Posle veoma zadovoljavajuće provedenog dana u Kampečeu, uveče sam još malo šetala po istorijskom centru, a onda sam otišla u sobu jer sam prosto morala da se istuširam pošto sam se sva lepila od silnog znoja koji je iz mene izbio tog dana. Ne bih naravno to uopšte pominjala da ovom prilikom nisam morala da idem u zajedničko kupatilo.
Davnih dana, kada sam prilikom planinarenja po Srbiji i Crnog Gori odsedala u planinarskim domovima ili na svojim putovanjima po nekim delovima Evrope odsedala u hostelima, bilo mi je sasvim normalno da spavam u sobama sa 4-100 kreveta i da higijenu održavam u zajedničkim kupatilima. Onda je neko vreme prošlo, ja sam postala starija i finansijski stabilnija, pa sam ovo jednostavno izbacila iz svojih putovanja. Ali, kao što sam već pomenula u prethodnom delu priča sa putovanja po Meksiku i Srednjoj Americi 2008. godine, u Kampečeu sam bila zatečena, bez mnogo izbora, pa sam prihvatila ovakav aranžman. Uostalom, barem sam imala svoju jednokrevetnu sobu. Ipak, iskustvo, kao i u mnogim drugim životnim situacijama, veoma dobro dođe. Tako sam sve bitne stvari (pasoši, kartice, novac, ključ od sobe) lepo stavila u posebnu najlon-kesu, pa sam to ponela sa sobom u kupatilo i u tuš-kabinu, gde sam našla dobro i suvo mesto da to okačim. Sve je prošlo u najboljem redu.
Mada mi je to tuširanje jako prijalo i osvežilo me, na kraju sam ipak odustala od daljeg izlaženja i negde veoma rano sam legla da spavam. Ali, i ta moja soba, mada jednokrevetna, bila je sasvim specifična. Kao što sam već rekla, nije imala ni jedan jedini prozor i to je značilo da osim, što je bio mrkli mrak kada sam ugasila lampu, nije bilo nikakve cirkulacije vazduha, pa sam se brinula kako ću da spavam. Međutim, bio je tu ventilator na plafonu, tako da me je on sasvim prijatno rashladio pred san i čak sam ga na kraju i isključila.
Ujutru sam se u potpuno istom mrklom mraku probudila oko 6 i tada mi je bilo malo vruće, pa sam ponovo upalila ventilator i nastavila da spavam još sat i po, a onda sam ustala, spakovala svoje stvari, išla u zajedničko kupatilo da se sredim, a zatim ponovo krenula da bazam po Kampečeu jer sam autobus za dalje imala tek oko podneva.
Napolju me je dočekalo divno jutro i još uvek je bilo prijatno sveže, a osim toga sam centar je bio neobično miran i bez ljudi na ulicama.
Kampeče – Trg nezavisnosti
Takođe su i boje fasada okolnih kuća bile božanstvene.
Kampeče – detalj sa Trga nezavisnosti
Mada nije u bukvalnom središtu istorijskog centra Kampečea, Trg nezavisnosti kao glavni trg u starom delu grada prati klasičan koncept ovakvih urbanih prostora: kvadratastog je oblika i u njegovom središtu je park, a tu je takođe i Katedrala.
Katedrala u Kampečeu se zvanično zove katedrala Naše Gospe od bezgrešnog začeća (Catedral de Nuestra Señora de la Purísima Concepción). Ona je jedna od prvih crkava koje su sagrađene na Jukatanu i njena izgradnja je započela 1540. godine, ali je trajala malo duže i završena je tek 1760. godine tako da njene glavne stilske odlike pripadaju Baroku. Pošto je pročelje Katedrale ovog jutra bilo u senci, evo njene fotografije koju sam snimila prethodnog popodneva jer se crkva tako mnogo bolje vidi.
