Već duži niz godina sam razmišljala o tome da odem u posetu Norveškoj. Moram da priznam da imam u vidu i jedno specifično putovanje u ovoj zemlji, ali će ono morati da sačeka. Za sada sam se odlučila da mi prva poseta Norveškoj traje nedelju dana sa idejom da ću u tom periodu malo obići glavni grad, a zatim i razne delove južnih krajeva zemlje. Evo i karte koja prikazuje šta sam na kraju sve obišla:
Za početak sam se kasnim letom prebacila iz Beograda do Osla, a onda sam ekspresnim vozom došla i do Centralne železničke stanice u Oslu. Odatle sam peške otišla do stana u kojem sam iznajmila sobu.
Norveška važi za jednu od najskupljih zemalja u Evropi, pa sam rešila da malo „uštedim“ tako što ću ovde rezervisati samo sobu u okviru stana. Međutim, moram da priznam da su me domaćini kupili mestom gde im se stan nalazi – samo desetak minuta peške od glavne železničke stanice u gradu. S druge strane, i domaćini i stan su bili sjajni, tako da sam bila više nego srećna svojim izborom.
Oslo je važi za veoma bezbedan grad, tako da nije bilo nikakvih razloga za brigu da oko ponoći sama prolazim ulicama. One su, uostalom, uglavnom i bile prazne, a ja sam, mada sam žurila da bih što pre otišla na spavanje, ipak zastala na par mesta da bih fotografisala Oslo noću. Pretpostavila sam da neću više imati prilike da i tako pogledam grad, što se na kraju ispostavilo i kao sasvim tačna pretpostavka.
Oslo noću
Oslo noću
Narednog dana, posle lepo prospavane noći, prvo sam se slatko iščavrljala sa jednim od domaćina koji je ovog dana radio od kuće, a onda sam napravila kafu i obavila svoje jutarnje „rituale“, pre nego što sam se spremila i krenula u šetnju po Oslu i okolini.
Već sam kod kuće napravila plan šta želim da vidim i posetim u toku ovih nedelju dana, pa je valjalo i da krenem. Za početak sam se upoznavala sa gradom. Prvo sam ponovo došla do reke preko koje sam prešla i prethodno veče, a koja protiče kroz Oslo. Reka se zove Akerselva.
Reka Akerselva
Ovde sam ujedno prolazila i kroz veoma savremeni deo Osla u blizini železničke stanice.
Oslo, detalj
Oslo, detalj
Mada u Oslu mogu da se vide brojni bicikli, situacija nije baš kao u Danskoj i Kopenhagenu, a u gradu takođe postoji i veoma razvijen sistem javnog prevoza.
Oslo, detalj
Ja ovde nisam baš nasumično šetala, jer sam u stvari bila žena sa misijom koja mora da obavi jedan posao. Već sam ranije pominjala da jako volim kada u nekom stranom gradu osmislim sebi neki zadatak koji nije puko turističko obilaženje. Valjda mi to stvara osećam da sam „domaća“. Tako je bilo i u Oslu.
Imala sam istu situaciju kao što je bio slučaj u Bernu (videti: https://www.svudapodji.com/fns-6/). Naime, u jednom trenutku pre sada već više godina kupila sam u Beogradu neke norveške krune očigledno sa idejom i nadom da ću nekom prilikom da doputujem u Norvešku. Vreme je prolazilo, ja nisam putovala u Norvešku, a te novčanice su izašle iz prometa tako da ne mogu više da se koriste za plaćanje. Jedino što može da se uradi jeste da se zamene za nove novčanice u Norveškoj banci (centralnoj banci Norveške). U svakom slučaju, moj zadatak ovog jutra je bio da prvo odem do banke da obavim tamo šta imam, a onda da idem dalje.
Ali, put me je proveo pored katedrale, pa sam onda pomislila da je bolje da je ja odmah obiđem, a ne da narednog dana moram da uklapam svoj boravak u Oslu da bih mogla da odem u crkvu. Tako sam i uradila.
