Spustivši se putem sa prvog prevoja na planinama Asterusija u jednu manju, ali vidljivo plodnu dolinu, došli smo do prostranog parkinga i restorana pored glavnog puta u mestu koje se zove Amigdalos.
Moja prva asocijacija na naziv ovog mesta je bila amigdala, deo ljudskog mozga koji se bavi emotivnim procesima. Ali, to je samo zato što ja ne znam grčki. Grčka reč po kojoj je nazvan ovaj deo mozga je αμύγδαλο (amigdalo) i ona znači „badem“ i to zato što taj deo mozga ima oblik badema.
Verujem, međutim, da kada je davano ime ovom mestu u planinama Asterusija niko se nije bavio njegovim oblikom ili delovima mozga, već je logično da se zaključi da tu raste puno badema.
Ali, moja sopstvena amigdala je bila vrlo aktivirana na ovom mestu, jer sam bila razdragana i zadovoljna. Svi smo se fino i veselo družili, a i vlasnik restorana, jedan mlad čovek, bio je izuzetno ljubazan, prijatan i razgovorljiv. Kada je čuo da idemo da gledamo ptice, dao nam je neka uputstva (mada su Saša i Ljilja ranije već dolazili ovde), jer je evidentno kod njega često svraćaju kritski istraživači ptica, pa je on sasvim dobro znao gde je hranilište, a gde čeka za posmatranje ptica. Osim toga, pričom smo prešli i na privatne teme, pa je rekao da bi se rado oženio, ali nekom tradicionalnom mladom ženom, i čak me je pitao da li imam ćerku. Nažalost, nemam, ali u grupi je bilo par članica koje imaju „ćerke za udaju“, pa je ostalo otvoreno da se vidi šta će se vremenom desiti na ovu temu... Za početak smo svi, osim različitih pića, uzeli i neke čajeve koji potiču iz ovog kraja, a koji u okviru restoranske prodavnice mogu da se kupe.
Dok Ljilja i ja sedimo na nekakvoj drvenoj sofi, imamo divan pogled na terasu restorana i ostale članove grupe
U nekom trenutku smo ipak nastavili sa izletom, pa smo u skladu sa uputstvom nešto dalje sišli sa glavnog puta i krenuli uzanim sporednim putem, prošli kroz selo Paranimfi, a ubrzo je taj put prerastao u zemljani put koji je vodio uz planinu.
Mada sam ja samo pratila druga dvoja kola i mada su kola koja sam vozila bila prilično visoka, moram da priznam da sam bila pod priličnim stresom. Nije bio problem da vozim, kola su sasvim dobro išla, ali bih ja vozila značajno sporije (mada svakako nismo jurili). Međutim, ovde nisam baš htela da previše zaostajem za kolima ispred mene. Moj najveći problem je bio, kao što sam već ranije pomenula, da imam „traumu“ od vožnje po zemljanim putevima, tako da je to uticalo na moje stanje.
Ali, povremeno, gde je to bilo bezbedno, mogla sam ipak čak i da snimim kako izgleda to praćenje kola na zemljanom putu na planinskom masivu Asterusija, ali i kako je na nekim mestima izgledao sam put.
Penjanje kolima uz planine Asterusija
Penjanje kolima uz planine Asterusija
Slučaj je hteo da sam u ovom delu puta uspela da snimim i jednu od srazmerno brojnih koza koje smo usput sreli.
Prizor pored puta u planinama Asterusija
Mada ovaj deo planina Asterusija deluje dosta golo i čak pusto, ovde ipak povremeno ima i objekata koje su podigli ljudi, a koji se, pretpostavljam, koriste u poljoprivredne svrhe, pa otud i te koze koje naokolo pasu. Uzgred, samo da pomenem da sam sledeće dve fotografije snimila dok su kola stajala.
Planine Asterusija, detalj
Planine Asterusija, detalj
Usput smo se mimoišli sa grupom od 3-4 motociklista koji su se ovde verovatno spremali za nekakav motokros. Ali, osim njih, nismo sreli nijedno drugo ljudsko biće na ovom delu planine.
Kada nas je put doveo do jednog proširenja, koje je neka vrsta raskrsnice, odlučili smo se da nastavimo jednim putem koji nas je uskoro doveo do prevoja, a zatim smo prošli i pored čeke za posmatranje divljih životinja, a to se pre svega odnosi na ptice. Međutim, put je tu dosta uzan, tako da smo nastavili dalje, ali smo onda shvatili da nas put sada samo spušta niz južnu stranu padine. Kasnije sam videla da bismo stigli do jednog manastira na obali mora da smo tu nastavili.
