Palenke je nekada bio jedan od najbogatijih i najmoćnijih majanskih gradova-država u predkolumbovskom Meksiku i osnovan je u 3. veku pre nove ere, a svoj vrhunac je doživeo u periodu od 500. do 700. godine nove ere. Danas je to poznato arheološko nalazište koje se nalazi na obroncima planina Čijapas, nedaleko od savremenog grada po kojem je nazvano. Nakon svog vrhunca kada je bio regionalni centar, izgradnja velikih kamenih objekata u Palenkeu je stala, a do 10. veka je naselje i napušteno, da bi vremenom u potpunosti bilo prekriveno džunglom i tako je stajalo dok nije otkriveno 1740. godine.
Posle prolaska i fotografisanja par građevina na koje posetilac prvo naiđe, prilikom svoje posete ovom lokalitetu popela sam se na zapadno stepenište Palate (El Palacio) da bih odatle imala bolji pogled na Hram natpisa (Templo de las Inscripciones).
Hram natpisa
U pitanju je stepenasta piramida koja je ujedno i najviša građevina u okviru lokaliteta. Široka je (kada se gleda sa prednje strane) 60 m, duboka 42,5 m, a visoka oko 27 metara. Sagrađena je tokom vladavine kralja Pakala (615-683. g.n.e.); tačnije, njena izgradnja je započela 675. godine n.e. Kada se dođe do samog hrama koji se nalazi na vrhu piramide, a penjanje je danas tu zabranjeno, na zidovima prostorija se nalazi 617 izrezbarenih glifova i po ovim natpisima je hram i dobio svoje ime. To je drugi po dužini tekst ispisan staro-majanskim glifovima (najduži se nalazi u Kopanu, u Hondurasu, koji sam posetila nekih desetak dana kasnije). Još bih dodala i da su naučnici na osnovu ostataka boje zaključili da je ovaj hram bio obojen jarko crvenom bojom, sa žutim i plavim detaljima. Kada sada ovako dobro izgleda, ko zna koliko je impresivno izgledao u originalu.
Hram natpisa
A onda je 1949. godine arheolog Alberto Rus Luije (Alberto Ruz Lhuillier) koji je tada predvodio radove na lokalitetu, u podu unutar hrama, ispod jedne kamene ploče, otkrio stepenište koje je u potpunosti bilo zatrpano kamenjem. Bilo je potrebno tri godine da bi se to stepenište očistilo, a onda su 1952. godine 25 metara niže arheolozi došli i do grobnice i sarkofaga u kojem su zatekli ostatke upravo kralja Pakala čije je puno ime bilo Kinič Hanab Pakal I ili Pakal Veliki (Kʼinich Janaab Pakal I). U to vreme je to bila najbolje očuvana i najbogatija grobnica pronađena u Amerikama. Kasnije (1987. godine) je otkrivena i grobnica Gospodara iz Sipana, ali sam o tome već pisala (https://www.svudapodji.com/lima-i-severni-peru-peru-i-bolivija-leto-2005-godine-2-deo/).
Grobnica je dugačka 9 m, a široka 4 m, dok je svod visok 7 m. Zidove ukrašavaju dinastički preci urađeni u štuko-tehnici, a sam poklopac sarkofaga je veličanstveno isklesan. Ali, ne samo da se više ne može peti na vrh piramide, takođe se ne može ni spuštati do grobnice i ona je zapravo zapečaćena. Ipak, originalna posmrtna maska kralja Pakala I napravljena od žada i sva pokretna oprema, kao i odlična rekonstrukcija čitave grobnice, mogu da se vide u tom spektakularnom Nacionalnom muzeju antropologije u gradu Meksiku koji sam prošli put već pomenula.
Bez obzira što sam se Hramu natpisa divila sa stepeništa Palate na koje sam se popela, odlučila sam da sada siđem i da idem malo naokolo, a da obilazak Palate odložim do kasnije. Ipak, ne pre nego što sam uslikala njen toranj.
