Madagaskar 2020, 24. deo (Andasibe, Rezervat Pejrijeras, Antananarivu)

Kada smo se posle dve divne i duge šetnje po prašumama istočnog Madagaskara vratile u naš hotel u Andasibeu još uvek je bio dan, a moja drugarica Sneža i ja smo sele na terasu kod restorana i naručile po kafu dok je svaka u skladu sa savremenim trendovima gledala u svoj „digitalni aparat“ ili sokoćalo kako ja to volim da zovem. Ipak, ja često volim da gledam i oko sebe i tako sam slučajno ugledala čudovišno velikog moljca koji je držeći se za jedan cvet stajao iznad ulaza na terasu restorana. U pitanju je madagaskarski carski moljac (Bunaea aslauga). Raspon njegovih krila može da ide i do 15 cm!

Madagaskarski carski moljac

Madagaskarski carski moljac

Da bi se malo bolje videla veličina ovog moljca probala sam u par navrata da svoj palac postavim pored moljca, ali pazeći da ga ne dodirnem i eventualno uplašim ili povredim, tako da moj prst ipak nije bio u istoj ravni kao i moljac. Zbog toga slika ne prikazuje realan odnos veličina, ali ipak može da se stekne kakva takva predstava o ovom ogromnom insektu.

Madagaskarski carski moljac i moj prst

Onda sam i malo prošetala po kompleksu koji pripada hotelu u kojem smo odsedale, a sve se nalazilo u sred šume.

Jezerce u sred hotelskog kompleksa i delovi hotela

Takođe sam još jednom fotografisala jednu usamljenu, ali finu putnikovu palmu (Ravenala madagascariensis).

Putnikova palma

Kada sam se vratila na terasu, moljac više nije bio kod onih cvetova. Pa, dobro. Sela sam za sto i nastavila da piljim u svoje sokoćalo, dok je napolju padao mrak. U nekom trenutku je trebalo da pređemo unutra da bismo večerale i kada smo htele da uzmemo rančeve i jakne, videla sam da je naš „komšija“ i dalje bio tu. Sada sam morala da ga slikam sa blicem, što na kraju i nije bilo loše rešenje.

Madagaskarski carski moljac

Naredno jutro smo posle doručka krenule da se vraćamo u Antananarivu, ali sa planovima da svratimo na par veoma bitnih mesta. Za početak je jutro osvanulo oblačno i padala je veoma sitna kiša, ali je i ona uskoro prestala.

Još uvek vlažni kolovoz

U mestu u kojem smo zbog neke saobraćajne nesreće bile zaglavljene par sati prilikom dolaska, ovog puta je bio pijačni dan.

Lokalni pijačni dan

I dok su jedni kupovali i prodavali na pijaci, drugi su vredno radili u poljima jer se taj pirinač neće sam rasaditi.

Naporni rad u pirinčanom polju, ali sa osmehom na licu

A onda nas je put doveo do privatnog Rezervata Pejrijeras koji je tako nazvan po svom osnivaču, poznatom francuskom prirodnjaku. U pitanju je centar za gajenje i razmnožavanje velikog broja životinja, pre svega leptira, kameleona, gmizavaca i vodozemaca. To su sve male životinje, tako da ni ovaj rezervat i nije posebno veliki, ali je zato gotovo nezaobilazna stanica za sve posetioce koji putuju između glavnog grada, Antananarivu, i istočne obale Madagaskara, što je dodatno olakšano činjenicom da se ulaz u rezervat nalazi bukvalno pored glavnog puta RN2.

Kada je Riza, naš vozač, parkirao kola, Sneža i ja smo kupile ulaznice i tom prilikom su nam dodelili i vodiča. Dok se sve to dešavalo, ja sam iskoristila priliku da snimim par vrsta lokalnog baštenskog cveća.

Cveće u bašti Rezervata Pejrijeras

Cveće u bašti Rezervata Pejrijeras

A onda je krenulo penjanje relativno strmom stazom uzbrdo. Paralelno sa nama su išle i dve mlade Kineskinje sa svojim vodičem, tako da i nije bila velika gužva kao što sigurno zna da bude kada je visoka sezona.

U jednom trenutku smo naišle na manju porodicu Kokerelovih sifaka (Propithecus coquereli), pa su nam tu vodiči dali komadiće banana da bismo mogle i da hranimo ove životinje. Naime, osim što se bavi svojim programima gajenja i razmnožavanja raznih ugroženih životinja, Rezervat Pejrijeras takođe služi i kao nekakav zoološki vrt čime popularizuje životinjski svet, a svakako i obezbeđuje priliv sredstava od posetilaca željnih „avanture“ i slikovitih doživljaja.

