Posle kratkog zadržavanja u mestu Sen-Pjer gde smo najviše šetale po plaži i pored nje, dok su se tokom tog perioda oblaci razišli, nas četiri (tri Francuskinje i ja) nastavile smo po sunčanom vremenu da idemo dalje na sever.
Put ka severu Martinika koji vodi pored zapadne obale ostrva
Vozile smo se ka mestu L Prešer (Le Prêcheur). Pokušavala sam iz kola da snimim planinu Pele, tj. Mon Pele, ali od rastinja to uglavnom nije bilo moguće. Samo sam u jednom trenutku svojom video kamerom u prolazu slučajno uhvatila obronke ovog aktivnog vulkana, pa sam posle od toga napravila jednu fotografiju. Digitalna tehnika i kompjuteri su čudo!
Mon Pele
Tokom vožnje sam se ja tek vrlo malo uključivala u ono što su tri Francuskinje pričale. S jedne strane, komunikacija sa njima je bila vrlo ograničena zbog mog francuskog koji godinama nisam koristila, ali smo ipak nekako funkcionisale što se tiče opštih stvari. S druge strane, jednostavno sam se prepustila i pustila da one sve organizuju, dok sam ih ja samo pratila. Ni to nije bilo loše, a i predstavljalo promenu, što je takođe dobro.
Prošle smo kroz mesto L Prešer i nastavile dalje putem pored zatona Seron (Anse Céron).
Put u blizini zatona Seron
Na severozapadu Martinika postoji više zatona sa plažama koji su u neposrednoj blizini puta, ali se tu nismo zaustavljale. Uostalom, nama kupanje ovog dana očigledno nije bilo u planu. Sandrin je samo nastavila da vozi pravo asfaltnim putem, a onda se normalan put u dve trake pretvorio u veoma uzan put koji je u vidu brojnih krivina vodio kroz gustu šumu. Povremeno je bilo i vrlo strmo i tu je Sandrinina veština u vožnji opet dolazila do izražaja dok su mala i svakako dosta rashodovana kola pokušavala da nas povuku uzbrdo.
Kažem „opet dolazila do izražaja“ zato što mi je već od samog početka vožnje postalo sasvim jasno da Sandrin vozi FANTASTIČNO! Ona je ubedljivo najbolji vozač sa kojim sam ikada bila u kolima. Apsolutno je bila impresivna – vozila je odlučno i brzo, ali u granicama dozvoljenog, a ipak sasvim sigurno i mogla sam da vidim da je potpuno koncentrisana i da prati dešavanja i razmišlja unapred. Blistava vozačka inteligencija!
U svakom slučaju, došle smo do kraja tog puta i odatle je vodila pešačka staza, ali se ispostavilo da nijedna od nas nije bila opremljena za planinarenje. Naime, sve četiri smo imale obuću za plažu, a ne za hodanje po šumi i eventualnom kamenjaru, pa smo se jednostavno okrenule i kolima vratile do parkinga kod zatona Seron. Tu smo ostavile kola i malo kroz šumu prošetale do plaže, a uz put smo se i slikale.
Ja, Kristel, Sandrin i Silvan
U ovom delu između parkinga i plaže postoji i vrsta izletišta (u smislu da ima drvenih klupa i stolova u hladovini), dok je u samoj vodi bilo tek par kupača, a na obali gotovo nikoga. Ova plaža je ipak dosta udaljena od glavnih delova Martinika, a verovatno zbog boje peska i ne deluje previše privlačno.
Plaža u zatonu Seron
Takođe se sa obale u moru vidi i velika stena koja viri i koja se zove La Perl (La Perle).
Levo u daljini je stena La Perl
Na obali je bilo dosta drveća, a između i dosta palmi. Kristel je sa jednim momkom čistila kokosove orahe, a to se ispostavilo kao vrlo zahtevno jer nijedno od njih nije bilo baš stručno. Ipak, na kraju je jedan orah popustio.