Toranj Palate u Palenkeu
Na osnovu informacija o lokalitetu koje sam imala kod sebe u vidu par fotokopiranih stranica iz nekog vodiča za Meksiko, našla sam da bi sledeća zanimljiva građevina koju mogu da posetim bila Hram Jaguara (Templo del Jaguar). Hram je svoj naziv dobio zbog nekog bareljefa koji prikazuje kralja koji sedi na tronu u obliku jaguara. Takođe je pisalo i da je hram neraščišćen i u velikoj meri prekriven rastinjem, što je zapravo i dobra stvar jer na osnovu toga može da se zaključi kako je sve ovde izgledalo pre istraživanja i pre restauracije koju su obavili stručnjaci. Kada sam stazicom došla do nekih ruševina, zaključila sam da to mora da je taj hram o kojem sam čitala, pošto je građevina zaista bila u dosta razrušenom stanju. Danas više nisam ni sigurna da li sam došla do samog hrama ili su ovo bile neke druge, znatno manje bitne ruševine, ali je suština da mi se nije mililo da se zavlačim bilo kuda, jer mi je sve delovalo trošno.
Ruševine u džungli
Međutim, ono što je bilo posebno divno na tom mestu jeste da sam bila potpuno sama i osim što su se čule ptičice, oko mene je vladao savršen mir. Ali, ni to nije sve. Pogledajte ponovo drvo na levoj strani gornje slike bez praktično ikakvog referentnog objekta, a sad pogledajte to isto drvo sa mnom kao referentnim objektom (visoka sam 1,80 m). Tek sada se vidi koliko je to ogromno stablo.
U okrilju predivnog drveta
Upravo je ovde negde krenula moja ljubavna priča sa ogromnim drvećem Srednje Amerike. Ja ne znam koja je ovo vrsta drveta, ali gotovo svaki put kada pomislim na drveće, na šumu i na zelenilo, ja se setim upravo ovog trenutka i mesta, i vidim sebe kako gotovo sedim u krilu jednog prelepog, veličanstvenog drveta.
Posle ovog kratkog uživanja, vratila sam se istom stazom do centralnog dela arheološkog lokaliteta Palenke. Da bih išla dalje, prateći stazu za obilazak, morala sam da pređem i preko jednog mostića, pošto kroz lokalitet vodi veštački napravljen kanal sa vodom.
Kanal za vodu
Svuda oko Palenkea ima dosta vodotokova, a i stari naziv za ovaj majanski grad, Lakama (Lakamha) znači „Velika voda“.
Sa tog mostića sam ponovo imala lep pogled na Palatu u Palenkeu.
Palata u Palenkeu – pogled na južnu stranu
Mada je još bilo rano, pored posetilačke staze koja vodi pre i posle mosta, već su se uveliko pripremali lokalni prodavci suvenira koji su svoju robu ređali po prostirkama koje su stavljali na zemlju.
Priprema za prodaju suvenira posetiocima (desno na slici je kanal za vodu)
Inače, i ovde sam imala utisak da svi rade. Odrasli, ali i deca. Meni je jasno da su oni u proseku niski rastom, pogotovo u odnosu na mene, što može da zavara, ali mi se ipak činilo da neki od tih prodavaca još nisu došli ni do tinejdžerskog uzrasta.
U svakom slučaju, nastavila sam sa svojim obilaženjem i tako sam došla do važne grupe građevina koja se zove Grupa ili Kompleks krsta. Ova grupa se sastoji od tri glavna i dva manja hrama koji se nalaze oko jednog otvorenog trga.
Prvo sam se sa trga popela do Hrama Sunca (Templo del Sol). To je jedna od najbolje očuvanih građevina u Palenkeu. Hram se nalazi na stepenastoj piramidi sa četiri nivoa i do njega vodi prostrano stepenište.
Hram Sunca
Jedna od važnih odlika ovog hrama je impresivna krovna kresta – ogromna isklesana kamena ploča, dok su stubovi koji nose krov ukrašeni štuko-tehnikom.
Hram Sunca – detalj ukrasa na stubu
Razlog zašto se ovaj hram zove upravo Hram Sunca jeste da na zadnjem zidu svetilišta postoji prikaz Sunca isklesan u sredini kamenog panela.