Kokerelove sifake, mama i mladunče

Zatim smo se popele još malo uzbrdo i tu naišle na drugu grupu Kokerelovih sifaka, kao i na par primeraka običnog smeđeg lemura (Eulemur fulvus).

Kokerelove sifake

Kokerelove sifake

Kokerelova sifaka

Osim što je i ovde bilo moguće da posetioci nude hranu lemurima, takođe postoji i jedna mala platforma gde im se hrana ostavlja čime se oni navikavaju da dolaze na to mesto gde ima dovoljno prostora da posetioci lako mogu da ih gledaju i da im se dive.

Obični smeđi lemur

Posle ovoga smo se spustile istom stazom kojom smo i stigle, a vodič nas je odveo u jedan veći ograđeni deo prekriven mrežama, gde postoji pravi vrt sa niskim drvećem. Tu se nalazi lokalno „carstvo“ kameleona. Kameleoni su vrsta guštera i njih ima preko 200 vrsta. Mada su poznati po svom svojstvu da menjaju boju u zavisnosti od okoline, to je tačno samo za izvestan broj vrsta ove životinje, ali ne i za sve. To su veoma specifične životinje i, osim tog menjanja boje kože, imaju i razne druge specifičnosti – dva oka koja mogu da se okreću potpuno nezavisno jedno od drugog, izuzetno dugačak jezik kojim love plen, rep kojim se pomažu da bi održavali ravnotežu i kretali se, itd. Ja se ovom prilikom uopšte nisam upuštala u otkrivanje naziva pojedinih vrsta, već sam u potpunosti uživala u njihovoj čudesno fantastičnoj slikovitosti.

Kameleon

Kameleon

Kameleon

Kameleon

Kameleon

Kameleon

Kameleon

Kameleon

Kameleon

Kameleon

Kameleon – ovaj spava

Takođe su veoma karakteristični i njihovi udovi, a na sledećih par slika možete praktično da vidite kako kameleon prelazi sa vodoravne na uspravnu granu.

Kameleon – sad smo na vodoravnoj grani

Kameleon – sada krećemo da se uhvatimo za uspravnu granu

Kameleon – sada smo već na uspravnoj grani i idemo dalje

Evo i kratke video verzije:

Onda smo nastavile da pronalazimo i druge kameleone.

Kameleon

Kameleon

Kameleon

A zatim smo došle i do jednog koji je nepokretno stajao na grani sve dok vodič nije uhvatio skakavca koji se ništa ne sumnjajući mirno odmarao na jednom listu, a onda ga je kameleon i smazao. Evo fotografije...

Kameleon u akciji

... a evo i video zapisa:

Onda je vodič ovo ponovio sa još jednim kameleonom, ali sam njega slikala samo kako žvaće svog skakavca.

Kameleon žvaće svoj ručak

Kameleon žvaće svoj ručak

Sada je već vreme da se podrigne.

Kameleon nakon što je progutao skakavca

Onda smo došle do još jedne vrste.

Kameleon

Kameleon

Kod ovog može na sledećoj slici da se fino vidi kako oči idu u različitim pravcima.

Kameleon

Ovaj samo mirno stoji na grani.

Kameleon

Kameleon

A onda je došao i trenutak kada je vodič ponudio da nam da da držimo kameleona. Tako nešto se ne propušta i mogu da prijavim da je osećaj sasvim simpatičan.

Kameleon na mojoj ruci

Ovim smo završile obilazak kameleona, pa nas je vodič odveo dalje da vidimo još životinja. Bilo je tu raznih vrsta. Na primer, madagaskarska paradajz-žaba (Dyscophus antongilii) koja je endemska vrsta na Madagaskaru i kod koje ženka može da naraste i do čitavih 10-ak cm.

Madagaskarska paradajz-žaba

A bilo je tu i nekoliko gekona. Ponovo se ne razumem u razlike među vrstama i podvrstama ove familije guštera, ali ovi na sledećim slikama svakako imaju rep u vidu lista, pa ih zovu i listorepi gekoni i oni pripadaju rodu Uroplatus. Gekoni su ranije smatrani otrovnim, ali su to u stvari bezopasne životinjice. Između ostalog ih karakteriše to da mogu da se penju uz vertikalne i glatke površine (zidovi, stene,...) i to je zahvaljujući izraštajima na vrhovima prstiju.