Međutim, mi smo se svi zaustavili na jednoj krivini gde je bilo dovoljno prostora za troja kola, pa smo tu napravili kratku pauzu da bismo fotografisali i dogovorili se šta dalje. Odatle smo takođe lepo mogli da vidimo najviši vrh planina Asterusija – Kofinas, visok 1231 m.
Planine Asterusija, detalj
Osim toga, odatle se pružao i divan pogled na Libijsko more. Priča se da odavde, kada su vremenske okolnosti idealne, može da se vidi severna obala Afrike.
Pogled na Libijsko more
Pogled na Libijsko more
Ja nisam uspela da vidim severnu obalu Afrike, ali sam zato uživala gledajući južne delove Krita, a takođe sam uspela da snimim i jednog beloglavog supa (Gyps fulvus).
Planine Asterusija, detalj
Beloglavi sup
Kada smo završili sa fotografisanjem, polako smo svi okrenuli kola, pa krenuli nazad. Ja sam na jednom mestu ipak morala da stanem da bih malo snimila okolinu. S jedne strane je bio impresivni vrh planina Asterusija, Kofinas, a s druge strane – pogled sa prevoja planine Asterusija.
Planine Asterusija, detalj
Planine Asterusija, detalj
Ponovo smo se svi okupili kod prethodno pomenutog proširenja, tj, raskrsnice, pa smo tu krenuli da malo osmatramo okolinu. I dalje smo se nadali da ćemo možda i ovde da uočimo nekog orla bradana.
Ovo mesto je u sred male visoravni koja se naziva Sopata, a okolo su mogla da se vide neočekivano travnata i zelena polja.
Planine Asterusija, detalj
Planine Asterusija, detalj
Planine Asterusija, detalj
Osim toga, na jednoj tabli koja je ovde postavljena može da se pročita kako stenoviti delovi vrha Kofinas koji se odavde mogu videti liče na ljudski profil. Pa dobro – uz malo mašte to je sasvim moguće.
Planine Asterusija, detalj
Jedan od puteva koji vode sa ovog proširenja, a delovalo je da ide ka vrhu Kofinas, bio je preprečen žičanom ogradom, ali nas nije ni zanimalo da idemo na tu stranu, već smo malo prošetali jednim drugim putem. Odatle smo mogli da vidimo ravnicu Mesara kao i jedan od puteva kojima se ovde može doći.
Planine Asterusija, detalj
Ali, ono što je za nas bilo mnogo zanimljivije bilo je da smo u blizini objekta koji se vidi na levoj strani prethodne fotografije ugledali i čitavo malo jato beloglavih supova (Gyps fulvus). Bilo je tu i par običnih gavranova (Corvus corax).
Beloglavi supovi
Beloglavi supovi (desno) i gavranovi (levo)
Beloglavi supovi
Mada ovde nismo videli orlove bradane, ja sam ipak bila zadovoljna jer smo makar videli beloglave supove. Posle izvesnog vremena smo se svi vratili u kola i krenuli nazad prateći isti put kojim smo se ovde i popeli. Ja sada definitivno nisam žurila, a i stala sam na par mesta, doduše, vrlo kratko.
Jednom da bih snimila predele, a drugi put zato što sam zajedno sa svojim saputnicama uočila neke ptice. Jednu sam čak uspela i da snimim. Mi smo se ponadale da je u pitanju neki orao ili soko, ali se ispostavilo da je u pitanju gavran.
Planine Asterusija, detalj
Gavran
Gavran
Ipak, uskoro su se sva troja kola okupila i onda smo svi zajedno krenuli dalje ka jugu, ka mestu Tris Eklisies nazvanog tako po tri crkve koje postoje u ovom kraju.
Dok smo se veoma dobrim putem prepunim serpentina koji je vodio preko veoma strmih planinskih padina spuštali ka ovom mestu, ono me je delimično podsetilo na Činkve tere u Italiji (videti: https://www.svudapodji.com/italija-5/). Ali, kada se stigne do Tris Eklisies vidi se da je to jako daleko od ljupkih i ekstremno popularnih italijanskih sela.
