Nakon što sam dobar deo dana provela na plaži Le Salin koja važi za najlepšu na Martiniku, krenula sam peške putem u pravcu mesta Sant-An. Naravno da nisam imala nameru da prepešačim tih 4,5 km, ali pošto nije bilo nikakvog javnog prevoza odlučila sam se da stopiram. Međutim, kako gotovo nijedna kola nisu tu prolazila ovog popodneva, smatrala sam da nema ni potrebe da stojim u mestu već je bolje da malo prošetam.
U blizini plaže se nalazi jedno veće slano jezero, Etang de Salin (Etang des Salines), koje je kanalom povezano sa morem i tu raste dosta mangrova. Sa puta nije delovalo spektakularno, ali treba imati u vidu da je dobar deo ovog jezera zaštićeno područje prirode.
Slano jezero
Detalji slanog jezera i njegove obale
Ipak, bez obzira na posmatranje slanog jezera i okoline, bavila sam se i time da li ću uspeti da se nekako prebacim do mesta Sant-An. Dugo nije bilo nikakvog prevoza, a i ono malo kola što je nailazilo nije stajalo. Zato sam krenula peške dalje. Nije bilo puno vruće jer je pirkao vetar.
Pre dolaska na Martinik, ja sam zamišljala kako ću se prevoziti javnim prevozom ili eventualno koristiti taksi, ali je to bio očigledno veoma nepraktičan plan. Javni prevoz je veoma redak, rano prestaje, a vikendom još ranije, a taksi je suviše skup jer su udaljenosti prilično velike. Drugim rečima, pošto nisam imala vozačku dozvolu sa sobom, bila sam prinuđena da stopiram, ali je to ovde prilično uobičajen način prebacivanja. Na licu mesta sam odlučila da biram vozila u kojima je bio samo vozač.
Posle izvesnog vremena mi je stala jedna mlada žena i onda se ispostavilo da sam imala puno sreće. Originalno sam mislila da odem do Sant-An i da tamo popijem neku kafu, prošetam i pojedem još nešto, ali sam tu Francuskinju koja mi je stala prvo pitala da li vozi do Sant-An, a kada sam već sela u kola, časkajući sam je pitala i dokle dalje ide. Ispostavilo se da je ona išla u pravcu glavnog grada, tako da me je na kraju ona prevezla čitav put do raskrsnice gde se skreće za selo Dukos u kojem sam odsedala (skoro 40 km).
Ranije tog dana sam čekala taksiko na stajalištu na drugoj strani puta
To je međutim značilo i da sam se vratila do Dukosa već oko 4 popodne. Ipak, to mi nije uopšte smetalo. Imala sam da prepešačim 2 km do centra mesta, ali je dan bio savršen – toplo, ali sa vetrićem, tako da mi je bilo veoma prijatno.
Došla sam do centra gde je crkva, a tu sam svratila i u samoposlugu da kupim par sitnica, pošto sam uz iznajmljenu sobu imala i upotrebu frižidera.
Što se crkve tiče, u pitanju je crkva Rođenja Presvete Bogorodice. Kao i kod praktično svih crkava koje ću videti na Martiniku, i ova u Dukosu koja se danas vidi nije original, pošto su svi originali pre ili kasnije bili razrušeni u nekom od redovnih uragana koji ovde duvaju. Tako je i ovde prva crkva bila sagrađena 1877. godine, pa je ona bila uništena 1891, a ova koja se vidi na fotografiji je sagrađena 1901. godine.
Crkva Rođenja Presvete Bogorodice u Dukosu
Ovom prilikom je crkva bila zatvorena, ali sam par dana kasnije prošla pored nje u vreme kada je bila otvorena, pa sam tako i ušla unutra. Najimpresivniji je drveni plafon. Kada već pominjem crkvu, može da se vidi i kako taj plafon izgleda.
