Madagaskar 2020, 25. deo (Ambuhimanga, Antananarivu)

Prema mom originalnom planu, već prvog dana po dolasku na Madagaskar i u njegov glavni grad Antananarivu trebalo je da idemo na izlet do Kraljevskog brda Ambuhimanga. Međutim, kako je vlasnik agencije preko koje smo iznajmile i kola i vozača bio upućen u čitav moj plan puta, on je odmah sugerisao da ovo ostavimo za kraj imajući u vidu velike gužve u saobraćaju (ja sam mislila da pre podne idemo severoistočno, a popodne jugozapadno od Antananarivua). Rečeno nam je da je ostvarivanje moje ideje gotovo nemoguće u jednom danu, pa smo Sneža i ja prihvatile predlog.

Zato je sada plan bio da u povratku sa istoka zemlje odemo do ovog lokaliteta koji bi nam u tom slučaju bio nekako usput.

Ambuhimanga na malgaškom jeziku znači plavo brdo i ovo mesto je izuzetno važno za Malgaše, istoriju Madagaskara i malgaške monarhije. Lokalitet podstiče jaka osećanja nacionalnog identiteta i on i dan danas predstavlja sveto mesto i mesto obožavanja gde redovno dolaze hodočasnici iz svih delova zemlje.

Ovo brdo gde se nalazi tradicionalno utvrđeno kraljevsko naselje koje Malgaši zovu „Ruva“ (piše se „Rova“) predstavljalo je duhovni centar Kraljevine Merina još od 16. veka, a ova kraljevina je postojala sve do kraja 19. veka. Već sam ranije pominjala da na Madagaskaru postoji 18 etničkih grupa, a najveća među njima je upravo narod Merina. Njihova je kraljevina krenula iz centralnih visokogorskih predela Madagaskara i do 19. veka su oni vladali većim delom ostrva.

Kraljevsko brdo Ambuhimanga predstavlja kolevku kraljevine i dinastije Merina koja je Madagaskar učinila savremenom državom međunarodno priznatom još 1817. Ovde se nalazi i mesto pokopa vladara iz 19. veka, a za Malgaše duboko poštovanje predaka, kao i članova kraljevske dinastije idu ruku pod ruku i zbog toga je ovo mesto još dodatno važno i sveto. Zbog svega ovoga, lokalitet Kraljevskog brda Ambuhimanga nalazi se na prestižnoj Uneskovoj Listi svetske baštine.

Kapija kojom se ulazi u područje kraljevskih rezidencija

Lokalitet obuhvata sistem utvrđenja sa nizom rovova i 14 ojačanih kapija koje se zatvaraju okruglim kamenovima, a u centru se nalazi kraljevski „grad“ koji obuhvata dve palate, mali paviljon, ograđeni deo za žrtvovanje zebua, dva sveta bazena i četiri kraljevske grobnice.

Ispred grandiozne kapije kroz koju se ulazi u kraljevski centar postoji jedan prostrani trg u par nivoa na kojem raste nekoliko svetih drveta, a tu se nalazi i prirodna kamena platforma na kojoj se u skladu sa lokalnom tradicijom prinose žrtve. Najčešće se žrtvuju zebui i po mogućstvu poželjno je da žrtva bude smeđa sa belim belegom na čelu.

Kapija kojom se ulazi u kraljevski centar, a ispred stepenica je kamen za žrtvovanje

Ostaci lobanja i rogova žrtvovanih životinja se onda kače na zidu ili po drvetu u blizini kamena za žrtvovanje.

Lobanje i rogovi okačeni na sveto drvo

Kada smo kupile ulaznice za ovo mesto, Sneža i ja smo dobile i vodiča. Ona nas je prvo odvela do table na kojoj se nalazio spisak kraljevskih vladara Madagaskara tokom 19. veka i kroz kratku priču o tim vladarima već je mogla da se stekne izvesna predstava o tome kako su se stvari ovde odvijale. A odvijale su se veoma slikovito.

Kralj Andžianampuinimerina (1745–1810) je uspešno prekinuo višedecenijski građanski rat i upravo je tokom njegove vladavine došlo do ujedinjenja skoro čitavog Madagaskara. Zbog toga je njegov status gotovo na mitskom nivou. Uzgred, ako vam je teško da izgovorite njegovo ime, pogledajte samo kako se piše ime njegove majke koja je bila princeza: Ranavalonanandriambelomasina.

Sledeći vladar je bio sin ujedinitelja i on se zvao Radama I (1810-1828). Poznata je njegova slika u kojoj je on obučen u uniformu koja liči na neku evropsku vojničku, jer je tokom njegove vladavine došlo do pojačanog evropskog uticaja. On je umro mlad, a nasledila ga je njegova glavna žena – Ranavaluna I koja je vladala od 1828. do 1861. godine, a koja je time postala prva žena vladar u kraljevini Merina.