Kampeče – Katedrala
Uzgred, i na par fotografija koje sam ranije objavila, kao i na prvoj fotografiji u ovom nastavku priča sa putovanja mogu na glavnom trgu istorijskom centru Kampečea da se vide parkirani turistički tramvaji koji imaju otvorene strane i koji su prerađeni tako da ne voze po šinama, već po asfaltu. Mada ovo deluje veoma slikovito, kao i čitav istorijski centar, ja ipak nisam imala vremena, ali ni ambicije, da bih ušla na takvu vožnju.
Ono što jesam uradila bilo je da sam krenula u potragu za jutarnjom kafom i tako sam našla jedno divno mesto – unutrašnje popločano dvorište, ali pošto je bilo još rano, činilo se da tu niko ne radi. Međutim, pošto sam se tu malo zadržala da bih fotografisala, kelner se ipak pojavio i ja sam mogla lagano da popijem jednu finu kafu. Dok sam uživala i u kafi i u ambijentu, bilo mi je fascinantno da ovako divno mesto uopšte nije predstavljalo deo istorijsko-turističke priče o Kampečeu.
Neko „istorijski nebitno“ unutrašnje dvorište u Kampečeu
Posle te fine pauze, krenula sam da iskoristim vreme koje sam imala i da još malo prošetam. Tako sam otišla do Bastiona de Santjago (Baluarte de Santiago) koji je vremenom potpuno odvojen od ostatka utvrđenja i oko njega vode ulice, dok se u okviru samog bastiona nalazi Botanička bašta.
Bastion de Santjago i Botanička bašta u Kampečeu
Međutim, ni Botanička bašta nije bila otvorena jer još uvek nije bilo ni 9 ujutru, tako da sam se lagano vratila do hostela gde sam proverila internet, a onda otišla i na doručak. Između ostalog, bilo je tu i zdravih delova.
Deo doručka u Kampečeu
Dok sam tako čekala da mi prođe vreme do odlaska na autobusku stanicu, bila sam svesna da sam bez obzira na šetnju i obilaženja ovih dana bila poprilično neraspoložena, teška samoj sebi, ispunjena sumnjom... Čak moram da dodam i da sam retko dubinski reagovala na neke stvari koje sam viđala. Uživala sam veći deo u Ušmalu, dopala mi se Merida uveče i centar Kampečea... Ali sam se ipak s vremena na vreme pitala šta će meni sve ovo. To moje unutrašnje stanje je delimično bilo uslovljeno i povremenom velikom i meni krajnje neprijatnom vrućinom. Tako sam se u Čičen Ici zaprepastila, gotovo uplašila, kada sam se videla u ogledalu toaleta posle obilaska. Bila sam NEVEROVATNO zajapurena. Činilo mi se da nema one vlage kao u Indiji, uveče i ujutru je bilo sasvim prijatno, ali mi je u toku dana bilo grozno vruće i osećala sam se prilično iscrpljeno. Često. A onda mi povremeno baš ništa nije falilo. Ovog jutra sam veoma vedro krenula u „dopunsku“ šetnju Kampečeom, ali već u vreme kada je trebalo da napustim hostel i taksijem se prevezem do autobuske stanice, ponovo sam bila blago neraspoložena.
Ovo moje stanje je verovatno bilo uslovljeno i povremenim utiskom da mi pare idu užasno brzo, pa me je to dosta brinulo. A onda mi se povremeno činilo da je sve pod kontrolom. Hoću da kažem da sam bila u veoma specifičnom (ne)raspoloženju, ali u suštini tu ništa nisam mogla da uradim. Moj povratni let za Beograd je bio planiran tek za neke tri sedmice, pa je trebalo nešto i da uradim sa tim vremenom. Pošto nisam imala nikakvu bolju ideju, nastavila sam da putujem i obilazim, a ovog dana je to značilo prebacivanje do grada Palenke.
U početku autobus ide putem koji prati obalu Meksičkog zaliva, ali posle ulazi u kopno i ja više Meksički zaliv na svom putovanju nisam videla.