Unutrašnjost crkve Rođenja Presvete Bogorodice u Dukosu
Uz put sam svratila i u jedan lokalni restoran gde sam malo čalabrcnula i onda sam mirno mogla da se vratim u sobu, sa planom da ponovo legnem ranije da bih se još dodatno odmarala. Pre toga sam se ispričala sa Ani, a ujedno smo dogovorile i detalje vezane za sutrašnji dan.
Naime, Ani mi je ponudila da idem u nekakav obilazak ostrva sa jednom Francuskinjom kojoj je ona iznajmila kola, pa pošto sam ja već pristala na to u principu, ona mi je sve to i organizovala. Radilo se o sledećem: neka Sandrin je iz „kontinentalne“ Francuske ovde došla na mesec dana pa je iznajmila kola kod Ani. Htela je da je to manje košta kada obilazi, pa joj je Ani predložila da joj se ja pridružim jedan dan i da podelimo troškove za najam za taj dan i za gorivo. Dogovor je bio da dođe po mene u 9h ujutru. Ispostavilo se da nas je na kraju na izletu bilo ukupno 4: dve Francuskinje iz Francuske, jedna Francuskinja odavde i ja.
Da prvo malo pojasnim ovo sa Francuskom. Martinik upravo pripada Francuskoj i podjednako je deo ove zemlje kao i Pariz. Ovde je evro zvanična valuta i praktično je ostrvo i deo Evropske unije. Dakle, Sandrin i Kristel su bile iz Francuske koja je baš u Evropi, a Silvan je bila sa Martinika, tj., iz dela Francuske koji pripada američkom kontinentu i koji je deo francuskih prekomorskih teritorija.
Posle doručka sam sela u dnevnu sobu, malo visila na internetu i čekala Sandrin koja je malo kasnila, ali nisam bila ni u kakvoj žurbi i bila sam vrlo netipično za mene bez ikakvog plana. Ideja je bila samo da se pridružim Sandrin i da je pratim kuda god ona reši da ide tog dana. Ani mi je rekla da je Sandrin ovde došla zbog izučavanja vegetacije, jer se bavi biljkama, pa ujedno i pokušava da nađe neki posao u toj oblasti kako bi mogla duže da ostane na Martiniku.
A onda je u jednom trenutku neko zazvonio na vratima i ja sam ustala da otvorim. Dakle, već sam znala da je Sandrin obožavalac biljaka, ali me je ipak iznenadilo kada sam videla ženu koja je na glavi imala zelenu kosu! Neki ljudi baš znaju da preteraju sa svojim interesovanjima. Šalu na stranu, Sandrin je bila nasmešena i vrlo simpatična i komunikativna, i mada je moj francuski bio veoma zarđao, ipak smo odmah uspostavile prijatan odnos.
Pozdravile smo se sa Ani i otišle do kola u kojima nas je čekala Silvan koja je sa Sandrin došla po mene, a onda smo se odvezle negde u brda u blizini Dukosa da bi pokupile Kristel. Sandrin i Kristel su obe nezavisno jedna od druge došle iz kontinentalne Francuske na Martinik da bi tu potražile posao, a dok su to radile iznajmile su sobe u kući čija je vlasnica bila upravo Silvan. Malo smo sačekale Kristel i da Sandrin još nešto završi, a ja sam iskoristila to vreme da pogledam okolinu.
Pogled na okolinu iz dvorišta kuće u kojoj su sobe iznajmile Sandrin i Kristel
Bazen koji pripada kući u kojoj se iznajmljuju sobe
Gledajući sve ovo, a takođe i imajući u vidu sobu koju sam ja iznajmila, razmišljala sam o tome koliko smo i ja, kao i svi koje poznajem, kruti. Uvek prvo razmišljamo o hotelima, pa tek onda o apartmanima, a privatne sobe gotovo da ni ne ulaze u razmatranje.
