Jednog od tih poslednjih dana na Mauricijusu smo Sneža i ja iskoristile popodnevnu pauzu od plaže (ni ona ni ja ne volimo da budemo na otvorenom kada je najjače zračenje Sunca) da bismo skoknule do Port Luija u jednu brzinsku kupovinu. Naime, ja sam par dana ranije na centralnoj pijaci za moju mamu i njenu drugaricu kupila neke letnje haljinice napravljene od veoma laganog i još šarenijeg materijala (cvetni motivi). Kada sam se vratila u sobu i probala jednu, oduševila sam se kako to ljupko izgleda. Dakle, morala sam da kupim par komada i za sebe, a i Sneža je poželela da mi se pridruži. Ove haljine nisu bile tipična roba koja se prodavala po radnjama za turiste u okolini našeg hotela, tako da nije bilo druge nego da ponovo idemo do Port Luija. Kada već toliko pišem o tim haljinama, evo slike od jedne.
Haljina sa Mauricijusa
Ostalih dana sam nastavila sa svojim jutarnjim šetnjama po plaži, ali sam poslednjih dana nosila foto-aparat sa sobom i kada sam kasnije išla na plažu. Imajući u vidu da sam rano započinjala svoj dan, pa onda i ranije doručkovala, logičan nastavak je bio i taj da sam na plažu dolazila među prvima. To mi ni najmanje nije smetalo.
Pogled na desno kada sedim na plaži Tru-o-Biš
Pogled pravo kada sedim na plaži Tru-o-Biš
Pogled na gore kada sedim na plaži Tru-o-Biš
Pogled pravo dok se spremam da legnem na plaži Tru-o-Biš
Kada sam na plaži, ja praktično nikada ne ležim dugo da bih se sunčala. Glavni razlog dolaska na plažu je kupanje, a izlazak na suvo i sunčanje služe da bih se malo osušila pre nego što ponovo uđem u vodu. I brat i ja obožavamo vodu i još kao deca smo svojim roditeljima zadavali brigu tako što su nas jedva izvlačili iz te vode, čak i kada bi nam usne bile modre, jer kada smo bili mali mi nismo išli na tropska mora, već smo išli na (svakako veoma lepo) Jadransko more, ali je u njemu voda ipak hladnija, pogotovo kada se duže ostane u njoj. Takođe sam kao dete uvek išla na kamenite plaže, tako da me možda zbog toga peščane plaže i dan-danas fasciniraju. Ali, da bi se stekla predstava finog, mekanog peska na plaži Tru-o-Biš, evo slike mojih stopala.
Pogled na moja stopala prekrivena peskom. Kao brašno, zar ne?
Kako je dan odmicao, a Sunce se pelo ka svom zenitu, tako su i boje postajale još intenzivnije, dok je bistra voda na ovoj plaži dolazila još više do izražaja.
Plićak na plaži Tru-o-Biš
Plićak na plaži Tru-o-Biš, pogled na jednu stranu
Plićak na plaži Tru-o-Biš, pogled na drugu stranu
Uskoro je stigla i Sneža, pa sam je zamolila da me slika. Uživanje je bilo pasivno, ali intenzivno.
Na plaži Tru-o-Biš
Onda me je Sneža kratko snimila video kamerom kako plivam i uživam u divnim vodama Indijskog okeana. Možda je previše lično, ali je i čitava priča takva.
Posle ovoga sam ponovo uzela foto-aparat i nastavila da slikam ne bih li nekako taj intenzivni osećaj uživanja i sreće zbog lepote svog okruženja uspela da sačuvam preko tih fotografija.
Plaža Tru-o-Biš
Moje omiljeno mesto na plaži Tru-o-Biš
Dok sam ja iz vode slikala mesto gde smo Sneža i ja redovno boravile u senci palmi, uspela sam da uhvatim i jednu stariju ženu koja je tu prolazila prodajući razne sitnice za turiste.
Prodavačica đinđuva
Mada uopšte nisam bila zainteresovana za ove ogrlice, dok sam izašla na obalu, mogla sam samo da vidim da je prodavačica otišla dalje niz plažu.
Plaža Tru-o-Biš
Generalno gledano, plažom su redovno prolazili prodavci raznih stvari koje mogu da budu zanimljive za posetioce. Najviše ih je bilo koji su prodavali paree za plažu, ali je tu redovno prolazila i jedna žena koja je prodavala sveže očišćeno voće, kao i jednostavne koktele koje je pravila na licu mesta. Na primer, nakon što otvori kokosov orah koji je još uvek bio u svojoj zelenoj ljusci u kokosovu vodu je dodavala rum i to je bilo vrlo ukusno. Probala sam to već prvog dana i sasvim me je lepo uhvatilo. Kasnije sam se uzdržavala od konzumiranja alkohola u toku dana, pa sam radije jela ananas koji je ona izuzetno vešto čistila za svoje klijente.
Dan je bio apsolutno divan i sunčan, a oko podneva kreće najtopliji deo dana. Tada su čak i boje najintenzivnije. Zato sam iskoristila prisustvo svog foto-aparata da i to slikam.
