Grad Fijanarancua na Madagaskaru osnovan je 1830. godine i njega krase neke specifičnosti. Kao prvo, sada je nekako podeljen u dva dela – novi deo grada gde se nalazi hotel u kojem smo mi spavale je u manje-više ravnom delu, u dolini, dok je stari deo grada na uzvisinama. U okviru tog starog dela postoji šest crkava i upravo se grad razvio oko njih.
Pošto prethodno veče nismo imale vremena da po dnevnom svetlu obiđemo Gornji grad Fijanarancue, to smo učinile ovog jutra. Za početak nas je dočekao savršeno sunčan dan, ali pre nego što smo otišle u šetnju po Gornjem gradu, sišle smo na doručak. Ipak, dok smo se spremale, ja sam iskoristila priliku da sa velike terase ispred naše sobe posmatram svet koji je već kretao sa svojim dnevnim aktivnostima i mogla sam samo da zaključim da su Malgaši vrlo vredni ljudi koji moraju naporno da rade.
Pogledajte tu veliku količinu hleba u korpi na glavi, a još ima i neki džak prebačen preko ramena
Momci slažu džakove drvenog uglja na kolica
Doručak nam je bio organizovan u jednoj pekari koja se nalazi u okviru hotela, ali opslužuje i mušterije koje mogu da uđu direktno sa ulice. Tu je radila jedna izuzetno simpatična mlada žena koja je sve vreme bila nasmejana mada mi se sada čini da u očima ima neku duboku tugu, a možda je u pitanju samo umor.
Mlada Malgašanka iz Fijanarancue
Kada smo završile sa doručkom, prvo smo obavile još neku kupovinu u obližnjoj samoposluzi, jer nam je Riza naglasio da narednih nekoliko dana nećemo nailaziti na veće samoposluge, kao ni bilo kakav bankomat, pa je smatrao da treba da iskoristimo prednosti velikog grada. Najvažnije nam je bilo da se snabdemo vodom (kupile smo čitavo tuce velikih flaša vode), ne zato što voda baš ne može da se kupi uz put, postoje brojne male, lokalne prodavnice, već više da ne bismo razmišljale o tome.
Zatim smo se odvezle do Gornjeg grada i tamo malo prošetale jednom ulicom gore-dole. Ipak, mada jednostavna, ta šetnja je bila veoma lepa. Dakle, tu na brdu oko kojeg se u nižim delovima vremenom razvio treći grad po veličini na Madagaskaru, nalazi se šest crkava.
Katedrala u Gornjem gradu; iza se vidi još par crkava
Kada se od Katedrale krene na gore, prođe se i pored lokalne pijace i u tom donjem delu strme ulice kojom smo hodale ima i više ljudi.
Pijaca u Gornjem gradu
Ulica koja vodi ka vrhu brda
Kako smo se pele bilo je sve manje ljudi na ulici, ali je bilo zaista impresivno videti kako se ovaj deo grada održava i kako je sve bilo čisto i pod konac.
Ulica koja vodi ka vrhu brda
Prva crkva je ovde izgrađena 1859. godine i to je bila prva religiozna građevina na jugu Madagaskara.
Prva crkva u Fijanarancui
Danas je Gornji grad jedno starinsko gradsko jezgro čiji stanovnici vidno intenzivno rade na tome da ga održavaju, unapređuju i uređuju.
Detalj iz Starog grada u Fijanarancui
Kada smo se vratile do trga ispred Katedrale, tu nas je naravno čekao naš vozač Riza, pa smo samo nastavile naše putovanje dalje na jug. Sledeće odredište nam je bio grad Ambalavau, ali smo se naravno u međuvremenu ponovo vozile putem okružene impresivnim predelima, pa nam je kod jednog prirodnog vidikovca Riza stao da bismo na miru mogle da fotografišemo.
Predeo između Fijanarancue i Ambalavaua
Dok smo se mi tako vozile i obilazile ovu čudesno lepu zemlju, njeni stanovnici su vredno obavljali svoje poslove, uključujući i rad na poljima.
Poljski radovi
Poljski radovi
Predeo između Fijanarancue i Ambalavaua
Na tom vidikovcu se zatekao i jedan stariji pastir čije su životinje mirno pasle na padini. I on mi je spremno izašao u susret i dozvolio da ga fotografišem. Ja nikada ranije na svojim putovanjima nisam toliko često slikala lokalne stanovnike, barem ne njihove portrete, ali sam se ovde oslobodila i vrlo rado pitala za dozvolu. Uglavnom su ljudi pristajali, mada su me par puta i odbili. I to je sasvim u redu. S druge strane, ja sam se gotovo „zaljubila“ u Malgaše i mislim da je to jedna veoma lepa nacija, a možda je u pitanju samo ljubav prema bližnjima.
Lokalni pastir
Još jedan pogled ka predelima ka kojima smo dalje nastavljali da se vozimo i bile smo spremne da se ponovo ukrcamo u kola.
