Jedno od mesta koje je bilo u planu naše šetnje u dolini Caranuru bio je „bazen“ i mi smo do njega došle tako što smo se malo spuštale po stazi koja je vodila od stene-vidikovca koju sam pomenula u prethodnom delu priča o putovanju po Madagaskaru. U pitanju je prirodno proširenje korita rečice koja se spušta kroz jarugu između planina Kameleon i Caranuru, pa se tu voda skuplja i zato to mesto zovu bazen. Verovatno je moguće da se čovek tu i brčne, ali smo mi samo iskoristile priliku da sednemo na neke stene u senci drveća da bi se malo ohladile, jer kako su se oblaci sklonili, tako je postalo veoma vruće, a Sunce je pržilo.
Bazen i deo planine Caranuru
Kada smo se malo ohladile, krenule smo ponovo manje ili više uskom stazom dalje, prateći našeg lokalnog vodiča. Ubrzo smo počele da se približavamo selu, a to je konkretno značilo prolazak kroz poljoprivredno zemljište koje pripada tom selu. Povremeno smo hodale kroz pirinčana polja i to je uključivalo i hodanje po uskim pojasevima zemlje koja oivičuje pojedinačna polja ispunjena vodom. Mada ova staza nije bila previše uzana, bilo je bitno da se pažljivo hoda da čovek ne bi upao u pirinčano polje i vodu u njemu.
Staza između dva pirinčana polja
Iza nas je ostajala planina Caranuru, kao i Sveta šuma.
Planina Caranuru, a Sveta šuma je desno ispod litica
Odatle se takođe pružao i divan pogled na samu dolinu Caranuru.
Planina i dolina Caranuru
Ali, znatno bliže nama mogle smo da vidimo polja, domaće životinje, kao i ljude koji su radili u tim poljima.
Pirinčana polja
Zebu na ispaši
Obrada polja
Uz put smo naišle i na jednu divlju životinju, ali je ovo bio bezopasni, mali kameleon koji je lagano šetao po grani jednog drveta.
Kameleon
Kada smo se već skroz približile selu, ponovo sam se osvrnula i ponovo sam se divila moćnim planinama koje se tu uzdižu.
Planine Kameleon i Caranuru
Negde u blizini ulaska u selo iz pravca bazena, kada smo već krenule širom zemljanom stazom, gotovo putem, prošle smo pored nekakve blatnjave vode koja je tu valjda služila kao rezervoar za navodnjavanje pirinčanih polja, ali u stvari moram da priznam da ne znam za šta je tačno ta voda služila. U svakom slučaju boje su bile fantastične i vizuelni efekat je meni barem bio impresivan.
Planina Caranuru
S druge strane zemljanog puta kojim smo išle bio je drugi deo tog rezervoara vode, ali i nekakva zemljana koliba. Čemu god da je to služilo, bilo je slikovito.
Detalj iz sela u dolini Caranuru
Kako smo se približavale jednoj grupi kuća u selu, naišle smo i na jednu građevinu stilski sličnu ovoj kolibi kod rezervoara sa vodom, samo je ova bila viša, a na krovu koji je bio od čvrstog materijala i prekriven nečim nalik na cement, imala je zanimljivu skulpturu krokodila. Upravo u trenutku kada smo se spuštale ka toj kući desilo se da je na vrhu leđa „krokodila“ stajala jedna smeđa mina (Acridotheres tristis) i pevala na sav glas.
Smeđa mina koja ugađa pesmu
Ova građevina je bila veoma zanimljiva, a koliko sam razumela vodiča, služila je za nekakvog pastira. ??? Vodič je govorio engleski, ali je to bilo klimavo i povremeno bih ga razumela, a povremeno, kao u ovom slučaju, uopšte mi ne bi imalo nikakvog smisla to što je govorio. Čak sam ga pitala dva puta, ali sam u oba slučaja dobila isti, meni nejasni, odgovor. Nema ni veze. Građevina je bila tu, delovala je autentično i polu-tradicionalno (ne verujem da cement spada u istinski tradicionalne građevinske materijale), a svakako je bila slikovita i ja sam je fotografisala, tako da je sve na mestu.
Detalj iz sela u dolini Caranuru
Trasa koju smo pratile nas je ubrzo izvela i na pravi zemljani put, a tu nas je dočekalo nekoliko devojčica koje su nudile nekakve ogrlice. I Sneža i ja smo imale utisak da smo tih dana nas dve bile jedini strani posetioci u čitavoj dolini Caranuru, tako da je bilo jasno da su ova deca bukvalno čekala samo na nas dve. One su tu na prašnjavom putu pokušavale da nešto prodaju tim dvema strankinjama, ostavljajući utisak da je njima, tj., njihovim porodicama bitan eventualni sitni prihod koji mogu tako da zarade. Bez obzira što su ova deca delovala sasvim dobro uhranjeno, a uzgred, neka su bila sasvim lepo čista i uredna, a neka musava i zaprljana, Sneža i ja smo se sažalile i kupile smo po par tih ogrlica, a ja sam iskoristila priliku i da ih fotografišem.
