za sedenje na travnjaku, a u hladovini.
Restoran u mestu Pinakiano
Dok sam čekala ručak, iskoristila sam to vreme da bih pogledala i snimila divnu baštu sa začinskim biljem koje se u visokim lejama gaji samo nekoliko metara od dela sa stolovima (na prethodnoj fotografiji se parče bašte vidi dole levo). Valjda tu baštu održava ovaj restoran. Tu ima desetak različitih biljaka, ali sam se ja odlučila da ovde pomenem samo dve. Jedna je endemska, tj, raste samo na Kritu, i zove se kritska dušica ili origano srebrni (Origanum dictamnus). Druge ima po čitavom Mediteranskom području, uključujući i Srbiju gde se često pominje u narodnim pesmama, a ima ga i u nekim ženskim imenima (ja, na primer, imam dragu koleginicu koja se zove Smiljana). U pitanju je smilje (Helichrysum arenarium) koje u trenutku kada sam ga snimala još nije procvetalo.
Kritska dušica ili origano srebrni
Smilje
Pošto se ova pauza za ručak malo odužila, u dogovoru sa ostatkom grupe, nas tri, Sonja, Beba i ja, ipak smo se vratile do vetrenjača na prevoju da ih malo bolje vidimo. Za početak da kažem da se vetrenjače zovu Vetrenjače sa visoravni Lasiti.
Vetrenjače sa visoravni Lasiti
Ovde postoje table na kojima mogu da se pročitaju neke veoma zanimljive informacije. Na primer, o istoriji vetrenjača. Tako sam saznala da su prve vetrenjače napravljene u Mesopotamiji i Kini oko 700. godine pre nove ere, a u Evropu su ovaj izum preneli Krstaši. Vetranjače su se uglavnom koristile za mlevenje poljoprivrednih proizvoda i pumpanje vode (npr, u Holandiji).
Vetrenjače su počele da se grade na Kritu tokom vizantijskog perioda, s tim da su one uglavnom fiksne, tj, pogodne su samo za vetar koji duva iz jednog pravca, jer im se osa rotacije ne pomera u zavisnosti od smera u kojem duva vetar. Ove vetrenjače su se koristile za mlevenje zrna i njihova osnova je ujednačena – grubo rečeno u vidu potkovice, s tim da je mehanizam za mlevenje bio smešten u delu gde je zid obao i gde se nalaze jedra. Ulaz je bio sa suprotne strane.
Danas se ostaci brojnih vetrenjača na ovom mestu mogu videti na uzvišenjima levo i desno od puta koji vodi preko prevoja Ambelos.
Vetrenjače sa visoravni Lasiti
Vetrenjače sa visoravni Lasiti
Imajući u vidu bogato područje u poljoprivrednom smislu na visoravni Lasiti, vetrove za koje se na Kritu čini da duvaju češće i jače nego na drugim ostrvima u Sredozemlju, kao i kamenite visove na prevoju Ambelos koji su omogućavali izvor građevinskog materijala, ovo je bilo idealno mesto za izgradnju vetrenjača. Prvobitno ih je bilo 27, ali su do danas preživeli ostaci 24 vetrenjače. I oni su u različitim fazama propadanja, ali su neke i rekonstruisane, pa može da se vidi kako su svojevremeno izgledale.
Vetrenjače sa visoravni Lasiti
Vetrenjače sa visoravni Lasiti
Ja sam prešla na drugu stranu prevoja u odnosu na onu gde sam parkirala kola da bih bolje videla vetrenjače, ali sam odatle takođe ponovo mogla da vidim i divan predeo gde smo ranije bili.
Pogled ka severu na akumulaciono jezero Aposelemis
Ubrzo smo se vratile do grupe, pa smo zatim nastavili da vozimo po visoravni Lasiti. Dok smo još bili na području sela Pinakiano, mogli smo da vidimo još vetrenjača, nešto drugačije konstrukcije i u podnožju visokih planina.
Vetrenjače na visoravni Lasiti
Koliko sam shvatila, ovaj put smo izabrali jer je Saša, koji je ovde sa svojom suprugom Ljiljom prolazio više puta, želeo da vidimo koliko je visoravan Lasiti lepa. I to je zaista tako. Ali...
Kako sam ja vozila treća kola, a put je bio veoma krivudav i stalno je išao gore-dole, nisam mogla baš previše da gledam kroz prozor, a svakako nisam ni fotografisala u pokretu. Osim toga, pošto nisam bila sama, smatrala sam da ne bi bilo pošteno da pravim pauze gde se baš meni sviđa, ali ono malo što sam mogla da pogledam levo i desno u pravim delovima puta je zaista bilo izuzetno lepo.
Posle izvesnog vremena smo došli u blizinu severne obale, a kako smo izašli na novi Nacionalni put, on nas je proveo i pored čuvenog manastira Selinari ili tačnije manastira Sv. Đorđa u Selinariju (misli se na klisuru Selinari), ali se tu nismo zadržavali.
Dan je zapravo bio prilično dugačak i ispunjen aktivnostima, tako da je prijalo da se vratimo u Maliju i hotel. Već za naredni dan je postojala jasna ideja kuda želimo da idemo. A ja sam se jako radovala i jedva čekala novi dan.