Čišćenje kokosovog oraha pored plaže
Ovde su u jednom trenutku naišle svojim kolima i neke dve mlađe Francuskinje koje se poznaju sa ovim ženama sa kojima sam ja bila i to tako što su one sve zapravo iznajmljivale sobe u istoj kući. Malo smo se tu družile, a ujedno su i te dve devojke dale preporuku za jedan restoran kako bismo otišle tamo na ručak. Posle tog kraćeg zadržavanja kod zatona Seron krenule smo da se vraćamo ka Sen-Pjeru, a uz put nam se nalazio i taj restoran za koji smo dobile preporuku.
Put pored mora u pravcu Sen-Pjera
Ipak, i pre nego što smo došle do tog restorana, Sandrin je stala na jedan parking pored same obale da bismo malo posmatrale more.
Obala Karipskog mora na severozapadu Martinika
Dakle, na jednom mestu uz put smo napravile pauzu da bismo otišle na ručak u taj restoran koji su nam preporučile Lori i Eva.
Da nismo dobile preporuku, svakako ne bismo tu ni došle, jer je trebalo da se siđe sa puta da bi se došlo do parkinga, a i onda je taj restoran, očigledno namenjen samo lokalcima i onima koji su dobro obavešteni, bio malo zavučen. Ipak, ma kako skromno izgledao, bio je na samoj plaži i terasa je bila natkrivena, tako da je bilo prijatno tu sedeti.
Za početak se Sandrin spustila do plaže da bi tražila razlomljeno plavo staklo. Nikako nisam uspela da shvatim zašto joj je to bilo potrebno, ali sam razumela da mi je pričala kako ljudi stalno lome staklene boce i posude, pa to staklo dospeva u more. Vremenom talasi i udaranje stakla o peščano dno zaoble oštre ivice i takvi komadići mogu da se vide isprani na obali. E, te komadiće je tražila Sandrin, ali je bilo bitno da budu plavi jer je plavo staklo navodno najređe. Šta ona s tim posle radi za mene je ostala misterija. Ako neko zna, neka mi javi.
Sandrin na plaži pored restorana traži plavo staklo
Tražeći ne samo plavo staklo već i razne stvari koje je fotografisala, Sandrin je otišla i na drugi deo plaže, a tamo su neki lokalci izvlačili veliki čamac na obalu. Ja sam sve to posmatrala sa terase restorana.
Sandrin pruža moralnu podršku za izvlačenje čamca na obalu
Onda smo se sve fino okupile za jednim stolom i naručile klopu. Imala sam utisak da je kuvarica ujedno radila i kao kelnerica.
Kuvarica/kelnerica u lokalnom restoranu
Skromnost mesta u kojem smo jele ni na koji način ne treba da unese sumnju u kvalitet i sjajan ukus hrane koju smo naručile. A ručak je imao sve bitne delove, baš kao što treba.
Akra di mori kao predjelo
Rakovi kao glavo jelo
Lokalno pivo uz glavno jelo
Sladoled kao desert
Ne pomerajući se od stola gde je jedna ukusna hrana smenjivala drugu, uživala sam ne samo u jelu, već i u pogledu na more, a tamo je jedan ribar mirno pecao iz svog čamca.
Pecanje na Karipskom moru
Pecanje na Karipskom moru
Kada smo završile sa ručkom, otišle smo do parkinga po kola, a ja sam još jednom pogledala ka vrhu vulkana Mon Pele koji i dalje nije mogao da se vidi u celosti – tog dana oblaci su ga stalno zaklanjali.
Pogled ka vulkanu Mon Pele
Od restorana smo prvo otišle u pravcu centra Sen-Pjera, a onda smo odatle krenule da se penjemo ka gradiću L Morn-Ruž (Le Morne Rouge) praktično vozeći preko padina vulkana da bismo prešle na severnu obalu Martinika.
Sve je bilo prekriveno gustom vegetacijom – delom šumom, delom zasadima šećerne trske. U šumskom delu sam viđala neke ogromne primerke bambusa, ali kako su tu bile krivine i sve je bilo manje-više ujednačeno zeleno, nisam uspevala da dobro fotografišem jer nije bilo nikakvih referentnih objekata da bi se videla istinska veličina tih biljaka.
