Još u Beogradu sam imala ideju da iz SAD-a „skoknem“ do Kariba na recimo nedelju dana, a onda sam to uspela i da organizujem dok sam bila kod svojih prijatelja u Njujorku. Nabasala sam na avio-kompaniju Norwegian koja je letela od aerodroma JFK u Njujorku do Martinika i kupila povratnu kartu za relativno male pare.
Preko jednog od sajtova za druženje tokom putovanja i eventualni besplatni smeštaj, na kojem sam prisutna već godinama, našla sam na Martiniku neku ženu koja radi u turizmu i koja mi je predložila da odsednem kod nje po fantastično niskoj ceni. Ona živi u nekom selu u sred ostrva, blizu aerodroma, i meni se to činilo kao sasvim u redu. Štaviše, dogovor je bio da će mi organizovati da me neko čeka na aerodromu. Naravno, ja sam to platila, ali mi je bilo bitno da nisam morala da se petljam sa time kada stignem na aerodrom, već da imam sve lepo organizovano.
Nakon što sam sletela, uzela svoj prtljag i prošla carinu, sačekao me je neki čovek, a onda smo zajedno sačekali još jedan par, pa sam zatim odvezena kod Ani. Ona mi je dakle ponudila sobu u svom stanu, a inače je živela u jednoj manjoj stambenoj zgradi na sprat. Ja sam to prihvatila na neviđeno.
Kada smo stigli do Ani, taj čovek nas je uveo u nešto što bi trebalo da je bila dnevna soba, a takođe je ta prostorija mogla da liči i na haotično pretrpano stovarište, jer Ani je bila od onih koji vole da zatrpavaju svoje prostore. Rekla mi je da sednem za sto koji je tu postojao dok ona završi posao sa tim parom s kojim sam zajedno došla sa aerodroma.
Naime, Ani je imala svoju firmu za rentiranje kola. Očigledno je ona to nudila značajno povoljnije nego neke druge, veće i znatno poznatije firme, ali je onda sve i bilo u skladu sa tim, pa i ta neverovatno pretrpana dnevna soba koja je služila i kao čekaonica za Aninu firmu. Ani je radila tako što je u svojoj kancelariji (mala soba u koju se ulazilo iz dnevne sobe) sedela za stolom sa papirima sa prednje strane i drugim stolom sa kompjuterom sa bočne strane.
Kada je završila sa tim klijentima i predala im ključeve od kola, Ani se pozabavila sa mnom. Iz dnevne sobe je mali hodnik vodio do još dve sobe – jedna je bila Anina, a druga je bila moja. I tu je, u mojoj sobi, po policama postojala velika količina stvari. Praktično je soba služila i kao mini-skladište za garderobu, posteljinu i nekakvu gomilu starih sveća koje su se nekada davno prodavale kao suveniri sa Martinika, ali je u toj sobi u kojoj ću ja spavati narednih dana ipak bilo manje stvari nego u dnevnoj. Ani mi je dala čiste peškire, kao i čistu posteljinu, koju sam sama morala da stavim na krevet. Hoću da kažem da je sve delovalo veoma „egzotično“, ali je bilo bitno da imam svoj krevet, čistu posteljinu i krov nad glavom.
Ani je onda čak i predložila da zajedno odemo na večeru u jednu lokalnu piceriju. Popele smo se do parkinga gde su i inače stajala kola njene firme, pa nas je ona za par minuta odvezla do tog lokalnog restorana. Mada je klopa bila sasvim dobra, a i pivo, bilo mi je veoma drago kada smo se vratile u stan, jer sam ipak bila umorna, pa sam htela da legnem što pre.
U zoru sam kroz san čula neki kratak i jak pljusak koji me je onda i razbudio, pa sam ustala jako rano, ali sam onda čekala da se i Ani probudi jer je bio dogovor da će mi ona spremiti doručak, mada mi je odmah rekla i da ubuduće ja to treba da radim sama.
Dok sam je čekala, kroz neku vrstu francuskog prozora iz njene kancelarije ugledala sam dugu.
Prvo jutro na Martiniku; pogled iz Anine kancelarije
Kada je kasnije Ani ustala, rekla mi je da stalno ima oblačića i da često padaju kiše, ali to budu veoma kratki pljuskovi.
Onda sam i doručkovala, a u 7:30 se pojavila Žoana, njena komšinica ili službenica, nemam pojma, pa se ispostavilo da ona treba da ide kolima u For-d-Frans (glavni grad) i onda smo se dogovorile da me ona prebaci do autobuske stanice gde staju kolektivni taksiji (linijski taksiji) (taxi collectifs).
Naime, rešila sam da prvi dan provedem na plaži i to specifično na plaži Le Salin (Les Salines) koja se nalazi na jugu ostrva i za koju se smatra da je najlepša plaža na Martiniku. Pošto sam hvatala prevoz na glavnom putu u blizini mesta Dukos (Ducos) u kojem sam odsedala, to je značilo da treba da se prevezem oko 40 km.