Podne na plaži Tru-o-Biš
Podne na plaži Tru-o-Biš
Ali osim boja, i vrelina, kao i jačina sunčevih zraka bile su najintenzivnije oko podneva, pogotovo kada nije oblačno, pa smo se Sneža i ja uskoro povukle u prijatnu hladovinu hotela i naše terase u njemu.
Unutrašnje dvorište našeg hotela
Kasnije smo ponovo otišle na plažu i lepo se i dugo brčkale, sve do samog zalaska Sunca. Bilo je zanimljivo gledati Sunce koje zalazi iza linije horizonta dok sam ja u vodi, pa mi je ta linija tačno u visini očiju.
Naredno jutro – ponovo rano ustajanje, ali sam ovaj put umesto plaže više slikala razne ptičice i zaista je bilo to jedno lepo jutro – puno cvrkuta ptica i tišine civilizacije.
Smeđa mina na žici (Acridotheres tristis)
Crvenobrki bulbul u sred gozbe (Pycnonotus jocosus)
Tu su bile i seoske tkalje sa svojim gnezdima koje one neprestano doteruju. Ako se bolje pogleda, na sledećim fotografijama se vidi kako seoska tkalja (Ploceus cucullatus) u svom kljunu drži vlat trave koju vešto ugrađuje u svoje gnezdo.
Vredna seoska tkalja
Vredna seoska tkalja
Vredna seoska tkalja
I ovog dana je ritam bio gotovo isti kao i prethodnih: rana jutarnja šetnja, doručak, odlazak na plažu na kupanje... Jedino što mi se činilo da je voda ovog dana bila posebno bistra, talasići su tek-tek lagano zapljuskivali obalu, a na nebu gotovo da nije bilo nijednog oblaka.
Na plaži sam se i ovog dana slatko ispričala sa jednim parom Francuza s kojima sam se tu redovno viđala. Oni imaju svoj restoran negde na jugu Francuske, ali je restoran zatvoren u toku zime, pa oni koriste tu svoju radnu pauzu da dođu na Mauricijus. Na svu sreću, u nekom svom periodu su živeli i radili u Južnoafričkoj Republici, pa su govorili engleski, jer mi je to svakako bilo znatno lakše za komunikaciju.
Pošto oni tu dolaze poslednjih 16 godina, upravo mi je Filip pričao za gnjuranje na plaži Tru-o-Biš. Rekao mi je da je to ranije zaista bio istinski raj za gnjuranje, ali su vremenom sve te podvodne lepote potpuno uništene zbog intenzivne vožnje glisera po površini i on je smatrao da lokalni ljudi tim udovoljavanjem hirovima posetilaca seku samima sebi granu na kojoj sede. On to svakako zna, jer je tu redovno gnjurao i išao u lov na razna morska bića koja je posle spremao za jelo. Kao uspomenu na te naše kratke i neobavezne priče, kao i na priču o gnjuranju, poklonio mi je ljušturu od neke podvodne životinje koju je on izronio i za koju nije znao da mi kaže šta je u pitanju, a koju sam ja veoma pažljivo spakovala da bi u jednom komadu preživela put. Kada sam se vratila u Beograd, konsultovala sam se sa svojim drugarom, koji je doduše ornitolog, ali „zna ljude“, pa su mu oni rekli da je najverovatnije u pitanju Brissus latecarinatus, vrsta morskog ježa koja naseljava Crveno more i delove Indijskog okeana.
Kada sam već kod konsultacija sa biolozima, da pomenem i to da sam prilikom onih mojih jutarnjih šetnji često u delu plaže sa izlomljenim školjkama i koralima nailazila na razne komade koje je okean izbacio na obalu, a koji su mi bili zanimljivi. Tako sam, na primer, izabrala par finih komada koralnih kamenova za koje mislim da su jako zgodni kao kamenovi za pete. Ali, takođe sam našla i dva komada nečega što mi je delovalo kao nekakve okamenjene ispunjene cevčice. Nisam imala nikakvu predstavu o tome šta to može da bude, ali sam ih svakako donela u Beograd i pokazala Saletu, svom drugaru biologu.
Njemu je odmah bilo jasno i kratko mi je rekao: „To su zubi od nekih preživara.“ Nisam mogla da verujem. Cimala sam sa drugog kontinenta zube od nekakve krave! Ali, Sale mi je rekao da mu to ipak ostavim i da će se on raspitati kod kolega. Sledeći put mi je rekao šta je saznao. Manji par tih zuba je bio „recentan“, star otprilike nekih 50.000 godina, ali ni drugi par zuba ozbiljnim biolozima nije bio zanimljiv jer je bio star „samo nekih milion godina.“ Tek to nisam mogla da verujem! U MOM ličnom svetu totalnog biološkog amatera, to je bilo kao da sam drugi Darvin. Nemam pojma odakle je okean doneo te zube i izbacio ih na plažu na Mauricijusu, ali ja sam jako ponosna na svoje otkriće. Toliko da sam par godina tragala za pravom „posudom“ u kojoj ću moći da izložim svoje „plažne“ uspomene sa Mauricijusa i onda sam je konačno našla. Pošto sam donela i malu količinu peska sa plaže, mogla sam sebi da napravim savršen „suvenir“ koji stoji pored mog kompjuterskog monitora i tako svaki dan, ako ne svesno, svakako podsvesno sebe podsećam na jednu divnu tropsku plažu na Mauricijusu.
