Madagaskar 2020, 12. deo (Rezervat Anža, dolina Caranuru)

Rezervat Anža je rezultat projekta koji je pokrenut 2001. godine. S jedne strane, to je projekat koji je veoma značajan za lokalnu zajednicu jer ga ona i vodi, a verovatno je još značajniji za prstenorepe lemure koji se na malgaškom zovu maki. U jednom trenutku je ustanovljeno da je 95% populacije makija na Madagaskaru istrebljeno (bilo da bi se koristilo u ljudskoj ishrani ili kao deo međunarodne trgovine egzotičnim kućnim ljubimcima). Pošto su neki primerci ove vrste već živeli u obližnjoj šumi, lokalni stanovnici su se dosetili, pokrenuli ovaj projekat uz međunarodnu pomoć i sada se ovde nalazi najveća koncentracija prstenorepih lemura na svetu. Procenjuje se da ih u rezervatu ima negde oko 300 i programi obilazaka rezervata obavezno uključuju i ulazak u šumu da bi se videli lemuri koji su već navikli na ljudsko prisustvo, pa ovo i nije tako teško. Postoje takođe i programi obilaska koji obuhvataju i pravo planinarenje i penjanje na obližnji masiv koji se zove Tri sestre. Mi smo uradile jednu srednju turu i na kraju bile izuzetno zadovoljne ovom posetom.

Za početak smo videle neke životinje koje nisu lemuri.

Vilin konjic (Thermorthemis madagascariensis)

Madagaskarski vodomar

Takođe smo hodale i stazom koja je vodila pored nekog jezerceta u kojem je par žena nešto skupljalo pomoću mreže. Vodič je tokom čitave šetnje stalno isticao ulogu lokalne zajednice u rezervatu, a ove dve žene su mi delovale dosta sumnjivo – kao da su tu više pozirale za posetioce rezervata nego što su stvarno nešto i lovile u tom jezercetu. S druge strane, ako to pomaže u razvoju lokalne zajednice i ako ove žene za poziranje dobijaju neki deo para koje smo dale za ulaznice, onda je to sve na mestu.

Jezero pored Rezervata Anža

Patke su tu da pomognu ako treba

Staza je vodila pored šume i mi smo već tu uočile lemure, što i nije bilo toliko teško.

Prstenorepi lemur na pešačkoj stazi

A onda smo zašle u šumu sa vodičem i njegovim pomoćnikom, pa smo vrlo brzo naišle na novu grupu prstenorepih lemura.

Održavanje savršene ravnoteže na tankoj grani

Lemur u krošnji drveta

Prstenorepi lemur

Prstenorepi lemur

Kada se hoda ispod krošnji u kojima su lemuri, a pogotovo kada se stoji ispod tih krošnji i gleda na gore, veoma je bitno da čovek bude obazriv i da su mu usta zatvorena, pošto lemuri često obavljaju svoje fiziološke potrebe bez obzira da li ih neko posmatra ili ne.

Posle ovog posmatranja lemura, Aleks, naš vodič, predložio je da odemo i do vidikovca. Mi smo se složile i to je bilo još jedno od sjajnih iskustava. Ne samo penjanje po granitnim stenama koje su povremeno bile vrlo strme, ali vrlo sigurne za naše planinarske cipele/patike koje su dobro prijanjale, tj., nije bilo nikakvog proklizavanja, već na kraju i spektakularan pogled.

Za početak smo naišle na još jednog stanovnika rezervata Anža. U pitanju je bila jedna mala zmija. Međutim, nije bilo nikakve potrebe za panikom. Naime, deluje gotovo neverovatno, a ipak je činjenica da na Madagaskaru koji je deo Afrike nijedna zmija nije otrovna.

Zmija na granitnoj steni u rezervatu Anža

Nekada davno sam ja redovno planinarila, najčešće po Crnog Gori, i meni i dan-danas srce zaigra od radosti kada imam priliku da se pentram po brdima i planinama, pod uslovom da srce nije previše zauzeto pumpajući krv da bih došla do daha. Ovde, u rezervatu Anža imale smo priliku da se popnemo na jedan vidikovac i ja sam bila veoma srećna i zadovoljna.

Penjanje po brdima centralnog Madagaskara

Naravno da oni koji ovde ostanu duže i koji imaju potrebne sklonosti i kondiciju mogu da se penju i po okolnim vrhovima, ali smo nas dve bile vrlo zadovoljne onim što smo postigle i kad smo se popele do glavnog vidikovca prvo smo tu sele da bi se slikale.

Zadovoljne na vidikovcu u rezervatu Anža

A onda sam ja uzela svoj aparat od vodiča i krenula da škljocam. Svaki detalj, a da ne govorim o ukupnoj slici, oduzimali su mi dah mada se u tim trenucima nisam pela već sam samo uživala gledajući lepotu koja se prostirala preda mnom.

Sve isti predeo, a ipak drugačiji svaki ugao gledanja čini ga neponovljivo lepim

Sve isti predeo, a ipak drugačiji svaki ugao gledanja čini ga neponovljivo lepim

Sve isti predeo, a ipak drugačiji svaki ugao gledanja čini ga neponovljivo lepim

I sad svi ti delovi – zajedno

Prilikom povratka ka parkingu gde su nas čekala kola, trebalo je naravno i da se spustimo niz te granitne stene. Obično bi nam Aleks, naš lokalni vodič, i njegov „tihi“ partner (čovek uopšte nije pričao sa nama, samo je po potrebi podražavao zvuke koje proizvode lemuri) pružali ruke da bi nam pomogli da sigurnije prelazimo preko strmih stena govoreći: „Mura, mura“ (Mora, mora), što znači „Polako, polako.“ To je jedan od najčešće korišćenih lokalnih izraza na Madagaskaru, a ujedno i dobra slika kako Malgaši funkcionišu, tako da svi vodiči vole da to naglase. Ipak, da bi se čovek bezbedno spustio u ravnije delove šume u jednom delu postoji čak i fiksni konopac koji mora da se koristi jer je stena tu suviše strma, gotovo vertikalna, da bi se taj deo drugačije prešao.

Uz put smo nailazile na razne stanovnike rezervata Anža koje do tada nismo sretale. Između ostalih tu su bili i jedan gušter, kao i jedan kameleon. Kameleona sam snimila i u pokretu, pa to može da se vidi na kratkom video snimku koji sledi.

Gušter

Kameleon

Kada smo se vratile do naših kola, pozdravile smo se sa vodičima, a ja sam iskoristila priliku da fotografišem „tihog“ partnera, kao i da se još jednom osvrnem na divni masiv Tri sestre i rezervat Anža.

Tihi Malgaš

Masiv Tri sestre i šuma koja krije brojne prstenorepe lemure

Bile smo vrlo zadovoljne ovim izletom, a kada smo ponovo krenule kolima bilo nam je jasno da je naš vozač Riza bio u nekakvoj žurbi, mada je i dalje vozio vrhunski dobro i pažljivo. Stvar je bila u tome da je pred nama bila još jedna deonica asfaltnog puta, ali je onda program putovanja uključivao prelazak na zemljani put i vožnju duž nekih 20-ak kilometara. Potencijalni problem je bio u eventualnoj kiši, jer kada krenu obilni pljuskovi koji su tipični za kišnu sezonu, onda sva ta zemlja postaje blato kroz koje se teško prolazi – čak i kada je u pitanju vozilo sa pogonom na četiri točka. Kako nam je rekao, kada se desi da se kola i ljudi zaglave, jedino rešenje jeste da kamp u kojem ćemo biti smešteni naredna dva dana pošalje svoj kamion, jer jedino takva vozila mogu bezbedno da prođu razne prepreke koje na tom putu postoje, pogotovo kada je prepun blata i vode.

Kada smo posle vožnje po višim predelima ovog dela zemlje došli do mesta odakle je put počeo da se spušta, osim mog (ponovnog) neizrecivog oduševljenja čudesnom lepotom predela, bilo je jasno i da Rizina bojazan nije bez osnova. Jer, kao što se vidi na sledećoj slici, oblaci su se sve više skupljali, a osim što su intenzivno dodavali dramatičnost vizuelnom doživljaju, oni su takođe sugerisali i mogućnost kiše.

Oblaci iznad masiva Andringičra

Spuštanje asfaltnim putem

Kada smo skrenuli sa asfaltnog i nastavili zemljanim putem, pomislila sam da i nema baš mesta panici jer je sve delovalo fino i ravno, tako da sam mislila da ni neka obilnija kiša tu ne bi napravila nikakve probleme.


Sada smo već prešli na zemljani put

Sve to fino i pitomo izgleda, evo i nekog sela

A onda smo u selu naišli na rampu. Lokalno stanovništvo se setilo da je dobra stvar da naplaćuju prolaz, a možda su samo naplaćivali putarinu da bi se put kako tako održavao. Jer povremeno su se videli delići nekadašnjeg asfaltnog puta koji su sezonske kiše tako odavno odnele da je sećanje na njega već prešlo u legendu. Međutim, bilo je i delova puta koji su bili prekriveni veoma uredno poređanim kamenim kockama i tu je sve delovalo vrlo dobro i stabilno.

Rampa na putu

Dok je Riza prevodio i regulisao plaćanje nakon što smo mu dale pare, ja sam posmatrala nekoliko žena koje su stajale sa strane. Malgašanke veoma često nose šešire sa širokim obodima verovatno kao zaštitu od jakog sunca. Nekima, kao ovoj ženi na slici, ti šeširi savršeno stoje.

Elegantna Malgašanka

Naravno, put je vodio i pored brojnih polja, a mnoga su bila prekrivena zasadima pirinča u različitim fazama rasta ove žitarice.

Dok je u jednom polju pirinač mlad i jarko zelen, u drugom već počinje da zri

Nakon plaćanja putarine, nastavili smo vožnju i uskoro došli i do jedne malo šire reke koja se probija između kamenih obala. Preko reke je vodio most i sve je delovalo sasvim dobro i pouzdano, a onda nam je Riza rekao da kada padaju velike kiše, ta reka zna da nabuja toliko da se most ni ne vidi.

Most preko reke Zumandau

Međutim, dok smo se mi vozili ovim putem, kiše još nije bilo. Čak se Sunce povremeno probijalo kroz oblake, a lokalni stanovnici su obavljali svoje redovne poslove.

Kao što sam ranije već rekla, veština nošenja teških tereta na glavi počinje da se stiče veoma rano

Pranje veša, a možda i kupanje u manjoj reci

Vraćanje sa polja posle završenog rada

Uz put smo prošli i kroz jedno veće selo gde je bilo i kuća na sprat, kao što se i vidi na sledećoj slici. Međutim, ta slika je posebno zanimljiva jer sam uhvatila jednu ženu koja je nosila i neki teret na glavi i šešir sa širokim obodom, ali je osim toga na licu imala i onu biljnu masku za lice koju Malgaškinje tako često nose po čitav dan kuda god da idu i šta god da rade da bi im ten bio zaštićen i lepši. Kad sam bila mala i kada me je mama češljala, a ja se bunila da me čupa, meni je ona govorila: „Za lepotu se sve trpi.“ E, tako i ove žene – da bi bile lepe hodaju kao akrepi po čitav bogovetni dan.

Za lepotu se sve trpi

Ali, da ne bude zabune, čak i po suvom danu i bez obzira na postojanje ravnih, pa čak i manjih popločanih delova, put uopšte nije bio jednostavan za vožnju, niti lak za amortizere. Moje fotografije ni izbliza ne prenose pravo stanje stvari.

Manje romantični delovi zemljanog puta

Manje romantični delovi zemljanog puta

A onda smo konačno ugledale njih – planinu Kameleon i planinu Caranuru.

Planina Kameleon je levo, a Caranuru desno

Imajući u vidu oblake na nebu bilo nam je veoma drago da smo konačno stigle na svoje današnje odredište, a to je dolina Caranuru. To je jedna od dve doline koje su povezane sa Nacionalnim parkom Andringičra, koji je zanimljiv iz više razloga. S jedne strane, zbog prašume koja mu pripada nalazi se na Uneskovoj Listi svetske baštine, a s druge strane tu se nalazi i drugi najviši vrh Madagaskara, kao i brojni drugi vrhovi jer nacionalni park obuhvata i deo planinskog masiva Andringičra po kojem je i dobio ime.

Planina Kameleon je levo, a Caranuru desno

Posetioci ovde i dolaze najviše upravo zbog tog planinskog masiva i s tim povezanim planinarenjem i šetnjama po prirodi, mada, kako sam čitala, godišnje ovde dođe tek nešto oko 3000 posetilaca, što je za ovoliki prostor veoma malo. Tako se desilo da smo tokom našeg boravka koji je obuhvatao dva noćenja nas dve bile jedini stranci u ovom delu zemlje. Ništa to nama nije smetalo.

Ta dva noćenja u ovoj dolini organizovala sam nam u jednom „kampu“ koji se sastojao od šatora. Ipak, to nisu bili neki mali, nestabilni šatori postavljeni na neku ledinu i izloženi prirodnim elementima. Ne. Ovo su malo veći, prostrani šatori čiji je zadnji zid bio uklonjen, a šator „naslonjen“ na zid od čvrstog materijala, postavljeni na betonsku osnovu, pa imaju i verandu, a iznad njih se nalazi krov koji se oslanja na jake betonske stubove i konstrukciju od debelih greda. Dakle, sve je bilo vrlo stabilno.

„Šator“ u kojem smo spavale

Mi smo imale dva fina kreveta, ali takođe i privatno kupatilo (iza onog četvrtog, ozidanog zida šatora) sa tekućom vodom, toaletom i tuš kabinom koja je bila polu-napolju. Hoću da kažem, to je bila posebna prostorija vrlo visokih čvrstih zidova, ali bez krova. Nikada nisam ni pomislila da ću dobiti inspiraciju da fotografišem tuš kabinu. Ali, eto, desilo se i to.

Tuš kabina bez krova

Osim toga, struje ovde ima dva puta dnevno – ujutru 2 sata, uveče 4. Postoji vrlo slab internet u restoranskom delu, ali meni to uopšte nije bilo bitno. Ovo je mesto za pročišćenje tela i duha, kao i za ozbiljno opuštanje. Čak i da čovek to ne želi, nema puno izbora. I zato je ovo mesto gotovo savršeno.

Takođe sam obišla i oko našeg šatora da bih ponovo pogledala planine u našoj blizini.

Planine Kameleon i Caranuru

Dolina Caranuru i njene planine

Posle suvog i prvo sunčanog jutra i mestimično oblačnog prvog dela dana, ubrzo po našem dolasku i smeštanju u dolini Caranuru počela je kiša. Više, manje, ali praktično konstantno. To je ujedno značilo i da nas dve nismo imale nameru nikuda da šetamo. Jedino smo se posle smeštanja u „sobu“ spustile do recepcije i restoranskog dela, uzele po kafu i sele na terasu. Ja sam u početku, čim bi kiša popustila, šetkala po verandi i okolini, i ne mogu opisati koliko sam uživala u lepoti prizora kojima sam bila okružena. Oblačnost nije bila ujednačena, tako da se svetlost iz trena u tren menjala i to je dodatno isticalo lepotu okolne prirode.

Dolina Caranuru i njene planine

Okolina našeg „kampa“

Okolina našeg „kampa“

Dolina Caranuru i njene planine

Dolina Caranuru i njene planine

Rečica i slap u blizini našeg „kampa“

A onda sam se u jednom trenutku smirila, postavila svoju pletenu stolicu-fotelju malo bolje od njenog originalnog mesta i krenula da uživam u „slici“ koja je bila preda mnom. Mir je bio savršen.