Pogled na Meksički zaliv pre nego što uđemo u kopno
Od Kampečea do Palenkea put traje preko pet sati, ali je autobus bio veoma udoban i ta dužina puta mi nije ni najmanje smetala.
Kada sam stigla u Palenke, htela sam odmah na autobuskoj stanici da kupim kartu za dalje, a to dalje je ovom prilikom značilo meksičku granicu sa Gvatemalom. Međutim, takav direktan autobus vozi samo jednom dnevno i to u 8 ujutru. Pošto je već bilo previše kasno da bih tog dana obišla ono zbog čega sam ovde i došla, nastavak putovanja već narednog jutra je otpadao. S druge strane, nije mi se mililo da ostanem u Palenkeu dve noći i da nastavim preksutra, tako da sam shvatila da moram da smislim neki drugi plan.
Drugi problem je bio da na autobuskoj stanici nije bilo nikakvih turističkih informacija, ali sam uspela da se raspitam i rekli su mi u kom pravcu je centar. Naime, ja ni ovde nisam imala nikakav rezervisani smeštaj, niti bilo kakvu predstavu o tome gde bih mogla da spavam, tako da sam uprtila svoj veliki ranac na leđa, mali ispred sebe i tako natovarena krenula ka centru da tražim smeštaj. To je podrazumevalo nekih 15-ak minuta hoda uz blagu uzbrdicu, a na temperaturi oko 35 stepeni. Za divno čudo nije mi bilo suviše loše, ali sam na kraju pronašla i turist-biro i tu dobila neke informacije.
Dakle, s jedne strane nisam imala rezervaciju, ali sam zato imala ograničen dnevni budžet. Zbog toga sam morala da svraćam u par hostela dok nisam našla jedan koji mi je odgovarao po ceni. U trenucima je sve delovalo depresivno, ali se na kraju dobro završilo.
Dobra strana tog hostela bila je da se nalazi veoma blizu glavnog trga koji se zove Centralni park (Parque Central). Tu sam naišla na proslavu koju je organizovala neka srednja škola.
Centralni park u Palenkeu
Neke od učenica su imale i štandove gde su prodavale očišćeno voće u čašama, uz ponudu da to voće začine solju i ljutom paprikom. Hej, pa bila sam u Meksiku!
Voće bez začina nije dovoljno „meksički“
Grad je osnovan u 16. veku i tada je dobio svoj naziv na španskom, a tek par vekova kasnije su u njegovoj blizini otkriveni ostaci grada-države starih Maja koji su nazvani po ovom novom gradu i danas je arheološki lokalitet Palenke jedan od najznačajnijih lokaliteta koji pripada civilizaciji starih Maja, a to je bio i glavni razlog zašto sam ovde došla.
Inače, u gradu Palenkeu i istoimenoj opštini većinu stanovništva čine etnički naslednici starih Maja.
Palanke mi se činio kao nezanimljivo mesto i to me je još više učvrstilo u stavu da već narednog dana, posle obilaska arheološkog lokaliteta, treba da idem dalje. Za sada sam sela u jedan manji restoran da bih jela i tu sam osmislila sledeći plan. Put do meksičke granice ću podeliti u dva dela koji će ukupno biti duži od direktnog prebacivanja, ali sam bila ubeđena da je to svakako bolja verzija. Narednu noć bih spavala u gradu San Kristobal de las Kasas (San Cristobal de las Casas), a odatle mogu da krenem ka granici rano ujutru. Uz malo sreće, mogla bih da stignem na željeno odredište u Gvatemali već istog dana. Kada sam to smislila, kupila sam kartu sa San Kristobal i na kraju sam se osećala sasvim dobro.
