Posle sasvim finog popodnevnog odmora prvog dana boravka na Kritu, izašla sam napolje i naravno prvo otišla da popijem kafu, kao što to i lokalci rade (s tim da Krićani deluju da piju kafu i uživaju po kafićima po čitav dan). Tim povodom sam otišla do luke, tačnije do Mletačke luke u Iraklionu.
Spustivši se uskim ulicama u pravcu obale, prvo sam ugledala tvrđavu podignutu na ulazu u staru luku u Kandiji, kako su Mlečani zvali Iraklion.
Tvrđava i stara luka u Iraklionu
Ipak, odlučila sam da kasnije tek prošetam do tvrđave, a sada sam se uputila u pravcu odabranog kafića. Uz put sam prošla i pored ostataka Mletačkog arsenala. Tu je zapravo bilo mesto gde se nalazilo prostrano mletačko brodogradilište. Pošto su čitav Krit, a pogotovo Kandija, imali veliki značaj za Veneciju zbog trgovine sa Egiptom, Sirijom, Kiprom i brojnim ostrvima istočnog Mediterana, današnji Iraklion je na neki način postao „Venecija istoka“, pa je u luci u XVII veku moglo da se ukotvi do oko 50 galija. To je zahtevalo i postojanje brodogradilišta (Mlečani su tokom svoje vladavine napravili 19 brodogradilišta) u kojem su se brodovi ne samo pravili, već i popravljali i čuvali tokom zime.
Ostaci Mletačkog arsenala
A posle te kafe koja mi je sasvim fino prijala, krenula sam da se vraćam prema tvrđavi. Prizori su bili veoma lepi.
Tvrđava i stara (Mletačka) luka u Iraklionu
Tvrđava i stara (Mletačka) luka u Iraklionu
Tvrđava i stara (Mletačka) luka u Iraklionu
Stara (Mletačka) luka i delovi Arsenala u Iraklionu
Stigla sam i do lukobrana na kojem se nalazi prostrano šetalište i uputila se ka tvrđavi.
Tvrđava u Iraklionu
Za tvrđavu se koristi par naziva. Jedan je Kules što potiče iz turskog, a drugi je Roka a Mare što potiče iz italijanskog, mada je u opticaju i naziv Mletačka tvrđava. Svoj finalni oblik tvrđava je dobila 1523-1540. godine, dakle tokom vladavine Mletaka, pa je onda i poslednji pomenuti naziv sasvim logičan. Ona je ranije bila postavljena na ulazu u luku, ali je vremenom izgrađen produžetak lukobrana koji štiti veliku, novu luku, pa je tvrđava nekako „na sred“ lukobrana. Uzgred, taj lukobran je od tvrđave do kraja gde se nalazi Iraklionski svetionik dug oko 2 km! Dakle, kome se sviđa, može ovde da se našeta do mile volje, a sama tvrđava je od ulica grada udaljena nekih 300 metara, tako da se lako i brzo stiže do nje.
Mletačka tvrđava
Tvrđava može da se obiđe, ali moram priznati da mene nije baš zanimalo da se bavim srednjevekovnom tvrđavom, pa sam samo prošetala pored nje. Ipak, bilo mi je zanimljivo da vidim da je još uvek ukrašava Lav Sv. Marka koji je simbol Venecije, a ranije i Mletačke republike.
Štaviše, Lav Sv. Marka se može videti i sa prednje strane kako se prilazi tvrđavi i sa zadnje, i čak je onaj koji je na severnoj strani tvrđave znatno bolje očuvan.
Mletačka tvrđava
Mletačka tvrđava, detalj
Još malo sam nastavila lukobranom, ali ne dugo, pa sam se ponovo vratila do samog grada.
Šetalište po lukobranu i Mletačka tvrđava
Jedan od brojnih trgova ispunjen kafićima i restoranima
Sada sam se ponovo zavukla u središnji deo starog grada u Iraklionu, idući levo-desno ulicama. Iraklion je jedna graditeljska mešavina – ima savremenih poslovnih i stambenih zgrada, ima manjih privatnih kuća, a ima i lepih većih kuća koje podsećaju na neka istorijska vremena.
Iraklion, detalj
Sunce je već bilo blizu zalaska, a ja sam došla i do pravoslavne crkve Sv. Tita.
Crkva Sv. Tita
Prva crkva na ovom mestu podignuta je još u X veku, ali je onda usledio niz dešavanja, koji je obuhvatao izmene, dograđivanja, potpuno uništenje, novu crkvu, oštećenja u zemljotresu, a onda i stradanje u požaru. Crkva je ponovo podignuta, pa je onda sa dolaskom Osmanlija pretvorena u džamiju, da bi bila uništena u zemljotresu polovinom XIX veka. Građevina koja se sada vidi na ovom mestu podignuta je 1869. godine, za vreme osmanlijske vladavine, i tada je služila kao džamija. Ali, posle oslobođenja od Turaka, džamija je 1925. godine pretvorena u crkvu, a od 2013. godine služi kao saborna crkva kritske arhiepiskopije.