Tris Eklisies
Ovde, međutim, postoji i veoma lepa plaža, ali i nekoliko taverna, tako da smo se ubrzo smestili u jednu i krenuli da naručujemo, jer smo već svi bili gladni.
Plaža u selu Tris Eklisies
Ja sam u jednom trenutku odšetala do obližnje malene crkve Blagoveštenja Bogorodice, ali je ona bila zatvorena.
Crkva Blagoveštenja Bogorodice
Posle divnog ručka, svi smo krenuli zajedno, ali je dogovor bio da se svako vraća svojim ritmom. Meni je to sasvim odgovaralo. Ipak, avanturama nije bio kraj. U nekom trenutku sam prolazeći kroz jedno mesto i prateći navigaciju sa telefona, očigledno pogrešno skrenula i tako sam došla do zemljanog puta koji vodi kroz maslinjake i pored vinograda. Nije to bio nikakav problem, pogotovo posle onog puta kroz planine Asterusija, a nas tri, Beba, Sonja i ja, slatko smo se kikotale, pogotovo uz Sonjine visprene komentare.
Može i ovim putem da se ide
Uskoro smo se vratile na glavni asfaltni put i tako smo nastavile dalje sve dok se nismo vratile u Maliju.
Sledeći dan je bio poslednji ceo dan na Kritu i na kraju je dogovor bio da to bude i potpuno slobodan dan i da se svi dogovore šta i kada hoće da rade, uz opštu saglasnost da će praktično ovaj dan biti uglavnom posvećen Iraklionu.
Pošto su Beba i Sonja bile zainteresovane za Knosos u kojem sam ja već bila, ali sam bila veoma rada da ponovo odem, a prvobitna ideja je bila i da možda svi zajedno u toku dana odemo na još jedan lokalitet sa pticama, bilo je neophodno da se krene ranije pre podne. Tako smo se nas tri dogovorile, a pridružio nam se i Vuk, da krenemo iz Malije pre ostalih, što smo i učinili.
Dakle, ja sam lokalitet palate u Knososu obišla 2022. godine, o čemu sam već pisala (videti: https://www.svudapodji.com/krit-1/), ali tada nisam uspela da vidim delove Kraljevog megarona u kojem se na zidovima nalaze dvostruke sekire. Ovo sam želela da vidim jer se smatra da su reč „lavirint“ i naziv za antički Lavirint u kojem je živeo Minotaur nastale upravo na osnovu reči za dvostruku sekiru.
Odmah da kažem da ni sada nisam uspela da uočim te dvostruke sekire, a na internetu (za nas obične, jer stručnjaci sigurno imaju svoje „insajderske“ informacije) ne mogu da se pronađu jasni podaci o tačnom mestu gde su te sekire i da li se one danas uopšte mogu videti. Drugim rečima, ja treći put neću ići u Palatu Knosos.
Ali, to mi uopšte nije pokvarilo raspoloženje i sa zadovoljstvom sam prošla kroz lokalitet sa našom malom grupom. Čak sam sada videla i delove Kraljevskog megarona koji su u međuvremenu restaurisani i otvoreni za javnost.
„Rogovi posvećenja“
Palata u Knososu, detalj
Palata u Knososu, detalj
Hram dvostrukih sekira
Kraljevski megaron ili Sala dvostrukih sekira
Kraljevski megaron ili Sala dvostrukih sekira
Kraljevski megaron ili Sala dvostrukih sekira
Kraljičin megaron
Ali, osim različitih delova palate, videla sam i snimila i par ptica. U pitanju su seoska lasta (Hirundo rustica) i par italijanskih vrabaca (Passer italiae).
Seoska lasta
Seoska lasta
Par italijanskih vrabaca
Kada smo završili sa obilaskom palate u Knososu, kolima smo se prebacili do centra Irakliona, pa smo tamo na jednom parkingu i ostavili kola. Prvo smo svi zajedno otišli na kafu i razna osveženja, a onda su Sonja, Beba i Vuk otišli u Arheološki muzej u Iraklionu dok sam ja sela u jedan od brojnih divnih kafića u gradu da bih ih tu sačekala. Naime, već sam detaljno obišla muzej dve godine ranije, pa mi se sada više dopalo da opušteno sedim i uživam u divnom danu. S druge strane, bilo mi je drago da su članovi moje grupe želeli da odu u muzej, pošto je on izvanredan (videti: https://www.svudapodji.com/krit-4/).