Osim toga, mada su veliki delovi neba bili plavi, a na nekim drugima se video tek poneki oblak, treći delovi su bili prekriveni teškim i tamnim oblacima, pa smo tako povremeno prolazile kroz kišu, da bismo vrlo brzo ponovo izašle na suvo.
Tako smo stigle i do mesta L Morn Ruž, ali se tu nismo zadržavale, već smo na glavnoj raskrsnici skrenule ka severu ostrva. Uz put smo prošle i pored crkve Naše Gospe od Izbavljenja. Prva crkva sagrađena na ovom mestu 1844. godine bila je napravljena od drveta, ali je ona kasnije ipak zamenjena konstrukcijom od kamena čija je izgradnja završena 1868. godine. Kako ovde često znaju da duvaju uragani, a takođe se 1902. godine desila i ta velika vulkanska erupcija na par kilometara od ovog mesta, stalno je postojala potreba da se crkva popravlja i dograđuje.
Crkva Naše Gospe od Izbavljenja
Posle izvesnog vremena smo prošle i kroz mesto L’Ažupa-Bujon (L'Ajoupa-Bouillon) i tu su nas dočekale ulice skroz mokre od kiše, ali je za nas bilo bitnije da smo odatle krenule da se spuštamo ka severoistočnoj obali Martinika.
Kada smo praktično izbile na obalski deo, uputile smo se ka samom severu ostrva i tako smo došle do sela Makuba (Macouba), a odatle smo nastavile dalje ka konačnom odredištu za ovaj dan, a to je bilo mesto Gran Rivijer (Grand Rivière). Ipak, pre toga smo morale da pređemo i preko mosta Gran Rivijer koji se nalazi u sred guste i bujne vegetacije. Most je veoma zanimljiv jer je u dva nivoa, tj., u pitanju je most iz dva dela koji su spojeni putem koji ide nizbrdo duž par desetina metara. Moglo bi i da se kaže da su u pitanju dva odvojena mosta sa malim parčetom zemlje između njih, ali sam naziv u jednini upućuje na to da se ova konstrukcija smatra jednim mostom.
Most Gran Rivijer – prvi deo mosta
Dodatno je zanimljivo i to da je most vrlo uzan i preko njega može da prođe samo po jedno vozilo. To nam je ujedno bila i inspiracija da kola ostavimo na samom početku, a onda da peške pređemo preko oba dela mosta, malo fotografišemo uz put, pa se posle vratimo po kola.
Most Gran Rivijer – prvi deo mosta, a nešto dalje se vidi „krov“ drugog dela mosta koji sledi posle nizbrdice
Most Gran Rivijer – kraj prvog dela mosta i drugi deo posle nizbrdice
Kada sam došla do kraja drugog dela mosta okrenula sam se i tada se dobro videla i nizbrdica, i čitav drugi deo mosta, kao i kako oba dela mosta funkcionišu samo kao jednosmerni putevi (na nizbrdici mogu paralelno da prođu dvoja kola u isto vreme).
Most Gran Rivijer – drugi deo mosta i nizbrdica
Posle ove kraće šetnje vratila sam se do početka prvog dela mosta gde su bila parkirana kola. Kao što se vidi sa fotografija, okolno rastinje je bilo istinski impresivno pre svega zbog svoje bujnosti, ali na sledećoj slici može da se vidi i impozantna veličina nekih od okolnih biljaka.
Ogromni bambusi u blizini mosta Gran Rivijer
Ogromni bambusi i drugo rastinje u blizini mosta Gran Rivijer
Ogromni bambusi u blizini mosta Gran Rivijer
Dok smo se mi tako okupljale oko kola i spremale da nastavimo dalje, naišla su kola sa Lori i Evom. Opet je usledio radostan susret, a onda sam iskoristila i ogradu mosta da bih napravila jedan „starovremenski“ selfi.
