Kada sam se u okviru arheološkog lokaliteta starih Maja Palenke spustila niz stepenište koje vodi od Hrama krsta, jednostavno sam nastavila svoj lagani obilazak. Tako sam još jednom prošla pored Hrama Sunca.
Hram Sunca
Takođe sam imala (ponovo) divan pogled i na centralni deo lokaliteta sa Hramom natpisa i Palatom.
Hram natpisa i Palata
Dalja šetnja po Palenkeu me je provela pored Palate, sada sa istočne strane, ali ja i dalje nisam tu svraćala već sam obilazak Palate ostavila za kraj. To me nije sprečilo da uživam u njenom lepom izgledu viđenom spolja.
Palata – jugoistočni ugao
Palata – stepenište na istočnoj strani
Palata – stepenište na severnoj strani
Zapravo sam se uputila ka Severnoj grupi, a tu je bio i Teren za igru loptom.
Teren za igru loptom
Kao što se vidi ovaj teren nije veliki, ali mada on predstavlja ostatke originalnog objekta (pre svega mislim na travnate „kape“ na platformama i na nedostatak kamenih krugova kroz koje je trebalo prebaciti loptu), svakako je veoma lepo sređen i dobro se održava, uostalom kao i ostatak lokaliteta.
Prošla sam po sred terena i nastavila ka obližnjoj Severnoj grupi, ali tu se za početak prolazi preko neke dugačke, a široke platforme. Pre nego što sam se spustila do nivoa Severne grupe, a Palenke je sav u nivoima jer prati blagi pad terena, još jednom sam se osvrnula da bih videla kraj Terena za igru loptom, ali i delove Palate.
Pogled na Teren za igru loptom i Palatu
Kada sam se okrenula da nastavim dalje, shvatila sam da je na tom mestu ispred mene sada bilo veliko drvo manga. Međutim, ono što mi je posebno bilo zanimljivo kod ovog drveta koje tu slobodno raste i rađa plodove koji su u mojoj zemlji, pa i u čitavoj Evropi, egzotično i srazmerno skupo voće, bilo je to da je puno plodova sa drveta palo na tlo – kao kod nas šljive.
Fotografija nije idealna (napravljena sa video snimka), ali se ipak razaznaju zeleni plodovi manga koji su popadali na tlo
Ali da se vratim na obilazak Severne grupe. U pitanju je nekoliko hramova različitih veličina koji su podignuti na istoj stepenastoj platformi.
Severna grupa
Severna grupa
Jedan od zanimljivijih detalja kod ove grupe jeste kameni reljef koji prikazuje boga Tlaloka. Mada je bog Tlalok pre svega bio astečki, a Maje imale svoju verziju u vidu boga Čaka koji je prikazivan na specifičan način o čemu sam ranije već pisala, ipak se negde kod starih Maja pojavljuju i prikazi baš Tlaloka, a ne Čaka. Oba boga su prvenstveno zadužena za oblast kiša, munja, gromova, vode i plodnosti zemlje, ali je Tlalok kod Maja dodatno povezan i sa ratovanjem i podnošenjem žrtava, jer su obe ove aktivnosti podrazumevale velike količine krvi, a pretpostavlja se da su Maje napravile ovu vezu zato što su Asteci svom bogu Tlaloku redovno zarobljene Maje prinosili kao žrtve.
Severna grupa – bog Tlalok
Odmah kod Severne grupe se nalazi i Hram grofa (Templo del Conde). Taj hram je tako nazvan zato što je u njemu 1830-ih godina par godina živeo neki navodni grof iz Evrope. Na stranu ova ekscentrična priča, u okviru ovog hrama postoji grobnica nekog nepoznatog člana kraljevske dinastije.
Hram grofa
A onda sam se konačno uputila u pravcu Palate sa namerom da je sada dobro obiđem.
Palata – severno stepenište
Odlučila sam da u Palatu uđem sa zapadne strane, a tu se veoma lepo video i Hram natpisa.