Kraljica Ranavaluna I, međutim, uopšte nije bila mnogo zainteresovana za evropski uticaj i posebno je ganjala hrišćane, a takođe je zabranila i hrišćansku religiju koju su doneli evropski misionari. S druge strane (ah, to čuveno licemerstvo!), intenzivno je koristila usluge jednog francuskog inženjera, a priča se uveliko da su bili ljubavnici. Bilo kako bilo, zbog mnogih stvari koje je radila tokom svoje vladavine, a koje su često bile veoma surove, istoričari je uglavnom opisuju u veoma negativnom svetlu. Za vreme njene vladavine, broj stanovnika na Madagaskaru se bukvalno prepolovio!

Nju je nasledio njen sin, Radama II (1861-1863), čiji je otac zvanično bio kralj Radama I, ali je to fizički nemoguće, pošto je Radama I umro više od devet meseci pre nego što se njegov „sin“ rodio. Za razliku od svoje majke, ovaj kralj je bio pro-evropski orijentisan, ali to nije bilo popularno među vlastelom i ministrima, tako da su ovog kralja vrlo brzo ubili, a vlast je preuzela njegova žena koja je krunisana kao Rasuherina (1863-1868).

Za početak, izgleda da niko nije previše patio za tim kraljem koji je ubijen jer, kako nam je vodič rekla, njegov otac „nije imao kraljevske krvi u sebi“. To znači da je bio „polutan“, a stekla sam utisak da je Malgašanima veoma bitno da im eventualni kraljevski vladari imaju 100% „plave krvi“.

E, sad, vođa tog atentata je bio tadašnji premijer – Rainivuninahičriniuni i on je par sedmica posle krunisanja sklopio politički brak sa kraljicom i praktično je upravo on krenuo da vlada. Međutim, pošto se malo previše osilio na tom mestu, kraljica ga je zamenila njegovim mlađim bratom čije je ime i malo kraće – Rainilaiarivuni i s kojim je takođe sklopila politički brak.

Kada je 1868. godine kraljica Rasuherina umrla, nju je nasledila njena rođaka koja je takođe bila udovica onog ubijenog kralja Radame II i ona je krunisana kao kraljica Ranavaluna II (1868-1883). Premijer Rainilaiarivuni se oženio i njom kako bi zadržao svoju poziciju.

A onda je 1883. godine za kraljicu proglašena nećaka Ranavalune II i ona je dobila naziv kraljica Ranavaluna III (1883-1897). Naravno, i ona je sklopila politički brak sa onim istim premijerom Rainilaiarivunijem koji je na taj način praktično vladao do 1895. godine.

Godine 1882. Francuska je proglasila Madagaskar za svoj protektorat, ali su vladarke Ranavaluna II i Ranavaluna III i premijer-muž to odbacili. Onda su usledile međunarodne igranke velikih sila i ratovi, Francuska je 1895. godine pobedila i formalno osnovala taj svoj protektorat 1896. godine, da bi već sledeće Madagaskar proglasila svojom kolonijom. Premijer Rainilaiarivuni je poslat u Alžir u izgnanstvo odmah 1895. godine gde je već sledeće godine umro. Kraljica Ranavaluna III je proterana sa Madagaskara 1897. godine kada je monarhija i ukinuta, a umrla je u Alžiru 1917. godine.

Ne znam za druge, ali meni je ovo bila potpuno fascinantna priča.

Pošto smo saslušali ovu priču od našeg vodiča, krenule smo za njom u Ruvu, tj., utvrđeni deo sa kraljevskim palatama. Kada kažem „palate“, treba imati na umu da ono što se ovde vidi u centralnom delu uopšte ne liči na palate. A ipak, tu su živeli vladari Madagaskara.

Za početak, naišla sam na zanimljiv podatak da je obziđe ovog centralnog utvrđenja sagrađeno koristeći cement koji se pravi od peska, školjki i belanaca. Tu se kaže da je za izgradnju tih zidina potrošeno 16 miliona jaja!

Kapija i prolaz koji vode do palata sa delom obziđa

Jedan od prvih delova kraljevskog kompleksa jeste jedan ograđeni deo predviđen za čuvanje, a kasnije i žrtvovanje zebua.

Ovde bi odabrani zebu živeo pre nego što bi ga žrtvovali

A onda se dolazi do jednog ravnog dela, dvorišta, i tu su dve palate ili „palate“.

