Nakon što nas je naš vozač na Madagaskaru Riza sačekao na aerodromu u Antananarivu, prvo smo svratile u neku veću samoposlugu da kupimo vodu i nešto što bismo mogle da pojedemo uz put, a onda smo po mraku krenuli u pravcu Ancirabea, gradića koji se nalazi gotovo u samom središtu ove zemlje i odakle se putevi razilaze u pravcu zapada i jugozapada. Razdaljina između Antananariva i Ancirabea je oko 170 km i upravo zbog te udaljenosti i vremena koje je potrebno da bi se kolima ta udaljenost prešla (skoro četiri sata), bilo je idealno da baš to veče stignemo u Ancirabe da ne bismo poremetili ostatak putovanja po Madagaskaru.
Pretpostavljam da sam posle u najmanju ruku čudne noći i stresnog dana ispunjenog brigom da li ćemo i kada stići letom koji je bio pomeren za oko 10 sati u jednom trenutku osetila veliki umor i onda sam uz izvinjenje Rizi spustila svoje suvozačko sedište i čak uspela da se par puta uspavam na kratko što je ekstremna retkost u mom slučaju barem kada je spavanje u kolima u pitanju.
U pansion u Ancirabeu smo stigle skoro u ponoć, a morale smo rano i da ustanemo da bismo nastavile dalje sa predviđenim planom obilazaka. To nam je gotovo bilo žao jer smo imale izuzetno ljupko uređenu sobu i mada svakako ne bismo provodile svoje slobodno vreme unutra, prijalo nam je da budemo okružene lepotom i skladnim unutrašnjim uređenjem. Okolina pansiona koji se nalazi u veoma lepoj kući predstavlja suštu suprotnost – razrovana, blatnjava ulica sa pijacom, sklepane tezge, veliki broj ljudi koji idu gore dole svojim poslom, ali mi to nije ni najmanje smetalo. Samo je bilo potpuno suprotno od lepo skockanog i savršeno čistog pansiona.
Ulica ispred pansiona u Ancirabeu
Dakle, posle tog ranog doručka bile smo spremne za početak „pravog“ obilaženja Madagaskara kolima. Pred nama je bio put u pravcu zapada do grada Murundava (piše se: Morondava) i razdaljina od oko 500 km. Predviđeno trajanje puta je između 8 i 10 časova, a za početak smo se kolima popeli uz strmu ulicu sa pijacom koja se nalazi ispred pansiona u kojem smo spavale. Uzgred, grad Ancirabe je poznat po svojim rikšama, ali smo ih mi viđale i u drugim mestima. Jedino što nam se ovde činilo specifičnim jeste da je bilo više rikši koje su njihovi „vozači“ vukli hodajući peške.
Sada bih mogla i da kažem nešto na temu geografije Madagaskara. Madagaskar je četvrto ostrvo na svetu po veličini (posle Grenlanda, Nove Gvineje i Bornea). Površina mu je oko 590.000 kvadratnih kilometara, dugačko je oko 1600 km, a široko 570 km. Što se tiče broja stanovnika, Madagaskar je 2018. godine imao oko 26,3 miliona stanovnika, a kao što sam već pomenula, oni su uglavnom veoma mladi – medijalna starost je oko 20 godina.
Ovog dana smo mi počele sa obilaskom zemlje vozilom i kao podsetnik evo ponovo mape našeg boravka na Madagaskaru. Prave crne linije označavaju avionske letove, dok plave linije nepravilnog oblika pokazuju kuda smo se vozile.
Mada je jutro u Ancirabeu bilo oblačno ubrzo se pojavilo Sunce i vremenom je plavo nebo preuzelo primat. Pred nama je bio dug dan vožnje i Riza uopšte nije časio časa, već je nalegao na gas. Dobro je bilo da je on vozio, a ne ja, jer bi meni vožnja trajala 10 dana zbog stajanja na svakih stotinu metara, pošto se iza svake krivine pojavljivao novi prizor koji se meni činio fantastičnim i neponovljivim. Da li su to bile kuće sagrađene od pečene ili nepečene cigle, pa eventualno premazane nekakvim blatom, ili deca koja su užurbano zemljom popunjavala rupe na putu očekujući za to neku paru, ili brojna pirinčana polja koja su mestimično bila raspoređena po terasama napravljenim na padinama, ljudi koji su radili u tim poljima, rala i drljače koje su po putu vukli zebui nakon što su završili svoj posao u poljima, ili pirinač koji je povremeno bio rasut u tankom sloju pored puta da bi se sušio...?