Došavši do crkve, samo sam malo provirila unutra i nisam htela da je obilazim jer je služba uveliko bila u toku i nisam htela nikome da smetam.
Crkva Sv. Tita, detalj
Zatim sam još malo prošetala po centru, pa sam se na kratko vratila do stana da bih se bolje obukla za potencijalno sveže veče.
Iraklion, detalj
Bilo je rano veče kada sam ponovo izašla, malo prošetala po centru, a onda sela i da večeram.
Iraklion uveče, detalj
Mada je tu bilo i pivo, a hrana manje-više tradicionalna, nešto mi nije baš legla. Činilo mi se da ovo nije bio moj dan što se hrane tiče – nisam bila zadovoljna nijednim svojim izborom. Možda mi je jednostavno bilo potrebno da se naviknem na novo podneblje i ukuse.
Večera u Iraklionu
Nisam se dugo zadržala i relativno rano sam se povukla u sobu da bih otišla na spavanje. Prethodne noći nisam dovoljno i dobro spavala, pa mi je svakako prijalo da ranije legnem. Uostalom, meni je takav ritam deo odmora.
Pošto sam još prvog dana obišla arheološki lokalitet Knosos, a videla sam i veći deo turističkih zanimljivosti Irakliona, ujutru sam na trenutak pomislila da mi može biti po malo i dosadno. To je iz mene progovarala osoba koja kod kuće stalno ima nešto da radi i kojoj je dan od 24h jednostavno suviše kratak.
Za početak sam se lagano budila proveravajući svoju elektronsku poštu, baveći se malo organizacijom daljeg boravka, ali i pijući kafu kakvu ujutru volim i doručkujući. Posle toga sam smislila da prošetam do par mesta i prvo sam se uputila prema obali mora idući cik-cak ulicama što je gotovo obavezno u Iraklionu jer su ulice upravo tako uglavnom i napravljene. Tako sam došla i do glavne pešačke ulice koja spaja Lavlji trg i obalu mora.
Ulica koja vodi ka moru u Iraklionu
Sada je sunce padalo pod drugačijim uglom nego prethodnog popodneva, pa mi je bilo zanimljivo da ponovo slikam staru luku i Mletačku tvrđavu.
Mletačka tvrđava i stara luka u Iraklionu
Spustila sam se tu do obale i malo krenula na drugu stranu posmatrajući prizore oko sebe.
Sveži ulov na prodaju
Pogled na područja zapadno od Irakliona
Kratko sam boravila u blizini mora, a onda sam krenula da se vraćam u samu srž starog grada. Prošla sam ponovo, kao i prethodnog dana, pored malene crkve Sv. Dimitrija.
Prilaz crkvi Sv. Dimitrija
Za obilazak crkava je nedelja pre podne idealno vreme. One su tada otvorene. U crkvi Sv. Dimitrija je služba izgleda već bila gotova, pa mi je to i odgovaralo da nikoga ne bih uznemiravala. Bila mi je zanimljiva arhitektura crkve, pre svega njena osnova. U crkvu se stupa bočno i onda prolazi širokim hodnikom iz kojeg se kroz bočno postavljene lučne prolaze ulazi u naos.
Crkva Sv. Dimitrija, unutrašnjost
Crkva se prvi put pominje u XVI veku, a onda prati istoriju Krita i Irakliona, s tim da je Osmanlije nisu dirali jer je suviše mala. Njena potpuna restauracija je završena 1964.
Crkva Sv. Dimitrija, unutrašnjost
Posle ove posete crkvi, otišla sam do glavne pešačke ulice i njom se uputila u pravcu Lavljeg trga. Već sam pomenula da se ovde mogu videti razne lepe zgrade.
Iraklion, detalj
Uz put sam ponovo prošla pored crkve Sv. Tita. Bila je nedelja i služba je uveliko bila u toku. Već sam prethodno kasno popodne provirila malo, a i tada je služba bila u toku, pa sam samo snimila par fotografija i više nisam to htela da radim. Zato sam sada ispred snimala video-kamerom jer se pojanje sveštenika moglo čuti i spolja.
Došavši uskoro do Lavljeg trga zaključila sam da je stiglo vreme da ja lepo sednem. Pošto mi je ona kafa od ujutru još uvek bila dovoljna naručila sam sveže ceđeni sok od pomorandže. Važno je bilo da sedim i da se opuštam.
Ali, ja ne bih bila ja, kada ne bih poželela da slikam prizore koji mi se čine lepim i koji u meni stvaraju osećaj zadovoljstva i ispunjenosti, ali i divljenja. Fotografisanje je za mene način ispoljavanja tih unutrašnjih emocija.