Palata i Hram natpisa
Zajedno sa Hramom natpisa, Palata je najznačajnija građevina u Palenkeu. To je jedan kompleks koji obuhvata nekoliko objekata sa prostorijama, ali i brojna unutrašnja dvorišta i prolaze. Izgradnja Palate je trajala oko četiri veka, pošto su različite generacije lokalnih majanskih vladara podizale svoje dodatke. Palata se nalazi na sagrađenoj platformi koja je duga 97 m, široka 73 m, a visoka 10 m.
Kako sam se popela uz stepenište sa zapadne strane, tako sam naišla na veoma lep ukras na jednom stubu urađen u štuko-tehnici.
Palata – reljefni ukras na jednom stubu
Onda sam ušla unutar Palate koja je zapravo služila kao centar za razne sekularne i religiozne ceremonije, mada se smatra i da je tu živela kraljevska porodica sa svojom pratnjom. Već sam rekla da ovaj kompleks koji se nalazi u središtu Palenkea ima više unutrašnjih dvorišta, a dva su malo veća.
Palata – jedno od dva veća unutrašnja dvorišta
Ovde se veoma lepo vidi i kula koja predstavlja jedan od najuočljivijih elemenata u okviru čitavog Palenkea. Pretpostavlja se da je služila kao opservatorija i mesto za opšte nadgledanje, pa je zato i zovu Osmatračnica.
Osmatračnica u Palenkeu
Zatim sam došla i do najvećeg unutrašnjeg dvorišta koje se zove „Upalo unutrašnje dvorište“ gde pored jednog stepeništa postoji nekoliko bareljefa koji prikazuju zatvorenike. Ovi bareljefi su danas zaštićeni nadstrešnicom da ih kiše ne bi uništile.
Upalo unutrašnje dvorište
Upalo unutrašnje dvorište – bareljefi
Upalo unutrašnje dvorište – bareljefi
Među ovim ljudskim likovima sam uočila i jedno meni veoma zanimljivo biće. Savršeno za sve koji vole da teoretišu o posetama vanzemaljaca.
Upalo unutrašnje dvorište – šta je ovo, meče sa ušima zeca i naočarima za sunce?
Obišla sam krug oko Upalog unutrašnjeg dvorišta, a onda nastavila dalje sa obilaskom Palate.
Upalo unutrašnje dvorište
U okviru Palate postoje i brojni uzani hodnici i svi su oni sagrađeni primenom konzolnog, tj., lažnog svoda, o čemu sam već ranije pisala.
Hodnik sa lažnim svodom u Palati u Palenkeu
Na zidovima nekih objekata još mogu da se vide ostaci reljefnih ukrasa, a redovno ima i otvora u zidovima koji su u obliku slova T.
Detalj iz Palate
Nastavila sam sa svojom šetnjom po Palati i uz put fotografisala neke meni zanimljive detalje.
Bočna strana jedne od građevina
Ponovo pogled na Osmatračnicu
A onda, dok sam se spremala da slikam samu sebe na jednom mestu, tu je naišla i jedna grupa sa svojim vodičem, pa im je on na tom mestu pričao o jednom detalju, a ja sam to jednostavno čula jer sam bila tu.
Naime, Palata je imala veći broj kupatila i sauna koji su bili snabdeveni svežom vodom zahvaljujući složenom praktično vodovodnom sistemu koji su stare Maje napravile u Palenkeu. Ali, ljudi smo, pa osim što volimo da imamo kupatila takođe imamo i izvesne fiziološke potrebe za koje treba pronaći rešenje. Pošto ispod Palate postoje kanali kroz koje protiče voda, bilo je dovoljno napraviti rupu, ali su Maje smislili i mini-platformu – pravi starinski čučavac!
Toalet unutar Palate
Starinski čučavac
Treba zapamtiti ovaj detalj i sliku, jer ovaj čučavac kasnije u svojim pričama ponovo pominjem.