Katedrala u Oslu
Za početak sam crkvi prišla sa „leđa“. Naime, pošto u ovom delu Osla postoji blaga padina, crkva je podignuta na zaravnjenom delu, pa je tako zadnji deo porte jedan sprat viši od ulice koja tu prolazi. Između 1841. i 1895. godine uz ulice koje idu oko porte, sa tri strane, napravljen je objekat sa arkadama, što se vidi i na prethodnoj fotografiji, a u zadnjem delu iza arkada postoji jedno stepenište i njime se izlazi u zadnji deo porte. Ovaj objekat se zove Bazarene ili Bazari u Oslu.
Bazarene u ulici iza Katedrale
Porta i Katedrala
Katedrala u Oslu je podignuta u drugoj polovini XVII veka i tada je bila posvećena Sv. Spasu. U velikoj meri je restaurirana u XIX veku, pa ponovo 1950. godine, tako da je malo toga ostalo od prvobitne građevine.
Katedrala u Oslu
Katedrala u Oslu, detalj
Katedrala je veoma lepa, a pogotovo mi je bila zanimljiva osnova. Kada se ne računa prostor ispod zvonika kroz koji se prolazi da bi se ušlo u crkvu, crkva ima osnovu ravnokrakog krsta i to je ono što mi je bilo zanimljivo. Obično je transept kraći od broda crkve, a to ovde nije slučaj.
Katedrala u Oslu, detalj
Tavanica je prekrivena freskama koje su urađene u periodu od 1936. do 1950. godine.
Katedrala u Oslu, detalj
Jedino što je preživelo od prvobitne građevine su propovedaonica i oltar. Oba su izvajana u XVII veku.
Katedrala u Oslu, detalj
Katedrala u Oslu, detalj
Orgulje, koje se nalaze iznad ulaza u telo crkve, potiču iz XVIII veka.
Katedrala u Oslu, detalj
Nisam se tu dugo zadržala, a onda sam nastavila sa šetnjom u pravcu banke istovremeno se upoznajući sa nekim osnovnim pravcima u okviru grada. Za početak, ispred katedrale se nalazi glavni trg ili Štortorvet.
Štortorvet
Nešto dalje sam ponovo stala i prvo se osvrnula prema katedrali, a takođe pogledala i niz ulicu Karl Johans koja je u ovom delu pešačka i jedna od glavnih komercijalnih ulica u gradu.
Katedrala u Oslu, detalj
Ulica Karl Johans
Ulica koja vodi južno od katedrale obiluje lepim zgradama, a takođe sam počela i da bivam svesna izlivenih skulptura na koje sam često nailazila. Na kraju mi je zaključak da nigde nisam videla više skulptura po ulicama grada nego u Oslu.
Oslo, detalj
Oslo, detalj
Uskoro sam došla do Norveške banke i vrlo brzo završila u banci ono što sam imala i sada sam sa novčanicama koje mogu da trošim zadovoljna izašla na ulicu i otišla do jednog autobuskog stajališta, pošto je sledeće odredište bilo malo udaljeno od centra pa sam morala da koristim gradski saobraćaj. Kartu za autobus sam prethodno, još pre nego što sam promenila novčanice, kupila u jednom lancu prodavnica koji ih prodaje, a za to sam koristila karticu, tako da sam bila sasvim spremna. Uskoro je autobus stigao, pa sam ušla.
Sve vreme, od napuštanja stana do ulaska u autobus, imala sam utisak kako se sve odvija nekako jednostavno i lako, kao po loju, uključujući i orijentaciju. Pomislila sam da sam možda tu živela u nekom prethodnom životu, pa mi Oslo nekako „leži“, a možda je ipak u pitanju samo iskustvo u putovanju i snalaženju u novim okruženjima. Osim toga, u međuvremenu sam savladala korišćenje geografske karte na mobilnom telefonu kada nemam pristup internetu, a sa kartama sam se uvek dobro snalazila, pa je možda u tome tajna.