Kako se ispostavilo, ja sam ovo svoje putovanje na Martinik organizovala sasvim dobro, osim jedne veoma bitne stvari, a to je pokretanje po samom ostrvu. Misleći originalno (dok sam još bila u Beogradu) da ću da se smestim u nekom hotelu koji ima svoju plažu ili da ću eventualno da koristim javni prevoz ili taksi za prebacivanje po ostrvu na koje budem došla, jednostavno nisam ponela svoju vozačku dozvolu. Ani mi je još dok sam bila u Njujorku i dok smo se dogovarale oko mog dolaska nudila da mi iznajmi kola, ali to nije moglo jer ja nisam imala osnovni dokumenat za tako nešto. Pa dobro, rekla sam sebi, ostaje ti javni prevoz ili taksi. Ispostavilo se, međutim, da sam ja odsedala u unutrašnjosti ostrva, tj., barem 10 km od najbliže plaže, a Le Salin je bila dakle udaljena 40-ak km, tako da taksi kao način vozikanja po ostrvu svakako nije baš dolazio u obzir osim u ekstremnim situacijama.
Ostao mi je javni prevoz i tako sam ovog dana stala na mesto gde staju kombiji koji služe kao javni prevoz tipa kolektivnog taksija i oni se zovu taksiko.
Čekanje taksikoa pored glavnog puta
Ispostavilo se da to sa javnim prevozom i nije bila baš blistava ideja, jer su ti kombiji išli dosta retko i ja sam čekala skoro sat vremena. U međuvremenu sam posmatrala prizore duž glavnog puta.
Pejzaži oko glavnog puta
Pejzaži oko glavnog puta
U neka doba je kombi, tj., taksiko do sela Sant-An (Sainte-Anne), poslednjeg naselja pre plaže Le Salin, stigao i njime sam se prevezla do kraja, a vožnja je trajala oko 45 minuta. Vozač mi je rekao da poslednji taksiko odatle kreće u 15h što je meni delovalo kao suviše rano, a i malo me je zbunilo jer je u informacijama na internetu pisalo da taksiko vozi do 18h (tada otprilike i zalazi sunce).
Razmišljala sam o tome šta da radim, ali sam takođe odlučila i da ne pravim suviše detaljne planove jer su u to vreme počeli da se navlače oblaci, pa sam mislila da ću možda poželeti da pobegnem sa plaže.
U svakom slučaju, za početak sam stigla u Sant-An, ali je trebalo preći još oko 4,5 km do same plaže. Tu sam htela da hvatam neki lokalni taksiko, jer sam takve informacije našla na internetu, ali su mi svi rekli da tu u stvari nema javnog prevoza, već da moram da stopiram. Bila sam po malo zbunjena i ne previše oduševljena, ali mi se činilo da nemam nikakav izbor. Zato sam lagano krenula da hodam pored puta u pravcu plaže, ali tu uopšte nije prolazilo puno kola. Međutim, već posle par stotina metara čula sam iza sebe neko vozilo, okrenula se i digla prst. Ispostavilo se da je kola vozila neka devojka i ona mi je odmah stala. Odvezla me je direktno do plaže, oblaci su se u međuvremenu razišli, a ja sam se opustila i bila spremna da uživam.
Plaža Le Salin
Smestila sam se u hlad ispod nekih palmi i prvo namazala kremom za sunčanje.
Plaža Le Salin, pogled ka nebu
Glavni razlog zašto sam ovog dana uopšte i krenula jako rano iz Dukosa bio je da stignem do plaže što pre, da bih mogla da se ranije sunčam, a da ne izgorim. Već godinama izbegavam sunčanje između 10-11 pre podne i 3-4 popodne (u zavisnosti od doba godine i gde se nalazim), ali se svakako i mažem sredstvima za sunčanje jer ne volim da pocrvenim. Kada putujem sama, problem su mi leđa, jer to svakako ne mogu sama da mažem, a kada sam u vodi taj deo mi je najizloženiji i najlakše može da pocrveni. Pošto je bilo još relativno rano, bez brige sam izašla na sunce, zatim i ušla u vodu.
Plaža Le Salin
Plaža Le Salin, spremam se da idem da plivam
Posle nekoliko kraćih kupanja, a zatim i sušenja, odlučila sam u jednom trenutku da krenem u šetnju po plaži. Kao što sam već rekla plaža Le Salin važi za najbolju i najlepšu na Martiniku, a takođe je i veoma dugačka – 1,2 km.
Plaža Le Salin
Plaža Le Salin
Ova plaža se zapravo sastoji iz dva dela: veći deo se nalazi u zatonu koji se zove Grand Ans de Salin (Grande Anse des Salines), dakle veći zaton, i nju uglavnom zovu samo Le Salin, dok se manji deo nalazi u manjem zatonu – Ptit Ans de Salin (Petite Anse des Salines). Da bi se od jedne plaže došlo do druge, treba pratiti stazu koja vodi kroz nekakvu nazovi šumu.
Plaža u manjem zatonu – Ptit Ans de Salin
Ali, u nastavku postoji još jedna plaža, a ona se nalazi u zatonu koji se zove Ans Menijer (Anse Meunier). I do te plaže treba pratiti stazu koja vodi kroz šumu.