Predeo u pravcu Ambalavaua
Već ovde negde su predeli počeli blago da se menjaju u smislu da je sve delovalo suvlje, mada je i dalje bilo puno zelene boje. Kao što sam negde već ranije rekla, zbog svog položaja, topografije i oblika zemlje (u smislu te neke izduženosti u pravcu sever-jug), Madagaskar ima razne klime. Takođe, njegovi južni delovi se nalaze na istoj geografskoj širini kao i pustinja Kalahari na afričkom kontinentu, a mi smo se kretale u pravcu juga, tako da me moje zapažanje sigurno nije varalo.
U nekom trenutku je trebalo da se pređe preko jedne lokalne reke, ali je most sagrađen 1922. godine bio zatvoren zbog sanacije. Naravno da saobraćaj zbog toga nije stajao, već se koristila jedna mala zaobilaznica koja je takođe imala svoj improvizovani most. Ipak, nije bilo nikakve brige – svi koji ovde dođu mogu dobro i bezbedno da pređu most i nastave svoje putovanje.
Most na zaobilaznici
Onda smo došle do jednog mesta i tu nam je Riza skrenuo pažnju na jedno vozilo koje je tu bilo parkirano pored puta. U pitanju je bilo vozilo marke Karenzi koje se proizvodi upravo na Madagaskaru. Fabrika se nalazi baš u Fijanarancui iz koje smo dolazile i originalno je radila nekih desetak godina krajem 20. veka, pa je zatvorena, a onda je ponovo počela da radi 2009. Meni lično su ova kola koje smo videle ličila na kombinaciju tenka i Trabanta – tenk u smislu količine karoserije, a Trabant zbog boje, jer mi se čini da sam u svom životu najčešće viđala svetlo plave Trabante koji su se proizvodili u Istočnoj Nemačkoj!
Karenzi
Da bih slikala ova kola, ja sam izašla iz našeg vozila i kada sam se okrenula da bih se vratila u njega, sa druge strane puta sam ugledala autobus u koji su neki putnici pokušavali da uđu. Upravo se tu i tada desila jedna od meni najsimpatičnijih scena i to je sada takođe i jedna najdražih mojih uspomena sa Madagaskara. Kako sam ja bila ozarena što sam lepo uslikala Karenzija, ljudi iz autobusa i pored njega su mi mahali i pozdravljali me, a ja sam im uzvratila. Onda sam se setila novog izraza na malgaškom koji sam naučila pola sata ranije, pa sam prvo trknula do Rize da proverim još jednom tačan izgovor, a onda se vratila, širokim pokretom desne ruke počela da im mašem svima i na sav glas uzviknula: „Suava dia!“ (Soava dia!), što znači – „Srećan put!“. To je naišlo na opšte odobravanje i oduševljenje putnika, a čak je i vozač koji inače nije mogao da me vidi legao na sirenu u znak pozdrava. Posle mi je Riza rekao da Malgaši jako vole i cene pozitivne poruke i dobre želje. Naravno da sam do kraja putovanja svima kojima je imalo smisla to reći neprestano želela srećan put. To je bilo i najmanje što sam ja mogla da uradim.
Međugradski autobus na svom srećnom putu
A onda smo došle i do grada Ambalavau koji je, eto iznenađenja, poznat po svojim zanatskim radionicama. Ovaj put su u pitanju svila i papir. Što se svile tiče, naravno da nije u pitanju svilena buba (Bombyx mori) i drvo duda, već nekakav svileni moljac (Borocera cajani) i drvo tapia, a oba su endemska, tj., prirodno postoje samo na Madagaskaru.
U radionici su nam prvo objasnili čitav proces i pokazali kako se čaure kuvaju i odvajaju vlakna, pa sledi dalja prerada, a svaka etapa se odvijala u drugoj prostoriji gde je po par žena radilo i poziralo za posetioce.
Kuvanje čaura
Ovo je očigledno radno mesto po meri majki
Proizvodi od dobijene svile su bili izloženi u posebnoj prostoriji i ti dosta jednostavni odevni predmeti jesu bili lepi, ali i veoma skupi. Zato smo se ubrzo vratile u kola i prevezle do druge važne radionice, a ona se bavi ručnom proizvodnjom papira. U međuvremenu smo mogle da osmotrimo i tipičan javni saobraćaj u ovom nevelikom gradu.
Javni saobraćaj u gradu Ambalavau
Radionica za pravljenje papira se nalazi u okviru jednog kompleksa koji obuhvata i restoran, tako da smo zbog vrućine koja nas je pritiskala prvo otišle upravo tamo da bi se malo osvežile sedeći u senci na natkrivenoj terasi. Tek nakon te pauze smo otišle da vidimo kako se pravi taj papir. Ponovo je sve bilo izloženo po etapama, a sve kreće od kore nekog žbunja. Kada se dobiju veće, vlažne i tanke površine, one se seku, a na njih ručno ređaju latice cveća i maleni listovi. Kasnije se sve to suši i dobija dosta grub, ali zanimljiv papir od kojeg se prave čestitke, koverte, ali i ramovi za slike.
