Mirne duše mogu da kažem da sam na ovo putovanje otišla slučajno i bez ikakvih velikih planova. Imajući u vidu da sam se samo pet meseci pre ovog putovanja vratila iz Indije gde sam provela mesec dana, ideja da ponovo idem daleko i ponovo na mesec dana uopšte nije bila normalna i uobičajena. Štaviše, ovo je jedini put u mom životu da sam u tako kratkom vremenskom periodu išla na dva daleka i duga putovanja.
Glavni razlog za ovako nešto leži u činjenici da sam početkom 2008. godine od jedne putničke agencije dobila ponudu za avio-karte do nekih egzotičnih destinacija. U pitanju je bilo 3-4 odredišta i cene su stvarno bile povoljne, a meni je za oko zapao Kankun u Meksiku. Ipak, rekla sam sebi da treba da zaboravim na to. S druge strane, uvek sam sebi prebacivala da nisam koristila povoljne prilike za putovanja kada su se one pojavljivale, pre svega u vidu avio-karata koje se nude sa nekakvim popustom. I tako je meni ova ideja da idem u Kankun ostala da leti po glavi. A onda sam u jednom trenutku presekla i rekla samoj sebi da ipak treba da iskoristim ovako povoljnu priliku. I jesam. Kupila sam povratnu kartu za Kankun u Meksiku.
Ali, smislila sam da mi je ovo dobra prilika i da obiđem neke od zemalja Srednje Amerike i za ovakvu odluku mi je pomoglo to što sam od ranije imala neki zbirni vodič za Srednju Ameriku, ali za Meksiko nisam imala ništa. Doduše, kada sam pisala ove priče (početkom 2021. godine), uz svoj dnevnik putovanja sam naišla i na stranice o posećenim lokalitetima iz nekog vodiča koje sam očigledno fotokopirala, pa sam naišla i na podatak da sam to fotokopirala u Beogradu, ali apsolutno nemam pojma kada i gde sam to učinila. Ja lično ni dan-danas nemam nikakav vodič za Meksiko. S druge strane, to je bilo dobro jer sam imala uz sebe makar neke opšte informacije, a osim što su značajno lakši od knjige-vodiča, nekoliko listova papira se takođe i lako saviju i nose u torbici oko pasa.
Na proleće 2008. godine kada sam išla na ovo putovanje, ja sam svakako već koristila internet, ali tek u osnovnim crtama, a sigurno i sam internet nije bio razvijen kao što je danas, tako da odatle nisam obezbedila nikakve informacije. Čak mi je Velislav iz Njujorka pomogao oko ideje za smeštaj u Kankunu po dolasku i to mi je mnogo značilo. Dakle, osim povratne avionske karte i tog hotelčića za prve dve noći, bukvalno ništa drugo nisam imala niti organizovano, niti rezervisano. A imala sam, smatrala sam, dovoljan, ali vrlo, vrlo ograničen budžet. Pa dobro. Makar sam iskoristila onu dobru ponudu za avio-kartu.
Kad već pominjem budžet, da kažem i to da ovakvo putovanje svakako košta, ali može da košta više ili manje. Meni je bilo bitno da košta najmanje moguće. Znala sam da ne mogu da štedim na ulaznicama za lokalitete i izletima, autobuskom prevozu od mesta do mesta, a znala sam i da ću morati da povremeno plaćam taksi jer sam sa sobom ponela veliki ranac (to je posebna priča), a nisam poznavala mesta u kojima ću biti da bih koristila javni prevoz. Dakle, kao prvo, morala sam da štedim na smeštaju i mogu da prijavim da sam za mesec dana samo jednom odsela u propisnom hotelu. Sve ostalo je bilo po mestima koja su se često lokalno nazivala hotelima, ali su zapravo bila nešto između hostela i pansiona.
Drugo, morala sam da štedim i na hrani, ali je to bio najmanji problem. Meksička i srednjeamerička kuhinja su meni vrlo privlačne, postoji veliko mnoštvo mesta gde se jede dobra, ali brzo pripremljena i srazmerno jeftina hrana, bilo na ulici ili u malim restoranima koji se često zovu comedor (bukvalni prevod bi mogao da bude – jedaonica). Tek povremeno sam sebe „čašćavala“ odlaskom u neki propisni restoran, ali sam takođe i često kupovala hranu u supermarketima ili voće po pijacama. Važno je da čovek ima uravnoteženu ishranu, zar ne?