Bilo kako bilo, našla sam lepo mesto u autobusu da bih mogla da gledam delove grada kroz koje sam prolazila. Ali, bilo mi je zanimljivo i kada je na jednoj stanici ušla grupa dece, očigledno iz nekog obdaništa, sa par vaspitačica. Pošto su sedišta već bila zauzeta, a čini mi se i da ih ne bi bilo dovoljno, vaspitačice su rekle deci da sednu na pod u jednom delu gde je bilo više prostora. Ja sam bila iznenađena, ali sam samo posmatrala čitavu stvar. Norveška je veoma čista zemlja, ali podovi njihovih autobusa su podjednako prljavi kao i podovi javnog prevoza bilo gde. Mislim da je ovde više u pitanju šta se u društvu smatra prihvatljivim.
Usput sam iz autobusa snimila jednu marinu, jer sijalo je sunce, a ja sam ipak bila na moru. Tačnije, Oslo se nalazi na kraju Oslofjorda, a to je duboki i uzani zaliv koji vodi do moreuza Skagerak i dalje prema Severnom moru.
Oslo, detalj
Posle nekih 20-ak minuta vožnje sam i sišla na poluostrvu Bigdej i to ispred Norveškog muzeja kulturne istorije (Norsk Folkemuseum). Muzej važi za jedan od najboljih u gradu, naravno, za one koje ova vrsta eksponata zanima, a mene zanima.
Mada ima nekoliko delova muzeja gde su eksponati izloženi u zatvorenim prostorima, okosnicu muzeja predstavlja njegova „zbirka“ po vedrim nebom. A zbirka se sastoji od građevina, pre svega kuća i pomoćnih objekata prevashodno sa poljoprivrednih imanja, mada ima i drugih vrsta – ukupno je izloženo 160 istorijskih građevina.
Norveški muzej kulturne istorije, detalj
Prvo se dolazi do Trga, dela muzeja odakle kreće poseta, i tu sam videla da ću moći da obiđem jednu od zgrada koje se tu nalaze u okviru organizovane ture koja je kretala u 1 popodne (zgrada levo na prethodnoj fotografiji), što mi je davalo dovoljno vremena da prošetam po otvorenim delovima muzeja. Ipak, prvo sam svratila u jednu drugu gradsku kuću na Trgu u kojoj je lepo osmišljena izložba koja prikazuje detalje tradicionalnog života naroda Sami, koje mi zovemo Laponci i koji su najbrojniji upravo u Norveškoj. Pripadnici naroda Sami tradicionalno naseljavaju krajnji sever Evrope, tj, delove Norveške, Švedske, Finske i Rusije. (U Švedskoj i Finskoj oni naseljavaju pokrajinu i okrug Laponija, pa otud drugi naziv na srpskom.) Kada kažem da „tradicionalno naseljavaju“ sever Evrope, hoću da kažem da pripadnici ovih naroda više ne žive samo u tradicionalnim područjima, već se smatra da ih danas, na primer, više ima u Oslu nego na severu Norveške.
Sami nisu jedan narod, ne samo zato što žive u različitim zemljama, već oni praktikuju i različite religije (protestantizam i pravoslavlje), a govore i različitim jezicima mada svi pripadaju istoj jezičkog grupi. Ipak, oni imaju i značajne zajedničke strane i zato predstavljaju autohtonu starosedelačku zajednicu. I što se tiče njihove tradicionalne nošnje, postoje izvesne razlike, ali i brojne sličnosti vezano za modele i boje.
Norveški muzej kulturne istorije, detalj
Norveški muzej kulturne istorije, detalj
Naravno, zbog ledene severne klime, Sami su razvili život koji je neraskidivo vezan za irvase. Za početak, tu je krzno irvasa koje izvanredno čuva od hladnoće imajući u vidu da zimi temperature znaju da se spuste i do -50℃.