Na putu ka Murundavi
Zebui na putu
Pirinčana polja okružena brdima
Malo kukuruza i više pirinčanih polja
Pirinčana polja ušuškana između brda
Neverovatna drečavo zelena boja mladog pirinča u polju i požnjeveni pirinač stavljen na put da se suši
Neverovatna drečavo zelena boja mladog pirinča
Posipanje pirinča na put gde će se sušiti
A možda sam najviše bila oduševljena samim predelima u kojima je dominirala ta čudesno crvena boja zemlje zbog koje Madagaskar zovu i Crveno ostrvo u kombinaciji sa zelenilom vegetacije, bilo da su u pitanju trave, pirinač, agave ili drveće. Sve to u kombinaciji sa plavetnilom neba i po kojim oblakom, obasjano jakim suncem činilo je ove prizore veličanstvenim i njima čak ni sivilo puta prekriveno crvenom prašinom od okolne zemlje nije smetalo. Ja sam osećala neopisivu ushićenost podstaknutu tom lepotom i srce mi je bilo puno od sreće, zadovoljstva, uživanja i zahvalnosti sudbini, Univerzumu, mom svetom Anđelu čuvaru ili ko zna kojoj sili koja je mene ovde dovela i omogućila mi da svoju dušu ispunjavam gledajući ovu neopisivu lepotu.
Impresivni predeli Crvenog ostrva
Impresivni predeli Crvenog ostrva
Impresivni predeli Crvenog ostrva
Impresivni predeli Crvenog ostrva
Paralelno sa istočnom obalom Madagaskara uzdižu se brda i planine tako da se u središnjem delu ovog velikog ostrva na visinama u proseku od 750 m do 1500 m pruža centralna visoravan, dok je najviši vrh koji se nalazi na severu zemlje visok 2876 m. U tom uzdignutom centralnom delu, skoro u samoj sredini ostrva, nalazi se i glavni grad Antananarivo, kao i grad Ancirabe iz kojeg smo krenule tog jutra. Istočno od središnjih planina i brda, duž čitavog ostrva, nalazi se uzani ravničarski pojas, dok je zapadno od tih viših delova tla ravničarski pojas znatno širi.
Takođe, Madagaskar se većom svojom površinom nalazi u žarkom pojasu, ali mu preko južnih delova prelazi južni povratnik, što tipično znači da je u tim područjima klima suvlja, pa se tako pustinje obično nalaze upravo u zonama povratnika. Osim ovoga, istočno od ostrva se pruža ogromni Indijski okean, a na zapadu je i njegov sastavni deo koji se specifično naziva Mozambički kanal. Klima je podeljena na kišnu i suvu sezonu, ali zbog veličine teritorije, pravca prostiranja ostrva i različitih nadmorskih visina, dobija se jedna veoma zanimljiva kombinacija, ja bih ih nazvala, klimatskih mikro-zona, a onda to svakako utiče i na predele, vegetaciju, kao i na ljudske aktivnosti.
Kad sam već kod ljudi da pomenem uništavanje prašuma na Madagaskaru. Dobar deo vegetacionih promena koje mogu da se primete čak i tokom vožnje kolima rezultat su masovne seče šuma da bi se, s jedne strane, to drveće iskoristilo u razne industrijske svrhe, a s druge strane, da bi se proširile površine za gajenje poljoprivrednih kultura. Na žalost, ljudi nisu baš poznati po dalekosežnom planiranju, već su više usredsređeni na kratkotrajnu dobit. Ono što se, međutim, na duge staze dešava jeste da se zemlja vrlo brzo isposti jer Malgaši vole da gaje svoje useve na tradicionalan način, što svakako plodove čini zdravim i nezagađenim, ali se zemlja već posle par sezona upropasti i više nije dobra za korišćenje (jer nemaju dovoljne količine prirodnih đubriva, a veštačka su skupa i ne uklapaju se u tradicionalni način uzgajanja). Istovremeno, nedostatak živog korenja onog posečenog drveća takođe dovodi do erozije tla, a upravo primeri takvog „urušavanja“ zemlje mogu da se vide pored puta kojim smo se ovog dana vozile.
