Peloponez 2023, 14. deo (Diros, Areopoli, Kelefa, Itilo, Lagada)

Pećine Diros se nalaze na južnoj strani istoimenog zaliva, a sve je to na zapadnoj obali poluostrva Mani.

U pitanju je niz sala ispunjenih pećinskim nakitom koje je na svom putu ka moru kroz planinske krečnjake na poluostrvu Mani ispod zemlje napravila reka. Ovo je danas jedno od popularnih mesta za obilaske u ovom delu Grčke i sve je prilično dobro organizovano. Kupi se ulaznica, pa se spusti niz stepenice do mesta odakle kreću čamci, a onda se čamcima lagano obiđe jedan veći krug od oko 2 km po tim pećinama.

Pećine Diros, detalj

Dubina vode ide do 15 m, a temperatura joj je 12 stepeni C. Temperatura vazduha ide od 16 do 20 stepeni C, ali je to svakako bilo prijatno osveženje u septembru kada je temperatura napolju bila oko 30 stepeni C.

Moram da priznam da sam bila prilično opčinjena ovim iskustvom i vožnjom po pećinama, tako da sam ovde postavila više fotografija, a i video-snimak.

Pećine Diros, detalj

Što se tiče video-snimka, ko razume grčki moći će nešto da sazna o ovim pećinama iz komentara lokalnog vodiča. Meni, to moram da priznam, uopšte nije bilo bitno da bilo šta naučim o ovim pećinama. Jednostavno sam uživala u onome što sam videla i to mi je bilo dovoljno.

Na kraju se izađe iz čamca, a onda treba da se još jedan deo prođe peške. I to je bilo lepo iskustvo.

Pećine Diros, detalj

Izlaz iz pećine izbija na jedno sjajno mesto da bi čovek uživao u lepoti zaliva i plaže Diros.

Zaliv Diros

Idući nazad ka parkingu, stala sam na još jedno mesto i ponovo se divila ovom lepom zalivu.

Zaliv Diros

Sledeće mesto u okviru mog obilaska ovog dela Peloponeza bio je gradić Areopoli. Zanimljivo je da naziv naselja znači „Aresov grad“, pri čemu je Ares starogrčki bog rata i hrabrosti (ekvivalent mu je rimski bog Mars), a mesto je dobilo to ime 1912. godine. Pretpostavljam da je to urađeno zato što je Grčki rat za nezavisnost (1821-1829) krenuo upravo odavde i to 17. marta. Drugim rečima, ovo mesto je srpski ekvivalent Orašca ili Takova.

U vreme početka rata za oslobođenje, Grčka bila teritorija Otomanskog carstva i tako je poslednji beg Manija, Petros Mavromihalis, u proleće 1821. godine, u mestu koje je danas Areopoli, podigao ustanak predvodeći svoje sunarodnike, stanovnike poluostrva Mani poznate kao Manioti. Inače, Manioti, koji su grčka etnička podgrupa, tvrde da su potomci Spartanaca, pa je to sve više nego prikladno.

Na prostranom trgu na koji se prvo naiđe kada se sa glavnog puta uđe u grad nalazi se i spomenik „heroju besmrtnih“, Petrobegu Mavromihalisu.

Areopoli, detalj

Ja sam ovde došla samo sa namerom da lagano prošetam po gradiću. Njega karakterišu kamene kuće, kamene kule koje se često mogu videti na čitavom poluostrvu Mani, kao kamene crkve. Dakle, ništa od onih slikovitih plavo-belih kuća tako tipičnih za Grčku. Ali, ni ove u Areopoliju nisu bile ništa manje lepe i ja sam intenzivno uživala u svojoj šetnji.

Areopoli, detalj

Prošla sam i pored crkve Sv. Haralampija, ali je ona bila zatvorena. Nikakav problem; samo sam nastavila šetnju po slikovitim ulicama Areopolija.

Areopoli, detalj

A onda sam došla i do crkve Sv. Arhanđela, a misli se na Mihajla i Gavrila. Ova crkva iz XVIII veka ima neke zanimljive detalje na fasadi (poput zodijačkih znakova na apsidi i zanimljive dekoracije iznad bočnih vrata).

Areopoli, detalj

Već sam pomenula da ovde ima kuća koje podsećaju na tornjeve, a svakako se na više mesta mogu videti detalji koji podsećaju na slavnu prošlost ovog mesta.

Areopoli, detalj

A možda još više se mogu videti lepa mesta gde se može sesti da se čovek odmori i nešto pojede ili popije. Ili sam ja samo postala jako žedna? Tako sam se u nekom trenutku odlučila za jedan kafić gde je bila debela hladovina i onda sam uživala u lepom voćnom soku.

Areopoli, detalj

A onda sam ponovo krenula da lutam slikovitim ulicama Areopolija, a tu su bile i mnoge kamene kuće i slikoviti detalji poput spoljašnjeg stepeništa.

Areopoli, detalj

U jednom trenutku sam se i „izgubila“ i naišla na neku crkvu za koju uopšte nisam uspela da pronađem koja je i gde se tačno nalazi. Nema veze – pošto je bila otvorena, ja sam ušla unutra i uživala u trenutku posebnog spokoja.