Tako se desilo da su se njih troje u muzeju sreli sa još nekoliko članova naše grupe, pa nas je Vuk tako „napustio“ i pridružio se toj drugoj manjoj grupi. To ni na koji način nije omelo Sonju, Bebu i mene da kasnije zajedno krenemo u šetnju po Iraklionu, ali sa specifičnim ciljem da odemo do još jednog muzeja. Usput smo prošle i pored crkve Sv. Petra koja je sagrađena tokom perioda mletačke vlasti nad Kritom, između 1248. i 1253. godine.
Crkva Sv. Petra
A što se tiče našeg glavnog odredišta, to je ovom prilikom bio Kritski prirodnjački muzej. Muzej nije mnogo veliki, ali je izuzetno lepo osmišljen i maštovit. Postoje tu i simulator zemljotresa, figure raznih dinosaurusa koje se pokreću i mnogo drugih zanimljivih eksponata.
Meni se, međutim, najviše dopalo da snimim neke žive životinje koje se mogu videti u lepo osmišljenim prostorima.
Na primer, jedan beskrajno simpatični par mongolskih skočimiša (Meriones unguiculatus) – prosto da čovek poželi da ih ima kao svoje ljubimce.
Mongolski skočimiševi
Ovde se mogu videti i životinje koje me ni najmanje nisu inspirisale da ih mazim ili se igram s njima, ali nisu bile ništa manje fascinantne. Recimo jedna veoma otrovna zmija sa dva roga kojoj ne znam naziv na srpskom (moguće da je rogata vipera), a na latinskom je Cerastes cerastes. Čak sam je snimila i u video-formatu.
Cerastes cerastes
Tu je bio i poskok (Vipera ammodytes) koji je očigledno u nekom trenutku promenio svoju kožu.
Poskok
Inače, mada ne živi na samom Kritu, poskok, veoma otrovna vrsta zmije, prilično je rasprostranjena po čitavoj Grčkoj, kao i na Balkanu. Sticajem okolnosti, baš kada sam sa „mojim ptičarima“ išla u kanjon reke Uvac u septembru 2023. godine da bih tamo posmatrala beloglave supove, tokom vožnje čamcem po Radoinjskom jezeru uočili smo jednog poskoka kako pliva da bi prešao sa jedne strane kanjona na drugu. Uspela sam da ga snimim tako da se njegov rog sasvim dobro vidi.
Poskok u kanjonu reke Uvac
Ovde sam ponovo videla i jednog balkanskog zelembaća (Lacerta trilineata).
Balkanski zelembać
Ali, najzabavnije mi je bilo kada sam posetila deo muzeja koji se bavi pticama, a tu se na jednom monitoru vrteo kratki film o grabljivicama. Tako sam uspela da snimim jednog orla bradana (Gypaetus barbatus) „iz blizine“ i odmah sam smislila kako ću se kasnije šaliti sa Saletom. Dakle, kad sam fotografiju podelila u okviru grupe, dala sam i komentar da je to potvrda da ću ne radeći ništa pre ili kasnije da snimim orla bradana izbliza.
Orao bradan
Posle posete Kritskom prirodnjačkom muzeju, Sonja, Beba i ja smo nastavile šetnju po Iraklionu tako što smo otišle do samog centra, a uskoro smo sele u jedan od brojnih restorana i tu lepo jele. Ja sam se posebno obradovala da sam konačno mogla da popijem jedno pivo i to skoro u sred dana, a svakako između dve vožnje kolima. Naravno, u pitanju je bilo bezalkoholno pivo.
Pivo u Iraklionu
Narednog dana smo se vratili za Beograd i Srbiju. Bilo je ovo istinski divno putovanje. Meni je Krit izuzetno lepo ostrvo, a osim što sam mogla ponovo da vidim neka mesta koja sam posetila 2022. godine, sada sam išla i na neka druga koja bi mi bez ove grupe ljubitelja ptica ostala sasvim daleka i nepoznata. Osim što smo uspeli da vidimo brojne zanimljive vrste, svako od nas u skladu sa svojim znanjem i veštinom, meni je posebno prijalo da sam sve vreme bila u društvu sjajnih ljudi.
A sada još da dam i kartu koja pokazuje kuda sam sve išla tokom ovog putovanja po Kritu: