Madagaskar 2020, 13. deo (Dolina Caranuru)

Doline Caranuru i Namuli kroz koje se pristupa planinskom masivu Andringičra u centralnom delu Madagaskara veoma su posebne jer, kao što sam već pomenula, ovde godišnje dolazi manje od 3.000 posetilaca. I to većina njih tokom suve sezone jer je glavna aktivnost planinarenje i alpinizam, a to se svakako bolje radi kada kiša ne pada i stene nisu klizave. Tokom kišne sezone ne dolazi gotovo niko. Tako smo nas dve bile jedini gosti ovog našeg „kampa“. Pomislivši na to kako malo ljudi ovde dolazi bila sam veoma zadovoljna. Ne zato što je ovo neko mesto koje retko ko na svetu posećuje, pa sam ja nekako „povlašćena i specijalna“. Meni to uopšte nije bitno, čak ni moj ego ne pronalazi nikakvo zadovoljstvo u takvom podatku. Na kraju krajeva, nema tog mesta gde makar neko nekada nije bio i meni nije ni ambicija da obilazim takva mesta. To za mene nema nikakvu vrednost. Ali, činjenica da malo ljudi ovde dolazi znači da je ovde dosta toga neiskvareno i nepromenjeno, a svakako su vazduh i energija izuzetno čisti. O savršenom miru da i ne govorim.

Doduše, u jednom trenutku su krenule da se čuju žabe iz okolnih pirinčanih polja, a uskoro je kiša počela povremeno da dobuje po krovu verande na kojoj smo sedele, da bi zatim cvrčci počeli da se javljaju neverovatno jakim zvukom. Nešto kasnije je s vremena na vreme u daljini mogla da se čuje i potmula grmljavina.

Mi smo sigurno par sati provele sedeći na toj verandi i nakon što sam namestila pletenu stolicu na za mene dobro mesto, uvalila sam se u nju i bez reči uživala u prizoru preda mnom. Sve mi je bilo savršeno i ništa mi nije falilo. Bili su to jedni od onih retkih trenutaka savršenog unutrašnjeg mira. Samo sam povremeno uključivala video kameru da bih za sebe dokumentovala izvesne suštinski sitne audio-vizuelne promene do kojih je dolazilo zbog kiše koja pada, pa staje, cvrčaka koji se čuju slabije ili veoma jako, i dana koji se približavao kraju, a sve to uz zvuke obližnjeg slapa i druge zvuke koji su stalni pratioci prirode. Mi ćemo se posle večere vratiti na svoja mesta na verandi, pa sam tako i završila video zapis tog dana sa mrakom, ali sam takođe prilikom pripremanja ove priče dodala i delić snimka od narednog jutra. Nekada dramatično, nekada neprimetno, a nekada u ovakvom rajskom okruženju, tek tako prolazi vreme i naši životi u njemu.

Dakle, u jednom trenutku smo sa verande samo prešle za sto gde ćemo večerati, i dalje kao jedine gošće, a trud oko veoma ukusne večere je bio kao da smo u nekom veoma finom restoranu, a ne u restoranu „kampa“ u sred nedođije. Sve mi je bilo divno i ja sam veoma uživala. Pogotovo uz prvi put naručeno veliko lokalno pivo THB (do sada sam više puta uzimala malo pivo).

Pivo Tri konja od 600 ml

Večera se sastojala od veoma ukusnog predjela i glavnog jela, a desert je obuhvatao razno voće pripremljeno u sosu u kojem je bio i ružičasti biber koji zapravo i nije pravi biber, poreklo mu je iz Perua, ali je ovde veoma popularan kao začin. Rezultat je bila vrlo zanimljiva kombinacija ukusa.

Desert – voće i ružičasti biber

Veče smo završile sedeći još desetak minuta na gore pomenutoj verandi, a tamo gde su ranije bile slike njiva i planina sada je bio samo mrkli mrak. Idealno za opuštanje.

Opuštanje na verandi

Zatim smo se vratile u svoju sobu, tj., šator. I kao da sve do tog trenutka nije bilo dovoljno lepo, zavodljivo i fantastično, u sobi sam doživela jedno od najčudesnijih iskustava – tuširanje.

Otišla sam u „kabinu“ za tuširanje koja, kao što sam pomenula u prethodnom delu priča sa putovanja, nema krov i dok je topla voda iz tuša padala po mom telu, glavu i kosu mi je kvasila kiša koja je dosta intenzivno padala, a ja nisam mogla da skinem osmeh sa svog lica. Da nemam ekoloških sklonosti i da nisam bila svesna vode koju trošim, struje za pumpanje i zagrevanje vode, mislim da bih ostala tamo dva sata. Ovako sam se samo veoma zadovoljna vratila u sobu i uskoro smestila u krevet.

Imale smo struju do 10 uveče, a to je značilo i svetlo iznad kreveta. Dok sam pisala o svojim utiscima na kompjuteru jer sam želela da što autentičnije zabeležim svoje emocije i razmišljanja, kiša je sve vreme padala i mada smo mi bile okružene tankim platnom koje je služilo kao mreža protiv komaraca i drugih insekata, ti zvuci dobovanja kiše po krovu iznad našeg šatora i po okolnoj vegetaciji bili su omamljujući. U nekim trenucima mog života mi bude žao što ću se uspavati, i to je bio slučaj ovde, ali mada je bilo relativno rano, san je ovom prilikom već počinjao da mi otežava kapke i uskoro, pre nestanka struje, ugasila sam lampu iznad svog kreveta, sklopila oči i predala se snu.

Okružene mrežom protiv komaraca

Mada je Nacionalni park Andringičra gotovo raj za aktivne planinare i veoma ozbiljne alpiniste, Sneža i ja nismo ni jedno ni drugo. Zaključile smo da imamo želju, volju i spremnost, ali nam fali kondicija. A kondicija je u ovom slučaju, kao što kaže Sneža, nekako ipak u vrhu prioriteta. Zato smo se odlučile za finu dolinsku pešačku turu od nekoliko sati, a planinske vrleti ćemo posmatrati iz žablje perspektive. I žabe su živa bića i ne treba na njih gledati sa visine.

Za početak sam se ja probudila vrlo rano. To je i logično pošto sam vrlo rano i legla da spavam. Sunce je počelo da se delimično pojavljuje iza jedne planine, ali su oblaci nekako bili jači. To me nije sprečilo da po okolini malo prošetam i osim mojih sopstvenih koraka ništa drugo nije narušavalo zvuke prirode.

Dolina Caranuru i njene planine

Dolina Caranuru i njene planine

Rečica i slap u blizini našeg „kampa“

Naš šator i planina Caranuru u pozadini

Nakon malo fotografisanja vratila sam se u restoranski deo gde sam još pisala čekajući da i Sneža dođe i da zajedno doručkujemo.

Posle doručka smo se lagano spremile, tj., obule odgovarajuću obuću i onda smo mogle da krenemo. Da uz put kažem nešto o obući za ovo putovanje. Mada je uglavnom jako toplo, kada se ide u neki obilazak prirode, uvek je za preporuku da se nosi „ozbiljna“ obuća. Dakle, ništa tipa japanke ili baletanke. One su sasvim dobre za šetnju po ulicama, pa čak i po seoskom putu, ali bilo kakav boravak u prirodi zahteva ili kvalitetne patike ili gojzerice. Oba tipa treba da budu sa dobrim đonom koji obezbeđuje dobro prijanjanje uz stenu. Ja sam iz Beograda krenula u gojzericama koje su mi tamo služile umesto zimskih čizama, a Sneža je imala dobre patike. Mi smo tu obuću imale na nogama i kada smo obilazile Prirodni rezervat Šuma Kirindi, jer bez obzira na toplotu, dobro je imati obuću koja obezbeđuje čvrstu zaštitu stopala. Do rezervata Anža prethodnog dana dovezla sam se noseći na nogama gumeno-plastične klompe, ali sam se pre polaska u šetnju po prirodi preobula u svoje gojzerice. Drugačije ne bih ni mogla da obiđem sve što sam obišla. I ovog dana sam imala svoje „zimske“ čizmice na nogama, ali sam bila vrlo zadovoljna. Ujutru je bilo oblačno i bojala sam se da kiša može da počne da pada.

Ono što se preporučuje posetiocima doline Caranuru, kao i onima koji idu u onu drugu dolinu, dolinu Namuli, jeste da idu u pešačke obilaske okolnih planina, uključujući naravno i penjanje na vrh Pik Bobi koji je sa svojih 2.658 m drugi najviši vrh Madagaskara, a nalazi se u masivu Andringičra (ovaj vrh se penje iz doline Namuli). Iz doline Caranuru penjanje je usmereno na planine Kameleon i Caranuru, visoke 1,540 m, odnosno, 1,910 m. Planina Caranuru takođe obuhvata i vertikalnu liticu visoku oko 800 m koja se smatra jednom od najizazovnijih na svetu i tu se svakako okušavaju samo veoma iskusni penjači.

Naravno, sve je ovo bilo i van naših mogućnosti i van naših interesovanja. Mi smo jednostavno bile zainteresovane samo za neku šetnju. Zato su nam rekli da seoskim putem odemo do sela u podnožju planine Kameleon gde se plaćaju ulaznice za pristup Nacionalnom parku Andringičra i gde će nam se pridružiti i obavezni lokalni vodič. Uz put smo na više mesta videle muškarce koji su obrađivali polja koristeći za to zebue.

Obrada pirinčanih polja

A onda smo videle i dve devojčice koje su idući nekim svojim poslom dolazile nama u susret. Jedna je sve vreme bila nasmešena i ozarena, dok druga baš i nije bila mnogo raspoložena.

Lokalne devojčice

Ova devojčica je sve vreme bila nasmešena...

... a ova devojčica baš i ne

Uz put smo prošle i pored nekoliko kuća kao i pored zidova crkve, ali ne znam da li je crkva još u izgradnji ili je zapravo u fazi propadanja. U svakom slučaju iza nje su se lepo videle litice planine Caranuru.

Podnožje planine Caranuru

Druga planina koja se lepo vidi iz doline Caranuru jeste Kameleon. Razlog zašto je dobila ovaj naziv jeste oblik koji Malgaše podseća na kameleona.

Planina Kameleon

Planine Kameleon i Caranuru

Dakle, kada smo došle do sela, tu smo pored puta prvo naišle na jednu veću kuću u kojoj je bila kancelarija za kupovinu ulaznica, kao i tabla koja je prikazivala putanje različitih trasa, stepen njihove težine i vreme trajanja pojedinačnih izleta. Mi smo se odlučile za obilazak „šume, bazena i sela“ i predviđeno vreme trajanja tog izleta je 3 do 4 sata. Dobile smo i vodiča, tako da smo mogle da krenemo.

Prvo smo se hodajući stazicama između polja uputile ka šumi koja se nalazi u podnožju planine Caranuru. Već na samom početku uočila sam pored jedne kuće maleno detence koga je neko tu ostavio da mirno sedi, dok taj neko ne završi neki svoj posao. I dete je sasvim mirno sedelo. Da li deca na Madagaskaru imaju poremećaj hiperaktivnosti?

Maleno detence mirno sedi i čeka da mu se neko vrati

Uz put smo prolazile pored brojnih pirinčanih polja, opet u različitim fazama rasta, a prvi put sam videla izbliza i polje kikirikija, kao i kasave.

Pirinčana polja

Kikiriki je zeljasta biljka i u ljudskoj ishrani se koriste njene semenke koje rastu ispod zemlje u mahunama. Ono što je zanimljivo jeste da ova biljka u svom engleskom nazivu ima dodatak „nut“ koji sugeriše da je u pitanju orašasta biljka, a u stvari kikiriki pripada mahunarkama.

Nadzemni deo kikirikija

Kasava je biljka koju zovu i manioka, poreklo vodi iz Južne Amerike i gaji se u tropskim i suptropskim područjima. U ljudskoj ishrani se koristi koren biljke i to najčešće kuvan, mada se takođe iz korenja kasave vadi skrob koji se onda zove tapioka i koristi se poput brašna.

Porodica radi na polju kasave; u pozadini je planina Kameleon

Nedaleko smo videle i ogromnog i fantastično šarenog skakavca. Ne znam mu naziv na srpskom, a mogao bi da bude „dugin mlečikin skakavac“, ali je njegov naziv na latinskom Phymateus saxosus. Vodič nam je rekao da je to otrovan insekt jer se hrani nekom biljkom koja je otrovna, a i boje mu služe da bi odvratio svakoga kome padne na pamet da ga jede. Nakon što sam se mučila da ga dobro fotografišem jer je blagi vetar sve vreme ljuljao biljku na kojoj je skakavac stajao, vodič mu je gornja krila uhvatio prstima da bismo mogle da vidimo njegovu neverovatnu živopisnost.

Phymateus saxosus

Phymateus saxosus

Onda smo krenule blagom kosinom lagano da se penjemo ka šumi, a uz put smo na jednoj steni videle lepo poređano kamenje. U pitanju je mesto prve sahrane. Da, da... U pitanju je prva sahrana od dve. Naime, kao i svi, tako i Malgaši logično imaju svoje tradicije vezane za umiranje, smrt i ono što se radi sa ostacima umrloga. U njihovom slučaju to najčešće podrazumeva da osobu sahrane, a onda posle nekoliko dana leš ponovo vade, peru ga, presvlače i zamotavaju u čista platna, a onda ga sahranjuju na nekom drugom mestu. E, pa ovo je mesto te prve sahrane i zapravo su ovo porodične grobnice – kada neko iz porodice umre, oni sklone kamenje, polože umrloga, vrate kamenje, posle par dana ponovo sklone kamenje, uzmu leš da bi ga pripremili za finalnu sahranu, a kamenje ponovo uredno vrate.

Grob pored staze

U ovom kraju, leševi se drugi put sahranjuju upravo u ovoj šumi u podnožju planina i zato se ta šuma zove i Sveta šuma. Pre ulaska u šumu, gde odmah da kažem nismo naišle ni na jedan grob, još jednom sam pogledala litice planine Caranuru.

Litice planine Caranuru

Kroz šumu smo se probijale idući preko većeg ili manjeg kamenja. Sve vreme smo zapravo pratile pešačku stazu koja je čak bila markirana, ali je to i dalje bilo probijanje jer smo išle uzbrdo često prelazeći preko kamenja i ispod grana drveća pa je trebalo da budemo veoma pažljive. Na kraju smo došle do jednog veoma lepog vidikovca koji se sastojao od veće gole stene koja je virila iz okolnog rastinja.

Dolina Caranuru

Osim penjanja problem nam je predstavljala i velika vlažnost vazduha. Temperatura nije bila visoka, ali sam ja ipak bila sva u znoju i često mi je falio vazduh. Ipak, bila sam spremna da poziram.

Iza mene je dolina Caranuru

Vodič nam je rekao da u šumi žive lemurovi, ali mi nijednog nismo videle ovom prilikom. Dok smo hodale po šumi, vreme se promenilo na bolje i nakon izlaska iz šume videle smo da su oblaci počeli da se proređuju.

Litice planine Caranuru i plavo nebo

Na izlasku iz šume smo naišle na veći broj biljke agava i tu nam je naš vodič demonstrirao kako od vlakana lišća može da se uplete konopac. To je samo jedna od mnogih upotreba ove biljke. Posle ovog kraćeg zadržavanja došle smo i do još jednog vidikovca – pogled je bio savršen!

Dolina Caranuru i planina Kameleon u prednjem planu

Sa planinom Kameleon u pozadini

Tu smo, kao što se vidi, zamolile vodiča da nas slika, a posle toga sam ja još jednom podigla pogled ka penjački izazovnoj litici koja pripada planini Caranuru.

Deo planine Caranuru

Dalje nas je šetnja dovela do još jedne „porodične grobnice“, jedino što je ova za razliku od prethodne koju sam snimila bila i natkrivena.

Još jedna porodična grobnica pored pešačke staze u dolini Caranuru