Areopoli, detalj

Na osnovu nekih materijala koje sam čitala, deo poluostrva Mani južno od Areopolija deluje prilično zanimljivo, ali su putevi izrazito zavojiti tako da bi mi bio potreban sigurno čitav dan da bih svratila u nekoliko malih i slikovitih mesta i vizantijske crkve koje tu mogu da se vide. S druge strane, moj plan, a to je bilo da nastavim ka severu poluostrva, takođe je predviđao posetu nekim starim crkvama, tako da sam smatrala da je to sve kako ja radim sasvim u redu. Doduše, ja ipak jesam posetila dva mesta koja pripadaju tom slikovitom južnom delu poluostrva Mani, a to su upravo Areopoli i pećine Diros.

Od Areopolija do grada Kalamate nalazi se obala Mesenijanskog zaliva koji je deo Jonskog mora i ta obala se smatra posebno veličanstvenim mestom. Tu vas put uglavnom vodi po padinama južnog kraka planinskog venca Taijetos, a nedaleko od obale, tek povremeno se spuštajući u blizinu plaža. Naravno, i duž ovog puta mogu da se vide i posete ljupka sela, kamene kule, malene vizantijske i post-vizantijske crkve. itd.

Dakle, tako sam ja krenula u ovom pravcu, pa sam se prvo uputila do jednog pomalo neobičnog mesta sišavši sa glavnog puta i krenuvši nekim sporednim na kojem osim mene apsolutno nikog drugog nije bilo. Ponekad sebi delujem i previše avanturistički nastrojena i pitam se da li je to sve normalno što meni pada na pamet, ali za sada ne odustajem.

Putevi kojima se ređe vozi

Ono što me je sada zanimalo bila je citadela Kelefa koja je svoje ime dobila po obližnjem selu (ili je možda obrnuta situacija).

Lokalitetu gde je citadela sam prišla sa visine, upravo iz pravca sela Kelefa, pa sam se zaustavila na jednom mestu da bih prvo snimila predele kroz koje sam prolazila.

Okolina sela Kelefa

Takođe sam sa tog istog mesta mogla da vidim i obrise same citadele.

Citadela Kelefa

U pitanju je ogromno tursko utvrđenje podignuto u XVI i XVII veku, ali, kako se ispostavilo, tu osim zidina, tj, njihovih ruševina nema ničega. Zato sam se samo popela na jednom mestu i provirila u središte ostataka citadele.

Citadela Kelefa, detalj

Sve je delovalo obraslo vegetacijom, pa nisam ni poželela da se tu nešto zavlačim.

Citadela Kelefa, detalj

Stala sam na još jednom mestu da bih snimila spoljašnje zidine i ostatke bastiona i to je bilo to.

Citadela Kelefa, detalj

Odavde sam se serpentinama spustila do glavnog puta i onda nastavila dalje, ali nisam otišla daleko. Sledeće naselje koje sam želela da posetim bilo je Itilo koje je samo oko 4,5 km udaljeno od mesta gde sam izašla na glavni put, ali sam pre toga želela da svratim do manastira Dekulu iz XVI veka koji se nalazi na padini koja vodi od sela Itilo ka istoimenoj plaži.

Pre nego što sam stigla do manastira, a kako me je put ponovo popeo na visinu, zaustavila sam se i izašla iz kola da bih snimila pogled. Bio je – spektakularan!

Pogled na plažu i zaliv Itilo

Pogled na plažu i zaliv Itilo, i okolinu

Na prethodnoj slici se na uzvišenju u sredini može nazreti citadela Kelefa, dok se na levoj strani vidi i sam manastir Dekulu u koji sam se uputila.

Manastir Dekulu

Uskoro sam i došla do manastira, ali je on na moju veliku žalost bio zatvoren.

Manastir Dekulu

Manastir je poznat po veoma lepim freskama, ali ih ja, pošto je sve bilo zatvoreno, nisam videla. Čak sam malo i prošetala oko manastira i zavirivala u deo gde je bašta, ali nigde nikoga nisam spazila i jedino sam se zadovoljila time da sam slikala tri niše iznad kapije gde mogu da se vide male i prilično blede freske.

Manastir Dekulu, detalj

Sada sam se prebacila malo dalje do samog sela Itilo. Tu sam parkirala kola i krenula u šetnju. I ovde su kuće napravljene od kamena i to je sve delovalo veoma slikovito.

Itilo

Itilo je jedno od najstarijih naselja na poluostrvu Mani, pa se čak pominje i u Homerovoj Ilijadi. Zanimljivo mi je bilo da pročitam da je ovo nekada bio jedan od glavnih centara gde su se krili gusari, a čak je i Napoleon na putu ka Egiptu 1798. godine pristao u zalivu u podnožju ovog sela. Danas Itilo je centar za proizvodnju vina. Ja naravno nisam ni razmišljala o vinu, ipak sam vozila, ali sam pomislila kako bi bilo lepo da ovde napravim neku kraću pauzu, pogotovo kada sam došla do glavnog trga u selu.