Dvoja kola i šest razdraganih žena
Kada smo posle fotografisanja krenule ispostavilo se da taj most iz dva dela nije bio jedina zanimljivost na putu ka mestu Gran Rivijer. Bio je to i sam put, pošto je i on veoma uzan pred samo spuštanje do mesta, napravljen za samo po jedno vozilo, tj., funkcioniše samo u jednom smeru, a sa puno krivina. To je rešeno tako što postoje semafori, pa saobraćaj ide naizmenično prvo u jednom smeru, pa posle u drugom. Na brdu smo prvo čekale sa još par vozila da nam se upali zeleno svetlo pre nego što smo smele da krenemo dole ka obali, a isto to je važilo i u obrnutom smeru nešto kasnije.
Maleno mesto Gran Rivijer se nalazi na severnoj obali Martinika i ono formalno izbija na Karipsko more (pošto se nalazi malo više ka zapadu na severnoj obali). Mada more ne zna svoje ime, praktično su istočni delovi ostrva obale Atlantskog okeana, dok zapadni delovi izlaze na Karipsko more. Osim toga, samo mesto Gran Rivijer nalazi se na uskom delu obale i sa jedne strane su padine vulkana Mon Pele, dok je sa druge strane more.
Padine vulkana Mon Pele u zaleđu mesta Gran Rivijer
Deo uskog obalskog pojasa kod mesta Gran Rivijer
Kad smo se konačno dokopale ovog mesta, već je dan bio na izmaku. Na gornjoj slici se vidi Mesec koji još nije bio pun, a na donjoj slici se vidi Sunce koje se lagano sprema da zađe.
Lokalni pecaroši na lukobranu u mestu Gran Rivijer
Dodatno na temu mora i okeana, mislim da je zanimljivo i to da kada se stoji na obali u mestu Gran Rivijer koje je gotovo na samom „vrhu“ ostrva kada se ono gleda na mapi, kada sam bila okrenuta ka istoku i Mesecu koji se sa te strane uzdizao, ja sam zapravo gledala ka vodama Atlantskog okeana. I naravno obrnuto, Sunce je zalazilo iza voda Karipskog mora.
Sunce koje zalazi iza voda Karipskog mora
Dok sam ja tako stajala na jednom delu travnjaka i fotografisala okean, more i Sunce, odjednom je desno stopalo počelo jako da me peče. Pogledala sam šta se to dešava i shvatila da sam nagazila na nešto nalik na nekakav mravinjak u kojem su očigledno živeli vatreni mravi. To svakako očigledno nije bio baš pravi veliki mravinjak, jer mislim da bih sigurno gore prošla. Ovako me je stopalo peklo neverovatno jako, ali me je lagano posle pola sata prošlo. Koliko sam čitala, posledice ujeda vatrenih mrava mogu da budu veoma teške i da zahtevaju medicinsku intervenciju. Znači, imala sam puno sreće i prošla sam ODLIČNO!
Malo smo prošetale i po lukobranu i odatle se video centar mesta. Jedna od važnijih građevina u mestu je crkva Sv. Katarine od Gran Rivijera.
Pogled na Gran Rivijer sa lukobrana
Prvu crkvu su ovde osnovali Jezuiti još 1660. godine. Kao i sve građevine na ostrvu i originalna kapela koja je prerasla u crkvu prošla je kroz razne faze dogradnje, oštećivanja, renoviranja, a kao istorijski spomenik crkva je poslednji put temeljno renovirana 2007/2008. godine.
Pogled na Gran Rivijer sa lukobrana
Ovde smo ujedno i završile sa obilascima za ovaj dan i bio je to jedan istinski fantastičan dan! Pošto nam je druženje išlo dobro, dogovorile smo se da ponovo dođu po mene par dana kasnije, pa ćemo onda da idemo u neka druga obilaženja.
Bila sam veoma zadovoljna da mi je Ani ovo organizovala. Osim obilazaka (što uopšte nije loša stvar), čitav dan sam provela okružena francuskim jezikom i morala sam da se snalazim, ali sam imala utisak i da sam za svoje pojmove napravila kvantni skok. Na svu sreću sam posle 20 godina prethodno leto krenula malo da obnavljam svoj francuski i mada je to bilo veoma minimalno ne znam kako bih se bez toga uopšte i snašla.