Kako nam je Riza rekao, nekada su sve ove površine bile prekrivene prašumama
Naravno, mi smo pogotovo u prvom delu puta pre gradića Mijandrivazu prolazili i kroz brojna manja ili veća sela gde su ljudi obavljali svoje redovne poslove, a svakako su i tu sušili pirinač, često ne baš direktno na asfaltu već raspoređen po nekakvim asurama, ali svakako na vrelom putu.
Naselje na putu ka Mijandrivazuu
Naselje na putu ka Mijandrivazuu
Povremeno smo prelazili i preko mostova koji su vodili preko korita manjih ili većih vodotokova gde su sada u doba kišne sezone rečice bile prepune blatnjave vode koja je na Madagaskaru, Crvenom ostrvu, redovno jarko crvena.
Jedna od reka na putu ka Mijandrivazuu
Uz put smo došli i do još jedne rečice, ali je ova bila zanimljiva pošto je zlatonosna. Zbog toga na njenim kamenim obalama mogu da se vide lokalni stanovnici koji iz reke vade krupnije kamenje koje onda na obali usitnjavaju da bi zatim ispirali dobijeni prah u potrazi za eventualnim komadićima zlatne prašine.
Zlatonosna reka na putu ka Mijandrivazuu
Usitnjavanje kamenja iz rečice
Ispiranje dobijenog kamenog praha
Na nekih 30-ak kilometara od gradića Mijandrivazu gde je plan putovanja predviđao pauzu za ručak, put je postao dosta loš, ali je Riza sve to veoma uspešno prolazio.
Put ispred Mijandrivazua
Međutim, okolni predeli su i dalje bili spektakularni, mada se jasno videla promena u lokalnoj klimi i zemljištu, pa samim tim i u vegetaciji.
Na putu ka Mijandrivazuu
Na putu ka Mijandrivazuu
Neposredno pre Mijandrivazua put počinje da se spušta ka ravničarskom delu i tu sa visine može da se vidi jedna od par velikih reka koje protiču u ovom kraju. U pitanju je bila Mahazilu koja nešto dalje sa rekom Manijom stvara treću, a to je Ciribihina. Ova treća reka, zajedno sa rekom Manambulu koja se nalazi severnije, poznata je po plovidbama koja se organizuju za posetioce. Ja sam originalno planirala da mi tokom 3-4 dana idemo na to lagano spuštanje nekom od ove dve reke, ali su mi skrenuli pažnju na to da januar nije bio dobar period za ovakvu akciju pošto reke često znaju da se izliju (u zavisnosti od jačine kiša) i onda ta plovidba rekom nema baš mnogo smisla.
Gradić Mijandrivazu je najčešća početna stanica za ove plovidbe, ali je to takođe i nezaobilazno mesto u kojem putnici koji u oba smera idu između centralnih delova zemlje i grada Murundave na obali Mozambičkog kanala prave pauzu za ručak. Riza nam je rekao da u vreme visoke sezone u restoranima koji se nalaze u ovom gradu moraju da se prave rezervacije jer su prepuni i praktično je nemoguće naći slobodan sto ako se prethodno niste najavili. U januaru takve opasnosti apsolutno nije bilo, pa smo mi tu sasvim fino jele, a mogle smo i da biramo sto. Jedino što je bilo bitno jeste da je sto morao da bude u hladovini. U januaru je oko podneva Sunce skoro direktno iznad glave i onda je zaista vrelo kada niste u senci.