Norveški muzej kulturne istorije, detalj
Sami su uspevali da žive i prežive u ovim uslovima ne samo zato što su znali kako da se zagreju, već su kožu i krzno, kao i meso i ribu prodavali stanovnicima južnijih teritorija ili su svoju robu menjali za brašno, šećer, platna i kuhinjske potrepštine.
Osim krzna irvasa, koristili su se i svi ostali delovi životinje – meso za prehranu, koža za delove garderobe i obuću, tetive za konopce i konac, a kosti i rogovi za korisne alatke i ukrasne detalje.
Norveški muzej kulturne istorije, detalj
Inače, Sami su takođe i muzli irvase pošto je njihovo mleko veoma hranljivo. Čak su pravili i sir, puter i fermentisane proizvode od mleka sa zelenim biljem, pa su i to prodavali, ali je to sve podrazumevalo jako puno rada. Zato se vremenom odustalo od toga, pa se, pogotovo kada se radi o trgovini, prešlo u potpunosti samo na meso.
Neki od Sami naroda su tradicionalno živeli i u šatorima (goahti) koji više podsećaju na indijanske vigvame (pravilnije bi bilo da se nazivaju „tipi“), ali su se okolnosti, pogotovo posle Drugog sv. rata, značajno promenile, pa samim tim i stil života.
Norveški muzej kulturne istorije, detalj
Norveški muzej kulturne istorije, detalj
Kada sam završila sa obilaskom izložbe posvećene Sami narodima i njihovom tradicionalnom načinu života, izašla sam napolje i krenula da šetam po ovom u neku ruku netipičnom muzeju. Prvo sam naišla na neke veće kuće koje deluju kao malo urbanije, ali mi je jedan od najzanimljivijih eksponata bila drvena crkva, pošto mi je namera na ovom putovanju i bila da posetim nekoliko takvih crkava.
Za početak sam prošla pored glavne kuće sa poljoprivrednog imanja Karterud iz XVIII veka. Po neke dve priče ispada da je prvi krompir u Norveškoj zasađen upravo na ovom imanju.
Glavna kuća sa poljoprivrednog imanja Karterud
U blizini je i kuća sveštenika iz mesta Leikanger koja je sagrađena 1752. godine, a uz nju ide i (francuska) bašta. Naime, tradicija je nalagala da sveštenici dobijaju i kuću i imanje da bi imali redovan prihod. Pošto je sveštenstvo imalo najdirektniji kontakt sa stanovništvom, oni su svojim primerom prenosili na svoju pastvu i evropske uticaje, poput gajenja bašte.
Sveštenikova kuća
U blizini je i Kuća za (hrišćanska) okupljanja iz druge polovine XIX veka gde su se ne samo održavali sastanci stanovnika iz datog kraja, već je služila i kao škola i crkva. Ipak, od 1860. godine, škole u Norveškoj su morale da budu smeštene u posebne objekte.
Kuća za (hrišćanska) okupljanja
Naravno, ja neću ovde prikazivati baš svaki od skoro 200 objekata iz muzeja, ali ovde, na početku obilaska, bila sam i sama mnogo više zainteresovana za pojedine eksponate. U ovom delu muzeja me je zapravo najviše zanimala drvena crkva iz mesta Gol.
Prvo da objasnim o čemu se radi. U pitanju je jedna od sada malobrojnih starinskih drvenih crkava koje se nazivaju Stavkirke ili Stavkyrke, a to bi otprilike bilo direk-crkva (stav je naziv za drvene noseće stubove, a meni se čini da bi najpribližnija naša reč bila direk). Ove crkve su građene tokom Srednjeg veka po čitavoj severnoj Evropi, najstarije čak pre oko 800 godina, ali se sada uglavnom mogu videti u Norveškoj. To je bila jedna od najvažnijih stvari koje sam želela da vidim u ovoj zemlji, pa je onda imalo smisla da krenem od one koja je najlakša za obilaženje, a to je ova u Norveškom muzeju kulturne istorije.