Deca iz sela u dolini Caranuru
Mada mi te ogrlice svakako uopšte nisu bile potrebne, ipak sam se odlučila da ih kupim da bih deci dala novac tako što ću im platiti za nešto, a ne da im dajem novac kao prosjacima. Ja to na neki način doživljavam i kao vaspitni deo, u smislu da novac treba zaraditi, ili možda samo filozofiram. S druge strane, ubeđena sam da ovde ništa nije spontano, prirodno i baš totalno „nevino“, već da barem neku od ove dece-prodavaca pripremaju gotovo pravi „stilisti“. Na primer, gornja slika prikazuje malenu devojčicu koja na glavi nosi svežanj grančica. Mi smo putujući po Madagaskaru često viđale žene koje na glavi nose velike naramke grana kao tovar i koje evidentno prenose sa jednog mesta na drugo, a lakše im je tako nego na leđima ili u rukama, ali nigde nismo videle nijednu koja nosi grane ili grančice kao ukras. Dakle, veoma je lako pretpostaviti da je detetu neko nakačio ove grančice na glavu jer ono tako deluje slikovitije za strane posetioce, pa može da se pretpostavi da će ti strani posetioci poželeti da uslikaju dete, a onda i da mu daju neke pare. Dakle, ti „stilisti“ ništa nisu pogrešili u svojim pretpostavkama. Baš je tako i bilo (osim što sam kupila te za mene bespotrebne ogrlice).
Mi smo posle tog zemljanog puta ušle u nekakav „centar“ sela i tu sam se još jednom osvrnula na planine koje su ostajale iza nas.
Planine Kameleon i Caranuru – pogled iz sela
Kako smo hodale između kuća, pojavilo se još par dece koja su nudila ogrlice, a Sneža i ja ipak nismo bile rade da kupujemo još sitnica s kojima ne znamo šta ćemo. Ali smo se zato između sebe šalile kako su one devojčice sa puta zapravo ispale pametnije od ovih ovde u selu jer su one bile prve koje su nas savatale sa svojom ponudom.
Hodajući tako između kuća i fotografišući, uhvatila sam i jednu mladu ženu koja je gotovo stidljivo, ali vrlo zainteresovano i ljubopitljivo, virila iza svoje kuće.
Kuća u selu u dolini Caranuru
Dok sam se ja tu nešto motala i fotografisala, ona se na kraju i usudila da nam se „približi“ pa sam je na kraju pitala i da li mogu da je fotografišem. Pristala je.
Tokom ovog putovanja sam se prvi put masovnije odvažila da pitam ljude da li mogu da ih slikam, podstaknuta primerom jednog svog poznanika Poljaka, koji često fotografiše ljude na svojim putovanjima i time pravi fantastičnu dokumentaciju o raznolikosti ljudske vrste. Na Madagaskaru većina pristaje, mada neki i ne, neki to rade tek tako, a neki očekuju ili traže novčanu naknadu.
Što se tiče para, moj savet za putovanje po Madagaskaru je da treba imati veću zalihu sitnih novčanica, pogotovo kada se prolazi kroz neko selo ili u blizini sela, jer pre ili kasnije taj novac može da zatreba. Madagaskar je siromašna zemlja i ljudi se tamo snalaze na različite načine. Strani posetioci su posebno zanimljivi kao izvor prihoda – bilo da im se nešto prodaje ili da se prosi. Čak je i naš vozač Riza na putu do Murundave, kao i u povratku, imao pripremljene sitne novčanice od po 100 ariarija (1 evro je 4000 ariarija) i to je povremeno davao nekim prosjacima uz put, rekavši nam da on bira kome će da da, jer on zna ko je zaista siromašan i kome treba da se pomogne, a kome ne. Na primer, na više mesta smo nailazili na decu koja zemljom popunjavaju rupe koje su vremenom nastale na putu i to deluje kao da ta deca čine dobru stvar i uslugu onima koji tu prolaze kolima. Međutim, Riza nam je rekao da neka deca prvo rasture, tj., unište put, a onda ga kao popravljaju da bi im se dao novac za to. Po njegovim rečima, on njima ne daje nikakav novac, ali postoje neki drugi ljudi na koje se nailazi na putu i koji su istinski siromašni i on njima daje. Mi naravno nismo imale nikakav način da uvidimo razliku među tim različitim ljudima pored kojih smo se vozile. Uzgred, možda neki Malgaš može da prođe s tim da nekome ko prosi ili očekuje sitnu nezvaničnu nagradu da novčanicu od 100 ariarija, ali se od stranih posetioca ipak ne očekuje ništa manje od 1000 do 2000 ariarija. Gornja granica, naravno, ne postoji.