Ukrašavanje ručno pravljenog papira
A onda nas je Riza odveo na jedno čarobno mesto. U pitanju je – pijaca! Ambalavau je čuven po svojoj pijaci zebua koja je najveća u zemlji, ali mi nismo išle na tu pijacu, već na ogromnu pijacu „robe široke potrošnje“.
Pijaca u gradu Ambalavau
Tu se nudi voće i povrće, meso, kožna galanterija, razne torbe i koferi, roba od plastike, drveni ugalj, ali i velika količina raznovrsnih materijala za šivenje, uz mogućnost da vam se nešto sašije na licu mesta, kao i već gotovi delovi garderobe.
Tezga sa drvenim ugljem
Jedna od brojnih šnajderki
Tu su i platna, a i rad u društvu
Da li može da bude šarenije?
Međutim, ma kako sve to bilo šareno, bila je to bleda senka moje divne šarene „suknje“ koju sam nosila tih dana i više žena koje sam srela na pijaci me je valjda pitalo (bilo je to na malgaškom) gde sam je kupila uz put pipajući platno moje suknje. Tada nisam znala kako da im odgovorim, a ne znam ni sada. Međutim, u pitanju je sarong koji sam kupila na Sri Lanki i koji sam rešila da ovde nosim. Odlična stvar! Uzgred, razlika između saronga i parea jeste ta da se pareo obmotava, dok je sarong spojen u vidu cevi pa se u tu „suknju“ ulazi, a onda se ona vezuje. Ta fantastična suknja, tj., sarong, može da se vidi na jednoj od fotografija u 9. delu priče o putovanju po Madagaskaru (https://svudapodji.com/madagaskar-9/).
Osim maloprodaje, oko pijace se nalaze i skladišta gde verovatno funkcioniše i veleprodaja. Tako smo prošle i pored jednog dela gde su momci nekakvim lopatama bacali zrnevlje žitarica valjda da bi se bolje sušilo.
Zrnevlje žitarica mora dobro da se osuši
Međutim, ono što je bilo najlepše na pijaci bili su ljudi. Evo samo kratkog osvrta na njih...
Kako sam samo ja ozbiljan
Malo više izbliza
Na pijaci u gradu Ambalavau
Na pijaci u gradu Ambalavau
Vreme ručka, ali da ne bude zabune – pitala sam roditelje da li smem da ih slikam
Dok smo obilazile tu pijacu, brojna deca koju smo sretale sa osmehom su nam zvonko dovikivala: „Sali vaza!“ (Salut vazaha!), što znači „Zdravo stranče!“ i mahala. I mi smo njima naravno mahale i otpozdravljale, ali samo sa „Sali!“
Posle divne šetnje po pijaci i uživanja u prizorima, vratile smo se do kola i zatim krenule. Naravno da sam ja i dalje sa nesmanjenim entuzijazmom bila oduševljena lepotom prizora oko sebe i samo sam ponavljala u sebi: „Kako je ovo lepo! Kako je ovo lepo!“
Krenule smo iz Ambalavaua
Krenule smo iz Ambalavaua
Kada se izađe iz grada, posle nekoliko kilometara prolazi se pored rezervata Anža. Nama je Riza prethodnog dana već predložio da tu svratimo, ali smo mi prvo rekle da nismo baš zainteresovane. Kada smo se ovog jutra ipak malo više obavestile i malo bolje razmislile shvatile smo da bismo napravile ogromnu grešku time što ne bismo posetile ovaj rezervat, pa smo Rizi rekle da smo se predomislile, a on je pozvao centar da nas najavi, tj., da nam organizuje svog prijatelja za vodiča. To je sve normalno kada ste turista i kada putujete sa lokalnim vozačem i/ili vodičem, jer čak i kada čovek ima ličnog vodiča sa kojim putuje, u rezervate i nacionalne parkove može da se uđe samo sa lokalnim vodičima. I to je sasvim u redu, jer treba i lokalni ljudi da imaju koristi od posetilaca. Kada smo došle do ulaza u rezervat kupile smo ulaznice i platile za vodiča. Dogovorile smo šetnju od sat vremena. Inače, na više mesta na Madagaskaru gde se ide u šetnje, postoji mogućnost izbora dužine te šetnje. Mi smo se po pravilu odlučivale za neke srednje varijante, pa je tako bilo i ovde.
Prvo sam se ja ipak presvukla, izašla iz one divne suknje i obukla pantalone, a takođe sam promenila i obuću jer gumeno-plastične klompe nisu bile dobre za stazu kojom je bilo planirano da idemo. Kad je presvlačenje bilo gotovo, malo bolje sam se osvrnula oko sebe. Pred nama je bio masiv koji se zove „Tri sestre“, a u njegovom podnožju šuma u kojoj se nalazi najveća koncentracija prstenorepih lemura na Madagaskaru, pa samim tim i na svetu.
Tri sestre i šuma sa lemurima