Sandrin je ovde došla sa željom da nađe neki posao i sebi je dala oko mesec dana da to i uradi. Pretpostavljam da je imala sasvim ograničena novčana sredstva i zato je iznajmila sobu u sred nekog zabačenog sela u brdima Martinika, a onda je iznajmila i mala kola, ali ne kod velikih kompanija za rent-a-kar, već opet znatno skromnije, jer je to jeftinije. Čak je naišla i na preduzetnu vlasnicu rent-a-kara koja joj je predložila da u obilaske ostrva uključi i neku tamo ženu iz Srbije koja natuca francuski kako bi je to rentiranje kola koštalo manje, makar za taj dan.
Što se mene tiče, ja sam se prvo veče skoro „ušlogirala“ kada sam videla svoju sobu, ali nije to da ja nisam u životu odsedala na skromnim mestima, već se više radi o tome da sam se odvikla. Doduše, nisam bila i jedina. Dok sam prethodno veče sedela u dnevnoj sobi i proveravala internet, došla je grupa od petoro starijih ljudi koji su tu takođe dovedeni sa aerodroma da bi iznajmili kola. Tek su oni bili zbunjeni onim što su zatekli u toj dnevnoj sobi, uključujući i mene koja sam u ćošku sedela sa kompjuterom koji sam smestila na malenom prostoru koji je bio jedini slobodan na stolu oko kojeg su razne stvari, uključujući i nekoliko onih starinskih, 3-dimenzionalnih monitora za kompjuter i brojna sedišta za decu za kola, bile nabacane na gomilu.
Deo mene takođe misli i da sam sada bolje „pozicionirana“ u životu, pa je valjda i red da odsedam na boljim mestima. S druge strane, kakve to veze ima sa bilo čim? Uostalom, to je samo mesto gde ja prespavam.
U ovoj kući gde je odsedala Sandrin, bilo je još nekoliko soba koje su se izdavale, a kuhinja i dvorište su bili zajednički. Kasnije ću imati priliku da upoznam još neke od stanara koji su tu imali svoje iznajmljene sobe.
Kad smo se konačno sve spremile za izlet, potrpale smo se u kola i pošto je Sandrin bila vozač, Kristel i Silvan su me ljubazno pustile da sedim napred jer sam bila najviša. Drugim rečima, bile su vrlo uviđavne, a meni je to odgovaralo i zbog gledanja i snimanja kroz šoferšajbnu.
Krenule smo u obilazak tako što smo prvo prošle kroz rubne delove glavnog grada For-d-Fransa, a onda nastavile putem koji vodi ka severu prateći zapadnu obalu. Prolazile smo kroz niz manjih mesta. Na nekim delovima je put vodio direktno pored mora, a bilo je i puno oblaka. Čak je i kiša povremeno padala.
Vožnja po Martiniku kada pada kiša
A onda smo došle i do prvog odredišta, a to je bio gradić Sen-Pjer (Saint-Pierre). On se nalazi nekih 30-ak km severno od glavnog grada, ali dok smo mi dotle došle, kiša je već uveliko prestala, a i oblaci su se razredili. Dok smo se polako kretale niz jednu od glavnih ulica, iskoristila sam priliku da slikam katedralu Naše Gospe od Uspenja.
Katedrala Naše Gospe od Uspenja
Dovezle smo do nekog parkinga u centru mesta i tu smo ostavile kola. Kako se parking nalazi odmah pored plaže, prvo smo se uputile upravo tamo da bismo malo hodale pored mora.
Parking u mestu Sen-Pjer
Ova plaža je veoma zanimljiva jer je sva od crnog peska.
Plaža u mestu Sen-Pjer
Doduše, kada se pogleda prema suncu, pesak i ne deluje toliko crno, ali to ipak nije boja koja se u turističkim brošurama povezuje sa tropskim odredištima.
Plaža u mestu Sen-Pjer
Martinik je veoma zanimljivo ostrvo za one koji se zanimaju za različite boje peska. Naime, u nekoj brošuri sam naletela na podatak da na plažama ostrva može da se vidi preko 200 nijansi peska. Za ostrvo koje je dugačko oko 70 km i široko oko 30 km to je poprilično impresivno.