Što se tiče tog mog novog interesovanja za fotografisanje ljudi, moram da kažem da su meni SVI ti ljudi koje sam slikala veoma lepi, neki čak izuzetno (!!!), i mene je zaista činilo srećnom da mi izlaze u susret dajući mi dozvolu da ih fotografišem i uživala sam u toj ljudskoj raznovrsnosti i lepoti. Svoje slike i moj motiv koji leži u njihovoj osnovi doživljavam kao odu ljudskoj vrsti u svoj njenoj raznolikosti. Činjenica je i da je za mene i moje oko sve na Madagaskaru bilo drugačije, pa mogu reći i egzotično. Ali, sa druge strane sam potpuno svesna i toga da ovde posetioci poput mene (jer očigledno je da ja nisam jedina koja je ovde fotografisala ljude) na neki način i koriste dobrodušnost, neiskvarenost, a možda i siromaštvo lokalnog stanovništva.
Šta mislite kako bi bilo kada bih u Americi ili bilo gde u Evropi htela da pravim fotografske portrete nepoznatih ljudi na ulici? Mislim da bi odmah nastala panika zašto ja to radim, da li imam dozvolu za tako nešto, šta ću ja da radim sa tim slikama, da li imam pismenu dozvolu ljudi koje slikam sa svim svojim obavezivanjem da neću koristiti te slike ni u kakve problematične svrhe, pojavio bi se advokat i/ili policija koji bi postavili pitanje mog narušavanja privatnosti tih ljudi, itd., itd. A kada bi tek deca bila u pitanju, sve ovo bi bilo uvećano barem sto puta. I onda se pitam, imajući u vidu da ZNAM da su moje namere potpuno čiste i ispunjene divljenjem prema tih ljudima koji su mi „pozirali“, da li je Zapadna civilizacija u pravu i samo obazriva ili je postala (s pravom ili ne) paranoična i na putu da izgubi svoju primalnu nevinost i ljudskost.
Bilo kako bilo, ova mlada žena iz sela u dolini Caranuru je izuzetno lepa, zar ne?
Lepa mlada žena sa licem deteta
Kada sam bila spremna da krenem dalje, mahnula sam i doviknula: „Veluma!“ (Veloma!), što znači „doviđenja“, a onda sam čak uspela svojim foto-aparatom da slikam i nju koja mi sa osmehom na licu srdačno uzvraća mahanjem, kao i još jednu mladu ženu sa detetom i par devojčica od kojih nismo kupile ogrlice.
Uzajamno pozdravljanje i mahanje selu u dolini Caranuru
Ako se dobro zagleda, na gornjoj slici se ispred kuće vidi i šerpa u kojoj se kuva ručak, a koja je postavljena na nekakvu malu peć. To je očigledno ovde standardni način za pripremu hrane i malo dalje ispred jedne druge kuće naišla sam na još bolji ugao gledanja na ovaj „šporet“.
Ručak se uveliko kuva
Ubrzo smo se sa vodičem vratile i do zgrade gde smo nekoliko sati ranije kupile ulaznice i odakle smo krenule u pešački izlet tog dana. Tu smo se rastale sa njim, a onda glavnim zemljanim putem krenule nazad ka kampu u kojem smo bile smeštene. Bilo je veoma vruće. Oblaci su se videli uglavnom samo iznad linije horizonta, iznad naših glava ne, a Sunce je peklo izuzetno jako. Nije ni čudo, jer je na tim geografskim širinama kojima smo hodale tih dana i u tom periodu godine Sunce je u podne tačno iznad glave, tako da senka postoji samo direktno ispod objekta koji je izložen sunčevim zracima. Hodajući putem, osvrtala sam se naokolo tražeći pogledom gde bih najbolje mogla da snimim primer za „odsustvo senke“, pa sam to našla u nekakvom metalnom „stubu“ koji je stajao pored puta.
Senka postoji samo direktno ispod stuba, jer je Sunce tačno iznad
Kada smo došle do kampa, još jednom sam se osvrnula na visove koji okružuju dolinu Caranuru. Prizori su bili spektakularni!
Planine Kameleon i Caranuru
Pik Dondi, visok 2195 m, i planina Kameleon pripadaju masivu Andringitra
Imajući u vidu koliko nam je bilo vruće, prvo smo otišle do sobe da bi se istuširale i malo rashladile, a zatim i do restorana gde smo se osvežile i počele sa popodnevnim lenjstvovanjem.
Kako je vreme odmicalo, oblaci su već počinjali da se gomilaju, ali je takođe bilo i sve više oblaka kumulusa koji donose kišu.
Popodnevno gomilanje kišnih oblaka
Ipak, meni je i to lenstvovanje u jednom trenutku malo dosadilo, pa sam pitala devojku koja je radila na recepciji kako možemo da odemo do slapova za koje sam znala da su tu relativno blizu. Ona mi je fino pokazala, pa sam Snežu lako ubedila da krenemo u kratku šetnju. U bašti iza restoranskog dela i terase naišle smo i na parče zemlje na kojem se gaje ananasi.
Bašta sa ananasima, a u pozadini planina Kameleon
Onda nas je put doveo do jedne brane koju je trebalo da pređemo peške. Ona devojka mi je to sasvim jasno rekla i lepo objasnila. Po malo zbunjene, Sneža i ja smo se izule, uzele obuću u ruke i krenule po vrhu betonske brane. Išle smo veoma lagano.
Brana, a u pozadini masiv Andringitra