Hram Sunca – zadnji zid unutrašnjeg svetilišta hrama
Hram Sunca – prikaz Sunca
Desno i levo od centralne figure Sunca nalaze se prikazi sina Pakala Velikog koji se zvao Kinič Kan Balam II (Kʼinich Kan Bahlam II) (vladao od 684. do 702. godine n.e.). Uzgred, ti vladari su imali titulu tipa kralja koja se kod starih Maja zvala „ahau“ (ajaw). Ovde je zanimljivo da te dve figure prikazuju kralja Kiniča Kana Balama II kada je prošao ispit zrelosti u svojoj 6. godini i kada je stupio na presto u 48. godini.
Hram Sunca – prikaz kralja Kiniča Kana Balama II kada je stupio na presto u 48. godini
Na ovom reljefu takođe ima i dosta majanskih glifova, što se takođe lepo vidi na gornjoj slici.
Kada sam izašla ispred Hrama Sunca lepo sam odatle mogla da vidim druga dva važna hrama u okviru Grupe krsta: Hram krsta (Templo de la Cruz) i Hram lisnatog krsta (Templo de la Cruz Foliada).
Hram krsta levo od Hrama Sunca
Hram lisnatog krsta, direktno preko puta Hrama Sunca
Hram lisnatog krsta je tako nazvan zbog nekog panela na kojem je prikazana biljka kukuruza u obliku krsta. To je najmanji od ova tri važna hrama i njemu je prednji deo „lažnog svoda“ otpao. Prvo sam krenula da se penjem ka ovom hramu, ali kada sam videla koliko me stepenica čeka da bih se popela na značajniji, Hram krsta, odustala sam od daljeg penjanja ovde i samo pogledala ka vrhu uzvišenja. Prikaz kukuruza ni u kakvom obliku nije za mene toliko bitan.
Hram lisnatog krsta
Stepenište Hrama krsta – treba se popeti do vrha
Takođe sam se osvrnula i bacila pogled na trg gde sam ovom prilikom fino mogla da vidim i Hram XIV (Templo XIV). On je nekada bio dosta razrušen, ali je vremenom rekonstruisan.
Trg u okviru Kompleksa krsta (s leva na desno): Hram Sunca, Hram XIV, stepenište Hrama krsta
Pre nego što sam krenula da se penjem ka Hramu krsta, još jednom sam preko trga pogledala ka Hramu Sunca.
Hram Sunca
A onda sam krenula da se penjem. U stvari, to penjanje na kraju i nije bilo toliko teško, jer sam imala savršen „izgovor“ pred samom sobom da pravim česte pauze na „terasama“ koje na stepeništu postoje zbog stepenaste prirode same piramide na čijem je vrhu hram.
Hram Sunca i Hram XIV
Sa jedne od tih terasa se savršeno vidi i Palata.
Palata u Palenkeu
Na svu sreću, mada ovde nije bilo previše posetilaca, ipak nas je bilo dovoljno da sam sa nekima od njih mogla da razmenim fotografisanje.
Divna uspomena iz Palenkea
Odmah levo od mene, u dnu, vide se ostaci prilično razrušenog Hrama XV. U gornjem delu fotografije, levo na slici je Hram natpisa, dok je desno na slici Palata.
Što se tiče samog Hrama krsta, on je najveći u Grupi krsta. Postavljen je na vrh stepenaste piramide koja ima pet nivoa. Kako sam se približavala vrhu piramide i samom hramu, tako sam lepo i izbliza mogla da vidim krovnu krestu koju su stare Maje često koristile u ukrašavanju svojih građevina. Takođe se dobro vidi i centralni „lažni svod“. Već sam ranije pominjala da stare Maje nisu znali da naprave pravi luk, već su koristili ovu „zamenu“ koja se dobija tako što na nekoj visini paralelnih zidova kamenovi krenu da se slažu istureno jedni prema drugima da bi se u jednom trenutku „sreli“ i spojili kamenom pločom postavljenom preko njih.