Delić plaže sa Mauricijusa: dva para zuba nekih praistorijskih „krava“ i ljuštura morskog ježa
Delić plaže sa Mauricijusa: dva para zuba nekih praistorijskih „krava“ i ljuštura morskog ježa
Osim ove ljušture od ježa koju mi je poklonio Filip i njegova supruga Mari mi je takođe dala jedan poklon. U pitanju je bilo „Oko Sv. Lucije“ što je zapravo poklopac školjki nekih mekušaca koji najčešće žive u vodama Mediterana, ali postoje i tropske verzije i tada se ovaj poklopac zove „Oko Šive“. Oko Sv. Lucije se koristi za izradu nekih komada nakita, ali se smatra i da je odlična amajlija i da donosi sreću. Kada mi je poklonila jedno Oko Sv. Lucije, Mari mi je rekla da treba da ga nosim u novčaniku, jer će to obezbediti da uvek imam para. To dvoje Francuza su zaista bili preslatki.
Kasnije tog pretposlednjeg dana sam ponovo sa sobom ponela foto-aparat jer je bio ipak red da plažu slikam malo i kada je osvetljena popodnevnim suncem.
Plaža Tru-o-Biš popodne
Lenjo popodne na plaži
Čak i kada sam legla na svoj peškir nisam mogla da prestanem da fotografišem.
Pogled na desno dok ležim na plaži Tru-o-Biš
Pogled na gore dok ležim na plaži Tru-o-Biš
A onda je tu došla da mi pravi društvo i jedna radoznala smeđa mina.
Smeđa mina
Pošto smo znale da će ovog dana biti poslednji zalazak Sunca koji ćemo moći da gledamo sa plaže, a takođe nikuda nismo ni žurile, ostale smo na plaži dokle god je bilo svetlosti. Ni najmanje nismo zažalile. Mada su svakog dana bili drugačiji, zalasci Sunca su gotovo svaki put bili predivni, a ovom prilikom su prizori bili spektakularni. Barem meni.
Zalazak Sunca na Mauricijusu
Zalazak Sunca na Mauricijusu
Impresija, zalazak Sunca
Impresija, zalazak Sunca
Impresija, zalazak Sunca
Mada pasivno gledanje zalaska Sunca u formi kratkog video snimka zvuči monotono, postoji nešto u smiraju dana i senkama porodica koje su uživale u tim trenucima što mene zaista asocira na neki raj koji smo u međuvremenu izgubili.
Poslednjeg dana nisam išla u ranu jutarnju šetnju i čitav sam dan provela lenjo, uglavnom na plaži, jer smo to veče imale kasni let za Pariz. I Sneža i ja smo bile veoma zadovoljne boravkom i mada smo se lepo odmorile, činilo nam se da bi nam prijalo da možemo da još ostanemo. Možda da bismo manje žalile zbog povratka, priroda je udesila tako da je poslednjeg popodneva padala sitna kiša. Ali, ni to nas nije oteralo sa plaže. Štaviše, ja sam iskoristila priliku i išla da se kupam. Nekako sam uvek želela da mi se ukaže dobra prilika da plivam po kiši, a ovde je to bilo savršeno, jer bez obzira na oblake i padavinu, i voda okeana je bila sasvim mirna, a njena temperatura i temperatura vazduha su bile divno tople.
Meni je taj boravak na Mauricijusu bio pravi lek za sve probleme koje sam imala poslednjih godina, a koji su kulminirali prethodne jeseni. U toku te dve sedmice, samo par puta sam se čula sa svojom majkom i oba puta veoma kratko i sa javnog telefona, dok je moj mobilni sve vreme bio isključen. Takođe sam i svoju elektronsku poštu proveravala veoma sporadično, a nisu me zanimale nikakve vesti, ni iz Srbije, niti iz bilo kog drugog dela sveta. Možda je i zato taj moj odmor bio toliko dobar i temeljan.
Ma koliko da je u većem delu ovo bio pasivan odmor, na Mauricijusu smo ipak nekoliko puta išle i u neke obilaske drugih delova ostrva, ali nam je nekako najlepše bilo „kod kuće“. S druge strane, Mauricijus može da ponudi i druge veoma zanimljive stvari, a ne samo lepe plaže. Tu su spektakularna botanička bašta koja je najstarija na južnoj hemisferi, Nacionalni park Klisure Crne reke sa brojnim pešačkim stazama, park Kamarel sa svojom glinovitom zemljom u sedam različitih boja na istom mestu, brojni vodopadi i manja ostrva oko glavnog. Ja ništa od toga ovom prilikom nisam videla, pa se nešto mislim, možda bih i mogla da odem ponovo, nekog aprila, kada je navodno najlepše biti na Mauricijusu?