Ali, posle fotografisanja ovog detalja, mogla sam konačno i sebe da slikam unutar Palate, dok je iza mene bio Hram natpisa.
U Palati
Ovim sam ujedno i završila obilazak Palate, pa samim tim i čitavog arheološkog lokaliteta Palenke u Meksiku. Palenke se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine i to je jedan od najupečatljivijih lokaliteta iz Klasičnog perioda na teritoriji koje su naseljavale stare Maje. Čitav lokalitet pokriva površinu od čak preko 1780 hektara i do danas su naučnici evidentirali oko 1400 objekata, a tek nekih 10% je istraženo.
Posetioci mogu da obiđu još mnoštvo hramova i ostataka brojnih građevina (iz tih 10%), ali su oni ili manje bitni ili u više razrušenom stanju ili su još uvek delimično zarobljeni u prašumi, pa se onda njima nisam ni bavila, već sam se usredsredila na one najvažnije.
Ovde u Palati, gde sam završila svoj obilazak Palenkea, bila sam bliže zvaničnom ulazu/izlazu, ali sam odlučila da prošetam prema donjem izlazu, pošto je lokalitet na brdu. Tako sam ponovo prošla preko Terena za igru loptom.
Teren za igru loptom u Palenkeu
Staza koja vodi ka donjem izlazu prolazi pored par vodopada i kaskada. Mada su svakako zanimljivi, njihova lepota zavisi i od količine vode koja u datom delu godine protiče koritom rečice.
Vodopad na putu ka donjem izlazu sa arheološkog lokaliteta Palenke
U neposrednoj blizini izlaza sa lokaliteta se nalazi i muzej, ali ja više nisam imala vremena za dodatno obilaženje bilo čega. Nešto kasnije sam imala autobus, pa sam htela da se vratim u grad da bih nešto popila i pojela pre nego što nastavim dalje sa svojim putovanjem.
Dok sam čekala lokalni prevoz kojim sam se vratila u grad, slikala sam i neke tropske biljke.
Alpinia purpurata
Heliconia rostrata
Kada sam se vratila u centar, osim što sam jela, otišla sam vrlo kratko i u internet kafe, a onda se sveže istuširala i spustila do autobuske stanice. Pošto sam već imala autobusku kartu nije bilo nikakvog stresa, već sam mirno čekala da krenem za San Kristobal de las Kasas (San Cristóbal de las Casas).
Čekajući na stanici ugledala sam jedan stariji bračni par iz Amerike koji je putovao baš kao i ja. Doduše, oni su imali ogromnu koferčinu na točkove i još dve velike ručne torbe, ali je poenta da su čekali autobus, tj., lokalni prevoz kao i ja, i da su putovali sami, a ne sa grupom, bez obzira na svoje godine. Gledajući njih volela sam da zamišljam da ću tako i ja raditi kada budem imala više godina. Ali sa znatno manje prtljaga.
Put autobusom do San Kristobala de las Kasasa je trajao oko pet sati, a kao i u slučaju većine mesta u Meksiku gde sam odsedala, ni ovde nisam imala predstavu o tome gde ću da spavam. Na svu sreću, bukvalno odmah pored autobuske stanice sam videla neki sasvim pristojan hotel, pitala za cenu, cena je bila dobra i ja sam uzela sobu. Pošto je već uveliko bilo popodne, samo sam u sobi ostavila svoje stvari i izjurila napolje ne bih li nešto videla u ovom gradu.
Već sam pomenula da sam odlučila da ovde dođem da bih skratila put ka Gvatemali i da se nakon obilaska lokaliteta ne bih zaglavila u gradu Palenkeu čitav dan. Što se nastavka mog puta tiče, odmah po dolasku sam kupila kartu za autobus koji je narednog jutra vozio do granice sa Gvatemalom, pa mi je položaj hotela i zbog toga odgovarao, tako da sam sada sasvim opušteno mogla da krenem u tu šetnju po centru grada.