Hram krsta na vrhu stepeništa
Kada sam se popela do vrha i došla do daha, ušla sam u svetilište Hrama krsta. Plan ovog hrama je isti kao i u slučaju Hrama Sunca, samo što je ovde prednji deo porušen. Dakle, na prednjoj strani postoje četiri stuba koji nose krov trema. U zidu iza trema postoje tri otvora, sva tri u vidu lažnog majanskog luka, pri čemu je središnji najveći. Kroz njega se ulazi u veliku prostoriju unutar koje je podignuto centralno svetilište u vidu jedne manje prostorije koja ima svoj krov.
Hram krsta – pogled na centralno svetilište unutar velike prostorije
Inače, ova tri najznačajnija hrama u okviru Kompleksa krsta posvećena su trima božanstvima iz veoma složenog panteona starih Maja. Sve što sam čitala na ovu temu meni deluje veoma složeno, ali i krajnje zbrkano, pa čak i nedosledno, i zbog toga nisam dublje ulazila u sve to. Poenta je da na zidu levo od ulaza u unutrašnje svetilište postoji prikaz jedne figure, a na zidu desno prikaz druge figure i ta dva lika bi trebalo da su majanski bogovi smrti koji idu u paru.
Hram krsta – božanstvo sa leve strane
Ali je meni posebno bio zanimljiv lik desno od ulaza jer je prikazivao veoma starog čoveka koji puši. Maltene kao anti-reklama: Ako pušiš, evo kako ćeš da izgledaš.
Hram krsta – božanstvo sa desne strane
Na panelu u unutrašnjosti svetilišta, meni su najzanimljiviji bili brojni glifovi.
Hram krsta – glifovi na kamenom panelu u unutrašnjem svetilištu
Kad već prikazujem fotografiju ovih glifova, odnosno ideograma, treba reći da osim što su ih uklesavali u kamene panele ili vajali u gipsu korišćenjem štuko-tehnike, stare Maje su imale i nekoliko hiljada knjiga, pošto su pravili svitke od kore nekog drveta. Međutim, prvi španski misionari su bili veoma revnosni i u želji da lokalno stanovništvo što pre odvrate od starih tradicija, uglavnom su spalili sve ovo. Na svu sreću, neki su tekstovi preživeli zahvaljujući drugim revnosnim misionarima koji su ipak bili prosvetljeni, pa su prevodili neke tekstove ili ih kopirali uz prevod na španski i sl, tako da je do današnjih dana pismo starih Maja delimično ipak dešifrovano.
Najpoznatije pisano delo starih Maja je tekst koji beleži mitologiju i legende naroda Kiče (K’iche’), a poznat je pod nazivom „Popol Vuh“ (Popol Vuh), i ono je do nas došlo zahvaljujući upravo jednom prosvetljenom misionaru, Fransisku Himenesu (Francisco Ximénez). Stare Maje su svoju mitologiju i legende uglavnom prenosile usmenim putem, ali je ovaj tekst zapisan ubrzo po dolasku Španaca na jeziku naroda Kiče i uz korišćenje latinske abecede. Paralelno sa prepisivanjem tog teksta, otac Himenes je uradio i prevod na španski.
Ista situacija je i sa drugim čuvenim tekstom, knjigom proročanstva Čilam Balam (Chilam Balam) – zapis je na jeziku majata ili jukatanskom jeziku Maja, ali je pismo latinično.
Postoje, međutim, i neke knjige pisane na tim svicima od kore drveta koji su originali (samo tri!) i koje su čudesno preživele razne nedaće, a to su Drezdenski kodeks, najstarija knjiga iz Amerika koja je preživela do današnjih dana (smatra se da je iz 11. ili 12. veka), kao i Pariski kodeks i Madridski kodeks. Sve tri su pisane slikovnim pismom, a nalaze se u ova tri grada po kojima su nazvane.
Pre nego što sam napustila Hram krsta, još jednom sam se slikala na vrhu stepeništa odakle se divno video Hram Sunca...
Sa Hramom Sunca u pozadini
...a tu je bio još i jedan pogled na centralni deo ovog divnog arheološkog lokaliteta Palenke.
Centralni deo Palenkea