Razlog za ovakvu raznovrsnost u bojama peska leži u činjenici da je Martinik vulkanskog porekla i danas na ostrvu postoji više mesta gde se može evidentirati vulkanska aktivnost, ali je najaktivniji vulkan Mon Pele (Montagne Pelée) koji je visok 1.395 m i koji se nalazi na severu ostrva, baš u neposrednoj blizini Sen-Pjera. Poslednju zabeleženu erupciju je ovaj vulkan imao 1932. godine, ali je ona bila blaga. Međutim, 1902. godine je Mon Pele imao veoma jaku erupciju i tada je oko 30.000 stanovnika Sen-Pjera poginulo bukvalno u roku od par minuta. Time je ova erupcija postala najveća vulkanska tragedija 20. veka.
Međutim, ovog lepog dana u januaru 2016. godine sve je bilo mirno i prijatno, tako da sam ja samo sa svojim saputnicama mirno šetala po plaži.
Plaža u mestu Sen-Pjer
Sa plaže sam mogla da vidim padine vulkana Mon Pele mada je njegov vrh bio sakriven oblacima.
Plaža u mestu Sen-Pjer i padine vulkana Mon Pele
Pre uništenja u erupciji iz 1902. godine, gradić Sen-Pjer je u kulturološkom i ekonomskom smislu bio najvažnije naselje na Martiniku. Štaviše, zvali su ga „Parizom Kariba“. Nakon erupcije on nije uspeo da se vrati na nivo stare slave i danas je to jedno manje mesto sa oko 5000 stanovnika.
Mi smo posle šetnje po plaži malo prošetale i po platou koji se pruža pored plaže i tu postoji i natkrivena lokalna pijaca.
Pijaca u mestu Sen-Pjer
Pijaca je ovog dana bila dosta skromna, ali sam ja iskoristila priliku da kupim malo svežih banana.
Pijaca u mestu Sen-Pjer
Mada u mestu postoji par lokaliteta koje posetioci mogu da posete, pre svega je to sve vezano za nesrećnu vulkansku erupciju iz 1902, nijedna od mojih saputnica nije bila zainteresovana za takvo obilaženje, a ja sam ih samo pratila. Tako smo prošetale samo stotinak metara na jednu i na drugu stranu i ja sam tu snimala zgrade koje su mi delovale zanimljivo.
Jedna od zgrada pored plaže
Jedna od zgrada u ulici koja vodi pored plaže
Na nekim od kuća koje tu postoje (a ne mislim na ove koje se vide na slikama) videlo se da su u vrlo trošnom stanju, gotovo kao da je u pitanju zemlja trećeg sveta, a zapravo je u pitanju – Francuska. Svakako se vremenom kuće i fasade troše i potrebno je da se održavaju, ali je ovde problem dodatno naglašen zbog puno vlage, vrućine, kiša, normalnih vetrova, ali i uragana... a to sve zajedno svakako pogoduje truljenju i propadanju materijala.
Dok sam ja tako slikala zgrade i razmišljala o održavanju fasada, Sandrin je kupila jednu porciju „akra di mori“ (accras du morue) koju su joj spakovali u papirnu kesicu. U pitanju su uštipci od ribe koji su tipični i za Martinik, kao i za čitav region Karipskog mora. Ja sam se potpuno oduševila ovim ukusom i to je bio moj novi favorit na Martiniku, barem što se hrane tiče.
Sledeća slika mi nije uspela, htela sam da uštipak od ribe bude u fokusu, ali ne mari – ponovo se vidi plaža od finog crnog peska, a uštipak je bio fantastičan!
Akra di mori
Posle ove pauze, sve četiri smo bile spremne za nastavak putovanja dalje ka severu ostrva. Ipak, pre ulaska u kola, ja sam još jednom slikala plažu u Sen-Pjeru, sada pod divnim, plavim nebom.
Plaža u mestu Sen-Pjer