Ono što je za mene bilo posebno zanimljivo je to da ja o San Kristobalu de las Kasasu nisam znala apsolutno NIŠTA. Kako nisam uopšte planirala da ovde svratim, nisam imala čak ni one fotokopirane stranice iz vodiča za Meksiko, a nisam imala ni mapu, što je sve bilo vrlo atipično za mene.
Pitala sam u kom pravcu je centar i kako se ispostavilo on je bio udaljen nekih 10-15 minuta peške, ali nisam mogla odmah da nađem ono šta sam htela, tako da sam malo „lutala“, ali je sve bilo u redu.
Lutanje ulicama San Kristobala de las Kasasa
Tako sam naišla na neku „pijacu“, sa brojnim štandovima gde su se prodavali zanatski radovi, a tu je bilo i crkva Naše Gospe Milostive (Iglesia de Nuestra Señora de Caridad). Izgradnja ove crkve je započela 1712. godine i ona je bila deo prve bolnice za autohtono lokalno stanovništvo.
Crkva Naše Gospe Milostive
Prateći te šarene tezge, u nastavku sam došla do još jedne crkve koja je delovala veoma impresivno, pa sam prvo pomislila da je Katedrala i još sam se čudila da su ovde stari urbanisti odustali od onog tradicionalnog koncepta kvadratastog trga sa Katedralom od kojeg se dalje širi grad. Ispostavilo se da je to u stvari bila crkva Svetog Dominika (Iglesia de Santo Domingo).
Crkva Svetog Dominika
Crkva Sv. Dominika koja je nekada bila i deo manastira sagrađena je u 17. veku i predstavlja tipičan primer Baroka u oblasti Čijapas i sa svojim izuzetno bogatim ukrasima na glavnoj fasadi predstavlja jednu od najukrašenijih crkava u čitavoj Latinskoj Americi.
Crkva Svetog Dominika, deo fasade
Kao što sam rekla, ta lokalna pijaca zanatskih radova koja je zapravo i dosta poznata, širila se i do ovde i tu se nudila raznovrsna ručno pravljena, ali svakako šarena roba. Ipak, oduprela sam se izazovu zvanom kupovina suvenira. Zapravo, moj originalni plan je bio da u svakoj od šest zemalja koje ću da posetim na ovom putovanju kupim po jednu sitnicu koja će me podsećati na te zemlje. Ali, pošto sam znala da ću se vratiti u Meksiko, nisam htela ništa da ovde kupujem, da ne bih to bespotrebno cimala naredne tri sedmice. Međutim, kako će se ispostaviti, uz put sam shvatila da je ogromna većina suvenira u svim ovim zemljama gotovo identična, sa retkim izuzecima, tako da sam na kraju kupila samo par sitnica, a vremenom sam shvatila da mi je i to previše. Prvo, ja već dugo u svom životu ne želim da gomilam stvari bilo kakve vrste, a drugo, moja sećanja, fotografije, priče – pa to su suveniri u značenju „podsetnici“ od francuske reči za „sećati se“ par ekselans.
Ono što je meni svakako ovde bilo posebno zanimljivo bili su ljudi, ali nisam htela previše da ih fotografišem jer sam znala iz iskustva da su ljudi po Latinskoj Americi dosta osetljivi na to. Najveći broj njih ne voli kada ih posetioci fotografišu (što, moram da priznam, u potpunosti razumem). To je delimično utemeljeno u nekom tradicionalnom verovanju da im fotografisanje uzima dušu. Doduše, neki će za pare da pristanu, tako da to sa dušom stoji na klimavim nogama, ali se ja u svakom slučaju trudim da to poštujem. Mada i ne baš previše...
Šarenilo ispred crkve Svetog Dominika
Posle ovog kraćeg zadržavanja kod crkve Sv. Dominika vratila sam se do ugla gde je crkva Naše Gospe Milostive, a odatle se ta ulica kroz koju su prolazila vozila nastavljala u pešačku zonu.