Palata kralja Andžianampuinimerina

Na tabli na ovoj, mi bismo zvali, drvenoj kolibi lepo piše da je tu živeo i da je odatle vladao „veliki kralj Andžianampuinimerina“. Unutra je dozvoljeno da se uđe, ali nije dozvoljeno fotografisanje. S druge strane, i ovde važe značajni „fadi“, tj., tabui, tako da smo dobile striktna uputstva kako da se uđe i kako da se izađe iz palate. Tu je kralj živeo sa svojom glavnom ženom (a bilo ih je ukupno 12), dok su ostale živele po drugim palatama raspoređenim širom kraljevstva.

Isto dvorište deli i druga palata koju je za potrebe kraljice Ranavalune I projektovao njen francuski prijatelj. Ni ovde nije bilo dozvoljeno da se fotografiše i snima unutra, ali smo zato mogle da se popnemo na sprat i da fino obiđemo ovu zgradu i njene prostorije.

Palata kraljice Ranavalune I

Unutra je, kao i spolja, sve bilo prilično skromno u odnosu na palate koje sam viđala po svetu, ali treba imati u vidu da je ovo deo lokalne kulture i tradicije i kao takvo treba i da se posmatra.

Palate na Kraljevskom brdu Ambuhimanga

Iz dvorišta takođe može da se ode i do manjeg paviljona odakle se pruža fin pogled na centralni kraljevski kompleks.

Paviljon

Kada se čovek popne u ovaj paviljon, lepo se vide stepenice kojima smo mi ušle i crvena kapija, a koje su svojevremeno smeli da koriste samo vladari. Svi ostali su koristili stepenice u zadnjem delu ovog kompleksa.

Stepenice i crvena kapija su u donjem desnom delu

Na gornjoj slici, gore desno, mogu da se vide i par drvenih koliba bez prozora. Ipak, to nisu tek obične kolibe, već su upravo tu kraljevski grobovi. U vreme kada smo mi ovde bile, kao što se vidi, u toku je bila sanacija krovova.

Kraljevski grobovi

U stvari, ovde su nekada bili kraljevski grobovi, ukupno njih dvanaest, sve do 1897. godine kada su Francuzi uništili originalne kolibe, a posmrtne ostatke vladara prebacili u kompleks kraljevske palate u Antananarivuu, popularnu Ruvu iz Antananarivua. 1995. godine je u Ruvi izbio požar i on je uništio sve grobove i zemne ostatke vladara osim ostataka kraljice Ranavalune III. 2008. godine su kraljevske grobnice u Ambuhimangi rekonstruisane, a ostaci poslednje kraljice Madagaskara su ovde vraćeni i ponovo sahranjeni.

Posle obilaska oko kraljevskih grobnica, Sneža i ja smo otišle do još jednog veoma zanimljivog mesta. U pitanju su dva otvorena bazena koje su smeli da koriste samo vladari i to za ritualno pročišćavanje koje se obavljalo jednom godišnje. Ono što ove bazene čini posebnim jeste podatak da se posle tog kupanja voda u bazenima smatrala svetom i onda se ona delila narodu koji bi se okupio i čekao da mu stigne blagoslov u vidu vode u kojoj su se vladar ili vladarka malo okupali, a koju bi oni onda pili.

Jedan od dva bazena za ritualno kupanje vladara

Osim ovih obilazaka kraljevskih palata, grobova i bazena, ovde je jako lepo doći i zato što se sa raznih mesta u okviru kompleksa pružaju čudesno lepi pogledi na sve strane.

Okolina Kraljevskog brda Ambuhimanga

Okolina Kraljevskog brda Ambuhimanga

Okolina Kraljevskog brda Ambuhimanga

Okolina Kraljevskog brda Ambuhimanga

Onda smo još malo prošetale po kompleksu više da bismo otišle do jednog dobrog vidikovca, a zatim smo se vratile do dvorišta ispred kraljevskog „grada“ gde smo se ponovo našle sa Rizom. Kada smo izlazili iz okvira zidina, mogao je lepo da se vidi kamen kojim se zatvarala kapija. Naime, zidine obuhvataju 14 ojačanih kapija, ali one nisu imale nikakve vratnice, već bi u slučaju potrebe njihovi otvori bili zatvarani tako što bi se poput točka do kapije dovaljao veliki kameni disk.

Približavamo se izlazu iz Kraljevskog kompleksa Ambuhimanga – kameni disk je sa desne strane

Kameni disk u krupnom planu

Ovim je praktično naše obilaženje Madagaskara kolima bilo završeno i ostalo je još samo da nas Riza doveze do hotela u glavnom granu Antananarivuu.

Verica Ristic

Rođena sam i živim u Srbiji. Po profesiji sam slobodni prevodilac za engleski jezik, ali govorim i druge jezike (to JAKO pomaže na putovanjima). Zahvalna sam Univerzumu na svemu.

Beograd, Srbija

Prijavi se besplatno za Svuda pođi - priče sa putovanja

ili se prijavi preko RSS-a uz Feedly!