Posle ručka smo nastavili dalje i put koji je do tada vodio u pravcu istok-zapad značajno skreće i nastavlja dalje direktno u pravcu juga. Nešto kasnije, u mestu Malaimbandi, takođe skreće pod pravim uglom i nastavlja dalje u pravcu zapada i ka obali okeana. A sve se to dešavalo u prilično ravničarskim delovima zemlje.
U međuvremenu sam ja posmatrala oblake koji su se gomilali na zapadu kuda smo se mi uputile, pitajući se da li će nas uhvatiti ta toliko najavljivana kiša, a takođe smo naišli i na veliki most koji je vodio preko reke Manije.
Oblaci na zapadu Madagaskara
Reka Manija
Naravno, osim reke Manije, uz put smo viđale i druge veće ili manje vodotokove, a njihov vodostaj zavisi od količine padavina. Ono što je meni ovog popodneva bilo uzbudljivije osim drugačijih predela bilo je i dramatično nebo prekriveno oblacima.
Oblaci iznad plitke reke na putu ka Murundavi
Put ka Murundavi
Bilo je zanimljivo da nam je Riza rekao da od Mijandrivazua do Murundave nikako ne treba da pravimo pauze, što me je zbunilo jer ako se priča o bezbednosti na putu, obično se naglašava da noću nije dobro da se putuje, a ovo se sve dešavalo danju. Međutim, prvo s jedne strane u ovom delu zemlje ima veoma malo naselja, a s druge, ti krajevi su, kako sam shvatila, poznati po kradljivcima zebua, pa kada oni nemaju šta da ukradu vole da iskoriste prilike kada turisti prave pauze. Mislim da je Riza bio suviše strog i previše obazriv, a da situacija nije baš tako strašna, ali takođe nije bilo niti razloga da ne verujemo njemu i njegovim dobrim namerama, kao ni potrebe da se zaustavljamo.
Duž tih skoro čitavih 300 km koliko su ova dva grada udaljeni jedan od drugog ima veoma malo sela. Češće se dešavalo da prođemo pored nekoliko koliba napravljenih od blata, slame ili dasaka. Povremeno sam viđala ljude koji leže ili sede na zemlji pored puta u hladovini koju pravi neka nadstrešnica, ali je takođe bilo i onih koji su nešto radili, kao što su bile, na primer, žene koje su gotovo redovno na svojim glavama nosile razne terete. Generalno gledano, bilo je potpuno jasno da Malgaši još kao mali počinju da terete nose na svojoj glavi. Stiče se utisak da to rade samo žene jer se one najčešće tako vide, ali sam povremeno viđala i muškarce, a to nošenje pogotovo većih tereta na glavi ne deluje kao veština koja se može naučiti pod stare dane, mada svakako obezbeđuje veoma pravilno držanje kičme.
Kuće pored puta ka Murundavi
Kuće pored puta ka Murundavi
Kuće pored puta ka Murundavi
Teret se ne nosi samo na glavi
U društvu je svakako zabavnije
A kada smo se baš približili Murundavi, počeli su da se pojavljuju i oni – baobabi! Glavni razlog za tu dugu vožnju koju smo planirale da ponovimo u suprotnom smeru kroz par dana da bi obilazile ostatak zemlje bio je upravo da bismo izbliza i uživo videle baobabe.
Baobab
Baobabi
Baobab
Baobabi
Meni je još od kuće bila želje da se približim nekom baobabu i po mogućnosti da ga zagrlim, ali nisam bila sigurna da li je to moguće. Da odmah kažem – jeste! Šta više, postoji jedan koji raste odmah pored puta ka Murundavi i tu je Riza stao da bismo se slikale, a ja i da bih zagrlila to fantastično i impresivno drvo.
Baobab pored puta
Baobabi su listopadno drveće, tako da im je sada u vreme kišne sezone krošnja bila ispunjena zelenim lišćem.
Zelena krošnja baobaba
Pogled na gore kada se zagrli baobab
Posle ovog bliskog susreta, nastavili smo dalje kolima i uskoro smo stigli u Murundavu na obali Mozambičkog kanala.