Fontana Morosini ili Lavovi, a u pozadini Bazilika Sv. Marka
Fontana Morosini ili Lavovi, detalj
Fontana Morosini ili Lavovi, detalj
Posle lepog opuštanja, ponovo sam krenula u šetnju. Prošla sam ulicom 1866 za koju se kaže da je tu glavna pijaca – puno voća, povrća, lokalnih proizvoda i sl. Možda toga i ima, ali ne u nedelju. Ti prodavci ne rade. Rade samo prodavci u prodavnicama suvenira. Ima tu i kineske robe, i turske robe, i suvenira koji se mogu pronaći i u Turskoj, ali naravno ima i maslina, začina, maslinovog ulja, krpa za kuhinju, sapuna, ...
Ulica 1866, detalj
Prošetala sam ipak do kraja ulice jer se tamo nalaze dve istorijske javne česme iz osmanlijskog i venecijanskog perioda. Već sam o njima pričala u prethodnom nastavku, ali su one dovoljno slikovite da sam ponovo poželela da ih fotografišem.
Venecijanska česma (Bembo) je levo, a osmanlijska je desno
Posle ovoga sam krenula u istraživanje. Naime, narednog dana je trebalo da krenem da putujem po Kritu, ovaj put koristeći javni prevoz, tj., autobus, pa sam prvo prošetala do autobuske stanice da vidim tačno gde je i kojim putem mi je najbolje i najefikasnije da idem. Ispostavilo se da je to veoma dobra ideja, jer sam zapravo krenula u pravcu nekih autobusa koje sam videla parkirane, pa se ispostavilo da sam promašila, pošto su to bili turistički autobusi. Bilo bi mnogo gore da sam to uradila noseći svoj prtljag. Ovako sam se lakog koraka spustila do autobuske stanice (koja je u blizini luke), raspitala za detalje, uzela red vožnje, a onda se vratila na uzvišenje gde se nalazi Arheološki muzej u Iraklionu.
Uz put sam prošla pored Česme Janičar-age iz otomanskog perioda koja se nalazi pored ulice koja se od kružnog toka kod Arheološkog muzeja u Iraklionu spušta ka luci i autobuskoj stanici.
Česma Janičar-age
Naime, Kandija (današnji Iraklion) imala je u prošlosti problema sa vodosnabdevanjem. Tokom perioda mletačke okupacije, voda se dobijala iz bunara (1270 bunara) ili cisterni (273) u kojima se skupljala kišnica. Prva javna česma je česma Bembo iz XVI veka.
Osmanlije su, zbog svoje vere, imali možda još više potrebe za svežom vodom, a bogate paše i age su redovno podizali javne česme koje su po njima i dobijale ime. Ova česma se prvobitno nalazila u centru grada, ali je kuća čiji je deo česma bila srušena 1980. godine, a česma je prebačena na svoje sadašnje mesto.
Što se tiče odlaska u muzej, kada sam prethodnog dana bila u Knososu gde sam obilazila čuvenu palatu iz minojskog perioda, kupila sam kombinovanu ulaznicu tako da sada nisam morala da se petljam sa kupovinom, mada i nije bila gužva.
Moram odmah da kažem da je Arheološki muzej u Iraklionu apsolutno spektakularan! Minojska kultura je svakako nadaleko čuvena i sećam se da sam o njoj učila još u srednjoj školi na časovima istorije umetnosti, pa ipak, ostala sam zatečena impresivnošću artefakata koji su ovde izloženi. Između ostalog sam posebno bila privučena keramičkim radovima, od kojih su neki napravljeni tokom perioda koji pripada Minojskoj civilizaciji (oko 3500- oko 1100. g. p.n.e.), a neki pripadaju praistorijskom periodu (oko 5300- oko3500. g. p.n.e.). Činjenica je da sam ja uvek volela keramiku, a poslednjih godina se i bavim njom, tako da je ovo za mene bilo pravo otkrovenje i intenzivno uživanje. S druge strane, poznavajući zanat (bez ikakvih pretenzija, jer sam ja običan amater sa iskustvom), bila sam fascinirana vrhunskom veštinom ovih umetnika od pre 3500-7500 godina!
Tako je jedan od prvih artefakata koji me je privukao napravljen okvirno u periodu od 5300-3000. g. p.n.e. (ne može preciznije da se ustanovi). Prikazuje figuru žene koja sedi na podu sa prekrštenim nogama, a njena široka bedra i istaknute grudi nesumnjivo simbolizuju plodnost.
Glinena figura žene koja sedi
Mada se glina koristila i kasnije za proizvodnju različitih figura, meni su uvek posebno zanimljive i impresivne posude. Neke od njih su imale svakodnevnu upotrebu, a neke od njih su se sasvim jasno koristile za banketne ceremonije (zbog veličine koja prevazilazi potrebe svakodnevnog korišćenja).
Keramičke posude iz perioda 1900-1700. g. p.n.e.
Keramičke posude iz perioda 1900-1700. g. p.n.e.
Luksuzne keramičke posude pronađene u Festosu iz perioda 1800-1700. g. p.n.e.
Ovo je samo mali izbor od onoga što se može videti u muzeju. O nekim drugim zanimljivim artefaktima ću pisati u narednom nastavku mojih priča sa putovanja.