Itilo

A onda sam odlučila i da bi bilo lepo da pojedem nešto lagano što će me osvežiti. To u Grčkoj nikada nije problem.

Itilo

Kada sam završila sa hranom i opuštanje, prošetala sam do obližnje crkve Uspenja Presvete Bogorodice.

Crkve Uspenja Presvete Bogorodice u selu Itilo

Crkva je bila zatvorena, ali svakako vredi da se dođe do nje i platoa ispred nje pošto se odatle pruža izvanredan pogled na sve strane.

Pogled na zaliv Itilo

Pogled na Itilo

Pogled na citadelu Kelefa

Zatim sam se vratila do kola i nastavila dalje u pravcu severa. Sledeće odredište mi je bilo maleno selo pored puta, Lagada, koje je oko 13 km udaljeno od Itila.

Vožnja mi je jako prijala jer su mi se predeli izuzetno dopali, ali je put, mada glavni u ovom delu Peloponeza, ipak bio prilično uzan, tako da sam morala da vodim računa o saobraćaju, mada je bilo veoma malo kola na putu. Na svu sreću sam na jednom mestu naišla na proširenje pored puta, pa sam tu stala i izašla iz kola da bih slikala predele prema kojima sam se kretala.

Na putu ka Lagadi

Čitavo poluostrvo Mani je poznato po visokim kamenim tornjevima. Njih su Manioti podizali da bi kontrolisali okolno područje, ali i da bi branili svoje živote i imovinu. Tih tornjeva na poluostrvu ima oko čak 800, a neki su visoki do 20 m i sastoje se od 3-5 spratova. Drugim rečima, ovo su tradicionalni soliteri. Izgradnja ovih tornjeva je bila najintenzivnija u periodu 1770-1830.

Jedan od tih tornjeva, koji je u prilično dobrom stanju, može da se vidi i u ovom malenom selu Lagada i on se lako uočava već sa puta. Našla sam zgodno mesto pored puta gde sam mogla da ostavim kola, pa sam onda krenula peške. Selo je, uostalom kao i sva sela na poluostrvu Mani kroz koja sam prošla, izuzetno ljupko i slikovito.

Lagada, detalj

A onda sam došla i do kule Kapicinu.

Kula Kapicinu

Kula Kapicinu, restaurirana je početkom XXI veka, podignuta je u XIX veku i predstavlja odličan primer ratnih tornjeva iz perioda pre revolucije (Grčki rat za nezavisnost, 1821-1829).

Kula ima pet spratova, a na vrhu se nalazi krov sa visokim parapetom koji je štitio ratnike,

Kula Kapicinu

Zanimljivo je da u ovom nevelikom selu postoji još jedan ratnički toranj – kula Ekonomea i to u blizini kule Kapicinu. Ona je sagrađena 1857. godine i ima tri sprata, ali je pola kule razrušeno. Bez obzira na to, klasifikovana je kao istorijski spomenik pošto i ona predstavlja primer tradicionalnog graditeljstva i brojnosti tornjeva na poluostrvu Mani.

Kula Ekonomea

U severnom delu sela Lagada, samo par minuta dalje od mesta gde sam prvo ostavila kola, nalazi se još jedan značajan spomenik kulture i to pored samog puta. U pitanju je crkva Hrista Spasa koja je posvećena prazniku Preobraženja.

Crkva Preobraženja Gospodnjeg

Crkva je podignuta u XIV veku i to je najznačajnija crkva na poluostrvu Mani koja je sagrađena tokom kasnog vizantijskog perioda (1204-1453). Neki delovi prvobitne građevine su još uvek prisutni, ali su i neka dograđivanja urađena u XVII veku. Crkva ima osnovu upisanog krsta.

Gledano spolja, jedan od upadljivijih elemenata je i izuzetno elegantan zvonik koji se smatra i najlepšim u čitavom regionu.

Crkva Preobraženja Gospodnjeg, detalj

U XIX veku su fasade crkve premalterisane, ali je to uklonjeno krajem XX veka i danas se lepo vidi originalni graditeljski materijal (mada su, koliko sam čitala, tom prilikom napravljene i neke greške, pa su neki delovi oštećeni).

Što se tiče unutrašnjosti, ja sam bila potpuno zatečena lepotom fresaka, pa i njihovom brojnošću. One su jasno oštećene, ali su ipak izuzetno lepe.

Crkva Preobraženja Gospodnjeg, detalj

Bila sam izuzetno zadovoljna posetom ovoj crkvi, a kada sam izašla napolje, još sam se osvrnula na južne delove sela Lagada i tamo sam, između ostalog, mogla da vidim i vrh kule Kapicinu.

Pogled u Lagadi

Snimila sam to, a onda ušla u kola i prevezla se još nepunih 1,5 km da bih došla do susednog sela koje se zove Talames gde sam nastavljala sa svojim obilaženjem poluostrva Mani.

Evo kao podsetnika i karte koja prikazuje koja sam sve mesta posetila tokom svog boravka na Peloponezu i jugu Grčke u septembru 2023. godine.

Menu