Staza kroz šumu kojom se stiže od jedne plaže do druge
Kad sam već došla do ove plaže, prošetala sam i po njoj i malo slikala na jednu, pa na drugu stranu.
Plaža kod zatona Menijer, tj., Ans Menijer
Plaža kod zatona Menijer, tj., Ans Menijer
Nisam išla do kraja ove plaže, nisam ni osećala potrebu za tim, već sam se u nekom trenutku samo okrenula i pošla nazad. Posle nekih 15-20 minuta, ponovo sam došla na veliku plažu Le Salin, nastavila da idem njom ka centralnom delu gde mi se dopalo da se kupam, a u nekom trenutku sam se osvrnula i pogledala u pravcu iz kojeg sam upravo došla. Neki su se kupali u plićaku, a u daljini se videla 175 m visoka stena koja se zove Dijamant.
Kupanje na plaži Le Salin; stena Dijamant je na horizontu levo
Dok sam ja tako šetkala po ovim manjim plažama, u međuvremenu je još ljudi stiglo na glavnu plažu, pa je i bila veća gužva.
Plaža Le Salin kada ima više ljudi
Opet sam svoje stvari ostavila u hladovini, a onda sam par puta išla u kratka kupanja (da ne bih bila izložena Suncu suviše dugo). Voda je bila relativno hladnjikava, ne samo dok se ulazi, već i kasnije, ali mi to nije smetalo. S druge strane, bila je savršeno providna, baš kao što ja volim, tako da sam zaista uživala.
Onda su počeli da se skupljaju oblaci. To nije obećavalo, ali je temperatura bila zaista divna i ništa više od kupaćeg kostima nije bilo potrebno. Zato sam i po oblačnom vremenu povremeno ulazila u vodu.
Plaža Le Salin kada se oblaci gomilaju na nebu
Uskoro je postalo jasno da se oblaci nisu šalili i da kreće kiša.
Plaža Le Salin kada počinje da pada kiša
Mada sam bila u kupaćem kostimu ipak nisam bila oduševljena da pokisnem najviše zapravo zbog svog malog ranca i stvari koje su bile u njemu. Nisam bila sigurna da ranac neće da propusti kišu. Međutim, baš tu na plaži gde sam bila, sedela su na stolicama za plažu dva para Francuza koji su bili potpuno spremni za sve situacije, a pogotovo za kišu. Naime, oni su imali veliku strehu od nekakve plastične cirade koja je bila razvučena između drveća i ispod koje su oni tako mirno sedeli. Pitala sam ih da li mogu da se i ja tu sklonim, a oni su me ljudi ljubazno pustili. Zbog vetra je kiša prskala na sve strane, ali je to bila zanemarljiva količina u odnosu na ono što je padalo na otvorenom prostoru i ja sam bila vrlo zadovoljna kako je sve ispalo na kraju.
U vodi više nije bilo nikoga.
Plaža Le Salin kada se tu niko ne kupa
Kiša je ubrzo prestala da pada, ja sam se zahvalila svojim ljubaznim „domaćinima“, pa sam ponovo krenula da šetam po plaži, ali ka južnom delu. Naravno, nisam bila jedina koja sam se ponovo aktivirala posle kiše.
Plaža Le Salin posle pljuska
Plaža Le Salin
Dok sam došla do južnog kraja plaže i okrenula se da se vraćam ka centralnom delu, ponovo se nebo namračilo. Ipak, kiša više nije padala.
Ponovo su se skupili tamni oblaci
A kada sam došla do središnjeg dela plaže, Sunce se ponovo probilo kroz oblake i boje su opet bile privlačnije.
Plaža Le Salin kada se oblaci istanje
Onda sam ostavila svoje stvari na plaži, pa sam ponovo ušla u vodu i tako više puta. Dok sam sedela na plaži i gledala ka pučini, povremeno sam uspevala da razaznam blede obrise susednog velikog ostrva koje je zapravo jedna nezavisna država u Karibima. U pitanju je Sveta Lucija. Ipak, ti obrisi su bili toliko bledi da nije imalo smisla da fotografišem. Zato sam slikala samo odbljesak sunčevih zraka negde daleko na pučini.
Pučina Karipskog mora
Ipak, kada već pominjem Svetu Luciju, da kažem nešto o geografiji ovog regiona. I Martinik i Sveta Lucija pripadaju Malim Antilima, a to je grupa manjih ostrva koja predstavlja istočnu granicu Karipskog mora prema Atlantskom okeanu i koja se pruža od Velikih Antila ka Južnoj Americi. Veliki Antili su, sa druge strane, grupa većih ostrva poput Kube i Jamajke koja se pružaju duž ose zapad-istok i nekako razdvajaju Severnu i Južnu Ameriku u području Kariba.
Dok sam sedela tako na plaži, u nekoj polu-hladovini, ipak sam brinula da ne izgorim, pa sam pomislila da bih možda i mogla ranije da krenem do sela Sant-An i da bih tamo mogla malo da prošetam i eventualno popijem kafu, pa da onda vidim kako da se vratim do Dukosa, mesta u kojem sam odsedala.
Za početak sam ostala na plaži još malo da bih se što više osušila, a onda sam krenula peške.