I finansijski, ali i u organizacionom smislu mi je od velike pomoći bila činjenica da imam dvojno državljanstvo. Pošto imam i italijanski pasoš, nisam morala da vadim, niti da plaćam vize za posetu ovim zemljama u koje sam išla ovom prilikom. Ne znam kakva je situacija sada, ali tada bih sa srpskim pasošem morala da vadim i plaćam silne vize.
Takođe je za ovo putovanje veoma bitno i da govorim španski. Ne kao engleski, ali sasvim dovoljno dobro da mogu da budem opuštena i da bez bojazni sama putujem po Meksiku i Srednjoj Americi.
I, konačno, na kraju sam osmislila neku opštu putanju, ali bez detaljnog planiranja oko dužine zadržavanja u svakom pojedinačnom mestu. Zato sam tokom čitavog putovanja često preračunavala koliko mi je još dana preostalo i šta još želim da vidim, pa sam kalkulisala koliko vremena mogu sebi da priuštim da ostanem u pojedinim mestima.
Ali, početak ovog putovanja je ipak bio na beogradskom aerodromu, pa da krenem odatle.
Dok sam čekala da se ukrcam u avion, kroz tu poslednju prostoriju pre hodnika koji vodi do aviona, prolazila je posada koja je išla u avion pre nas putnika. Kad ono – Vesa. To je moj drug iz detinjstva. U stvari, on je bio drug mog brata, isto su godište i čak su išli u isto odeljenje, sa svojom porodicom je živeo u stanu koji je bio tačno četiri sprata iznad našeg, naše majke su se družile, a naravno i ja sam bila u čitavoj toj kombinaciji opšteg druženja. U međuvremenu je on postao pilot, ali i kapetan aviona i upravo je on upravljao avionom kojim sam kretala iz Beograda. Mada se dugo nismo videli, javila sam mu se kad sam ga videla i to je bio jedan fin susret drugova iz detinjstva. Posada je zatim otišla u avion, ja sam sa ostalim putnicima nastavila da čekam, a uskoro se i ukrcala. Još avion nije krenuo kada mi je prišla jedna stjuardesa, pitala me za ime, a onda me zamolila da pređem u poslovnu klasu. Joj, što sam bila zadovoljna!
A onda... Onda mi je stjuardesa ubrzo ponovo prišla, još avion nije poleteo, i pozvala me da pređem u pilotsku kabinu! Pa mojoj sreći nije bilo kraja.
Naravno da je let prošao savršeno, ali koliko je bilo divnog smeha u toj pilotskoj kabini i prisećanja na naše detinjstvo, razne anegdote, dogodovštine i zajedničke igre. Na primer, ni njemu ni meni nije bilo jasno kako zajedno sa mojim bratom i Snežom, mojom, a zapravo zajedničkom drugaricom, nikada ništa nismo slomili u našem stanu, pošto nam je omiljena igra tokom zime kada nismo išli napolje, a dok su naše mame pile kafu ili kod tetka Slavice ili kod tetka Anđe, bila da se po polu-mraku sakrivajući se iza komada nameštaja gađamo nekim polu-plastičnim, polu-gumenim voćem. Ali smo se sada, zajedno sa kopilotom kojem smo tokom čitavog leta prepričavali naše doživljaje, ponovo radovali pri podsećanju na bezbrižno detinjstvo.
I tako je proletelo par sati, tokom kojih sam ja sedela u kabini i tokom uzletanja i tokom čitavog leta, a i prilikom sletanja i tek kada je avion krenuo da se približava aerodromskoj zgradi, ja sam se vratila u poslovnu klasu. Ovo putovanje nije moglo bolje da krene!
Dobra stvar je bila i da mi je avion za Kankun na aerodromu u Evropi gde sam menjala avione bio samo par kapija dalje od mesta gde se JAT-ov avion parkirao. Pošto sam utvrdila odakle polazim za dalje, malo sam prošetala po aerodromu, ali nisam morala dugo da čekam. Naime, osim što je avio-karta bila povoljna, veza je bila izvanredna. I u odlasku i u povratku imala sam pauze na aerodromu od samo 2-3 sata što je po meni idealno.