Drvena crkva iz Gola se vidi levo
Drvena crkva iz Gola je sagrađena oko 1200. godine i oko 1880. godine je trebalo da se zameni novom crkvom. Na svu sreću, Društvo za zaštitu norveških starinskih spomenika je otkupilo crkvu i poklonilo je kralju koji je onda platio da se ona 1884. preseli ovde, na poluostrvo Bigdej. Naravno, bilo je potrebno da se crkva restaurira, ali je to urađeno u skladu sa onim kako se pretpostavlja da je crkva prvobitno izgledala. Za delove koji su nedostajali koristila se kao uzor Borgundska drvena crkva.
U ovom delu muzeja se nalazi i Kolekcija kralja Oskara II koji je u to vreme bio i kralj Švedske (1872-1907) i kralj Norveške (1872-1905). On se pozabavio ne samo crkvom, već je finansirao i preseljenje još četiri objekta, jer je ideja bila da na taj način pokaže da je istinski zainteresovan za Norvešku. Ono što je posebno zanimljivo je to da se ova kolekcija smatra prvim muzejem na otvorenom na svetu.
Jedan od tih objekata je Letnja koliba iz Stejlsemnea iz XV veka koja je korišćena u jednom od katuna na jugu Norveške, a druga je Magaza iz Rolstada iz XIV veka koja se u stvari koristila kao spavaonica.
Letnja koliba iz Stejlsemnea
Magaza iz Rolstada
Ali, najlepši objekti po meni su drvena crkva iz Gola i Magaza iz Berdala.
Drvena crkva iz Gola i Magaza iz Berdala
Prvo sam snimila Magazu iz Berdala u kojoj je kralj izlagao predmete iz kraljevske kolekcije.
Magaza iz Berdala
A onda sam, naravno, i malo više šetala oko crkve, ali i provirila unutra.
Drvena crkva iz Gola
Kao što sam već pomenula, ova drvena crkva je sagrađena oko 1200. godine u mestu Gol koje se nalazi oko 220 km severozapadno od Osla, a pre oko 150 godina je preseljena na svoje sadašnje mesto.
Drvena crkva iz Gola
Portal na zapadnoj strani (glavni ulaz u crkvu) je original, dok je južni portal (bočna strana crkve) kopija iz 1884. godine.
Drvena crkva iz Gola, južni portal
Ja sam u crkvu samo provirila. Zašto? Ne znam, ne sećam se. Valjda sam bila toliko očarana, da sam mislila da ću je „uprljati“ svojim ulaskom.
Drvena crkva iz Gola, unutrašnjost
Pretpostavlja se da je u vreme kada je crkva bila katolička, ona bila ukrašena slikama svetaca. Međutim, posle Reformacije 1537. i prelaska u protestantizam, detalji iz katoličkog perioda su postepeno uklonjeni i zamenjeni. Ipak, sačuvane su slike u oltarskom prostoru koje su urađene 1652. godine. U crkvi nije bilo dovoljno svetlosti, pa je fotografija mutna, ali ipak mogu da se razaznaju figure.
Drvena crkva iz Gola, unutrašnjost
Drvena crkva iz Gola
Kolekciji kralja Oskara II pripada i Seoska kuća iz Hovea iz 1738. godine koja se na sledećoj fotografiji vidi levo. Ona se koristila za goste, pa je zato veća i raskošnija nego ostale građevine na imaju.
Kolekcija kralja Oskara II
Sada sam bila spremna da nastavim sa obilaskom i ostalih starih građevina iz ruralne Norveške koje se mogu videti u Norveškom muzeju kulturne istorije.