Listorepi gekon – deluje kao da se za površinu panično drži zadnjom desnom nogom

Listorepi gekon – zahvaljujući ovakvim prstima nema nikakvih problema

Dva listorepa gekona u dve različite boje

Kad već pominjem gmizavce, da kažem i da smo videle nekoliko udava, ali i jednu za mene veoma zanimljivu malu zmiju. U pitanju je madagaskarska listonosa zmija (Langaha madagascariensis) koja može da naraste do dužine od 1 metra. Kasnije sam čak čitala da ove zmije znaju i da ujedu ako se isprovociraju i mada se od njihovog ujeda ne umire (a ovo su jedne od retkih zmija koje luče otrov), taj njihov otrov može da stvori jake bolove. Možda je i dobro da sve to nisam znala kada sam je prihvatila da mi pređe preko ruke. Bila je to prva zmija koju sam u svom životu dodirnula, ali mi to nije predstavljalo nikakvo posebno iskustvo.

Madagaskarska listonosa zmija

A onda smo zakačene za čaure videle nekoliko primeraka jednog od najvećih moljaca na svetu, a to je madagaskarska kometa (Argema mittrei). U pitanju je apsolutno prelepa vrsta moljca.

Madagaskarska kometa

Madagaskarske komete

Mada prirodna staništa ovih moljaca nestaju velikom brzinom, dobra je stvar da mogu da se uspešno razmnožavaju u veštačkim uslovima. Zanimljivo je da ovi moljci kao odrasle jedinke ne mogu da se hrane (!) i zato umiru u roku od 4-5 dana.

Madagaskarska kometa

Raspon krila može da im ide do oko 22-23 cm, a dužina „repova“ je oko 20 cm. Moram da priznam da sam pronalazila različite podatke, tako da nisam sigurna, ali na kraju krajeva, evo fotografije pa može da se vidi da su zaista veliki.

Madagaskarska kometa i moj palac

I otprilike ovde smo Sneža i ja završile sa obilaskom Rezervata Pejrijeras koji se nalazi 70-ak kilometara istočno od glavnog grada Madagaskara. Nakon što smo se ponovo smestile u kola, nastavile smo sa putovanjem u pravcu Antananarivua.

Uz put smo na više mesta viđale sveže oprani veš koji je bio poređan po grmlju da bi se osušio. Riza nam je rekao da je to običaj kada neko umre – sav njegov veš se sveže opere i osuši.

Sušenje veša

Imajući u vidu da smo za ovaj dan imali planirano još jedno mesto obilaska, kada smo se približili Antananarivu, Riza je krenuo da ide nekim sporednim putevima ne bi li izbegao saobraćajnu gužvu u gradu. Negde nam je išlo dobro, a na nekoliko mesta smo ponovo bili zaglavljeni. Glavni grad Madagaskara ima izuzetno gust saobraćaj i mada se vidi da se prave novi putevi koji verovatno treba da olakšaju prohodnost, čovek mora da se naoruža ozbiljno jakim strpljenjem. Za početak je krenuo da vozi po obodu grada.

Sa jedne strane počinje grad, a sa druge se pružaju zeleni brežuljci

Verovatno je razlog za toliku saobraćajnu gužvu i „manjak“ ulica i puteva taj što se Antananarivu pruža preko mnoštva brežuljaka između kojih se često nalaze pirinčana polja. Na taj način je površina na kojoj mogu da se prave putevi dosta ograničena, a bez obzira što se Madagaskar smatra siromašnom zemljom, broj vozila je kao i svuda u svetu u porastu.

Tipična pirinčana polja u okviru grada

Ipak, mada Riza svakako odlično poznaje grad u kome živi i njegove ulice, gužva je bila tolika da nam je bilo potrebno preko sat vremena da prođemo nekih 10-ak kilometara kako bismo došli na poslednje odredište do kojeg smo Sneža i ja išle sa Rizom i iznajmljenim kolima. U pitanju je bilo Kraljevsko brdo Ambuhimanga.

Verica Ristic

Rođena sam i živim u Srbiji. Po profesiji sam slobodni prevodilac za engleski jezik, ali govorim i druge jezike (to JAKO pomaže na putovanjima). Zahvalna sam Univerzumu na svemu.

Beograd, Srbija

Prijavi se besplatno za Svuda pođi - priče sa putovanja

ili se prijavi preko RSS-a uz Feedly!