Let do Kankuna je trajao oko 10 stati, a sletanje je bilo u vrlo pristojno vreme, popodne, tako da sam se još po danu fino prebacila do centra gradića gde se nalazio i hotel u kojem sam planirala da provedem dve noći. Nakon što sam se smestila, otišla sam da kupim vodu i neke grickalice iz supermarketa, a onda se vratila u sobu da bih mogla da spavam. Dan je bio delimično naporan, ali svakako pun uzbuđenja.
Kada se ide levo-desno po zemaljskoj kugli, tj., po generalnom pravcu istok-zapad, odnosno, kada se brzo menjaju vremenske zone, pogotovo više njih, najčešće se javlja fenomen koji se zove „džet-leg“ i koji se ogleda u poremećenom dnevno-noćnom ritmu osobe, tj., u poremećaju ritma spavanja. Kada se putuje u pravcu zapada, to znači da počinjete da se budite, na primer, oko 4 ujutru, mada kod kuće spavate, recimo, do 8. Obično se putovanje u pravcu zapada lakše pregura (u roku od par dana), nego putovanje u pravcu istoka. Ipak, vrlo ponosno mogu da kažem da sam vremenom pronašla neki svoj sistem i praktično se gotovo odmah prebacujem na lokalno vreme kada putujem u pravcu istoka. Međutim, kada putujem u pravcu zapada, tu već nisam posebno uspešna i moram da čekam da mi se telo samo po sebi stabilizuje.
Tako sam se prvo jutro u Kankunu probudila u ranu, ranu zoru, ali sam nastavila da ležim i žmurim još par sati, a onda sam ustala, spremila se i izašla napolje. Ipak, i dalje sam bila na ulici pre nego što su se radnje otvorile, tako da sam morala malo da sačekam i šetkam naokolo.
Prošla sam kroz neku aveniju blizu mog hotela gde je bilo dosta restorana i kafića, i odmah sam smislila da tamo uveče odem na večeru. Za sada sam svratila na jednu jutarnju kafu, jer sam našla jedno prijatno mesto koje je već bilo otvoreno.
Rano jutro u Kankunu
Onda sam otišla do lokalne pijace gde sam kupila sveže ceđeni sok od pomorandže, da bih upotpunila neki svoj „doručak“, a zatim i do supermarketa. To mi je bilo bitno jer je trebalo da kupim neko sredstvo za sunčanje. Uz put sam takođe svratila i na autobusku stanicu i raspitivala oko svog daljeg pokretanja, pošto sam već narednog dana planirala da krenem sa svojim putovanjem po Jukatanu. Izvanredna stvar vezana za mali hotel u kojem sam odsedala bila je ta da se nalazio samo 50-ak metara od glavne autobuske stanice. Ujedno sam se raspitala i kako da dođem do plaže u Kankunu.
Naime, Kankun je grad na krajnjem severoistoku poluostrva Jukatan. Njegov „stambeni“ deo, tj., sam normalno funkcionalni grad koji zovu i Centrom (El Centro) nalazi se na kopnu, ali je danas Kankun pre svega poznat po svojoj turističkoj ili hotelskoj zoni koja se pruža po tankom, a dugačkom ostrvu u obliku broja 7 koje se prostire pored kopna. Ostrvo je dugo oko 20 km i sa kopnom je spojeno preko mostova. Između kopna i ostrva se nalazi laguna Ničupte (Laguna Nichupté) koja zahvata površinu od oko 3000 hektara, a to uključuje i nekoliko jezera i brojne delove obrasle mangrovima.
Mada se u okviru lagune nalazi prirodni rezervat kuda vode brojni izleti, dok se raznovrsne sportske aktivnosti organizuju na jezerima, ipak je turistička zona, tj., dugo ostrvo sa svojom plažom ono zbog čega ljudi najčešće dolaze u Kankun.
Tako sam i ja nakon kupovine nekog spreja za sunčanje i vode, uhvatila gradski autobus i krenula iz centra Kankuna ka zoni sa hotelima.