Međutim, te noći sam veoma loše spavala i koliko se sećam to je bila najgore provedena noć na čitavom putovanju. Bilo je jako vruće, ventilator na plafonu nije mogao dovoljno da hladi, a i sve vreme se ljuljao i ja sam mislila šta li bi se desilo da se otkači... Dakle, nisam mogla da umirim mozak! Budila sam se više puta i onda teško uspavljivala. Na kraju sam u 6.30 ujutru odustala, pa sam ustala i već u 7.15 sam bila kod lokaliteta (koji se nalazi oko 10 km od samog centra grada), ali se on otvara tek od 8, tako da sam morala malo da sačekam. Sjajna stvar je bila da sam u sobi ostavila svoj mali ranac, pa čak ni vodu nisam ponela, već sam u obilazak došla bez ikakvog fizičkog opterećenja.
Da bih ubila vreme, krenula malo da šetam putem kojim sam došla. Tu ima puno gustog zelenila i iz kombija kojim sam se dovezla videla sam da ima lepih pogleda pošto se lokalitet nalazi među brežuljcima, a onda sa blage uzvišice i između rastinja mogu lepo da se vide ravniji delovi u okolini.
Okolina arheološkog lokaliteta Palenke
Mada je vazduh bio dosta vlažan i to se osećalo, ipak je bilo rano ujutru, pa je temperatura bila dovoljno niska da je još uvek bilo podnošljivo. To mi je sve prijalo pogotovo posle noćašnjeg osećaja nedostatka svežeg vazduha.
Sunce koje se probija kroz izmaglicu od visoke vlažnosti vazduha
A onda je došlo 8 sati i lokalitet je bio otvoren. Mada su svi lokaliteti starih Maja koje sam obišla na ovom putovanju izuzetno impresivni, meni je Palenke nekako ostao u posebno lepom sećanju. To uopšte nije veliki lokalitet, ali je svakako veoma zanimljiv i ono što ga čini specifičnim jeste da je to bio prvi lokalitet koji sam obilazila, a da se nalazi u prašumi. Kao što se kaže u jednom vodiču – „Palenke je sve što bi arheološki lokalitet trebalo da bude: misteriozan, svečan, dobro očuvan i impozantan“.
Već na samom ulazu posetilac naiđe na prvi objekat i prema informacijama koje sam imala 2008. godine taj hram se zvao Hram umirućeg meseca i osim toga ništa drugo nisam znala o njemu. Danas vidim da se za ovaj hram koristi naziv Hram lobanje (Templo de la Calavera) zbog štuko-reljefa na jednom od stubova koji prikazuje lobanju.
Hram lobanje
Ovaj hram i sledeći, Hram XIII (neki su objekti jednostavno dobili samo numeričke oznake) (Templo XIII), sagrađeni su u 8. veku na vrhu iste platforme, a na njih se nadovezuje i Hram natpisa.
Hram natpisa (levo) i stepenište Hrama XIII (desno)
U Hramu XIII je 1994. godine otkrivena Grobnica crvene kraljice (Tumba de la Reina Roja) sa kamenim sarkofagom u kojem su pronađeni ostaci neke žene iz plemićkog staleža. Njen tačan identitet nije poznat, ali je grobnica svoj naziv dobila zbog velike količine cinabarita u prahu koji ima jarko crvenu boju. Uz kostur su stajali i brojni ukrasi od žada i bisera, a takođe i posmrtna maska od malahita koja se nalazi u Nacionalnom muzeju antropologije u gradu Meksiku, jednom od najboljih muzeja na svetu.
Delovi Hrama XIII
Kao što sam već rekla u nastavku ova prva dva objekta na koje se naiđe stoji Hram natpisa (Templo de las Inscripciones) i to je jedna od najvažnijih građevina u Palenkeu.
Hram natpisa
Da bih imala bolji pogled na ovaj hram, rešila sam da se popnem uz stepenište druge najvažnije građevine, a to je Palata (El Palacio).
Palata u Palenkeu
Nisam se pokajala. Pogled na Hram natpisa, Hram XIII i Hram lobanje bio je sjajan.
U nizu: Hram natpisa, Hram XIII i Hram lobanje