Tokom 1970-ih godina ovde je pokrenut projekat vezan za izgradnju hotela i razvoj turizma, i bogme taj projekat je istinski uspeo. Kankun je jedno od najpoznatijih tropskih letovališta ne samo u Meksiku već i u čitavom svetu.
Treba naglasiti da su sve plaže u Meksiku u vlasništvu države, pa su samim tim i javne, ali su ovde suštinski duž čitavog ostrva prema Karipskom moru u gotovo neprekidnom nizu izgrađeni hoteli, odmarališta, zgrade sa nameštenim stanovima za rentiranje, itd. To praktično znači da ima vrlo malo mesta gde može da se prođe od glavne ulice i dođe do plaže i mora.
Kada sam izašla iz autobusa na nekom stajalištu jednostavno nisam mogla da prođem do plaže, a obezbeđenje u par hotela u koje sam ušla vratilo me je, tj., ljubazno izbacilo, pošto je samo njihovim gostima dozvoljeno da prolaze kroz hotel.
Posle više od jednog kilometra konačno sam došla do mesta gde nije postojala nijedna građevina. U pitanju je Plaža delfina (Playa Delfines). Tu postoji i jedna platforma sa koje mogu da se posmatraju plaža i more. Prizor je bio čudesan, a boje neverovatne.
Plaža u Kankunu
Plaža u Kankunu
Već sam rekla da je ostrvo dugo oko 20 km i mada ima nekih delova za koje se kaže da su lepši nego neki drugi, pa čak i delova sa različitim nazivima, to je ipak sve jedna te ista plaža, a moj plan je bio da tu hodam neko vreme.
Dakle, spustila sam se na plažu i krenula da hodam po mekom pesku dok su mi vode Karipskog mora kvasile noge. Bilo mi je malo sumnjivo zašto nikoga nije bilo u vodi. Voda je bila divne boje, mada doduše po malo mutna, u smislu neprovidna, jer kako su talasi dolazili do obale tako su podizali pesak sa dna i onda se voda činila „mlečnom“. Ipak, glavni razlog za mali broj kupača u moru bio je taj da je duvao jak vetar, a uz put sam videla i neke zastavice kod hotela, što je upućivalo na to da se plivanje u moru u tom trenutku smatralo opasnim.
Karipsko more kod Kankuna
Karipsko more kod Kankuna
Ipak, bez obzira na to, opšti utisak je bio blistav.
Plaža u Kankunu
Izvesno vreme sam tako šetala po plaži i uživala u lepoti intenzivnih boja kojima sam bila okružena, ali pošto je u toj šetnji već došlo podne mislila sam kako bih mogla negde da sednem i popijem nešto osvežavajuće. S jedne strane, nisam morala nikuda da žurim, jer sam tog dana predvidela samo tu šetnju po plaži Kankuna. S druge strane, mislila sam i da bi bilo dobro da se malo maknem sa jakog sunca, jer bez obzira na to što sam zaštitnim sprejom isprskala ruke, noge i lice, a i nosila kačket, ipak sam ovde došla potpuno bela.
Ali, tu je sad nastao problem vezan za prolazak do glavne ulice, jer mi se nije mililo da za običnu kafu ili sok dajem neke silne pare u restoranu nekog skupog hotela. Pošto je Kankun tako poznat, sve firme koje su neko i nešto u hotelijerstvu ovde imaju svoj hotel.
Kako sam već imala iskustvo sa obezbeđenjem u hotelima na samom početku svoje šetnje gde sam ljubazno pitala za dozvolu da prođem, a oni me vratili, shvatila sam da ovde moram da primenim drugu taktiku. Bilo je jednostavno: krenula sam kroz jedan hotel kao da sam oslobodilac. Sa strane plaže nije bilo onoliko rampi i dežurnih stražara kao što je bilo sa strane ulice. Pronašla sam neka bočna vrata, a pošto imam smisla za arhitekturu hotela i raspored prostorija u njima, lepo i opušteno sam išla kuda sam htela, a onda je osoblje verovatno mislilo da zaista i jesam njihova gošća, pa me ništa nisu pitali. Mada izričito preporučljivo, nije uvek baš praktično biti fin, a ja sam sada uspešno iz hotela izašla u glavnu ulicu.